Stranci U Beogradu

GEOPOLITIČKI ČASOPIS

STRANCI U BEOGRADU AUTORI: GEOPOLITIČKI ČASOPIS Vladimir ABRAMOVIĆ – Univerzitet u ISSN 1820-0869 Beogradu, Filozofski fakultet ______Milica CICMIL – Univerzitet u Beogradu, ______Broj 2/2013 Filozofski fakultet Naučna redakcija: Haris DAJČ – Univerzitet u Beogradu, Filozofski Ivo GOLDSTEIN, Erick GORDI, fakultet Egidio IVETIC, Dušan JANJIĆ, Biljana JOVANOVIĆ ILIĆ – Ministarstvo Predrag MATVEJEVIĆ, Anđelka poljoprivrede i zaštite životne sredine MIHAJLOV, Aleksandar MIRKOVIĆ, Republike Srbije Vuk OGNJANOVIĆ, Margerita Marija KOCIĆ – Univerzitet u Beogradu, PAULINI, Darko TANASKOVIĆ, Filozofski fakultet Predrag SIMIĆ, Aleksandra STUPAR, Josip VRANDEČIĆ Slobodan G. MARKOVIĆ – Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka Izdavač Dejan M. RADU LO VIĆ – Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave RS Beograd, Francuska 14 E-mail: [email protected] Sofi ja RADULOVIĆ – Ministarstvo fi nansija www.limesplus.rs; www.hedu.biz Republike Srbije Aleksandar RASTOVIĆ – Beograd, Istorijski Za izdavača institut Zorica STABLOVIĆ BULAJIĆ Svetlana RISTOVIĆ – Kriminalističko-policijska Odgovorni urednik akademija u Beogradu Nikola SAMARDŽIĆ Mirjana ROTER BLAGOJEVIĆ – Univerzitet u Izvršna redakcija: Beogradu, Arhitektonski fakultet Vladimir ABRAMOVIĆ, Nikola SAMARDŽIĆ – Univerzitet u Beogradu, Milica CICMIL, Haris DAJČ, Filozofski fakultet Zorica STABLOVIĆ BULAJIĆ, Jele na TODO RO VIĆ – Univerzitet u Beogradu, Maja VASILJEVIĆ (sekretar), Filozofski fakultet Alenka ZDEŠAR ĆIRILOVIĆ Maja VASILJEVIĆ – Univerzitet u Beogradu, Prevod sa engleskog: Filozofski fakultet Haris Dajč, Milica Cicmil, Rodoljub VASILJEVIĆ – Univerzitet u Beogradu, Maja Vasiljević i Vladimir Abramović Filozofski fakultet Tehnički urednik Ivana VESIĆ, Beograd, Muzikološki institut Predrag Knežević SANU Lektorka CIP - Каталогизација у публикацији Jelena Stojanović Народна библиотека Србије, Београд 32 Korektorka LIMES plus : geopolitički časopis / za Sanja Trifunović izdavača Zorica Stablović Bulajić ; odgovorni urednik Nikola Samardžić. - 2004, br. 1- . Prodaja i pretplata - Beograd (Francuska 14) : Hesperia edu, Ivana Stojanović 2004- (Beograd : Greenfi eld). - 24 cm Štampa Tri puta godišnje Greenfi eld, Beograd ISSN 1820-0869 = Limes plus COBISS.SR-ID 114047756 sadržaj br. 2/2013

UVODNIK 5 Nikola SAMARDŽIĆ: Stranci u Beogradu

Deo I – POGLED bez predrasuda 9 Slobodan G. MARKOVIĆ: Od grada s druge strane granice zapadne civilizacije ka gradu unutar granica Evrope (XVIII–XIX vek) 27 Aleksandar RASTOVIĆ: Britanska percepcija Beograda: MODERNIZACIJA U XIX VEKU 41 Nikola SAMARDŽIĆ, Vladimir ABRAMOVIĆ: Švajcarac u Beogradu: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ 51 Rodoljub VASILJEVIĆ: Ali-Riza Paša: POSLEDNJI TURSKI KOMANDANT BEOGRADSKE TVRĐAVE 59 Vladimir ABRAMOVIĆ: Herman Vendel i Beograd: POGLED BEZ PREDRASUDA

Deo II – S DRUGE STRANE limesa 69 Marija KOCIĆ: Diplomate u ranomodernom Beogradu: DOLAZAK NOVIH STRANACA 85 Haris DAJČ, Maja VASILJEVIĆ: Status Jevreja u osmanskom i habzburškom Beogradu (XVII−XVIII vek): STRANCI, MANJINE ILI SARADNICI? 105 Jele na TODO RO VIĆ: Isusov ci u Beo gra du: 1580–1632. godi ne: U MI SI JI VER SKOG OBRA ZO VA NJA 115 Svetlana RISTOVIĆ: Rudolf Arčibald Rajs u Beogradu: REFORMATOR SRPSKE POLICIJE

Deo III – Novi KULTURNI OBRASCI 129 Mirjana ROTER BLAGOJEVIĆ: Jan Nevole: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU 149 De jan M. RA DU LO VIĆ, So fi ja RADULOVIĆ: Jova n Gavri lo vi ć: DOPRINOS DR ŽAV NO-PRAVNOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE 175 Ivana VESIĆ: Davorin Jenko, „naš stranac”u kulturnom životu Beograda (1865–1914): KONTRADIKTORNOSTI ETNIČKOG KONCEPTA NACIONALNOG IDENTITETA 197 Milica CICMIL: Katarina Ivanović u Beogradu: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA? 217 Biljana JOVANOVIĆ ILIĆ: BEOGRAD KAO AUTENTIČNI KULTURNI PREDEO U FOKUSU STRANIH KULTURA

UVODNIK STRANCI U BEOGRADU

Verovatno sam neoprezno, i sa entuzi- jazmom, prihvatio ideju Zorice Stablović Bulajić da pokrenemo naučnu konfer- enciju Stranci u Beogradu. Kako su se pripreme odvijale zaustavili smo se, srećom, na Beogradu XVIII i XIX veka. Suočili smo se sa izazovom čija je suština ne samo obimna nego i gotovo neuhvatljiva. Biti stranac u gradu koji sebe smatra važnim nije samo segment neke neodređene egzistencijalističke fenomenologije. Dok smo se pripremali za iskustva svih naših sagovornika, jedno od pitanja koje se nametalo bilo je, ko zapravo nije stranac u Beogradu navedene epohe, ili, svejedno, ko se ne oseća strancem, u smislu identiteta ili otuđenja, u Beogradu tekućih dana, ili nekome drugom sličnom ljud- skom staništu. Ili, u kome trenutku stranci to više nisu? Kad stranci postaju većina, a domaći se povlače ili beže? U kojoj meri je Beograd dalek svome balkanskom i panonskom zaleđu? Sve ovakve ili slične nedoumice upućivale su, konačno, da pre svega tragamo za činjenicama, i često se, nažalost, odričemo preterano smelih tumačenja. Beograd je utočište imigranata, i jedan od poslednjih izdisaja evropske kulture na onome pradavnom, možda i ukletom Limesu koji deli civilizaciju od var- varstva. Globalni razvoj ne uspeva da izbriše takve utiske. U sudarima svetova, Beograd je ponekad bio njihova obostrana žrtva. To povremeno brisanje prošlosti, koja je, umesto da se pamtila u čuvanim spisima, ili arhitekturi, propadala u mitu i predanju, činilo je da svaki nov početak u istoriji grada pripada strancima i njiho- vim mahom stihijskim naporima da pokrenu život i institucije, i održe ih najma- nje u nekoliko narednih pokolenja. Tako je nastao i moderni Beograd, iz ruševina provincijskog germanskog baroka i jednako provincijske orijentalne mahale, da bi izvesna imperijalna svojstva, prihvatajući nove strance, razvio u svojstvu jugoslovenske metropole. Stranci u Beogradu verovatno su, i ako je to nemoguće, istovremeno svi. Naročito u svojim intimnim, ličnim doživljajima: pridošlice u odnosu na zatečene, zatečeni u odnosu na pridošlice. Otuđenje je dodatno podsticalo izmišljanje identi teta, nacionalnih, kulturnih, građanskih ili malograđanskih, nekad i negaciju svega tuđeg, i kad se to tuđe nije prepoznavalo u sopstvenom karakteru. Beograd se isticao i u vidnom kontrastu sa svojom neposrednom okolinom. Kao da nemaju ničeg zajedničkog. Identitet modernog Beograda odnosi se pre svega na istorijsku ulogu srednje klase, najpre na sve njene slabosti. Tom sloju su, uslovno, pripadali i stranci. Građanstvo se postepeno nametalo u senci tektonskih poremećaja u međunarodnim 5 STRANCI U BEOGRADU

odnosima koji su nastupili prodorom Austrije u Podunavlje krajem XVII veka, i njenom pojavom u Italiji, delu Nizozemske i u prostranstvu složenih granica germanskog i slovenskog sveta. Srpska revolucija potom je, od početka XIX veka, ulogu građanstva privremeno marginalizovala otvaranjem velikih nacionalnih i in- tegrativnih izazova, dok su institucije, gotovo organski vezane za moderan urbani karakter, čekale povoljnije vreme u smislu isticanja svoje uloge i trajnih vrednosti. Drugim rečima, liberalna agenda legitimiteta državnog autoriteta ograničenog vla- davinom prava i posvećenog zaštiti građanstva zadugo je zanemarena pozivima na konačno rešenje nacionalnog pitanja, zapravo prioritetom istorijske emancipacije ruralno-nomadskog društva koje se nije prilagodilo ni otomanskoj dekadenciji, niti austrijskoj modernizaciji. I više od toga, urbana enklava u okrilju pretežnog, tromog i nepoverljivog tradicionalnog društva, Beograd je ostao stranac sam po sebi. Ali osećanje tuđina ili tuđeg nikad nije ugasilo njegove privlačne snage, koje su osećali i stranci, i oni koji su smatrali da to nisu. Možda su, upravo zato, u njemu retko boravili stranci koji su se, nakon izvesnog vremena, takvim zauvek smatrali. Niko la Samar džić

6 GEOPOLITIČKI ČASOPIS

STRANCI U BEOGRADU

Deo I POGLED bez predrasuda

UDK: 316.75(497.11:410)”17/18” 821.111.09-992 Od grada s druge strane Pregledni naučni rad granice zapadne civilizacije KA GRADU UNUTAR Slobodan G. MARKOVIĆ GRANICA EVROPE Fakultet političkih nauka Univerzitet u Beogradu * (XVIII–XIX vek) [email protected]

Rad pra ti sli ku ko ja je u Bri ta ni ji na sta ja la o Be o gra du od pi sa ma Lej di Mon te gju iz 1716. do po čet ka XX ve ka, na osno vu pu to pi sa, ma pa i ge o graf- skih opisa. Autor ukazu je na imagi nar nu grani cu civi li za ci je koju je prosve- ti telj stvo po sta vi lo po sle 1740. na ju žne gra ni ce Austri je. Ti me je Be o grad za za pad ne Evro plja ne i Bri tan ce ostao s dru ge stra ne ci vi li za ci je i po stao por tal Is to ka i nje go va naj se ver ni ja tvr đa va. To kom XIX ve ka do la zi do evro pe i zaci je i ok ci den ta li za ci je (po za pad nje nja) sli ke Be o gra da. Ovaj pro ces se okon- ča va ja snim raz vr sta va njem Be o gra da kra jem XIX ve ka u okvi re „ci vi li za ci- je” či me on, u bri tan skom vi đe nju, ko nač no na pu šta Is tok.

Ključne reči : Bri tan ska sli ka Be o gra da, XVI II-XIX vek, Is tok, ok ci den ta li za ci ja

Pet britan skih putni ka i diplo ma ta pisa lo je u XVI i XVII ve ku o Be o gra du i Sme de rev skom san dža ku. Oni su ostavili uglavnom infor ma tiv ne opise Beo gra da u vreme kada je on bio važan grad u Osmanskoj unutra šnjo sti. 1 Be o grad je po stao deo Osman skog car stva 1521. Ta da

1 U pi ta nju su en gle ski am ba sa do ri Edvard Barton (Edward Barton, 1562?−1597), Piter Mandi (Peter Mundy, 1596-, pose ta Beo gra du 1620.), ser Henri Blant (Sir Henry Blount, 1602−1682, pose ta 1634), Džon Berbe ri (John Burbury, pose ta 1665.) i dr Edvard Braun (Edwa rd Browne, po se ta Be o gra du 1669.): Ko stić 1972, 285–289, 321–327, 396.

* Ovaj rad je proizvod projekta Balkanološkog instituta SANU „Istorija političkih ideja i institucija na Balkanu u XIX i XXveku” br. 177011 koji fi nansira Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 9 STRANCI U BEOGRADU

je po sle osam de se tle ća bor be Ugar ska iz gu bi la ključ nu tvr đa vu za od bra nu ju žnih grani ca. Već pet godi na kasni je Osmansko carstvo je 1526, na Moha ču, nane lo od- lučan poraz Kralje vi ni Ugar skoj. Tri godi ne kasni je Budim je pao prvi put u ruke Osmanli ja, a od 1541. Budim je bio nepre kid no u Osmanskim ruka ma do 1686. Be o grad je za to od ugar skog gra nič nog gra da na ju gu po stao grad u Osman skoj unutra šnjo sti 1541, i to ostao do 1686.

Zapad no e vrop ska slika Osmanskog carstva rane moder ne Po sle pa da Ca ri gra da 1453. već ve o ma ne po volj na sli ka Osman skog car stva posta la je još više zastra šu ju ća. Šire nje prote stant skog pokre ta u trećem dese tle- ću XVI ve ka po klo pi lo se s te škim ugar skim po ra zom na Mo ha ču (1526), pr vim osman skim za u zi ma njem Bu di ma (1529) i pr vom op sa dom Be ča (1529). Za to se sredi nom XVI veka razvi ja kod prote sta na ta, a nasta vlja kod kato li ka, slika stra- šnog i domi nant nog Turči na koji je pri tome pod vlašću đavo la. Poseb no je pro- testan ti zam u lute ran skoj formi razvio ovu sliku koja je bila deo opšte Lute ro ve opsed nu to sti đavo lom. Takva slika zadr ža va se i u XVII veku sve do Veli kog bečkog ra ta (1683-1699). Kada se dogo di lo da hrišćan ska vojska za samo šest godi na napre du je od pred gra đa Be ča (1683) do Sko plja (1689) po sta lo je ja sno da je ne ka da šnja moć Osman skog car stva stvar pro šlo sti. Za to se po čet kom XVI II ve ka raz vi ja no va sli ka Tur či na ko ji je u opa da nju, ali je još uvek ča snog dr ža nja. U XIX ve ku naj pre ro man ti zam, a po seb no Ve li ka is toč na kri za (1875-1878), dovo de do toga da se Turska posma tra kao bole sno i strano telo u Evropi, i uvodi se slika zao sta log i varvar skog Turči na.

Beo grad kao granič ni grad Na kraju Veli kog Bečkog rata Beo grad je pono vo postao granič ni grad, ali ovaj put Osman skog car stva, po sle krat ke austrij ske upra ve od 1688. do 1690. Za to je on dobio na znača ju ne samo strate ški već i u imago lo škom pogle du jer se upravo tada obrazo va la lini ja pode le koju je ocrta va lo prosve ti telj stvo. Nega tiv no viđe nje islama bilo je širo ko prisut no u Evropi od vreme na sulta na Sulej ma na (1521–1566) ko ji je osvo jio Ro dos i Be o grad, ugro zio i Beč, a od ko ga su stra ho va li i u Ri mu. Počev ši od sredi ne XV veka pape i kato lič ki kler su obu ze ti odbra nom Evrope od Tura ka, a u bici kod Moha ča pogi nu la su dva nadbi sku pa i pet bisku pa. Luter je bio po seb no ne ga tiv no na stro jen pre ma isla mu, a ka sni je i ju da i zmu, što je ima lo 10 du go roč ni uti caj i na vi đe nje Osman skog car stva kao pret nje. Kod Lu te ra je stra va OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE od dola ska Tura ka kao vojni ka Sata ne dosti gla nivo pani ke. Turci više nisu bili ljudi, već zli duho vi (Delu me au 1978, 352–355). Ka da se ovo me do da ra di kal no od ba ci va nje de spo ti zma ka rak te ri stič no za pro sve ti telj stvo, i kla si fi ka ci ja Osman skog car stva kao dr ža ve u ko joj vla da de spo- tija, onda se dobi ja okvir koji je učinio Osmansko carstvo obla šću izvan civi li za ci je. Za mi šlje na li ni ja ci vi li za ci je ko ju je po vu klo pro sve ti telj stvo od luč no je od se kla sve što Evro pa ni je sma tra la za pro sve će no. Sva ko po me ra nje gra ni ce evrop skih dr ža- va na ra čun Osman skog car stva do vo di lo je pre ili ka sni je do po me ra nja u ko rist pro sve će nog, a na u štrb mra ka, i po sma tra no je kao na pre do va nje Evro pe pre ma Isto ku. Istovre me no ovo pome ra nje nije znači lo da će pripo je ni kraje vi automat ski i bezu slov no posta ti deo Evrope. Primer Ugar ske je poseb no karak te ri sti čan. Ona je oslo bo đe na od osman ske vla sti 1686, ali je ne ja snost nje nog po lo ža ja osta la u evropskim karta ma tokom XVIII veka i ona je boje na poseb no kao oblast izme- đu Austri je i Osman skog car stva. To me je do pri neo Ra ko ci jev usta nak po čet kom XVI II ve ka, su rev nji vost Fran cu ske što se Austri ja pro ši ri la na ovu oblast, a do ne- kle je posto ja la teško ća da se Ugarska automat ski i bezu slov no doda Evropi. U tom smislu Beo grad ne samo da je postao granič ni grad Osmanskog carstva već i grad s one stra ne gra ni ce Ugar ske ko ja je po ne kad po sma tra na i sa ma kao oblast iz me- đu Osmanskog carstva i Austrije. Tome je dopri ne lo i pove zi va nje Ugara sa Hu- ni ma i Ta ta ri ma u za pad no e vrop skoj ima gi na ci ji ve ka pro sve će no sti (Wolf 1994, 155–160). U En gle skoj je za ni ma nje za ju go i stoč nu Evro pu pro di ra lo po ste pe no i spo ro tokom moder ne. Osmansko prodi ra nje ka Beo gra du i opasnost pada Beo gra da i Ugar ske pod nji ho vu vlast ni je po seb no po go di la en gle ski dvor. Mle tač ki am ba sa- dor se ža lio da en gle ski kralj Hen ri VI II ni je po ka zao na ro či to za ni ma nje za do ga- đaje iz Turske i Ugarske iz drugog deste le ća XVI veka. On je ostavio utisak da ga se ove ve sti „isto ta ko ma lo ti ču kao da se od no se na do ga đa je u In di ji” (Ko stić 2003, 68). In te re so va nje za Be o grad pri rod no je po ra slo sa ši re njem en gle skog, od no sno bri tan skog ko lo ni ja li zma. Ka ko je pri me tio Pe trik O’Bra jan od Ak ta o plo vid bi (Navi ga tion Act) iz 1651. do bitke kod Vater loa iz 1815, engle ska drža va se izbo ri la za po lo žaj u Evro pi kroz de set ra to va ko je je vo di la. Me đu ovim ra to vi ma 3 su bi la pro tiv Ni zo zem ske, a 7 pro tiv Fran cu ske i nje nih sa ve zni ka. Upra vo pro tiv po to nje si le En gle ska se bo ri la za pre vlast u me đu dr žav nom si ste mu Evro pe (O’Brien 2002, 6). Pri rod no je da je ova kva uklju če nost En gle ske u do ga đa je na kon ti nen tu do pri- nela pove ća nom inte re so va nju za zbiva nja na Levan tu i u evropskoj Turskoj. Vi ši ni vo za ni ma nje za evrop sku Tur sku po seb no je vi dljiv od po čet ka XVI- II veka. Beo grad je 1717. pono vo postao hrišćan ski grad u zemljo pi snom opse gu Evrope. Bakr o rez Bitke kod Beo gra da (the Battle of Belgra de) koja se odi gra la 16. avgu sta 1717. umnožen je 22. septem bra 1735. po odlu ci Parla men ta. Vero vat no iz istog pe ri o da po ti če i ba kro rez sa ras po re dom car ske voj ske u Ugar skoj (Th e Order 11 STRANCI U BEOGRADU

of Battle of the Impe rial Army in Hongary the 5th August 1716). Na dnu raspo re da je ilustra ci ja u boji Beo gra da i Temi šva ra koja poka zu je šta su tada Britan ci znali o istori ji Beo gra da, jer se ispod ilustra ci je nala zi legen da u kojoj stoji: „Beo grad (Bel gra de) ko ji su Tur ci na zva li Be o grad (Be o grad) glav ni grad Ras ci je u Sr bi ji se na la zi na re ci Du na vu i Sa vi. To me sto je ne koć pri pa da lo prin če vi ma Sr bi je, a zatim kralje vi ma Ugarske. Turski care vi Amurat i Mehmet i njegov sin su ga opse da li ali bez re zul ta ta, ali ga sul tan Su lej man, is ko ri stiv ši ne vo lje Uga r ske, za u ze 1522.” (Beo grad na Duna vu prema evropskim karto graf skim izvo ri ma XVI do XIX veka 2008, 35) U go di ni austrij skog za u zi ma nja Be o gra da u nje mu je bo ra vi la lej di Me ri Ver- tli Monte gju (Mary Wortley Mota gue, 1689–1762) (Wortley Monta gue 1790). U Beo gra du je odse la tri sedmi ce i stano va la je kod „glavnog efendi je, odno sno uče- nja ka” Ah med-be ga. Za Be o grad je pri me ti la da je „sa da utvr đen s naj ve ćom bri gom i ume ćem za ko je su Tur ci spo sob ni i oja čan ve o ma broj nim gar ni zo nom ve o ma hrabrih jani ča ra.” O Beo gra du nije ostavi la više poda ta ka jer je na nju, više od grada, uti sak osta vio be o grad ski pa ša ko ji je „obra zo van u naj u gla đe ni joj is toč njač koj uče no sti”. Nje mu je po seb no pri ja la mo guć nost da slo bod no raz go va ra sa jed nom že nom i uve se lja vao je lej di Mon te gju sjaj nim ve če ra ma na ko ji ma se ni je uz dr ža vao da pije vino. Imao je veli ku bibli o te ku i pozna vao je arapski i persij ski uključu ju ći i arap sku lju bav nu po e zi ju. Opis Ah med-be ga je re dak pri mer opi sa jed nog Be o gra- đani na u puto pi si ma tog vreme na i poka zu je karak te ri stič nu sklonost britan skih ple mi ća i oso ba iz vi ših slo je va da pri hva te go sto prim stvo osman skih pa ša i dru gih zvanič ni ka kao osoba koje su doži vlja va li kao sebi ravne u soci jal nom pogle du. Ova ten den ci ja ide sve do Ben dža mi na Di zra e li ja (Be nja min Dis ra e li, 1804–1881) koji je 1830. po se tio Tur sku i bio vid no za do vo ljan tur ba ni ma, pu še njem sko ro dva me tra du ge lu le i pro te za njem na di va nu (Ma u ro is 1939, 48). O hri šća ni ma u gra du lej di Mon te gju ni je za be le ži la ni šta. U XXIV pi smu je pri me ti la da no vi be o grad ski pa ša, ko ji je do šao po što je pret hod ni ise čen na koma di će od ne za do volj nih voj ni ka, pu šta voj ni ke iz be o grad skog gar ni zo na da upa- da ju u Ugar sku „gde spa lju ju si ro ma šne ku će Ras ci ja na”. Ovo je opis ko ji uka zu je na od re đe nu sa mi lost pre ma Ras ci ja ni ma, ali ne što ka sni je lej di Mon te gju vra ća se na ovu gru pu i pri me ću je da je Ras ci ja ne (Ras ci ans), ka ko na zi va Sr be, sre la u Ugar skoj. Oni su na nju osta vi li kraj nje ne po vo ljan uti sak. U istom pi smu pi sa nom iz Be o gra da 12. fe bru a ra 1717. pri me ti la je da car ima „ne ko li ko re gi men ti ovog na ro da. Ali, da ka žem isti nu oni su pre pljač ka ši ne go voj ni ci. Bu du ći da ne ma ju pla tu, a u oba ve zi da obez be de oruž je i ko nje, oni pre de lu ju kao Ci ga ni stkit ni ce ili krupni prosja ci, nego kao regu lar ne trupe. Ne mogu da se uzdr žim da ne kažem reč o ovoj rasi stvore nja koja su veo ma brojna širom Ugarske. Oni imaju sopstve nog pa tri jar ha u Ve li kom Ka i ru, i za pra vo pri pa da ju grč koj cr kvi. Ali nji ho vo pot pu no 12 nezna nje daje njiho vim svešte ni ci ma moguć nost da im namet nu neko li ko novih OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE pojmo va. Ovi ljudi, pušta ju ći da im kosa i brada nedir nu te rastu, tvore upravo oblik in dij skih bra ma na. Oni su op šti na sled ni ci ce lo kup nog nov ca sve tov nja ka, a za koji im zauz vrat daju zvanič ne paso še potpi sa ne i zape ča će ne za nebe sa, dok žene i deca nasle đu ju samo kuću i stoku. U veći ni drugih stvari oni slede grčku crkvu.” (Wor tley Mon ta gue 1790, let ter xxiv; Ком са ло ва 2003, 127–131) Ne po vo ljan opis pra vo slav nih sve šte ni ka da vao je po ne kad u za pad nim pu to pi si ma okvir sli ci Sr ba, Bu ga ra ili Gr ka u ce li ni. Ne ko li ko me se ci po od la sku lej di Mon te gju iz Be o gra da, grad su za u ze li Austri jan ci i za dr ža li ga kao va žno utvr đe nje u na red ne 23 go di ne (1717−1740). Prili kog novog rata Austrije i Turske u odbra ni Beo gra da učestvu je neko li ko Ško- ta, En gle za i je dan Irac. Škot ski ple mić Džon Lind zi, erl od Kro for da osta vio je auto bi o graf sku be le šku o ovom do ga đa ju. On je pret hod no po sti gao čin ge ne ra la u ruskoj vojsci, a krajem 1738. pridru žio se austrijskoj vojsci, i jula nared ne godi ne u bi ci kod Groc ke te ško je ra njen, ta ko da je tur sku op sa du pro veo u Be o grad skoj tvr đa vi. U me mo a ri ma je opi sao, ne sa mo do ga đa je iz 1738−1740, već i pred i sto ri- ju suko ba. Jasna je Lindzi je va identi fi ka ci ja s car skom austrij skom voj skom i na sto- janje da čita o ce uveri u nesre ću Nema ca koji mora ju da ostave grad Osmanli ja ma. On sam iz dubi ne srca žalio je „gubi tak tako važnog grada i podjed na ko dubo ko je saža lje vao tužnu sudbi nu građa na.” Što se tiče učešća Srba i husa ra u ovim doga- đaji ma o njima nije ostavio naro či to povolj ne podat ke jer su se oni razbe ža li uoči bit ke kod Groc ke osta viv ši Lind zi ja ko ji je ubr zo po sle to ga ra njen (Ko stić 2003, 78−80; Crawford 1753).2 Gra ni ca us po sta vlje na Be o grad skim mi rom iz 1739. uči ni la je pri rod ne grani ce Bal ka na u od no su na cen tral nu Evro pu, od no sno re ke Sa vu i Du nav, gra ni ca- ma izme đu Austrije i Osmanskog carstva. Time se ostvari lo podu da ra nje prirod nih i ima gi nar nih gra ni ca, a to je još vi še oja ča lo sim bo li zam vra ta Is to ka što je od ta da bio Beo grad. Sada je posled nje mesto Evrope na putu prema Isto ku postao Zemlin (Se mlin) od no sno Ze mun, a pr vi grad Is to ka bio je Be o grad. U Be o gra du su ta ko po či nja li i „Tur ska u Evro pi” i Is tok. Ovaj dru gi po jam pot pu no je is klju či vao Be- ograd i Osmanskog carstvo iz civi li za cij skog opse ga Evrope. Doga đa ji u peri o du 1717−1740. učini li su Beo grad pozna tim na Zapa du, pa i u Brita ni ji. U mapi- ra nju eg zo tič nog uvek je bi lo va žno da od re đe ni to po nim uop šte po stig ne ni vo pozna to sti, jer egzo ti čan predmet opsta je u svom kvali te tu upravo zato što je obim oba ve šte nja o nje mu ve o ma ogra ni čen. Be o grad je pre sko čio ba ri je ru ne po zna tog u za pad noj Evro pi, po seb no do ga đa ji ma iz 1717−1718. i 1738−1740, ali je ostao naj se ver ni ji grad is toč njač ke tvo re vi ne – Osman skog car stva. Bez ob zi ra na povre me nu hri šćan sku upra vu u gra du (austrij ska 1788−1790 i srp ska 1806−1813) 2 Krofordovi memoari prvi put su objavljeni 1753, a novo izdanje 1769. Uporedi: Jovanović 1978, 50, 195−196. 13 STRANCI U BEOGRADU

imago lo ški je Beo grad ostao grad gde poči nje Istok, dobrim delom i u vreme po- stoja nja autonom ne Srbi je (1830−1878), a turski garni zon u njemu sve do aprila 1867. samo je dugo obna vljao takav utisak. Vre dan po me na je još je dan pu to pis ob ja vljen u Lon do nu kra jem XVI II veka. Sej vi or Lu si njan (Sa vi o ur Lu sig nan) pu tu je 1786. mo rem do Smir ne, a za tim do Cari gra da. Nasta vlja puto va nje kopnom preko Jedre na, Plovdi va, Niša i Jago dine do Be o gra da. Ob ja vio je opis pu to va nja dve go di na ka sni je, u ko me se po seb no osvrnuo na jeru sa lim ske patri jar he od počet ka šesna e stog veka nada lje, a potpi sao se inici ja li ma S. L. uz doda tak na grčkom Κοσμοπολίτης – kosmo po li ta (Κοσμοπο- λίτης 1788). Zabe le žio je veo ma povolj ne utiske o Buga ri ma koje smatra za „naj- vredni ji narod u ovom delu sveta.” On pomi nje na jednom mestu ilirski natpis, a ka sni je i ili r ski je zik, ali sve slo ven ske hri šća ne u Ni šu, Be o gra du, pa čak i Be škoj i Inđi ji nazi va Buga ri ma. Beo grad nazi va i „Tau ru num” i iz njega piše XX pismo 6. ju la 1786. Pri me ću je da se u za pad nom de lu gra da na la zi tvr đa va, a u ju žnom hri šćan ski kvar to vi. Po mi nje da hri šća ni ima ju svog mi tro po li ta. „Ka ko su nje go vi ver ni ci ve ći nom Bu ga ri, on je za krat ko vre me na u čio ilir ski je zik i na nje mu im dr ži pro po ve di.” Nje gov opis Be o gra da je ve o ma po vo ljan: „Uli ce u Be o gra du su či sti je i bo lje kal dr mi sa ne od bi lo ko jeg dru gog tur skog gra da.” Uočio je i da je trgo vi na „u ru ka ma Gr ka i ne ko li ci ne Tu ra ka.” (Le ven tal 1989, 221−225)

Pax Bri tan ni ca i „kraj Evro pe na toč ko vi ma” Od 1815. poči nje vek poznat kao Pax Britan ni ca koji traje do 1914. Ovaj vek re la tiv ne sta bil no sti za me nio je ra ni je anar hi čan evrop ski si stem, a od 1846. po či nje bri tan ska glo bal na he ge mo ni ja za sno va na na nje noj pre vla sti na mo ru i name ta nju li be ra li zma u tr go vin skoj po li ti ci (O’Brien 2002, 13−22). Za u zi ma njem Mal te 1800, i nje nom anek si jom 1814, Bri tan sko car stvo do bi lo je upo ri šte na do- mak ju go i stoč ne Evro pe. U vre me Na po le o nov skih ra to va Bri ta ni ja je čak do šla u po sed dva de la Bal ka na. U pro le će 1811. Bri tan ci su od u ze li od Fran cu za ostr vo Vis (Lis sa), i dr ža li ga sve do Beč kog kon gre sa. Na istom kon gre su do bi li su Jon ska ostrva koja su ostala u njiho vom pose du do 1864. Tada je done ta krajnje neobič na od lu ka u isto ri ji bri tan skog ko lo ni ja li zma i ova ostr va su po klo nje na He len skoj kra lje vi ni, kao ne ka vr sta da ra no vo po sta vlje nom kra lju He le na, Đor đu. Sve ovo do ve lo je do to ga da je broj bri tan skih pu to pi sa ca u ju gostčnoj Evro pi na glo po ras- tao po okon ča nju ra to va s Na po le o nom. Uobi ča jan iti ne rer bri tan skih put ni ka išao je vo de nim pu tem do Ca ri gra da, a za tim iz Ca ri gra da u nje go vu oko li nu. Od kra ja XVI II ve ka, pod uti ca jem kla- sič nog obra zo va nja, ra ste in te res Bri ta na ca da po se te pre de le drev ne He la de što po či nje već 1764. ka da je Dru štvo di le ta na ta (So ci ety of Di let tan ti) po sla lo ar- 14 heo lo ški tim u Grčku. Prosve ti telj stvo je done lo potre bu za razvr sta va njem svega OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE po sto je ćeg, pa i na ro da Bal ka na. Za pad ni pu to pi sci ima li su po te ško će da uoče raz li ku iz me đu Slo ve na i Gr ka, a po seb no iz me đu raz li či tih gru pa Slo ve na. Bu- garska i Buga ri kao zemljo pi sno najbli ži Cari gra du, prirod no su bili lakše uočlji vi bri tan skim i dru gim za pad nim pu to pi sci ma od Sr bi je, ko ja se na la zi la na kraj njoj se ver noj gra ni ci po sma tra no iz Ca ri gra da, a još da lje u od no su na Spar tu, Ati nu, Ma ra ton ili Te bu. Ipak, bri tan ske ma pe ko je se po ja vlju ju od vre me na austrij ske upra ve nad Sr- bijom (1717−1739) uočava ju ovu oblast. Tako se na opštoj mapi Turske u Evropi i Ugar ske, ko ju je Her man Mol štam pao u Lon do nu 1734 (”A Ge ne ral Map of Turky in Europe. Hungary &c.”), nala zi jasno uokvire na Srbi ja (Servia). Ona se prosti re od Jago di ne do Skoplja i od Vidi na do malo preko Drine, dok je prostor iz me đu Te mi šva ra i Ma čve uklju ču ju ći i Be o grad ozna čen po seb nom ce li nom, a Srem, Bač ka i is toč na Sla vo ni ja ozna če ni su et nič kim, a ne ze mljo pi snim ape la ti- vom „Ratzi ans”. Karta uključu je i ilustra ci ju dvaju grado va: Beo gra da i Temi šva ra (Be o grad na Du na vu pre ma evrop skim kar to graf skim iz vo ri ma XVI do XIX ve ka 2008, 47). Budu ći da poje di ni karto gra fi ko ri ste sta ra rim ska ime na, Sr bi ja je po ne kad skri ve na iza na zi va Mo e sia Su per i or, od no sno Dar da nia, kao na pri mer na ma pi Ričar da Vili ja ma Sila (Richard Willi am Sea le) nasta loj oko 1780. (”Panno nia, Mo- esia, Dacia, Illyricum”). Do počet ka XIX veka nazi vi Servia, Bulga ria, Molda via, Wa lac hia (Wa la kia), Al ba nia, Dal ma tia, Bo snia već su do volj no uoče ni da bi se mora li naći na mapa ma evropske Turske. Ovo potvr đu ju mape Rober ta Lori ja (Ro- bert La u rie) pod na slo vom „Tur ska u Evro pi s Ma lom Azi jom” iz 1801. (”Tur key in Europe. With Asia Minor”), i nepo zna ta london ska mapa pod naslo vom „Itali ja i Turska u Evropi” (”Italy and Turkey in Europe”) iz 1803 (Beo grad na Duna vu prema evropskim karto graf skim izvo ri ma XVI do XIX veka 2008, 51, 57, 61). Srbi ja i Beo grad su uočeni, a posle okonča nja rato va sa Napo le o nom posta lo je mogu će i da se do Srbi je stigne. Puto pi si posta ju brojni tokom tride se tih godi na XIX ve ka ka da i pr vi en gle ski kon sul Džordž Lojd Ho džiz (Ge o r ge Lloyd Hod- ges) sti že u Sr bi ju i do la zi u audi jen ci ju kod kne za Mi lo ša 5. ju na 1837 (An tić i Marko vić 2007, 9). Pu to pis Maj la Dž. Kvi na (Mic hael J. Qu in) ko ji je bio ve o ma po pu la ran uvodi no vi na čin po sma tra nja Be o gra da – iz pa ro bro da (Qu in 1835).3 U de lu Pu to- vanje paro bro dom niz Dunav, koje sadr ži i lito gra fi je Zemu na u Beo gra da, Kvin ne stu pa no gom u Be o grad, već ga po sma tra sa pa ro bro da. Grad u nje mu evo ci ra uspo me ne na austro-tur ske ra to ve i li či mu „na sja jan skup dža mi ja sa vi so kim belim mina re ti ma, pala ta sa kupo la ma, vrto va, kipa ri sa i hlado vi tih šuma ra ka.” Poseb- no impre siv no Kvinu su se učini li paši na pala ta i harem (Momči lo vić 1993, 27). 3 Za dve go di ne iza šla su tri iz da nja ovog de la. 15 STRANCI U BEOGRADU

Britan ska putni ca Džuli ja Perdou (Julia Pardoe, 1806−1862) ide u pose tu „gra du sul ta na” Ca ri gra du, ali sti že i u Be o grad 1836. Nje na knji ga ima la je če ti ri iz da nja (Par doe 1837).4 Ona je ostavi la moćnu meta fo ru nazvav ši Beo grad „posled nji grad sa mi na re ti ma u Evro pi”, a ne što ka sni je Be o grad sku tvr đa vu po mi nje kao „po sled nje me sto evrop skog tla pod vla šću mu sli ma na.” Ona skre će pa žnju da u Be o gra du mu sli ma ni ži ve u har mo ni ji s Je vre ji ma i pri me ću je da Tu ra ka i Je vre ja u Beo gra du ima osam hilja da, a Srba oko dvana est hilja da, čime se po prvi put isti če hri šćan ska ve ći na gra da (Mom či lo vić 1993, 34, 38). Veo ma utica jan puto pis u kome je pome nut i Beo grad ostavio je Vili jam Kinglejk (Willi am Kingla ke), autor zname ni tog dela Eothen. 5 Kinglejk je pose tio „Is tok” od Be o gra da do Ka i ra 1834−1835, ali je ova knji ga ob ja vlje na tek 1844, upravo u vreme nastan ka britan ske global ne hege mo ni je i od tada je delo imalo veo ma veli ki broj izda nja. Prva reče ni ca prvog pogla vlja puto pi sa, koji će preko po la ve ka bi ti Bri tan ci ma va žan iz vor o Is to ku, go vo ri o su prot no sti Ze mli na odno sno Ze mu na u od no su na Be o grad. Sam na slov po gla vlja je sli ko vit „Over the border” – „preko grani ce”. Već i sam pogled iz posled njeg grada Austrije izazi vao je u Kin glej ku neo bič ne aso ci ja ci je: ”U Ze mu nu sam još uvek bio okru žen pri zo ri ma i zvuci ma pozna tog živo ta. Gala ma vrednog sveta još me je žalo sti la i uvese lja va la. Ne pre kri ve na li ca že na još su se sja ji la na sve tlo sti da na. Ipak, kad god bih se odlu čio da ba cim po gled pre ma ju gu, vi deh osman sko utvr đe nje – stro go, a ko je se turob no uzvi su je iznad doli ne Duna va – istorij ski Beo grad.” Kinglejk je stigao „do kra ja Evro pe na toč ko vi ma”. Opo zi ci ju Ze mun–Be o grad kao i oštru gra ni cu iz me- đu njih, Kinglejk nagla ša va slede ćom reče ni com: „Od ljudi koji su se kome ša li oko mene na ulica ma Zemli na, možda nije bilo nijed nog koji je ikada otišao dole da raz gle da čud ni ju ra su ko ja ži vi pod zi do vi ma su prot nog dvor ca.” Raz log za to bi la je, obja šnja va Kinglejk, kuga i strah od nje (Kingla ke 1948, 23). Kin glejk je opi sao Be o grad kao „is toč ni grad”, a mu sli man ski deo je opi sao u najne po volj ni jim crta ma prime tiv ši da je prola zio kroz „plani ne odba če nih stvari, đubre veko va (Kingla ke 1948, 26).” Beo grad u Kinglej ko vom opisu ostavlja utisak zapu šte nog i prlja vog grada, sa neobič nim fi zi o no mi ja ma i strašnim psima nalik na vu ko ve. Iz glad ne li čo po ri pa sa na Ka le meg da nu bi će po me nu ti i u dru gim zapisi ma iz dvade se tih, tride se tih, pa i pede se tih godi na XIX veka, kao prizor Beo- grada koji je ostavljao loš utisak o gradu na puto pi sce i pose ti o ce (Miljko vić Katić 2003, 147). Da je Kin glej kov na čin vi đe nja Be o gra da kao oštre gra ni ce dve ju ci vi li za ci ja imao ši re upo ri šte u za pad noj Evro pi po ka zu je i pu to pis pru skog ka pe ta na Ota Du bi sla va fon Pir ha (Ot to Du bi slav von Pirch) ko ji je ok to bra 1829. pre šao Du- 4 Dva iz da nja ob ja vlje na su 1837, jed no 1838, i jed no 1854. 16 5 Na sta ro grč kom ἕωθεν ili ήώθεν znači „od ju tra”, „zo rom” od no sno „sa is to ka”. OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE navom ne više od dve milje koje dele Zemun od beo grad skog prista ni šta. Tada se nje mu uči ni lo da je pre šao mno go vi še od gra ni ce dva ju car sta va, pre šao je gra ni cu ci vi li za ci je. Ka ko je pri me tio: „Stra hot na gra ni ca odva ja la me je od ci vi li zo va nog sve ta po što sam na či nio sa mo ne ko li ko ko ra ka”. (Djor dje vić 1999, 29)

Po ste pe no po za pad nje nje (ok ci den ta li za ci ja) Be o gra da (od sre di ne do kra ja XIX ve ka) Prvi znak da bi Srbi ja za Britan ca mogla da bude nešto više od Isto ka i dru- gosti koja ga prati, nala zi mo kod puto pi sca Endrua Arči bal da Pejto na (Andrew Ar chi bald Pa ton, 1811−1874). Za nje ga je Be o grad po lu i stoč njač ki grad ko ji se evro pe i zu je, ali on da je pred nost unu tra šnjno sti Sr bi je u od no su na Be o grad „u kome poli tič ka intri ga i nedo sta tak pove re nja koje podsti če iskrenost para li zu ju dru štve no op šte nje.” O Sr bi ji je za klju čio da u se bi sa dr ži „ob li ke Is to ka i Za pa da, što je odvoje ni je i istak nu ti je mogu će.” Ipak, sam naslov njego ve knjige u kome je Sr bi ja, naj mla đi član evrop ske po ro di ce uka zu je na po če tak ok ci den ta li za ci je ili poza pad nja če nja viđe nja Srbi je (Paton 1845, 141, 273). Da je zai sta tako poka zu je i njegov prikaz srpskih selja ka koji za koje je prime tio da „nisu ni siro ma šni ni var- vari”, a poseb no je bio zado vo ljan „patri jar hal nom jed no stav no šću nji ho vih obi ča ja i po et skom ori gi nal no šću je zi ka.” (Pa ton 1845, 138−139) Još od pri ka za bu gar skih selja ka kao više paga na nego hrišća na u Dnevni ku sa puta od Cari gra da u Poljsku iz pe ra Ru đe ra Bo ško vi ća (Bo ško vić 1937, 36−37), opo zi ci ja var va ri zma hri šćan- skih sela u odno su na prosve će nu Evropu, bila je ono što je zapad ne putni ke upu- ći va lo da ozna če pre de le evrop ske Tur ske kao var var ske. Uto li ko je Pej to nov opis srp skog se lja ka pr vi znak dru ga či jeg prav ca vi đe nja Sr bi je u Bri ta ni ji. Pej ton već lično pozna je vode će srpske poli tič ke prva ke epohe ustavo bra ni te lja koje i opisu je. U njego voj knjizi, više nego jedan vek posle opisa Ahmed-be ga, dobi ja mo portre- te istak nu tih Beo gra đa na. Kinglejk je smatrao 1834. godi ne da „nema srpskih ili bu gar skih li te ra ta sa ko ji ma bi bi lo istin ski sra mot no ne upo zna ti se...” (Kin gla ke 1948, 38) De set go di na ka sni je, Pej ton upo re đu je Si mu Mi lu ti no vi ća Sa raj li ju s le gen dar nim gal skim bar dom Osi ja nom. Per so na li za ci ja če sto pred sta vlja po če tak smanje nja drugo sti, a upravo to je britan ski čita lac dobio Pejto no vom knjigom, kada je u pita nju Srbi ja. Pej to nov pra vac u pri ka zi va nju Be o gra da i Sr bi je na ja vljen je već kod Džor- dža To ma sa Ke pla (Ge or ge Th o mas Kep pel, 1799−1891). On je pu to vao od Je- drena do Zemu na kopnom, u jesen 1829 (Keppel 1831). Za deo ni cu od Jedre na do Zemu na preu zeo je u knjizi pismo koje je njegov prija telj poslao iz karan ti na u Zemu nu. O dola sku u Jago di nu Keplov prija telj je zabe le žio: „Upravnik pošte u tom me stu go vo rio je ne mač ki i lju di su oči gled no pri pa da li jed noj dru goj ra si... Srpski knez Miloš sigur no nasto ji da civi li zu je ovu zemlju. Za poče tak, dao je da 17 STRANCI U BEOGRADU

se pro bi je pra va i do bra ce sta kroz ne pre gled ne hra sto ve šu me ko je po kri va ju či- tav taj kraj, koji se pruža odavde pa sve do Beo gra da.” U istom pismu pome nu ta je i Be o grad ska tvr đa va za či ja se utvr đe nja na vo di da su stra ho vi to pro pa la. Kepl kon tra sti ra hri šćan ske i tur ske ku će s oči gled nom na klo no šću za pr ve. „I sam grad bi bio neo bič no ru žan da tu i ta mo ne ma ku ća ko je pri pa da ju hri šća ni ma, a ko je raz bi ja ju jed no lič nost tur ske dr ve ne ar hi tek tu re. One su sa gra đe ne po uzo ri ma s one stra ne re ke.” (Le ven tal 1989, 273−274) Posle Pejto na najva žni ji dopri nos okci den ta li za ci ji slike Srbi je dao je vele- časni Vili jam Denton (Willi am Denton, 1815−1888), vikar london ske crkve Sv. Var to lo me ja. Nje gov pri kaz srp skog se lja ka i Sr ba je naj po volj ni ji do ta da u Bri ta niji. Za Den to na „sva ki Sr bin je go spo din”, a Sr bi ja je ze mlja sa vr še ne slo bo de u ko joj je „pra vo gla sa ra ši re ni je ne go u En gle skoj.” (Den ton 1862, 104) Da je ok ci den ta li za ci ja sli ke Be o gra da i Sr bi je bi la po ste pen i du go ospo ra van postu pak u Brita ni ji, poka zu je delo Džordža Arbut no ta (Geor ge Arbut hnot) koji je ob ja vio knji gu iste go di ne kad i Den ton. Su prot no Pej to nu on je opi sao Be o grad u bo ljim ni jan sa ma, a srp sku unu tra šnjost u go rim. On je 1862. pri me tio da Sr bi ja za o sta je za tur skim po kra ji na ma u ko ji ma mu sli man ski ele ment pre o vla đu je i da je to posle di ca „žalo snog nema ra masa koje su zado volj ne da žive u najbed ni jem siro ma štvu, čak se ne obazi ru ju ći da isko ri ste moguć nost prirod no plodne zemlje.” Beo grad je prošao nešto bolje. Za Arbut no ta on je „najvi ša tačka civi li za ci je” u Sr- bi ji (Ar but hnot 1862, 263, 284). Pet godi na posle knjiga Dento na i Arbut no ta obja vlje no je veo ma uticaj no de lo dve ju vik to ri jan skih put ni ca Ma ken zi je ve i Ir bi je ve. Nji hov pu to pis na klo- njen je bal kan skim hri šća ni ma, s va žnim odelj kom o Be o gra du u dru gom to mu. U pr vom to mu po me nu to je da Sr bi iz kne že vi ne i Gr ci iz slo bod ne Grč ke „ima ju sopstve ne mitro po li te koji su nasta nje ni u Beo gra du i Atini.” (Macken zie i Irby 1877, vol. 1, 16) U dru gom to mu dat je opis Be o gra da ko ji je ozna čen kao „mode r na pre sto ni ca” na spo ju dve ju plov nih re ka Du na va i Sa va. Nje go vom me stu na ra kr šću oda to je po seb no pri zna nje i on je pri ka zan kao „pri rod na kraj nja sta ni ca za že le zni ce ko ja će da uje di ni Se ver no mo re sa Ege jom i Euk sin [Cr no Mo re] s Ja dra nom. U tr go vi ni kao i u ra tu on je ključ Is to ka i na nje ga je upro prst ve li ki britan ski fri trej der g. Kob den (Cob bden), kao na jed nu od bu du ćih slo bod nih lu ka Evrope.” Dalje je istak nu to da je u rato vi ma izme đu Austrije, Ugarske i Osmanli ja Be o grad če sto me njao go spo da ra „po sta ju ći na sme nu gru do bran za pad ne ci vi li- za ci je i tam ni ca tur skog var va ri zma.” Ni Ne mač ko car stvo ni ga lant no Ugar sko kra ljev stvo ni su us pe li da ga za dr že. „Ko nač no osvo ji li su ga se lja ci u ustan ku ko ji su po če li bez oruž ja osim šta po va, a ko jim su okon ča li oruž jem pre o te tim od ne- prija te lja.” (Macken zie i Irby 1877 vol. 2, 326) Pu to pis Džor dži ne Mjur Me ken zi (Ge or gi na Mu ir Mac ken zie, † 1874) i 18 Adeli ne Poli ne Irbi (Adeli na Pau li na Irby, 1833−1911) ostavio je snažan utisak u OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

Bri ta ni ji, i bio ve o ma do bro pri hva ćen me đu slo ven skim hri šća ni ma Bal ka na. Sa mo godi nu dana posle britan skog izda nja izašao je srpski prevod Čedo mi lja Mija to vi- ća. Dru go bri tan sko iz da nje iz 1877. opre mlje no je pred go vo rom Vi li ja ma Ju ar ta Gled sto na, ko ji je pun na klo no sti za Sr be i bal kan ske hri šća ne. Ka ko je mno go godi na ka sni je pri me tio Ivo An drić: „U sva kom re du ove knji ge mo že mo da ose ti mo pošte nu i dobro upuće nu predsta vu o sudbi ni i sada šnjem polo ža ju Južnih Slove na i is kre nu ve ru u isto rij sku mi si ju Sr bi je na Bal ka nu.” (An drić 1936, 87) U godi ni obja vlji va nja knjige Irbi je ve i Maken zi je ve, Beo grad je napu stio turski gar ni zon či me je pre sto ni ca Sr bi je iz gu bi la po sled nji upa dlji vi ori jen tal ni ton koji je imala. Ipak, jedan segment zao sta ja nja Beo gra da za ostalim delom Evrope sada je još više upadao u oči. U eri paro bro da Beo grad je postao usput na stani ca na Du na vu, ali uve li ko je na stu pi la era že le zni ce, a Be o grad je bio me đu ret kim presto ni ca ma u Evro pi bez ove vr ste pre vo za se dam de se tih go di na XIX ve ka. Kao gra- nič ni grad Be o grad je sve do 1884. bio od se čen od Sre ma i Ba na ta re ka ma. One su se ledi le u poznu jesen i led je ostajao do prole ća. Zato je poku šaj da se pređu Sava ili Dunav po polu za le đe noj reci bio opasan po život. Do uspo sta vlja nja žele znič ke ve ze Be o gra da s Pe štom pre ko Sre ma 1884, iz evrop skih pre sto ni ce mo glo je da se dođe žele zni com samo do blizi ne Beo gra da, odno sno do Bele Crkve u Bana tu. Oda tle se išlo fi ja ke rom do Pan če va, a on da pa ro bro dom do Be o gra da. Kada se mladi srpski diplo mac iz Minhe na i Pari za Aleksan dar Jovi čić (1856−1933) od lu čio da ože ni Škot ki njom Me ri Elis Ra der ford (Mary Ali ce Rat- her ford), oti šao je na Bo žić 1880. po mla du u Min hen. Po žu ri vao je svo ju za ruč- nicu da odmah krenu u Beo grad upozo riv ši je na moguć nost da se Dunav zale di. Na kra ju su mla da i nje na maj ka sti gle u Pan če vo, ali ka sno. Du nav se već na po la zale dio i paro bro di nisu više plovi li. Ostala je samo jedna moguć nost: puto va nje otvore nim čamcem na vesla. Za ovakvu pusto lo vi nu bilo je potreb no neko li ko sati opre znog ma ne vri sa nja sa jed ne na dru gu stra nu Du na va da bi pro mr zli put ni ci stigli do Višnji ce, što je svaka ko bio više nego trau ma ti čan doži vljaj dola ska u pre- stoni cu, sada već neza vi sne Srbi je. Kakvi su bili uslovi u Beo gra du počet kom 1881. opisa la je kćerka Meri Elis, Lena Jovi čić, skoro 60 godi na kasni je. Posto jao je samo jedan hotel sa rela tvi no do brim sme šta jem – ho tel Na ci o nal. Iz bor rad nji sa do br om ro bom i na me šta jem bio je ve o ma ma li, uz po ne ku pro dav ni cu austrij ske ro be. Ni je bi lo ni jed ne ban ke u Beo gra du i majka Elis Meri bila je šoki ra na kada nije mogla da unovči ček. „Za nju grad bez i jed ne ban ke ni je po se do vao naj va žni ji či ni lac po slo va nja.” Na sre ću, našao se menjač koji je hteo da unovči njen ček (Yovitvhitch 1939, 56−60). Sli čan opis Be o gra da s kra ja se dam de se tih go di na XIX ve ka osta vio je i britanski pusto lov Heri De Vint (Harry De Windt, 1856–1933) poznat po raznim neo bič nim avan tu ra ma ko je je pre u zeo. Pu to vao je kop nom od Pe kin ga do Fran- cuske 1887, jahao u Indi ju iz Rusi je (preko Persi je) 1889; puto vao kopnom od 19 STRANCI U BEOGRADU

Pa ri za do Nju jor ka 1901–1903; i ko nač no pro pu to vao kroz bal kan ske dr ža ve od Cr ne Go re do Ru si je 1905. za dnev nik Vest min ster ga zet (Th e West min ster Ga- zet te) (Who Was Who 1929–1940 1980, 362). Na pu to va nju po Bal ka nu i do Ru si je na sta la je nje go va knji ga Kroz di vlju Evro pu. Opi su ju ći Be o grad iz 1905, u njoj se pri se tio ka ko je srp ska pre sto ni ca iz gle da la pri li kom nje go ve pret hod ne po se te 1877: „U to vre me Be o grad je imao mo žda tri de set hi lja da sta nov ni ka i nije bio pove zan čelič nom trakom s civi li zo va nom Evropom. Zamo ran put rekom dovo dio vas je sa Isto ka ili Zapa da u odvra tan grad istoč njač kog izgle da s trošnim gra đe vi na ma i gad nim uli ca ma.” Ne što ka sni je De Vint je do dao: „Za i sta je tu rob- no mesto bio Beo grad sedam de se tih jer sve je bilo primitvno, prlja vo i neu dob no.” (De Windt 1907, 109−110) Za to je uvo đe nje že le zni ce, sa ko jom je do šla i mo guć nost sva ko dnev nog snab de va nja za pad nom ro bom, bi la ve o ma va žna za sli ku o Be o gra du. De Vint je tri de se tak go di na po sle pr ve po se te imao sa svim dru gi uti sak o Be o gra du: „Ži vo seća nje na stari Beo grad i njego ve meto de učini lo je, ovom prili kom, prijat nim iz ne na đe njem ula zak u ras ko šnu že le znič ku sta ni cu ume sto da bu de mo iz ba če ni na blatnja vu obalu s palu be prlja vog paro bro da.” Na De Vinta je ostavi la povo ljan uti sak i vo žnja fi ja ke rom od sta ni ce „duž pro stra nih bu le va ra, s do bro ob u če nim sve tom i elek trič nim tram va ji ma, do luk su znog ho te la” da bi ka sni je do dao da je istak nu ti engle ski putnik opisao Beo grad kao „manju, ali uredni ju verzi ju Budim- pešte.” (De Windt 1907, 111, 113−114) Da je Beo grad na prese ku veko vao ostavljao Britan ci ma utisak evropskog grada ko ji je ko nač no na pu stio op seg Is to ka, po tvr dio je bri tan ski ar he o log, ge o graf i puto pi sac Dejvid Džordž Hogart (David Geor ge Hogarth, 1862−1927), autor dela Bliski Istok , ko je je vo de ći ame rič ki ori jen ta li sta Ro de rik Dej vi son ozna čio „kao ze mljo pis ko ji je na pra vio epo hu”. (Da vi son 1960, 667) Ova knji ga ob ja vlje na je u se ri ji re gi o ni sve ta (Th e Re gi ons of the World). Po čet kom XX ve ka Bri tan ci su, kao kolo ni jal na sila koja je upravlja la goto vo četvr ti nom svetskog kopna, do kraja razvi li tročla ni pojam Isto ka koji se tada delio na: Bliski, Srednji i Dale ki Istok. Pri tome Bliski Istok se odno sio manje više na pose de Osmanskog carstva. Hogart po- či nje knji gu opa skom da je u vre me pi sa nja nje go ve knji ge Bli ski Is tok po mo dan izraz „za oblast za koju su naši dedo vi bili zado volj ni da jedno stav no nazo vu Istok.” On po ja šnja va da se ovaj iz raz od no si na is toč ni ba sen Sre do ze mlja. On za tim da je izu zet no važnu ocenu: „Pre pede set godi na pisac Eothe na video je dveri Isto ka u zidi na ma Beo gra da. Danas zapad ni pose ti lac, mada svestan da je priro da živo ta oko njega pretr pe la prefi nje nu prome nu pošto je voz preši šao parom preko mosta na Duna vu, ne očeku je da se nađe na Isto ku dok ne ugleda mina re te Adrija no po lja, ili ba rem tri, na doj ku na lik, br da Fi li po po lja [Plov di va].” Ho gart uoča va da ta mo gde ne ma ja sne pri rod ne po de le se ve ro za pad na gra- 20 nica Isto ka zavi si od poli tič kih uslova. „Tamo gde centri super i or ne civi li za ci je Za- OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE pa da le že ta ko bli zu na do hvat ru ke da bi, u sva kom slu ča ju, iz vr ši li pro dor ni uti caj, okupa ci ja od strane sile, koja ne vodi pore klo s Isto ka, brzo odlu ču je u korist Zapa- da...” Ka da je „austrij ska oku pa ci ja Her ce go vi ne, Bo sne i No vo pa zar skog san dža ka, kao i stva ra nje ne za vi sne Sr bi je i Ru mu ni je i go to vo ne za vi sne Bu gar ske, iz lo že nih preo vla đu ju ćem utica ju Srednje Evrope, prido bi la basen Donjeg Duna va za Zapad mora mo da posta vi mo seve ro za pad nu grani cu našeg ‘Bliskog Isto ka’ na razme đe balkan skih voda. Ali, poma lo arbi trar no i bez uzima nja zdravo za goto vo da li su ov de Is tok i Za pad po de lje ni na bi lo ka kav oči gle dan na čin, ili da li će du go na stavi ti da bu du po de lje ni čak i ona ko oči gled no kao sa da.” (Ho garth 1902, 1−2) Da ne bi bilo nika kve dile me, Hogart je levo od unutra šnje naslov ne strane umet nuo kar tu „Bli skog Is to ka”, na ko joj je ovaj pre deo ozna čen cr nom bo jom. Iz karte je jasno da je Hogart ostavio Helen sku kralje vi nu, Alba ni ju, i sva tri dela Ma- kedo ni je na Isto ku, dok je Rumu ni ju, Srbi ju i veći deo Bugar ske izdvo jio iz opse ga Orijen ta. Time je, u britan skoj imagi na ci ji, ozvani če no „bekstvo” Beo gra da i Srbi je sa Isto ka i njego vo prima nje u okvire Evrope. Dejvi son je o Hogar to vom razgra ni- čenju prime tio da se „nisu svi slaga li sa ovim tačnim grani ca ma Bliskog Isto ka, ali bilo je malo nesla ga nja oko njiho vog pribli žnog opse ga.” (Davi son 1960, 667)

Pri vre me no no vo po is toč nje nje (1903−1906) i vra ća nje Be o gra da u op seg Zapa da (1906−1914) Majski prevrat, a poseb no čin defe ne stra ci je monar ha, kao i ulazak kralje- ubi ca u prevrat nič ku vladu, izazva li su buru neza do volj stva u Brita ni ji i prekid diplo mat skih odno sa sa Beo gra dom. Budu ći da se kralje u bi stvo dogo di lo u prestonici Srbi je, to je imalo momen tal ne posle di ce na njenu sliku u Brita ni ji. Ugledni no vi nar Taj msa, Hen ri Vi kam Stid (He nry Wic kham Steed, 1871−1956), po slao je dopis iz Beča u kome je prime tio: „Central no azijski kanat, a na jedan evropski grad, bio bi od go va ra ju ća po zor ni ca za ta ko ne mi lo srd no i pre ci zno is pla ni ra no kralje u bi stvo”, doda ju ći da je već dovolj no poda ta ka pozna to da se „beo grad ska tra ge di ja” ozna či „kao je din stve na u sa vre me noj isto ri ji.”6 Ozna ka „be li grad smr ti” (White City of Death), iz naslo va jedne knjige obja vlje ne u Londo nu posle Maj- skog pre vra ta (Wil son 1903), mo žda da je naj bo lji sa že tak sli ke Be o gra da u Bri ta- niji posle Majskog prevra ta. Para le le izme đu baca nja kroz prozor kralji ce Drage i udo vi ce kra lja Izra i lja Aha va Je za ve lje7 od mah su na pra vlje ne u vo de ćem ča so pi su Spek tej to ru: „kao što be še s Je za ve ljom pre tri hi lja de go di na, ta ko bi u Be o gra du u četvr tak. Tako se istori ja dvorskih prevra ta goto vo istovet no pona vlja među istoč-

6 Th e Times, Fri day, Ju ne 12, 1903, 5. Upo re di: Marko vich 2000, 98. 7 Sta ri za vjet, Dru ga knji ga o Ca re vi ma, gl. IX, 30–37. 21 STRANCI U BEOGRADU

nim naro di ma.” 8 Ma da je glav ni na čla na ka o Maj skom pre vra tu ob ja vlje na u po zno prole će i leto 1903, unaka že na tela srpskog kraljev skog para ostaće još više godi na pr va aso ci ja ci ja na Be o grad u bri tan skom jav nom mnje nju. Maj skim pre vra tom sli ka Be o gra da i Sr bi je do šla je pod uti caj po stup ka ko ji sam na zvao re o ri jen ta li za ci ja. Pod ovim pod ra zu me vam po vra tak na Is tok pre dela ko ji je ra ni je ima go lo ški ušao u op seg Za pa da. Dru gost Is to ka bi la je, ka da su u pi ta nju Be o grad i Sr bi ja, po ste pe no sma nji va na to kom XIX ve ka. Ta da je Be o grad i stvar no po pri mao sve vi še iz gled cen tral no e vrop skog gra da. Za to je re o ri jen ta li- zaci ja nastu pi la kao svoje vr sna kazna zapad nog javnog mnjenja, a poseb no britanskog, za ubistvo monar ha koje je izazva lo osudu od Londo na do Sankt Peter bur- ga, ali su jedi no Brita ni ja i Holan di ja preki nu le diplo mat ske odno se sa Srbi jom. Suro vost prime nje na pri kralje u bi stvu u Beo gra du došla je u sukob s britan skim vredno snim siste mom, a poseb no u pogle du odano sti prema kruni i samo u zdr ža- nosti kao važnim sastoj ci ma Britan stva (Marko vich 2000, 170−190). Čak i rela- tivno naklo ljen puto pi sac prema Beo gra du, kao De Vint, koji je smatrao da su Srbi veo ma slični Fancu zi ma i samim tim nije sumnjao u njiho vo pripa da nje Evropi, mo rao je da pri me ti da je pri dev „sker le tan” (”scar let”) pri klad ni ji od „be log”9 za „grad ko ji je po sve do čio ta ko stra šno de lo, po či nje no u ime ‘pa tri o ti zma.’” (De Windt 1907, 114) Reo ri jen ta li za ci ja je traja la koli ko i prekid diplo mat skih odno sa (1903−1906), ma da su po je di ni nje ni od je ci u bri tan skom jav nom mnje nju op sta li i iz la zi li na po- vrši nu i neko li ko godi na kasni je. Za posma tra nje Beo gra da i Srbi je srećna okolnost je bi la je, pre sve ga, bri tan ski iz la zak iz izo la ci o ni zma u spolj noj po li ti ci, ko ji je uokviren do 1907, olakšao obno vu diplo mat skih odno sa, a svaka ko da je ubrzao i okonča nje reo ri jen ta li za ci je njiho ve slike. U mo nu men tal nom iz da nju Taj mso ve isto ri je sve ta, na osno vu pi sa ca svih vre me na u 25 to mo va, pret po sled nji tom se od no si na Polj sku, Bal kan, Tur sku, manje istoč ne zemlje, Kinu i Japan. U njemu je 1908. upeča tlji vo opisa na prome na koju su Beo grad i Srbi prošli u britan skom i zapad nom viđe nju tokom XIX veka. U ovom izda nju se navo di da Srbi imaju cilj „da proiz ve du nesta nak iz zemlje bilo čega što bi podse ća lo na staru musli man sku prevlast.” Oni su se preda li ovom za da ta ku s us traj nom ener gi jom i Be o grad „‘tur ski’ je pre stao da po sto ji.” Nje ga je zame nio „više zapa dan grad poput Beča ili Budim pe šte” (”more occi den tal city like Vi en na or Bu da pest”). Čak i ka da je u pi ta nju duh „Sr bi ja sve vi še be ži od tur skog fata li zma.” Na osnovu svega izne tog ne izne na đu je zaklju čak ovog izda nja: „Samo malo vreme na unazad bio je to narod Orijen ta. Od sada nada lje on pripa da zapad- nom sve tu, ra dom i pred u zet no šću.” (Smith 1908, 206)

8 Th e Specta tor, vol. 90, June 13, 1903, 922. Upore di: Marko vich 2000, 191. 22 9 ”Scarlet” na enge skom može fi gu ra tiv no da ozna či bo ju gre ha. OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

U jeda na e stom izda nju Enci klo pe di je Brita ni ke, koje se smatra najbo ljim iz- danjem koje je ova enci klo pe di ja ikada izda la, Čedo milj Mija to vić (1842−1932), du go god šnji po sla nik Kra lje vi ne Sr bi je u Lon do nu i eta bli ra ni sa rad nik ove en ci- klope di je, napi sao je članak o Beo gra du. Utisak koji je zapad ni čita lac mogao da stekne iz ovog članka sličan je onom iz Tajmso ve istori je sveta. Beo grad je zapad ni grad sa pone kim preo sta lim orijen tal nim ili egzo tič nim elemen tom: „Neko li ko starih turskih kuća napra vlje nih od gipsa nog malte ra, sa krovo vi ma od crve nih ploči- ca, su preo sta le u loše poplo ča nim i nezdra vim delo vi ma koji se grani če s reka ma. Ali kao se di šte dvo ra i vla de, i cen tar uvo zne tr go vi ne Be o grad se po sle 1869. br zo pre o bra zio u mo de ran evrop ski grad sa ši ro kim uli ca ma, elek trič nim tram va ji ma i svetli ma na struju. Samo mnoštvo malih bašti zasa đe nih stabli ma lipe, akaci je i lji lja na i jar ke no šnje srp skih i ugar skih se lja ka, pre o sta ju da ga raz li ku ju od ka kve za pad ne pre sto ni ce.” Pozna ju ći značaj koji Engle zi daju verskoj tole ran ci ji Mija to vić je poseb no nagla sio razno li kost verskih građe vi na u Beo gra du i tole ran ci ju prema islamu: „Go- di ne 1900. bi le su če ti ri srp ske pra vo slav ne cr kve, uklju ču ju ći i ka te dra lu [sa bor nu crkvu], jednu rimo ka to lič ku kape lu, jednu envan ge li stič ku kape lu (nemač ku), dve si na go ge i jed nu dža mi ju. Ova po sled nja se u pot pu no sti odr ža va o tro šku Srp ske vlade.” (Mi[ja to vich] 1911, 681−682) Ta ko je Be o grad u bri tan skom vi đe nju pre šao put od ori jen tal nog gra da u ko me se hri šća ni i ne pri me ću ju kod Mon te gju e ve (1716), pre ko gra da gde po či- nju dve ri Is to ka kod Kin glej ka (1835) do gra da ko ji je, pre ko Cen tral ne Evro pe, ušao u opseg zapad ne civi li za ci je krajem XIX veka. Konač no on je postao grad koji o tro šku hri šćan ske vla de odr ža va je dan od po sled njih osta ta ka Is to ka – be o grad- sku dža mi ju. Čak ni re o ri jen ta li za ci ja ko ja je usle di la po sle Maj skog pre vra ta, ni je uspe la da preki ne jasnu okci den ta li za ci ju slike Beo gra da koja se može prati ti od Pejto na do Hogar ta.

Literatura: Andrić, I. 1936. ”Miss Adelina Irby.” Th e Anglo-Yugoslav Review 2 (July-October): 85–90. Antić. Č. i Markovich, S. G. 2007. 170 Years of British-Serbian (Yugoslav) Relations. Belgrade: British Embassy. Arbuthnot, L. G. 1862. Herzegovina; or Omer Pacha and the Christian Rebels. With a Brief Account of Servia, its Social, Political, and Financial Condition. London: Longman and Co. Beograd na Dunavu prema evropskim kartografskim izvorima XVI do XIX veka. 2008. Beograd: Biblioteka grada Beograda. Bošković, R. J. 1937. Dnevnik sa puta iz Carigrada u Poljsku, prevod Dušana Nedeljkovića. Beograd: izdanje Rajković. 23 STRANCI U BEOGRADU

Crawford, Earl J. 1753. Memoirs of his Life; describing many of the highest military achievements in the late wars, more particularly the campaign against the Turks, wherein his Lordship served both in the Imperial and Russian armies. Compiled fr om his own papers. London. Davison, R. H. 1960. ”Where is the Middle East?.” Th e Foreign Aff airs 38(4) (July): 667–668. De Windt, H. 1907. Th rough Savage Europe. Being the Narrative of a Journey (Undertaken as Special Correspondent of the ’Westminster Gazette’), throughout the Balkan States and European Russia. London: T. Fisher Unwin. Denton, R. W. 1862. Servia and the Servians. London: Bell and Daldy. Delumeau, J. 1978. La peur en Occident (XIV e – XVIII e siècles). Une cité assiégée. Paris: Fayard. Djordjevic, D. 1999. ”Ottoman Heritage Versus Modernization: Symbiosis in Serbia during the Nineteenth Century.” Serbian Studies 13: 29–58. Hogarth, D. G. 1902. Th e Nearer East. London: William Heinemann. Jovanović, V. M. 1978. Engleska bibliografi ja o istočnom pitanju u Evropi. II dopunjeno izdanje. Beograd: Institut za književnost i umetnost. Keppel, G. 1831. Narrative of a Journey across Balcan, by the two Passes of Selimno and Pravadi… in the Years 1829–1830…, vol. 1–2. London: Henry Colburn and Richard Bentley. Kinglake, A. W. 1948. Eothen. London: John Lehmann. Комсалова, P. 2003. „Белград и Сербы чрез взгляд Анличанок (XVIII-XIX вв.).” U Beograd u delima evropskih putopisaca, uredio Đorđe S. Kostić, 125−142. Beograd: Balkanološki institut SANU. Kostić, V. 1972. Kulturne veze između jugoslovenskih zemalja i Engleske do 1700. godine. Beograd: SANU. Kostić, V. 2003. „Memoari jednog britanskog učesnika u odbrani Beograda 1739. godine.” U Beograd u delima evropskih putopisaca, uredio Đorđe S. Kostić, 67−84. Beograd: Balkanološki institut SANU. Κοσμοπολίτης, S. L. 1788. A Series of Letters, addressed to Sir William Fordyce, M. D., F. R. S. Containing a Voyage and Journey fr om England to Smyrna, fr om thence to Constan- tinople, and fr om that place over land to England…, vol. 1–2. London: Printed for the author. Wolf, L. 1994. Inventing Eastern Europe. Th e Map of Civilization on the Mind of the Enlight- enment. Stanford: Stanford University Press. Zdenko, L. 1989. Britanski putnici u našim krajevima. Od sredine XV do početka XIX veka. Gornji Milanovac: Dečje novine. Mackenzie, G. M. i Irby, A. P. 1877. Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe, vol. 1. London: Daldy, Isbister and Co. Markovich, S. G. 2000. British Perceptions of Serbia and the Balkans, 1903−1906. Paris: Dialogue. Maurois, A. 1939. Disraeli. A Picture of th e Victorian Age. London: Penguin. 24 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

Mi[jatovich], C. 1911. S. v. ”Belgrade.” U Th e Encyclopaedia Britannica, 11th edition, vol. 3. New York: Encyclopaedia Britannica. Miljković Katić, B. 2003. „Putopisci o neizgrađenim prostorima Beograda u prvoj polovini XIX veka.” U Beograd u delima evropskih putopisaca, uredio Đorđe S. Kostić, 143−155. Beograd: Balkanološki institut SANU. Momčilović, B., izbor, prevod i pogovor. 1993. Britanski putnici u našim krajevima u XVIII veku. Novi Sad: Matica srpska. O’Brien, P. K. 2002. ”Th e Pax Britannica and American Hegemony: Precedent, Anteced- ent or Just Another History?” In Two Hegemonies. Britain 1846–1914 and the United States 1941–2001, uredili Patrick Karl O’Brien i Armand Clesse, 3–64. Aldershot: Ashgate. Pardoe, M. 1837. Th e City of the Sultan and Domestic Manners of the Turks, in 1836, vol. 1–2. London: Henry Colburn. Paton, A. A. 1845. Servia, Th e Youngest Member of the European Family: or, a Residence in Belgrade and Travel in the Highlands and Woodlands of the Interior during the Years 1843 and 1844. London: Longman. Biblija: Stari i Novi zavjet. 1976. Zagreb: Kršćanska sadašnjost. Quin, M. J. 1835. A Steam Voyage down the Danube. With sketches of Hungary, Wallachia, Servia, and Turkey, &c, vol. 1–2. London: Richard Bentley. Who Was Who 1929–1940., vol. III. 1980. London: Adam & Charles Black. Wortley Montague, Lady. M. 1790. Letters of the Right Honourable Lady M-y W-y M-e: written, during her travels in Europe, Asia, and Afr ica…, vol 1. London: printed for Th omas Martin. Williams, H. S. (ed.) 1908. Th e Historians History of the World. A Comprehensive Narrative of the Rise and Development of Nations as Recorded by the Great Writers of All Ages, vol 24. London: Th e Times. Wilson, M. N. 1903. Belgrade the White City of Death. Being the History of King Alexander and Queen Draga. London: R. A. Everett and Co. Yovitvhitch, L. A. 1939. Th e Biography of a Serbian Diplomat. London: Th e Epworth Press.

Periodika: Th e Times, Friday, June 12, 1903, 5. Th e Spectator, vol. 90 (June 13, 1903), 922.

25 STRANCI U BEOGRADU

Summary From a City beyond borders of Western civilisation towards a city within fr ontiers of Europe in the 18th and 19th centuries Th e paper follows the construction of knowledge on Belgrade in Britain during the 18th and 19th centuries. Travelogues, maps, copper engravings, encyclopae- dic entries and geographic descriptions published in Britain during the course of the 18th and 19th centuries have been taken into consideration. Analysis is provided starting with letters of Lady Montague written in 1716 up to geographic treatise by D. G. Hogarth, and entry on Belgrade in the Encyclopaedia Britannica in 1911 by Ch. Mijatovich. Although Lady Montague off ered in her letters the fi rst Brit- ish sketch of a Belgrader (Ahmed-Bay) she was able to see Belgrade only as an Oriental town in which she was not capable to perceive existence of Christians. From 1740 the Enlightenment had placed confi nes of civilisation to the southern Austrian borders. Belgrade thus became the northern most citadel of the East, an image powerfully transmitted by Kinglake’s Eothen published in 1844. Th e aban- donment of Belgrade by the last Ottoman garrison in April 1867, the achieve- ment of independence in 1878, and introduction of railways in 1884, connecting Vienna with Constantinople via Belgrade, all contributed to occidentalisation of Belgrade’s image in Britain. Th is process of europeanisation and occidenatlisation of Belgrade’s image is followed through travelogues and works of George Th omas Keppel, Andrew Archibald Paton, William Denton, Georgina Muir Mackenzie and Adelina Irby, Harry De Windt, David George Hogarth and Chedomille Mi- jatovich. Th rough the gradual process of occidentalisation in the 19th century Bel- grade was re-categorised. It was included via Central Europe as a part of ”civilisation” and ceased to be a part of the East. Even re-orientalisation in viewing Serbian capital aft er the May Coup (1903) and British break-off of diplomatic relations with Serbia (1903−1906) could not stop but only temporarily suspend the process of europeanisation and occidentalisation in British perceptions of Belgrade. Th is stream began with the book of A. A. Paton (1845) and was codifi ed in the work of D. G. Hogarth who reduced frontiers of the East in South-East Europe in his book Th e Nearer East (1902) and clearly included Belgrade, Serbia, Romania and most of Bulgaria within Europe.

Key words: British image of Belgrade, 19-20th centuries, the East, Occidentalisation

Rad prijavljen: 30.6.3013. Rad recenziran: 28.9.2013. 26 Rad prihvaćen: 31.10.2013. UDK: 821.111.09-992”18”

Britanska percepcija Pregledni naučni rad Beograda: MODERNIZACIJA Aleksandar RASTOVIĆ Istorijski institut, Beograd U XIX VEKU* [email protected]

U ovom radu se na osnovu brojne puto pi sne lite ra tu re anali zi ra britan ska per cep ci ja Be o gra da u XIX ve ku jer je to sto le će ka rak te ri stič no po broj nim pose ta ma najzna čaj ni jih i naju ti caj ni jih predstav ni ka engle skog društve nog živo ta srpskoj presto ni ci. Oni su pre dola ska imali brojne stere o ti pe o Beo gradu kao ma loj, ne u red noj tur skoj ka sa bi gde ži vi pri mi ti van i go to vo pot pu no ne pi smen svet. Ipak, to kom bo rav ka i po po vrat ku u svo ju ze mlju oni su tu ne ga tiv ni ma tri cu na pu sti li s ob zi rom na to da su se lič no uve ri li da se ra di o pot pu no dru ga či joj stvar no sti od one ko ju su ste kli pre do la ska. Nji ho ve za be le ške o Be o gra du pred sta vlja ju dra go ce na sve do čan stva o iz gle du grada, njego vom razvo ju, običa ji ma, modi, društve nom živo tu. Sedam de se tih go di na de vet na e stog ve ka Be o grad je za plju snut pro ce som mo der ni za ci je i ur ba ni za ci je, a po tre ba da se iz u če is ku stva naj va žni jih evrop skih gra do va u pro ce su mo der ni za ci je na ve li su ta da šnje grad sko vođ stvo da po ša lje speci jal nu de le ga ci ju iz me đu osta log i u Lon don i dru ge en gle ske gra do ve ka ko bi na licu mesta prou či li moder ni za ci ju i urba ni za ci ju britan skih grado va. Zna nja i is ku stva Lon do na, Ist bor na i Braj to na u ko mu nal noj, zdrav stve noj i dru gim sfe ra ma znat no su uti ca la na ubr za ni pro ces mo der ni za ci je Be o- grada osamde se tih i deve de se tih godi na XIX veka.

Ključne reči : Be o grad, britan ska percep ci ja, engle ski puto pi sci, moder ni za ci ja, London

Kao di vlji is tok Evro pe ka ko je svo ju knji gu o Bal ka nu, nje go vim dr ža va ma, na ro di ma i gra do vi ma iz 1906. go di ne nazvao Ha ri de Vindt, po zna ti en gle ski pu to pi sac, Be o grad kao pre sto ni ca pr vo po- * Rad nastao kao rezultat istraživanja na projektu Modernizacija zapadnog Balkana (ev. br. 177009) koji fi nansira Ministarstvo nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 27 STRANCI U BEOGRADU

luva zal ne, a od 1878. godi ne i neza vi sne Kneže vi ne Srbi je bio je česta desti na ci ja ugled nih pred stav ni ka bri tan skog jav nog mnje nja u de vet na e stom ve ku. Sta ti stič- ki gle da no za tih sto ti nu go di na Be o grad je po ho di lo naj ma nje de se tak po zna tih Engle ski nja i Engle za. Oni su nasta vi li svoje vr snu kultur nu kolo ni za ci ju to jest knji žev no na ra tiv no osva ja nje Bal ka na i nje go vih naj va žni jih gra do va ko ju je za po- čeo pe snik Ba jron po čet kom de vet na e stog ve ka, a ka ko lu cid no pri me ću je Ve sna Goldsvor ti u svojoj zani mlji voj studi ji Iz mi šlja nje Ru ri ta ni je. Im pe ri ja li zam ma šte (Goldsvor ti 2000). Goldsvor ti je va tvrdi da je Balkan zapa lio imagi na ci ju britan- skih pi sa ca od tre nut ka ka da je po če la bor ba bal kan skih na ro da za sti ca nje ne za vi- sno sti u de vet na e stom ve ku, a knji žev ni ra do vi in spi ri sa ni Bal ka nom na sta vi li su da plene pažnju tamo šnjih pisa ca za vreme ili nepo sred no posle veli kih poli tič kih kri za i ra to va (Gol dsworthy 1996, 22). Za ni mlji vo je na po me nu ti da je u Ve li koj Bri ta ni ji u od no su na osta tak Evro pe pu to pi sna li te ra tu ra, ka ko is ti če Ma ri ja To do- rova, u izvr snoj knjizi Ima gi nar ni Bal kan bila najpo pu lar ni ji vid književ nog dela. Po či ta no sti pu to pi si su se na la zi li na dru gom me stu od mah iza ro ma na. Za to i ne treba da čudi toli ka nava la Engle za na udalje ne i ezgotič ne kraje ve Isto ka. Od mno go broj nih pu to pi sa ca ko ji su to kom de vet na e stog ve ka po ho di li Be o grad Sr biju i osta vi li za ni mlji ve i dra go ce ne in for ma ci je pi sa ne tra go ve iz dva ja ju se: Džordž Tomas Kepl, Aleksan dar Kinglejk, Majkl Kvin, Džuli ja Pardju, Fransis Erve, Ostin Henri Lajard, Endr ju Arči bald Pejton, Džon Pelgrejv Simson, Edmund Spenser, Lujza Hej Kar, Adeli na Irbi, Geo r gi na Meken zi. Britan ski puto pi sci su odla zak u Srbi ju i Beo grad doži vlja va li ne samo kao eg zo tič ne iz le te u ne po zna te i ne is tra že ne pre de le, gde će mo ći da na đu svo je vr sni mir i opu šta nje od uz bur ka ne lon don ske sva ko dne vi ce već i kao pri li ku da sa zna ju mno go to ga o jed noj za njih pot pu no ne po zna toj ze mlji i gra do vi ma, funk ci o ni sa- nju varo ških insti tu ci ja, kultu ri, društve nom živo tu, ishra ni, modi, muzi ci i svemu onome što bi moglo da predsta vlja značaj nu infor ma ci ju kako za njiho vu vladu, ali i jav no mnje nje u ce li ni. Sa dr ži na nji ho vih ra do va i pu to pi sa u ko ji ma su da va li svoju percep ci ju Beo gra da, ali i Srbi je zavi si la je od sfere inte re so va nja i stepe na obrazo va no sti njenih autora. Uglavnom su to bili književ no-pu to pi sni rado vi, ali i za ni mlji vi tu ri stič ki iz ve šta ji i pro spek ti. Uoč lji vo je da što je ste pen obra zo va no sti auto ra bio ve ći ili ako su se na la zi li u slu žbi svo je vla de, ti me je i sa dr žaj nji ho vih dela bio ozbiljni ji, razno vr sni ji, pun anali ti ke, i poda ta ka iz sfere poli ti ke, privre- de, na rod nih obi ča ja i slič no. U tom smi slu iz dva ja ju se sve do čan stva Ar či bal da Pejto na i Mis Irbi i Mjur Meken zi koja predsta vlja ju speci fi čne nauč ne studi je o Beo gra du i poseb no društve nom i kultur nom živo tu njego vih žite lja. Ši rok je spek tar za ni ma nja ovih put ni ka pi o ni ra ko ji su obi la zi li Be o grad i Srbi ju. Među njima je bilo pravni ka i advoka ta, književ ni ka, dobro tvo ra, osoba dobrog imovin skog stanja jer su jedi no oni mogli sebi da priu šte dale ka i skupa 28 puto va nja. Ovde treba napra vi ti razli ku u odno su na one puto pi sce koji su dola zi li BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU na Bal kan, u Sr bi ju i Be o grad na men ski, to jest za po tre be bri tan ske vla de i Fo rin ofi sa, kao što je to bio slu čaj sa di plo ma ta ma i ofi ci ri ma. Tu pre sve ga mi sli mo na Ostin Hen ri La jar da i En dr ju Ar či bal da Pej to na, Dej vi da Ur kvar ta, slu žbe ni ke Forin ofi sa odno sno kari jer ne diplo ma te i Edmun da Spense ra, kape ta na britan ske kraljev ske vojske. Ostali su bili slobod ni strelci željni avantu ra i izazo va. Što se tiče sta ro sne struk tu re put ni ka, ve ći na njih su bi li u do bi iz me đu dva de set tri i tri de set godi na, znači mladi i mlađi ljudi, osim Džona Simso na koji je na put krenuo sa če tr de set go di na. Još je dan ku ri o zi tet se ve zu je za ove put ni ke. Sko ro ni ko od njih ni je du že bo ra vio u Sr bi ji ili se po no vo u nju vra ćao. Iz u ze tak či ne Ar či bald Pej ton, Her bert Vi vi jan i Dej vid Ur kvart. ko ji su do la zi li u vi še na vra ta. Uglav nom su se zadr ža va li kratko, neko li ko sati, najvi še neko li ko dana, a vrlo retko par sedmi ca. Tako na primer, Džuli ja Pardju je u Srbi ji bora vi la tek neko li ko sati, Aleksan dar Kin glejk pet na est da na, Luj za Kar osam na est, a Pa u li na Ir bi i Mjur Me ken zi vi še od me sec da na. Ta ko đe, va žno je is ta ći da ova pu to va nja i obi la sci Be o gra da i dru gih balkan skih presto ni ca nisu bili reze r vi sa ni samo za muškar ce. Napro tiv, veli ki broj En gle ski nja je to kom de vet na e stog ve ka po se ti lo pre sto ni cu Sr bi je kao na pri mer Džu li ja Par dju, Luj za Hej Kar, Ade li na Ir bi, Ge or gi na Me ken zi. Pre lom ni tre nu tak ko ji je do veo do po ve ća nog in te re so va nja bri tan ske javno sti za Be o grad i Sr bi ju de sio se kra jem dva de se tih i po čet kom tri de se tih go di na de vet na e stog ve ka. Za ni mlji vo je na po me nu ti da su En gle zi kro či li u Be o grad neko li ko go di na pre ne go što je do šlo do us po sta vlja nja di plo mat skih od no sa iz me- đu Ve li ke Bri ta ni je i Kne že vi ne Sr bi je 1837. go di ne. Pr vi iz ple ja de En gle za ko ji se za te kao u Be o gra du je bio Džordž To mas Kepl, vr lo za ni mlji va lič nost bo ga te bio gra fi je, voj nik, uče snik bit ke kod Va ter loa, ge ne ral pu kov nik, li be ral ni po li ti čar i posla nik u Donjem domu britan skog parla men ta, pisac koji se 1829, i 1830. godine na la zio na pro pu to va nju kroz evrop ske de lo ve Tur ske, ka da je po se tio i Be o grad. Svo je uti ske o srp skoj pre sto ni ci iz neo je u de lu Nara ti ve of a Jour ney across the Bal- kans, by two Passes of Selim no and Para va di; also of a Visit to Azari and other Newly disco ve red Ruins in Asia Minor in the Years 1829−1830. In two Vo lu mes, Lon don 1830. Kepla Beo grad nije oduše vio, premda mu je pažnju privu kla Kale meg dan- ska tvrđa va o kojoj je zabe le žio poda tak da se nala zi u kata stro fal no lošem stanju izu zev unutra šnje cita de le. Uočio je i da ružno ću grada ublaža va pone ka hrišćan ska ku ća ko ja raz bi ja „jed no lič nost tur ske dr ve ne ar hi tek tu re.” (Le ven tal 1989, 274) Po sle Ke pla u Be o gra du i Sr bi ji je u vi še na vra ta bo ra vio Dej vid Ur kvart, diplo ma ta i publi ci sta. Preko njega Brita ni ja je uspo sta vi la direkt ne kontak te sa srpskim knezom Milo šem Obreno vi ćem. Srbi ju je pose tio četi ri puta i to aprila 1832, kao se kre tar bri tan ske am ba sa de u Ca ri gra du, kad je pr vi put sreo kne za Mi lo ša, za tim no vem bra 1833, ka da je opet imao raz go vo re sa njim, ali i sa gospo da rom Je vre mom, Di mi tri jem Da vi do vi ćem, Avra mom Pe tro ni je vi ćem, 1834, i ma ja 1837. Go di ne (Ra sto vić 2000a, 17; Pa u no vić-Šter men ski 2010, 122; Pa u- 29 STRANCI U BEOGRADU

no vić-Šter men ski 2007, 96−118; Po po vić 2012, 68−69). Kao iz ra zi ti tur ko fi l i ru so fob pod sti cao je srp skog vla da ra ko ji mu se ža lio da Ru si že le da Sr bi ju pre tvore u rusku guber ni ju, da se oslobo di ruskog utica ja, i prvi inici rao svojoj vladi da slanjem konzu la uspo sta vi službe ne odno se sa srpskom kneže vi nom (Ljušić 1993, 67). Utiske o borav ku u Beo gra du i Srbi ji obja vio je u časo pi su „Portfo lio”. Urkvart je bio sna žno im pre si o ni ran Sr bi jom i za ni mljiv je deo nje go vog iz ve šta ja ko ji per- ci pi ra po li tič ko dru štve ne pri li ke u Sr bi ji to ga vre me na ma da ima pre te ri va nja u ide a li za ci ji srp ske stvar no sti: „Za do volj stvo je sve op šte, vla da jed no du šnost u mi- šlje nju. Naj či sti ji ob lik op štin ske or ga ni za ci je ne po sred no se osla nja na prak tič nu zdravu pamet naro da. Običa ji zane ma ru ju zako ne, a vlast pogla va ra koli ko god da se či ni de spot ska, ne vi dlji va je i ne po kret na, sve dok ne ma po tre be da de lu je u jav nim po slo vi ma ili kao kraj nji su di ja u pri vat nim spo ro vi ma” (Lju šić 1993, 120). Za ni mlji vo je da je Dej vid Ur kvart bio pi sac pr ve frag men tar ne isto ri je no vo ve- kov ne Sr bi je na en gle skom je zi ku ko ja je ima la de ve de set šest stra na i ni je za vr še na (Vuko vić 1989, 221). U Be o gra du je 1835. go di ne bo ra vio i Alek san dar Vi li jam Kin glejk, prav nik, istori čar, posla nik u engle skom parla men tu. Svoje konci zne percep ci je o Beo gradu osta vio je u knji zi Eot hen obja vlje noj 1844, koja se smatra najbo ljim engle skim pu to pi som to ga vre me na (Mom či lo vić 1989, 61). Za do jen pred ra su da ma o Sr bi ji, na pi sao je da se Be o grad na la zi na kra ju Evro pe, i da „ula zi u ze mlju ko ja sa dr ži sjaj i pustoš Isto ka” (Kinglejk 1993, 6). Kinglejk je tako đe ostavio tmurnu bele šku o iz gle du srp ske pre sto ni ce pri me ću ju ći da je mu sli man ski deo gra da na pu šten i pust, pun đu bre ta i pti ca (ro de i ždra lo vi), a da se u va zdu hu ose ća mi ris spr že nih ko ra od li mu na, po mo ran dži i za či na (Kin glejk 1993, 6). Vr lo oskud na sve do čan stva o Be o gra du dao je Majkl Kvin, ir ski no vi nar, pi sac i izda vač u delu A Steam Voyage down the Danu be iz 1835. On je Be o grad pred- stavio kao „sjajan skup džami ja sa viso kim belim mina re ti ma”, dok je beo grad ska tvrđa va „moćna građe vi na, dobro posta vlje na za odbra nu” (Kvin 1993, 27). Ne- što op se žni je za pi se osta vi la je Džu li ja Par dju, pe sni ki nja u pu to pi su Th e City of the Sultan and Dome stic Manners of the Turks publi ko va nom 1837. Vraća ju ći se paro bro dom iz Cari gra da 1836, zadr ža la se u Beo gra du tek neko li ko sati. Zabe- leži la je da je to posled nji grad u Evropi koji ima mina re te, dok je Kale meg dan na nju ostavio poseb no snažan utisak. „Tvrđa va zastra šu ju će izgle da i da je data nekoj evrop skoj si li bio bi to opa san po klon”. Uoči la je da Osman li je ži ve u pod no šlji voj harmo ni ji sa Jevre ji ma, a ostavi la je i važan poda tak da je u to vreme u gradu žive lo dva na est hi lja da Sr ba i osam hi lja da Tu ra ka i Je vre ja (Par dou 1993, 34). Fransis Erve, puto pi sac i slikar, lični prija telj madam Tiso je Beo grad predsta vio u knji zi A Resi den ce in Gree ce and Turkey izda toj 1837. Njego ve percep ci je Be o gra da su za raz li ku od dru gih nje go vih su na rod ni ka pre te žno po zi tiv ne. Po 30 njemu to je stari i nada le ko čuve ni grad oko koga su se vodi le toli ke bitke, i koga su BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU mno ge voj ske to li ko pu ta osva ja le i gu bi le. Be o grad je ži vo pi san grad, neo bič nog izgle da, druga či ji od ustalje nih engle skih predsta va, lepši i evropski ji od bilo kog gra da kroz ko ji je pro šao. Ko ri ste ći kit nja ste stil ske eks kur si je pi še da je „Be o grad po sled nji spo me nik Is to ka, ro man tič ni pre deo gde ci vi li za ci ja ni je to li ko pro dr- la da bi uni šti la iskon ska obe lež ja ze mlje, gde no šnja i obi ča ji i da nas pod se ća ju na naj za ni mlji vi je pe ri o de, gde di vlje, uz vi še no i ži vo pi sno na iz me nič no po ka zu ju svoje čari, gde se veli čan stve nost i raskoš obilno ispo lja va ju, i gde gruba priro da nikad nije oseti la ljudsku ruku koja sve kvari.” (Erve 1993, 50−51) Be o grad je u tri na vra ta 1839, 1843, i 1844, ob i šao i di plo ma ta i pu to pi sac En dr ju Ar či bald Pej ton, ko ji je jed no vre me bio ge ne ral ni kon zul u Sr bi ji i lič ni sekre tar Džordža Hodže sa. Svoja zapa ža nja o izgle du grada, poli tič kim, privred- nim i kultur nim prili ka ma izneo je u knjiga ma Servia, the Youngest member of the Euro pean Fa mily, i Th e Hig hlands and the Islands of the Adri a tic. Pr vi put bo ra ve ći u Beo gra du 1839, prime tio je da se radi o orijen tal noj varo ši sa puno prime sa isto ka u oblasti arhi tek tu re, nošnji, mani ri ma, dok je već prili kom slede će pose te uočio da va roš gu bi ori jen tal na obe lež ja, da se u nje mu pu no gra di po evrop skim na zo ri ma (Momči lo vić 2003, 163). Ve li ko in te re so va nje za obi la zak Bal ka na i Be o gra da, tih di vljih i eg zo tič nih de lo va Evro pe, pod sta kla je ured ni štvo ču ve ne lon don ske iz da vač ke ku će Džon Mju rej da 1840. go di ne ob ja vi svo je vr sni tu ri stič ki vo dič za pu to va nja po Tur skoj od no sno nje nim evrop skim de lo vi ma i pro vin ci ja ma. To sa mo po ka zu je glad ta mo- šnje javno sti za područ je Balka na (A Handbo ok for Travel lers in Turkey: descri bing Con stan ti no ple, Euro pean Tur key, Asia Mi nor, Ar me nia and Me so po ta mia 1840). Beo grad i Srbi ju je tokom jula 1850, pose ti la i Lujza Hej Kar, i to u pratnji Vuka Kara dži ća i njego ve ćerke Mine (Lukić Tipsa re vić 1988, 71). Ona je 1847. go di ne pr va na en gle ski je zik pre ve la ču ve no Ran ke o vo de lo Isto ri ja srp ske re vo lu ci- je. Uspo me nu na pu to va nje po Sr bi ji je sa ču va la u dnev ni ku Neko li ko dana po Srbi ji 1850. godi ne, koji je na njenu molbu pedant no vodi la Mina Kara džić. Zabe le ške je ka sni je pre ve la na fran cu ski je zik, a Če da Mi ja to vić njen pri ja telj uz nje nu do zvo lu preveo je na srpski jezik i obja vio 1895, u Branko vom kolu (Mitro vić 1964, 208; Lukić Tipsa re vić 1983−1984, 47). Tokom osamna e sto dnev nog borav ka pored Be- o gra da po se ti la je i Obre no vac, Ša bac, Lo zni cu, od no sno Ma čvu i Pod ri nje. Nje ne bele ške ne sadr že poli tič ke ocene o Srbi ji i njenim vlada ri ma, već dono se zani mlji ve i krat ke opi se srp skih gra do va, i po dat ke o ka rak te ri stič nim srp skim obi ča ji ma ko ji su da nas sko ro za bo ra vlje ni. Za Pa lež (Obre no vac) je za pi sa la da je ma lo ali či sto me sto. Pri me ti la je da na pu tu od Be o gra da do Šap ca po sto ji ve li ki broj kraj pu ta ša, dr ve nih ili ka me nih spo me ni ka ko ji ozna ča va ju me sto po gi bi je ju na ka ili put ni ka sa is pi sa nim ime ni ni ma i da tu mi ma nji ho ve smr ti (Mi tro vić 1964, 755−756). Sr bi ju su u vi še na vra ta i to 1862, 1863, i 1864, po se ti le En gle ski nje Ge o- rgi na Mjur Meken zi i Adeli na Pau li na Irbi, i to u sklopu balkan ske turne je ka- 31 STRANCI U BEOGRADU

da su obi šle i Make do ni ju, Staru Srbi ju i Crnu Goru (Lukić Tipsa re vić 1988, 75; Rasto vić 2000a, 48). Kao rezul tat njiho vih brižlji vih zapa ža nja nasta la je 1868, volu mi no zna knjiga Tra vells in the Sla vo nic Pro vin ces of Tur key in Euro pe za či je je dru go iz da nje 1877. go di ne Vi ljem Gled ston, na pi sao in spi ra tiv ni pred go vor u kome je izra zio svoje divlje nje prema dve engle ske putni ce koje su objektiv no prika za le stanje u kome se nala zi la hrišćan ska popu la ci ja u onda šnjim delo vi ma evropske Turske. Pr vi put u Be o grad su sti gle 4. sep tem bra 1862, ka da su ih do če ka li Fra njo Zah i Niko la Krstić, inače njihov doma ćin koji je imao zada tak da ih nau či srpski je zik. To kom svo je pr ve po se te Be o gra du od se le su u ku ći Alek se Si mi ća (Đor đr- vić 1983, 391; Laza re vić 1929, 58). Prili kom više ne delj nog borav ka Irbi je va i Me- ken zi je va su se in te re so va le o po li tič koj si tu a ci ji u ze mlji, sta nju slo bo da, od no su srp skog kne za pre ma na če li ma li be ra li zma, kul tur nim pri li ka ma u gra du (Đor đe vić 1983, 396). U Beo grad su se pono vo vrati le 24. septem bra 1863, i u njemu ostale godi nu da na, sve do 29. sep tem bra 1864. Za ni mlji vo je da su pri li kom ovog bo rav ka napi sa le ve li ki deo svo je knji ge Travells in the Slavo nic Provin ces i po če le da pre vo de na engle ski jezik knjigu Isto ri ju serb skog na ro da, koju je za potre be učeni ka gimna- zije prire dio njihov prija telj i verni prati lac Niko la Krstić. Jedno go di šnji bora vak u Be o gra du su is ko ri sti le da pri su stvu ju broj nim sve ča no sti ma, iz me đu osta lih i prosla vi dana Svetog Save u novo o tvo re nom Kape tan Miši nom zdanju, kao i da obi đu Top či der. Ni ko la Kr stić je u svo jim me mo a ri ma be le žio nji ho ve be o grad ske ak tiv no sti, premda su i one dosta oskudne i uglavnom sadr že njiho ve pogle de na poli tič ki i društve ni život onovre me ne Srbi je i Beo gra da. U vezi sa opisom Beo gra da drago cen je po da tak da je Mjur Me ken zi 28. sep tem bra 1863, po se ti la sta ro zda nje kne že vog ko na ka ko je je ni je im pre si o ni ra lo, i ko ga je oka rek te ri sa la kao pr lja vu zgradu (Krstić 2005b, 127). Tako đe, iz Krsti će vih dnevnič kih bele ški dozna je mo da su se u Be o gra du vi đa le sa svo jim sta rim pri ja te lji ma, i to sa Fi li pom Hri sti ćem, ali i sa vladi kom Plato nom Simo no vi ćem (Krstić 2005a, 10). U studi ji Tra vells in the Sla vo nic Pro vin ces sa mo su se u jed nom pa su su u tri na e stoj gla vi osvr nu le na Beo grad napo mi nju ći da leži na ušću dve plovne reke, i da je prirod no predo dre đen za glav nu sta ni cu za „gvo zde ne pu te ve ko je će sje di ni ti Se ver no mo re sa Egej skim i Cr no mo re sa Ja dran skim, u tr go vi ni i u ra tu on je ključ od Is to ka i već ga je ve li ki engle ski slobod njak u trgo vač koj poli ti ci Kobden označio kao jedno od budu ćih slobod nih evropskih prista ni šta.” (Tra vells in the Sla vo nic Pro vin ces of Tur key in Europe 1877, 148) U na stav ku kon sta to va le su da je grad če sto me njao go spo da re, i da je bio bedem zapad ne civi li za ci je i kapi ja na tamni ci turskog varvar stva, a da je sa da u ru ka ma srp skog na ro da (Tra vells in the Sla vo nic Pro vin ces of Tur key in 32 Euro pe 1877, 148). BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

O Be o gra du je u for mi krat ke pu sto lov ne pri če pi sao i plod ni vik to ri jan ski roma no pi sac i diplo ma ta Čarls Liver. On je 1868. godi ne u Ble kvuds Ma ga zi nu pod pseu do ni mom Bob Konsin dajn obja vio priču Šta sam radio u Beo gra du . Autor pi še o pu sto lo vi na ma mla dog En gle za ko ji za pa da u du go ve zbog koc ke i be ži iz zemlje u Beo grad kod svog druga inače tamo šnjeg britan skog diplo ma te. Vreme pre- kra ću je ta ko što se upu šta u ana li zu srp skog pi ta nja, a sta nu je u jed nom pan si o nu ko ji dr ži sta ra Al ban ka. Ov de je reč o od su stvu nje go vog ne po sred nog po zna va nja grada, već je uglavnom sve bazi ra no na bujnoj mašti, sa pone kom činje ni com. Me- đutim, i pored toga i ova priča poka zu je koli ko je britan ska javnost bila zain te re so- vana za Beo grad, makar se radi lo o imagi na ci ji (Goldsvor ti 2000, 159−160). Naj op ši r ni ja sve do čan stva o pre sto ni ci Kra lje vi ne Sr bi je na kra ju de vet na e- stog ve ka osta vio je Her bert Vi vi jan u knji zi Servia. Th e Po or Man’s Pa ra di se štam- panoj 1897. On je Beo grad pose tio u zimu 1895, a zatim i u vreme obele ža va nja pet sto sed me go di šni ce Ko sov ske bit ke u le to 1896. Po sve ću ju ći Be o gra du ce lo je da na e sto po gla vlje (na slo vlje no Pre le pi Be o grad) svo je knji ge, autor na po mi nje da je kao i nje go vi pret hod ni ci imao pred ra su de o tom gra du kao i o Sr bi ji, jer do la ze ći ni je ni šta spek ta ku lar no oče ki vao, ali ka da ga je vi deo za lju bio se u nje ga (Vi vian 1897, 195). Be o grad je do ži veo kao ma nju, ali lep šu ver zi ju Bu dim pe šte. Za njega je to bio potpu no novi, mode ran grad, skoro zapad njač ki u kome žite- lji ne imi ti ra ju naj no vi ju evrop sku mo du, već su tra di ci o nal nu no šnju pri la go di li svo jim po tre ba ma. Ku će u gra du su udob ne, ali po en gle skim stan dar di ma gle da no skromno name šte ne, bez prete ra nog luksu za. Prime tio je da je skoro svaka druga ku ća pre tvo re na u ka fa nu, a sva ka dru ga rad nja je me njač ni ca nov ca. Se di šte mini star stva spolj nih po slo va se iz dva ja lo po re pre zen ta tiv no sti, ali ga je pre ne ra zio izgled zgrade Narod ne skupšti ne koju je opisao kao bednu koli bu odno sno šuplju rupu (Vivian 1897, 195). Grad je bio vr lo ure dan, a uli ce či ste. Pri jat no ga je iz ne na di lo da Be o gra đa- ni rado pose ću ju pozo ri šte, koga opisu je kao lepu žutu zgradu, gde se dva do tri pu ta ne delj no da ju la ke ko me di je i ope re te fran cu skih auto ra. Me đu tim, uočio je da ži vot u pre sto ni ci za mi re već u de vet sa ti uve če, ka da uli ce pot pu no opu ste. Su- mi ra ju ći svo je im pre si je o Be o gra du za pi sao je da je za di vlju ju će da je grad do ži veo to li ki pro spe ri tet od tur skih vre me na, na po mi nju ći da su Te ra zi je sa mo pre tri de set godi na izgle da le kao loš zemlja ni put u koji je putnik mogao da poto ne do kole na zbog bla ta (Vi vian 1897, 195). U sklo pu mo der ni za ci je srp ske dr ža ve ko ja je na ro či to ak tu e li zo va na n a kon sti ca nja ne za vi sno sti 1878, ne mi nov no se po sta vi lo i pi ta nje osa vre me nja va nja njene presto ni ce. Predvod nik tog proce sa postao je dr Vladan Đorđe vić, predsed nik beo grad ske opšti ne 1884−1885. Iako je važio za osobu konzer va tiv nih nače la, njego vo uporno istra ja va nje u name ri da Beo grad od provin ci jal ne turske kasa be prera ste u evropsku metro po lu sa svim savre me nim dostig nu ći ma toga vreme na, 33 STRANCI U BEOGRADU

de man tu je taj ste re o tip o nje mu. Na pro tiv, svo jim ra dom po ka zao se kao spo so ban orga ni za tor odno sno iskre ni moder ni za tor i refor ma tor srpske presto ni ce. Smatrao se ute me lji te ljem sa vre me ne ko mu nal ne po li ti ke u Be o gra du. Upra vo je on is ti cao i uviđao neu re đe nost Beo gra da u sferi komu nal ne poli ti ke, Pre kret ni cu u pro ce su mo der ni za ci je Be o gra da od no sno pod sti caj za pri stu- panje tom važnom činu u njego voj evrope i za ci ji i osavre me nja va nju nastu pio je 17. ok to bra 1884. go di ne na sed ni ci od bo ra be o grad ske op šti ne ka da je do ne ta pre lom na od lu ka o za po či nja nju naj op se žni jih ko mu nal nih ra do va u isto ri ji gra da. Odbor je na istoj sedni ci, a na predlog Đorđe vi ća, odlu čio da tročla na dele ga ci ja sasta vlje na od stručnih lica pose ti najva žni je evropske grado ve kako bi prou či la ostva ri va nje tro ša ri ne, od no sno funk ci o ni sa nje ta mo šnjih ko mu nal no-sa o bra ćaj- no-urba ni stič kih siste ma i infra struk tu re. Tako đe, člano vi komi si je su obave za ni da za be le že sva po zi tiv na re še nja od no sno is ku stva tih gra do va ka ko bi se ona efi ka sno pri me ni la u re gu li sa nju istih pi ta nja u Be o gra du.1 U ko mi si ju su po red Đor đe vi ća ušli i čla no vi od bo ra be o grad ske op šti ne: Jo vo Kr sma no vić i Jo van Jo van če Antu la . Karak te ri stič no je mišlje nje koje je na sedni ci o ovom pita nju izneo odbor- nik Jo van Ava ku mo vić ko ji je is ta kao da se do no še njem ove od lu ke od sta rog Be o- grada koji je bio azijska varoš pod Turci ma stvara jedan ugledan evropski grad. Pola ze ći od prispe lih ponu da Đorđe vić je na istoj sedni ci upoznao odbor ni- ke sa ko nač nom li stom pri ja vlje nih po nu đa ča za iz ra du pro je ka ta i pred ra ču na za oba vlja nje ko mu nal nih ra do va. Ko nač nu od lu ku o iz bo ru iz vo đa ča ra do va od bor je tako đe prepu stio tročla noj komi si ji (Be o grad ski op štin ski po slo vi 1885, 169). Osnov ni cilj po se te je bio da se pro u či funk ci o ni sa nje od re đe nih op štin skih usta no va u stra nim ze mlja ma, i da se na osno vu iz ve šta ja od bo ru be o grad ske op šti- ne pripre me mere kako bi Beo grad postao mode ran evropski grad (Rasto vić 2000, 99), što je bi lo u skla du sa pro gra mom ko ji je dr Vla dan Đor đe vić, kao pred sed nik opšti ne, sebi posta vio kao zada tak u komu nal noj sferi (Subo tić 1910, 101−102). Be o grad je u to vre me bio grad u ko me je ži ve lo tri de set pet hi lja da i če ti ri sto osam- deset tri stanov ni ka, i suo ča vao se sa mnogo broj nim proble mi ma, poseb no onim komu nal ne priro de, kao i sa besprav nom odno sno divljom gradnjom (Stoja no vić 2008, 27). Đor đe vić je u vi še na vra ta u op šir nim iz ve šta ji ma ko ji su ob ja vlje ni u Srpskim novi na ma i knjizi Beo grad ski opštin ski poslo vi za 1884. godi nu, pisao o lošem stanju u kome se nala zi gradska rasve ta, nedo volj noj koli či ni pitke vode, ne zdra voj ka na li za ci ji, lo šim pu te vi ma i lo še kal dr mi sa nim uli ca ma u gra du. Za ni- mljivo je napo me nu ti da je u Srpskim novi na ma od 21. okto bra 1884, u tekstu o po tre bi ure đe nja grad ske ka na li za ci je na ve den po zi ti van pri mer gra da Man če ste ra,

1 Про то кол вандред ног састан ка одбо ра општи не бео град ске од 17. окто бра 1884, по стено- 34 графским беле шка ма (Be o grad ski op štin ski po slo vi 1885, 112−113). BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU gde je po sle po prav ki u ka na li za ci o nom si ste mu smrt nost sta nov ni štva sma nje na sa tri de set tri hi lja de na dva de set se dam hi lja da.2 Jed na od glav nih de sti na ci ja čla no va ko mi si je be o grad ske op šti ne je bio Lon- don i ne ko li ko bri tan skih gra do va ko ji pr vo bit no i ni su bi li pred vi đe ni za obi la zak. Presud nu ulogu da se pose te London i drugi engle ski grado vi, imao je Čedo milj Mija to vić, srpski posla nik u Londo nu (Rasto vić 2000b, 184). U pismu upuće nom Milu ti nu Gara ša ni nu, predsed ni ku vlade 9. novem bra izneo je razlo ge zbog kojih je tre ba lo obi ći i Ve li ku Bri ta ni ju. „Pre sve ga nig de na sve tu ni je to li ko uči nje no za vo do vo de, ka na le, osve tlje nje, uli ce kao u Lon do nu. Ti su po slo vi do ta kvog sa vr- šenstva ovde dove de ni da je ova ogromna varoš od svojih četi ri mili o na stanov ni ka jed na od naj zdra vi jih va ro ši u ci vi li zo va nom sve tu. Po red svih ne po volj nih kli mat- skih okolno sti Londo na, morta li tet izno si devet na est na hilja du ljudi, dok se u drugim presto ni ca ma on kreće i do tride set šest od hilja du ljudi. Ako, dakle, komi si ja op šti ne be o grad ske ho će da vi di naj ve će sa vr šen stvo u vo do vo di ma, ka na li za ci ji, osvetlje nju i posta vi ulica, treba da dođe u London”. 3 Po red Lon do na pre po ru či vao je i obila zak neko li ko grado va u njego voj blizi ni, a koji su pribli žno iste veli či ne kao i Be o grad. Oni su bi li pri mer mo der nog ure đe nja u obla sti ma jav nog zdra vlja, udob no sti i ulep ša va nja (Folk ston, He stings, Ist born, Braj ton) i iz vr ši li su re for mu u sa ni tar noj obla sti. Ipak, je dan raz log za po se tu sma trao je po seb no va žnim. „Sa ne kih stra na se ra di lo i ra di se da se En gle ska uči ni sa svim in di fe rent na pre ma Sr- bi ji, pred stav ka ma en gle skom jav nom mnje nju da naš po li tič ki i kul tur ni ho ri zont ne dopi re dalje od Beča. Ja se bojim da se obila že nje Londo na od strane komi si je srpske presto ni ce ne uzme ovde kao jedan dokaz ovog skuče nog pogle da i našeg in di fe ren ti zma pre ma En gle skoj što bi ima lo ve li ke mo ral no-po li tič ke šte te”.4 Komi si ja je na put krenu la 11. novem bra 1884, i pre stupa nja na britan sko tle ob i šla je Te mi švar, Bu dim pe štu, Beč gde je šef de le ga ci je Vla dan Đor đe vić pri- mio pismo od Stoja na Nova ko vi ća u kome se predla ga la pose ta Londo nu i drugim en gle skim gra do vi ma. Pre Lon do na, čla no vi ko mi si je po se ti li su još i Min hen i Pa riz. Pr vog da na po se te glav nom gra du Ve li ke Bri ta ni je, 18. de cem bra, čla no vi dele ga ci je su prove li u razgle da nju grada i vodo vo da. Istog dana pose ti li su i gra- dić Ist born gde su se sre li sa in že nje rom Džor džom Va li som, kme tom Ist bor na i ce lim op štin skim od bo rom (Đor đe vić 1885, 187−188). Oča ran onim što je vi deo Đor đe vić je za pi sao da je „Ist born jed na od naj lep ših va ro ši ko je je vi deo u ži- votu” (Đorđe vić 1885, 187−188). Zaslu ga za moder no uređe nje ovog grada koga je nazvao Higi je no po lis-Va roš zdravlja, pripa da la je lično kmetu grada Džordžu

2 Be o grad i Zakon o varo škoj troša ri ni u Beo gra du , Srpske novi ne , nede lja 21. okto bar 1884, br. 233, 1281. 3 AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br. 866, Mija to vić – Gara ša ni nu, 28. Х 1884. 4 AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br. 866, Mija to vić – Gara ša ni nu, 28. Х 1884. 35 STRANCI U BEOGRADU

Vali su, jer u njemu godi šnje nije umira lo više od trina est na hilja du stanov ni ka, dok se u dru gim gra do vi ma Evro pe smrt nost kre ta la od tri de set – če tr de set na hilja du stanov ni ka (Đorđe vić 1885, 187−188). Vali su je pripa da la i zaslu ga za izgrad nju sa vre me nih hi gi jen skih i sa ni tar nih usta no va. Petak, 19. decem bar prote kao je u razgle da nju london ske kana li za ci je i po- seti lordme ru Ser Džordžu Svenu Note džu. Posled njeg dana obi šli su Brajton u ko me je ži ve lo pre ko sto hi lja da sta nov ni ka. Po red pri je ma kod lord me ra Riv sa, od bor ni ka i op štin skih či nov ni ka gra da, i čla na par la men ta Ma ri o ta, go sti su imali pri li ku da vi de ka ko funk ci o ni še vo do vod (Ra sto vić 2000a, 105). De le ga ci ja je po sle vi še dnev ne po se te na pu sti la Lon don 21. de cem bra, i do kra ja mi si je ob i šla Bri sel, Frank furt, Ber lin i Dan cing. I u ovim gra do vi ma pri mlje ni su na naj vi šem nivou. Nakon jedno i po meseč nog borav ka u evropskim presto ni ca ma dele ga cija se u Be o grad vra ti la 24. de cem bra 1884.5 Rezul ta ti pose te evropskim grado vi ma bili su više stru ki. Na licu mesta su mo gli da se uve re ka ko funk ci o ni še vo do vod, ka na li za ci ja, ra sve ta, kal dr mi sa nje u l ic a , p r ik up l j an j e t r oš ar in e . V r e dn o s t r ez u lt at a p os et e n a jb ol j e p ot v rđ uj e p i - smo ko je je Mi ja to vić upu tio Ga ra ša ni nu 26. de cem bra 1884, u ko me se is ti če da je iza zva la ve li ki i po zi ti van od jek u bri tan skoj jav no sti i štam pi: „Bez ika kvog pre ti ri- vanja, mogu kaza ti da je poho da beo grad skih kome sa ra dala povo da da se razgre ju stare i stvore nove simpa ti je za Srbi ju”. 6 Vladan Đorđe vić i člano vi dele ga ci je su 26. janu a ra 1885, posla li odbo ru Opšti ne beo grad ske, opši ran izve štaj o svemu onome što su vide li u evropskim gra do vi ma i iz ne li de talj ne pred lo ge me ra ko je je op šti na tre ba lo da ura di, ka ko bi se Be o grad ure dio kao mo der na evrop ska pre sto ni ca u ko mu nal noj sfe ri. Taj iscr pan izve štaj sa predlo gom reše nja napi san na dvesto osamde set devet strani ca, proči tan je i u potpu no sti usvojen na sedni ci odbo ra beo grad ske opšti ne 29. janu a ra 1885. godi ne. Be o grad je od po čet ka tri de se tih go di na de vet na e stog ve ka bio me ta in te reso va nja broj nih bri tan skih put ni ka i put ni ca ko je su osta vi le dra go ce ne po dat ke o po li tič kom i dru štve nom ži vo tu srp ske pre sto ni ce u de vet na e stom ve ku. Nji ho va per cep ci ja Be o gra da i Be o gra đa na, ta mo šnjih pri li ka u ve li koj me ri su do pri nela stva ra nju jed ne ce lo vi te sli ke o glav nom gra du Sr bi je, ali i o Sr bi ji kao dr ža vi i njenom naro du. Zani mlji vo je da su u Beo grad dola zi li sa mnogo broj nim predrasuda ma, a da su po povrat ku u zemlju tu nega tiv nu percep ci ju napu sti li i zau ze li uglavnom pozi tiv no viđe nje o prili ka ma u srpskoj presto ni ci.

5 No vi ne be o grad ske op šti ne, 1. janu ar 1885, br. 1, god. IV, 3. 36 6 AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br . 564, Mija to vić – Gara ša ni nu 14/26 XII 1884. BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

L it er at ur a : A Handbo ok for Travel lers in Turkey: descri bin g Constan ti no ple, European Turkey, Asia Minor, Ar me nia and Me so po ta mia. 1840. London: John Murray. Vuko vić, B. 1989. „David Urkvart i Srbi ja.” U D. Ur qu hart, A Frag ment of the Hi story of Ser bia 1843, ured nik Mir ja na Da jić, 217−224. Be o grad: Ar hiv Sr bi je. Goldsvor ti, V. 2000. Iz mi šlja nje Ru ri ta ni je. Im pe ri ja li zam ma šte. Beo grad: Geo po e ti ka. Goldsworthy, V. 1996. ”Re pre sen ta ti ons of the Bal kans in En glish Li te ra tu re. Th eir Roman tic Origins and their Deve lop ment betwe en 1894 and 1965.” Neobja vlje na doktor ska teza, Th e Bri tish Li brary-Mycro fi lm. Đorđe vić, Ž. 1983. „Engle ski nje A. P. Irbi i F. M. Meken zi u Srbi ji 1862, 1863. i 1864. godine.” Isto rij ski ča so pis 29−30: 391−401. Erve, F. 1993. „Cari grad skim drumom i bačkom ravni com.” U Britan ski putni ci o našim kra- jevi ma u XIX veku, prire dio Branko Momči lo vić, 41−61. Novi Sad: Mati ca srpska. Kinglejk, A. 1993. „Оd Zemu na do Niša.” U Britan ski putni ci o našim kraje vi ma u XIX veku, prire dio Branko Momči lo vić, 5−21. Novi Sad: Mati ca srpska. Kvin, М. 1993. „Duna vom kroz Vojvo di nu i Srbi ju.” U Britan ski putni ci o našim kraje vi ma u XIX ve ku, prire dio Branko Momči lo vić, 21−31. Novi Sad: Mati ca srpska. Крстић, Н. 2005а. Дневник. Приватни и јавни живот I, 31. децембар 1859 – 31. децембар 1862, приредили Александра Вулетић и Милош Јагодић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Крстић, Н. 2005б. Дневник. Приватни и јавни живот II, 6. јануар 1863 − 8. април 1864, приредили Александра Вулетић и Милош Јагодић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Laza re vić, J. 1929. En gle ski nje u srp skom na ro du. Be o grad: Dr žav na štam pa ri ja Kra lje vi ne SHS Leven tal, Z. 1989. Britan ski putni ci u našim kraje vi ma od sredi ne XV do počet ka XIX veka . Gornji Mila no vac: Dečje novi ne. Lu kić Tip sa re vić, I. 1983−1984. „Se ća nje Luj ze Hej Kar na pu to va nje po Sr bi ji 1850. go di ne.” Kov če žić. Pri lo zi i gra đa o Do si te ju i Vu ku 20−21: 47−57. Lukić Tipsa re vić, I. 1988. „Seća nja britan skih putni ca koje su puto va le po našim kraje vi ma u 18. i 19. ve ku.” U Jugo slo ven sko-bri tan ski odno si , urednik Petar Kača ven da, 69−91. In sti tut za sa vre me nu isto ri ju: Be o grad. Ljušić, R. 1993. Knjiga o Načer ta ni ju . Be o grad: SA NU. Mitro vić, J. 1964. „’Neka Engle ski nja’ koju Vuk prati na putu po Srbi jii 1850. godi ne.” Kovče- žić. Prilo zi i građa o Dosi te ju i Vuku 6: 208−211. Momči lo vić, B. 1989. Iz isto ri je ju go slo ven sko-bri tan skih kul tur nih ve za od 1650. godi ne do II svetskog rata . Novi Sad: Insti tut za strane jezi ke i književ nost. Momči lo vić, B. 2003. „Beo grad u puto pi su Endrua Arči bal da Pejto na.” U Beo grad u delima evropskih putоpisaca, pri re dio Đor đe Ko stić, 161−169. Be o grad: Bal ka no lo ški institut. 37 STRANCI U BEOGRADU

Pardou, Dž. 1993. „Engle ski nja u Zemu nu i Beo gra du.” U Britan ski putni ci o našim kraje vi ma u XIX ve ku, prire dio Branko Momči lo vić, 31−41. Novi Sad: Mati ca srpska. Pa u no vić-Šte r men ski, J. 2010. „Da vid Ur qu hart and the Links of Ser bia with the Ide as of the Polish Emigra tion.” Be o grad ski isto rij ski gla snik 1: 121−135. Pa u no vić-Šter men ski, J. 2007. Urkvar to vo viđe nje među na rod nog polo ža ja Srbi je . Beo grad: Aka dem ska mi sao. Popo vić, R. 2012. Avram Pe tro ni je vić 1791−1852. Beo grad: Freska. Rasto vić, A. 2000a. Veli ka Brita ni ja i Srbi ja 1878−1889. Be o grad: Slu žbe ni list SRJ. Rasto vić, A. 2005. Veli ka Brita ni ja i Srbi ja 1903−1914. Be o grad: Isto rij ski in sti tut. Ra sto vić, A. 2000b. „Po se ta ko mi si je be o grad ske op šti ne Lon do nu 1884. go di ne.” Isto rij ski časo pis 45−46 (1989−1999): 176−196. Vi vian, H. 1897. Servia. Th e Poor Man’s Para di se . London-New York-Bombay: Longmans, Green and co. Stoja no vić, D. 2008. Kal dr ma i as falt. Ur ba ni za ci ja i evro pe i za ci ja Be o gra da 1890−1914. Beo - grad: Udruže nje za društve nu istori ju. Subo tić, V. 1910. Doktor Vladan Đorđe vić . B eo g r a d : N ov a š t a mp ar ij a S av e R ad e nk ov ić a i bra ta. Travells in the Slavo nic Provin ces of Turkey in Europe . 1877. Se bright, G., Mary Mu ir (Mac ken- zie), Lady, d. 1874-Irby, Adeli na Pau li na, joint author. London: Daldy, Isbi ster & co. Vivian, H. 1897. Servia. Th e Po or Man’s Pa ra di se. Lon don: Long mans.

Iz vo ri: AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br. 866, Mija to vić – Gara ša ni nu, 28. Х 1884. AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br . 564, Mija to vić – Gara ša ni nu 14/26 XII 1884. Be o grad i Za kon o va ro škoj tro ša ri ni u Be o gra du, Srpske novi ne , nede lja 21. okto bar 1884, br. 233, 1281. Đorđe vić, Vladan. 1885. „Izve štaj komi si je za prou ča va nje izve snih opštin skih ustano va u stranim ze mlja ma..” (Pod ne sen u sed ni ci od bo ra op šti ne be o grad ske od 29. ja nu a ra 1885.) U Be o grad ski op štin ski po slo vi, 2: 187−188. Beo grad. Novi ne beo grad ske opšti ne, 1. janu ar 1885, br. 1, god. IV, 3. Pro to kol van red nog sa stan ka od bo ra op šti ne be o grad ske od 17. ok to bra 1884, po ste no graf- skim be le ška ma. Be o grad ski op štin ski po slo vi 2: 112−11. Be o grad, 1885.

38 BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

Summary: British Perception Of the Belgrade and Modernization In the 19th Century Th rough all of its history Belgrade was the target of conquerors, but also of adventurers, curious travelers, writers. As for the English, they treated the Balkans, thus Serbia and its capital in accordance with their policy that dominated throughout the nineteenth century, as the Wild East of Europe, or as Vesna Goldsworthy noted wittily in her study Inventing Ruritania. Th e British carried out a kind of cultural and literary-narrative colonization of this region, which was particularly evident in the second half of the nineteenth century. Unlike the nineteenth-century English travellers, writers who came to Serbia and Belgrade at the beginning of the twentieth century had a broader range of interests, and beside the political issues they were increasingly interested in other issues such as the social life (economic development, the appearance of towns and villages, the customs of the Serbian people, mentality, music, food, costumes and the course of modernization of Serbian society). Like their precursors, they also came with great prejudices and one-sided judgments of Serbia and the Serbs. However, reality soon de- nied them and many of them admitted it in their papers and journals. Out of a number of travelers and writers of the time who stayed in Belgrade for a longer or shorter time, and who wrote about it to a greater or lesser ex- tent in their works, these are the ones who stand out: Herbert Vivian, Mary Edith Durham, Harry de Windt. Modernization and urbanization processes were spreading particulary in Belgrade at the last decade of the 19th Century. Th e most prominent representative of this current was Vladan Djordjević mayor of Belgrade.

Key words: Belgrade, British perception, English travel writers, modernisation, London

Rad prijavljen: 2.6.2013. Rad recenziran: 8.7.2013. Rad prihvaćen: 14.10.2013.

UDK: 355.083.4:929 ДОКСАТ Н.

Originalni naučni rad Švajcarac u Nikola SAMARDŽIĆ Beogradu: Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu Vladimir ABRAMOVIĆ NIKOLA DOKSAT Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu [email protected]; DE MOREZ* [email protected]

Rad da je pre gled ži vo ta i ka ri je re car skog ge ne ra la i in že nje ra Ni ko le Dok- sata de More za, koji je izra dio proje kat obno ve i izgrad nje Beo grad ske tvr- đave u skladu sa forti fi ka cij skim propi si ma barok ne epohe (Voba nov sistem). Poseb na pažnja je posve će na njego vom učešću u austro-turskom ratu 1737– 1739. O Doksa tu se u doma ćoj i stranoj istori o gra fi ji pisa lo uglavnom fr ag- men tar no, pri če mu se ak ce nat pre sve ga sta vljao na nje go vu voj nu slu žbu i ka sni je po gu blje nje. Rad na sto ji da te po dat ke ob je di ni i pru ži je dan ce lo vi- ti ji na ra tiv. Osim to ga, pri ka za na je i tran sfor ma ci ja Be o gra da kroz pla ni- ra ne i de lom spro ve de ne ra do ve na re kon struk ci ji ur ba nog je zgra i grad skih utvr đe nja. Kon tek stu a li za ci ja tih pre o bra ža ja je pre lo mlje na kroz pri zmu austrij skih ge o po li tič kih pla no va za ju go i stok Evro pe u pr voj po lo vi ni XVI II ve ka, ko je su kao po sle di cu ima le bri sa nje pro vin ci jal nog ka rak te ra Be o grada i posta vlja nje teme lja njego ve prve evrope i za ci je i moder ni za ci je. Ti pre- obra ža ji su podvu kli njego vu vojno-stra te šku ulogu pogra nič nog utvrđe nja, ko ju će za dr ža ti i u na red nom sto le ću, i omo gu ći li da Be o grad po sta ne jed na od naj ja čih tvr đa va na ju go i sto ku Evro pe. Rad se de lom za sni va i na sta ri joj ne mač koj li te ra tu ri, kao i no vi jim is tra ži va nji ma.

Ključne reči : Ni ko la Doksat de Morez, Švajcar ska, Beo grad, XVIII vek, austrijska upra va u Sr bi ji, Be o grad ska tvr đa va, Ni ška tvr đa va, Austro-tur ski rat 1737–1739

Prome ne vlasti, forti fi ka cij ske uloge i urba ne struktu re Beo gra da u toku tri dece ni je izme đu 1688. i 1718. bile su odraz no ve kon junk tu re i no vih od no sa u ju go i stoč noj Evro pi. Na kon pr vog osva ja nja * Rad je rezultat istraživanja na projektu Modernizacija zapadnog Balkana (br. 177009) koji se realizuje uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 41 STRANCI U BEOGRADU

1688, i gu bit ka 1690, Austri ja je traj ni jim za po se da njem Be o gra da 1717–1739. uspe la da kon so li du je gra ni cu pre ma Tur skoj i obez be di uslo ve za eko nom ski pro dor u du bi ne Po du na vlja. Va žne pro me ne u tr go vi ni, ur ba nom pre o bra ža ju de mo gra fi - je na stu pi le su za hva lju ju ći po li tič kim i eko nom skim od red ba ma ko je je obez be dio mirov ni ugovor Austrije i Turske zaklju čen u Poža rev cu 1718.1 I dok su pri o ri te ti u spolj noj po li ti ci Austri je, ko ja se na me ta la kao nov či ni lac me đu na rod nih od no- sa, bi li u Ita li ji, po tom i u is toč noj Evro pi, obez be đe nje sta nja u Po du na vlju bi lo je jedno od njenih važnih spoljno po li tič kih i ekonom skih inte re sa. U Ratu za špan- sko na sle đe (1701–1714) Austri ja je otvo ri la ne ko li ko va žnih pi ta nja, ko ja su se prela ma la i u zapad noj Evropi i u Itali ji, ostavlja ju ći za sobom dve dece ni je ozbilj- nih suko ba s Turskom, čiji je jedan od vrhu na ca bila druga opsa da Beča 1683. U tom ve li kom na po ru Austri je, od ne ja sno ne de fi ni sa ne habzbur ške pro vin ci je či ja se pre sto ni ca po no vo za te kla pod tur skom op sa dom, do evrop ske si le, Be o grad je dobio ulogu koja je u svakom smislu bila izu zet na. Beo grad je 1521–1717, s jednim neznat nim preki dom, 1688–1690, bio turska en kla va u srp skom i ugar skom et nič kom okru že nju, po put slič nih gra do va u Po du na vlju. Za hva lju ju ći, pre sve ga, tur skoj ne za in te re so va no sti za zna čaj ni je po- slovne aktiv no sti, Beo grad je pri tom i dalje bio privla čan stranci ma koji su ostavi li dra go ce na sve do čan stva o svo jim is ku stvi ma, i tra go ve u ar hiv skim do ku men ti ma. Beo grad je izve stan kosmo po lit ski duh, koji se pomi nje u očuva nim zapi si ma, stekao samim svojim mestom u siste mu funkci ja Dubro vač ke repu bli ke, koji se prote- zao du bo ko u bal kan sko za le đe, i da lje u Po du na vlje. Ulo ga do ma ćeg sta nov ni štva i stra na ca u ka rak te ru i struk tu ri Be o gra da, po no vo se re la ti vi zo va la u to ku če stih pro me na vla sti iz me đu 1688. i 1717. I po što je Be o grad 1867. po stao, u ce li ni, trajan srpski posed, njego va unutra šnja dina mi ka, u tom smislu, bila je trajna osobi na dru štve nih i kul tur nih pre o bra ža ja. Nova strate ška uloga Beo gra da, potvr đe na odlu ka ma Poža re vač kog mira iz 1718, zah te va la je ob no vu de li mič no ošte će nih, za sta re lih i pre va zi đe nih utvr đe- nja, i izgrad nju nove urba ne struktu re prila go đe ne razvo ju i uzajam nim odno si ma dve do mi nant ne za jed ni ce, ne mač ke i srp ske. „Su kob dve ju ve li kih si la na ge o graf- skim pro sto ri ma, u či jem se sre di štu na la zio Be o grad, pred o dre dio je da lju sud bi nu gra da. Be o grad je ta da po no vo do bio pri mar nu voj no-stra te šku ulo gu po gra nič nog utvrđe nja, koju će zadr ža ti kroz ceo XVIII i XIX vek. U zavi sno sti od te uloge obe ve li ke si le, Austri ja i Tur ska ula ga le su ogrom ne na po re ra di nje go vog što bo ljeg utvr đi va nja. Iz grad njom naj mo der ni jih for ti fi ka ci ja tog vre me na Be o grad je u pr-

42 1 Više o miru iz 1718. u: (Ingrao, Samar džić i Pešalj 2011) ŠVAJCARAC U BEOGRADU: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ vim de ce ni ja ma XVI II ve ka pre ra stao u jed nu od naj ja čih tvr đa va na ju go i sto ku Evrope” (Попо вић 1983, 39).2 Pod austrij skom upra vom 1717–1739, Be o grad je ob je di nja vao no vu odbram be nu, eko nom sku, de mo graf sku i kul tur nu habzbur šku po li ti ku u Po du na- vlju. Time su posta vlje ne prve osnove njego ve evrope i za ci je i moder ni za ci je, čime se, vero vat no, poste pe no, i dugo roč no, brisao njegov provin ci jal ni karak ter. Beo- grad je, izme đu ostalog, treba lo da posta ne jedna od repli ka novog barok nog Beča ko ji se uklju či vao u red evrop skih pre sto ni ca. Po se ban iza zov bi lo je, ipak, nje go vo utvrđi va nje, koje je odvla či lo suvi še vreme na i snaga, a mora lo je pretho di ti svakom nared nom napo ru da se Beo grad prila go di savre me nim forti fi ka cij skim i urba ni- stič kim za mi sli ma. Ob no vu i raz voj ba rok nog Be o gra da vo di la je ci vil na upra va „Kra lje vi ne Sr- bi je”, po ve re na prin cu Kar lu Alek san dru Vir tem ber škom. Osno va na je po seb na Upra va za iz grad nju tvr đa ve, ko ja je od go va ra la Dvor skom rat nom sa ve tu u Be ču. Vojni i civil ni upravnik princ Aleksan dar Virtem ber ški, imeno van 1720. (Весе ли- но вић 1974, 528; Lan ger 1889, 185), raz ma trao je plan re kon struk ci je Be o grad ske tvrđa ve Balta za ra Noјmana, koji se smatrao najve ćim arhi tek tom nemač kog baroka. Aleksan dar Virtem ber ški je smatrao da je plan pream bi ci o zan. Odba cio je, iz me đu osta log, po tre bu iz grad nje sku pe ba sti on ske te ra se oko gra da, a Dvo r skom ratnom save tu je 1721. podneo sopstve ni plan utvrđe nja. O planu su se nega tiv no iz ra zi la dvo ji ca struč nja ka za for ti fi ka ci je, od ko jih je je dan bio Ni ko la Dok sat de Mo rez, ko ji je ru ko vo dio utvr đi va njem Te mi šva ra. Ko nač nu od lu ku o kon cep tu i izgle du utvrđe nja doneo je princ Evge ni je Savoj ski, a posao je pove ren Niko li Dok- satu, koji je na čelo Uprave posta vljen 1723. Princ Sa voj ski bio je ve o ma za do vo ljan nje go vim an ga žo va njem, u in že nje ri ji, prili kom skora šnje opsa de Temi šva ra. Zatim mu je pove re na izgrad nja temi švar- skih utvr đe nja, da bi po tom bio pre ba čen u Be o grad. Osva ja nje Be o gra da 1717. treba lo je da Austriji obezbe di strate šku domi na ci ju u jugo i stoč noj Evropi kojom bi obez be di la re a li za ci ju svih onih spolj no po li tič kih in te re sa ko je je po če la po sta- vljati kao nova važna evropska sila. Posed Beo gra da bio je važan u smislu obezbe đi va nja pro stra ne pa non ske gra ni ce pre ma Tur skoj, i ostva ri va nja eko nom skih inte re sa u Podu na vlju. Beo grad ska tvrđa va bila je zasta re la, deli mič no unište na, a tre ba lo je da obez be di i za čet ke ne mač kog ba rok nog gra da. Plan rekon struk ci je pove ren 1723. Niko li Doksa tu bio je veo ma ambi ci o zan. Odbra nu Beo gra da treba lo je prila go di ti novim ratnim tehni ka ma, i obezbe di ti razvoj nove nemač ke i zate če ne srpske zajed ni ce. Doksat je svoj proje kat izgrad- nje Be o gra da za sno vao na de talj nom ge o det skom pla nu ka pe ta na Ama na, ađu tan- 2 Na ve de ni rad je do danas najkom plet ni ja studi ja plano va, rea li za ci je i sudbi ne proje ka ta Niko le Dok sa ta. 43 STRANCI U BEOGRADU

ta princa Aleksan dra Virtem ber škog. Bili su mu na raspo la ga nju i rani je izra đe ni pro jek ti, kao i mi šlje nja o nji ho vim pred no sti ma i ne do sta ci ma. Ne ka re še nja su naj ve ro vat ni je pre u ze ta iz pret hod nih. Dvorski savet je usvajao plan Doksa ta de More za od 1723. do 1725. Utvr- điva nje Beo gra da zasni va lo se na savre me nim ratnim potre ba ma, i na preci znim geo det skim i arhi tek ton skim plano vi ma. Papa Bene dikt XIII je bulom 31. janu a ra 1725. op te re tio ugar sko i ne mač ko sve šten stvo, i sve šten stvo u Mi la nu, Na pu lju i na Si ci li ji ka ko bi do pri neo utvr đi va nju Be o gra da i Te mi šva ra, pe to go di šnjim „turskim pore zom” (dva mili o na zlatni ka). Ubira nje pore za je 1730. produ že no za još pet go di na u istom iz no su, i još jed nom, 1735, bu lom Kle men ta XII. U Sta tu tu beo grad skog Nemač kog grada iz 1724. car Karlo VI je ista kao da „kao u krajnjem gra nič nom me stu, pr vom zi du ce log hri šćan stva, ne mač ka na ci ja u sva ko do ba mora biti prva po snazi, i po broju”. Grad je zvanič no pode ljen na „Srpski” ili „Savski”, i „Nemač ki” ili „Dunav ski” Beo grad (Шкала ме ра 1971, 74–76; Шкала ме ра и Попо вић 1978, 211–254). Ma da ori gi nal Dok sa to vog pro jek ta ni je u ce li ni sa ču van, po je di ni pla no vi, ili njiho vi prepi si, dopu sti li su uvid u celi nu obno ve i izgrad nje Beo grad ske tvr- đa ve. Pro je kat je usvo jio Dvor ski rat ni sa vet, naj ka sni je u pr voj po lo vi ni 1723, a potom, 30. aprila 1725, i deo projek ta koji se odno sio na „Varo šku forti fi ka ci ju”, čija je izgrad nja obele že na sveča nim pola ga njem kame na temelj ca koji je posta vio Alek san dar Virtem ber ški na špi cu ba sti o na sv. Kar la, 18. ju na 1725. Ni ko la Dok sat je u sta ri jim isto rij skim spi si ma za pam ćen po svo me ne sreć- nom kraju. Smatra lo se da su se zbog toga, i zbog jedne „reli gij ske mržnje”, 3 prećut- kiva le, ili konač no zabo ra vi le vredne i važne poje di no sti iz njego ve službe. Njego va prva bio gra fi ja, ne mač ka isto ri ja iz 1757, na sta la je iz sa dr ža ja no vin skih iz ve šta ja, usme nih oba ve šte nja i ne po u zda nih ge ne a lo gi ja (Со фро ни је вић 2010). Dok sat je Švaj ca rac ro đen 1682. u kan to nu Bern, a nje go vo pre zi me de Mo rez uka zu je na vero vat no francu sko pore klo, najve ro vat ni je od huge no ta koje su prote ri va li iz ju- žne Francu ske. Njegov prvi pomen vezan je za opsa du Temi šva ra iz 1717, čijem je uspehu navod no dopri neo izla žu ći se najve ćim opasno sti ma i teškom ranja va nju. Potom je u ratu u Itali ji bio pod zašti tom gene ra la grofa Mersi ja koji je nastra dao u bi ci kod Par me 1734. Pret po sta vlja se da je Dok sa tu na osno vu gro fo ve pre po- ruke dvor dode lio čin inže njer skog poruč ni ka. Od tada su mu se pove ra va li važni po slo vi. Pre gle dao je utvr đe nja u Be ču i ši rom Uga r ske. Za tim je do bio svo ju ulo gu u opsa đi va nju i uređe nju Beo gra da. 3 U austrijskoj vojsci je zai sta posto ja la netr pe lji vost izme đu ofi ci ra ka to li ka i pro te sta na ta, kao i iz me đu onih po re klom iz habzbur ških na sled nih ze ma lja i „stra na ca.” Me đu tim, ve ro i spo vest Dok- sa ta de Mo re za ni je ima la od lu ču ju ći uti caj na iz ri ca nje pre su de od stra ne voj nog su da (Di rec tion 44 1881, 239–246). ŠVAJCARAC U BEOGRADU: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ

Poje di no sti o rado vi ma koje je Doksat izvo dio nisu saču va ne. Nad njega se, me đu tim, nad vi la pr va sen ka sum nje pri li kom po se te ge ne ra la fon Vut gi na ua, ko ji je, po nare đe nju dvora, ispi ti vao stanje i raspo red utvrđe nja, da bi u Beo gra du dobio i oba ve šte nja o ve li kim i ne za ko ni tim za ra da ma od car skog bu dže ta. Ge ne ral Vutgi nau se upravo tada napra sno razbo leo i umro, a Doksa tu se poče lo pripi si va ti da ga je otrovao. Jedne bečke novi ne javi le su 9. aprila 1738. da je u Beo gra du uhap- šen ne ki apo te kar, ko ji je ge ne ra lu dao po gre šan lek, i da je ovaj po po vrat ku u Rab uskoro za tim, na vod no otro van, umro. Dok sat je u me đu vre me nu za i sta ba ra tao i nov cem. Dvor ga je 1734. po slao u Švaj car sku ka ko bi za iz grad nju Be o gra da pri- kupio „turski porez”, i on je taj zada tak izvr šio. Car mu je zatim, 1736, na osnovu prethod no zaklju če nog save za s ruskim dvorom, pove rio da učestvu je u pripre ma- ma za novi rat protiv Turske, za koji je koman da, nakon smrti princa Savoj skog, po ve re na gro fu Ze ken dor fu, ko ji se ogle dao u Ra tu za špan sko na sle đe u Ni zo zem- skoj, na Rajni i u Itali ji. Nakon zau zi ma nja Niša, u septem bru 1737, Doksa tu je pove re na ko man da nad tvr đa vom, a do bio je i čin di vi zij skog ge ne ral-pot pu kov ni ka (da na šnji ekvi va lent), ko ji mu, me đu tim, zbog do ga đa ja ko ji su usle di li, ni kad ni je priznat (Blasek i Rie ger 1898, 10).4 Novi rat Austrije i Turske 1737–1739. zapo čeo je upravo turskim napa dom na Niš, koji je branio Niko la Doksat. Neu po re di vo jača turska vojska poja vi la se pred Nišom 15. okto bra 1737, pošto se veći na austrijskih trupa povu kla. Doksat je od lu čio da tvr đa vu pre da bez bor be. Ka pi tu la ci ja Ni ša je pot pi sa na 16. ok to- bra 1737. Tim aktom su utvrđe ne sve poje di no sti preda je utvrđe nja i povla če nja austrijskih snaga. Uslovi preda je podra zu me va li su da se posa da povu če s ličnim na- o ru ža njem i po kret nim pr tlja gom, do Pa ra ći na uz tur sku prat nju. Odat le su mo gli da se pridru že glavni ni austrijske vojske. Osmi član ugovo ra je predvi đao amne sti ju za sve niške Srbe i Jevre je. Među tim, to obeća nje nije ispu nje no. Prema jednom sa vre me nom za pi su, istog da na ka da je ka pi tu la ci ja pot pi sa na (16. ok to bra 1737), pogu blje no je 690 građa na Niša. Drugi zapis iz tog vreme na govo ri o nešto ma- njem bro ju – u pi ta nju je bi lo 300 lju di. Ta čan broj je go to vo ne mo gu će utvr di ti; jedi no se pou zda no zna da je na teri to ri ji cele niške blagaj ne nakon rata zabe le žen manjak od 2.000 harač kih glava. (Тричко вић 1983, 222) Pamfl et ne po zna tog pi sca, ko ji se po ja vio 1757, oprav da va od lu ku Ni ko le Dok sa ta sle de ćim ar gu men ti ma. Da je ni ška po sa da bro ja la sve ga 7.032 voj ni ka, a turska vojska oko 80.000. Nije očeki vao nika kvu pomoć, niti se mogao nada ti po- voljni joj pogod bi. Nedo sta ja li su mu, u zali ha ma, voda i muni ci ja. Niš je bio slabo utvr đen, a oče ki va lo se da će Tur ci do vu ći i do dat na ar ti lje rij ska oru đa iz Vi di na. 4 "Ober stli e u te nant Do xat von Mo rez, der sich 1716 bei der Be la ge rung von Te me svar aus ze ic hne te (als Oberst verbes ser te er die Forti fi ca ti o nen zu Wien, Belgrad, Orso wa u.s.w., 1733 GM, 1737 FML com man di er te er in der Fe stung Nis sa, wel che er an Ali Pascha über gab und des halb im fol- genden Jahre sein Leben verlor)". 45 STRANCI U BEOGRADU

Pretpo sta vi lo se i da Doksat nije imao vreme na da dobi je dodat na obja šnje nja svoga glav no ko man du ju ćeg. Na vo de ano nim nog pi sca mo že mo po tvr di ti na osno vu stu di je Mo ri ca An ge li ja o austro-tur skom ra tu, u ko joj se po tvr đu je tur ska broj ča na pre moć, osku di ca ni škog gar ni zo na u pro vi jan tu, kao i po gre šne pro ce ne glav no ko- mandu ju ćeg Zeken dor fa. Niški garni zon je u tom trenut ku imao rezer vu dvope ka za tri da na, a za li hu hle ba za dva. Bra šna je imao do volj no za tri de set i dva da na, ali je glav ni pro blem pred sta vljao ne do sta tak vo de; za li he ne bi po tra ja le du že od dva ili tri dana. Doksat je nakon save to va nja sa svim ofi ci ri ma doneo odlu ku o kapi tu- la ci ji. (An ge li 1881, 320–324) Doksat je uhapšen zbog preda je Niša čim se poja vio u Beo gra du, sa ofi ci ri- ma pod njego vom koman dom. Izve de ni su pred sud kojim je predse da vao gene ral Jakob Hajnrih fon Zukov. Doksat je osuđen na smrt odse ca njem glave, a ostali ofi ci ri za tvor skim ka zna ma, li ša va njem ča snog ime na, ili uda lja va njem iz slu žbe (Th ürheim 1878, 113–114).5 U obrazlo že nju presu de zapi sa no je da je „optu že ni 16. okto bra prošle godi ne, bez očeki va nog napa da i pruža nja odbra ne, i bez potre- be, sa mo na osno vu ne pri ja telj skih pret nji, Ni šku tvr đa vu, na pr voj li ni ji fron ta, koja je bila pove re na njego voj koman di, predao zakle tom nepri ja te lju hrišćan skog imena i time postu pio protiv svoje časti, dužno sti i save sti. Njego vom carskom i ka to lič kom ve li čan stvu, kao i či ta vom hri šćan skom sve tu na no se ći znat nu šte tu i gu bi tak, car skom oruž ju ne na dok na di vu sra mo tu, osna žu ju ći Tur ke još vi še u njiho voj oho lo sti. Sto ga se po me nu ti ge ne ral Dok sat osu đu je na smrt od se ca njem glave. Od nje go ve za ve šta ne imo vi ne dve tre ći ne će se upo tre bi ti za pla ća nje tro ško va vojnog suda, a ostatak na otpla tu zao sta le i propa le prehram be ne i ratne provi zi je u Nišu, što će dobro doći carskoj držav noj blagaj ni.” Dok sat je za to čen u ka sar ni Alek san dra Virtem ber škog gde mu je zva nič no sa op šte na pre su da. Mo žda je bi lo po ku ša ja da se on ver ski pre o bra ti pre po gu blje- nja, bu du ći da ga je če sto po se ći vao be o grad ski bi skup. Po gu bljen je 20. mar ta 1738. u pri su stvu 480 pe ša di na ca i 200 ko nja ni ka-ki ra si ra u stro ju. Od mah je u bli zi ni i sa hra njen. U jed noj sta ri joj isto ri ji, jed noj od ret kih ko ja ga po mi nje, zapisa ne su i slede će reči: „S retkom neus ta ši vo šću je podneo ovu smrt i ostao je pri 5 "Ta ko đe, pro tiv dru gih ofi ci ra niškog garni zo na su done te teške presu de 25. febru a ra 1738. Pukov- nik ba ron Hum braht, ko man dant pe ša dij skog pu ka Princ Maks fon He sen-Ka sel (da nas puk br. 27) je neča sno otpu šten iz službe, nakon čega je morao da polo ži zakle tvu da nikad neće služi ti protiv cara. Potpu kov nik Binau i major Batler su tako đe otpu šte ni, ali uz čuva nje njiho ve lične časti. Arti lje rij ski kape tan Martin je dobio tri mese ca zatvo ra u buka gi ja ma. Svi drugi ofi ci ri su oko va ni ili uhap še ni, pre ma ste pe nu od go vor no sti. Naj stro že je po stu pa no pre ma in že nje rij skim ofi c ir im a ; jedan major i kape tan su zatvo re ni, niži ofi ci ri su pritvo re ni i osuđe ni da treći nu svojih prima nja preda ju eraru kao nadok na du."; Autor je u prethod noj istori ji gene ra la Abenšper ga (Th ürheim 1877, 322) naja vio pomen Niko le Doksa ta: "Mi smo pisa li o žalo snoj sudbi ni nesreć nog gene ra la Niko le Doksa ta de More za u sada zavr še nom ruko pi su bio gra fi je feldmar ša la Keven hi le ra, koju 46 ćemo predsta vi ti javno sti što je pre mogu će". ŠVAJCARAC U BEOGRADU: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ svo joj tvrd nji da tvr đa vu ni je pre dao iz ma lo du šno sti, već iz že lje da ca ru sa ču va šest ba ta ljo na. To kom svo je tri de se to smo go di šnje ka ri je re, Dok sat se ni ka da ni je klo nio opa sno sti, o če mu sve do če broj ne ra ne – ne do sta jao mu je le vi kuk, de sno ko le no mu je bi lo raz ne to, a le vo ra me te ško ošte će no” (Th ürhe im 1878, 113). Ob no va i iz grad nja Be o grad ske tvr đa ve na osno vu na cr ta Ni ko le Dok sa ta tra ja la je, u me đu vre me nu, do ju la 1736. Za sno van na sa vre me nim for ti fi ka cij skim postav ka ma francu skog inže nje ra Voba na, proje kat Niko le Doksa ta pote kao je iz zami sli o dobro obezbe đe nom barok nom gradu koji je saži mao upravnu i vojnu ulo gu, obez be đu ju ći eko nom ski i kul tur ni raz voj pre sve ga nje go ve no ve, ne mač ke zajed ni ce. Plan je predvi đao i obno vu svih zate če nih utvrđe nja, čime nisu samo izbeg nu ti suvi šni troško vi, nego je i očuvan konti nu i tet s prethod nim epoha ma. Iz grad nju „Va ro ške for ti fi ka ci je”, zapra vo utvrđi va nje predgra đa, omeo je novi turski rat. Od svih Dok sa to vih za mi sli, ostva re na je u pot pu no sti iz grad nja Be o grad ske tvr đa ve. Jed na od naj im po zant ni jih evrop skih for ti fi ka cij skih ce li na, Be o grad ska tvr đa va je svo je no ve, ba rok ne obri se do bi la sklad nim ukla pa njem no vih ce li na u zate če ne. I vari ja ci je relje fa dobi le su forti fi ka cij sku ulo gu. Utvrđe nja Niko le Doksa ta poče la su nesta ja ti nedu go za njim. Turska opsa da Be o gra da, za po če ta u ju lu 1739, okon ča na je za klju če njem pri mir ja 1. sep tem bra koje je predvi de lo preda ju i ruše nje svih novih utvrđe nja. Stara utvrđe nja, kasar ne, arse na li, barut ni maga ci ni, i sve zgrade u varo ši, treba lo je da ostanu neošte će ne. Mo ra lo je da se po ru ši i no vo utvr đe nje na le voj oba li Sa ve. Ru še nje je oba vlje no u prvoj polo vi ni nared ne godi ne, a Beo grad ska tvrđa va preda ta Turci ma 7. juna 1740. Od mah za tim je ra ti fi ko van i Beo grad ski mirov ni ugovor, dogo vo ren pret- hodne godi ne.

Literatura: Angeli, Moritz von. 1881. „Der krieg mit der Pforte 1736 bis 1739.” Mittheilungen des K. K. Kriegs-archivs V: 247–338; 409–479. Бајаловић-Хаџи-Пешић, Марија. 1971. „Најновији резултати археолошко- конзерваторских радова на Београдској тврђави.” Годишњак града Београда 18: 259–272. Blasek, Heinrich, i Franz Rieger. 1898. Beiträge zur Geschichte der k. u. k. Genie-Waff e. I–1. Wien. Bogunović, Slobodan. 2005. Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka. Beograd: Beogradska knjiga. Direction des Kriegs-archivs. 1881. ”Marginalien zu dem Aufsatze ‘Nikolaus Doxat, ein Of- fi cier des Prinzen Eugenius und ein Opfer des damaligen Hofk riegsrathes’.” Mittheilun- gen des K. K. Kriegs-archivs V: 239–246. 47 STRANCI U BEOGRADU

Драшковић, Владо. 1960. „Један француски извештај о борби за Београд 1717. године.” Годишњак града Београда 7: 67–89. Ingrao, Charles, Nikola Samardžić i Jovan Pešalj, urednici. 2011. Th e Peace of Passarowitz, 1718. West Laff ayete, Indiana: Purdue University Press. Langer. Johann.1889. ”Serbien unter kaiserlichen Regierung 1717–1739.” Mittheilungen des K. K. Kriegs-archivs NF III: 155–247. Lazar, Marta Vukotić, urednik. 2008. Beograd u mapama i planovima od XVIII do XIX veka. Beograd: Urbanistički zavod Beograda. Павловић, Драгољуб М. 1901. Аустријска владавина у Северној Србији (од 1718–1739): по грађи из бечких архива. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије. Поповић, Душан. 1964. Београд кроз векове. Београд: Туристичка штампа. Поповић, Марко. 1982. Београдска тврђава. Београд: Археолошки институт. ———. 1983. „Пројекти Николе Доксата де Мореза за реконструкцију београдских утврђења 1723–1725. године.” Годишњак града Београда 30: 39–57. Поповић, Мирјана. 1964. „Преглед развоја београдске тврђаве кроз литературу и планове.” Саопштења 2: 1–23. Софронијевић, Милорад, преводилац. 2010. Живот царског генерала и славног инжењера господина барона Доксата де Мореза погубљеног 20. марта 1738. у Београду уз опис појединих дешавања у тадашњем рату против Турака. 1757. Београд: Библиотека града Београда. Шкаламера, Жељко. 1971. „Београдска Нова доња варош у XVIII веку.” Годишњак града Београда 18: 74–76. Шкаламера, Жељко и Марко Поповић. 1978. ”Урбани развој Дорћола.” Годишњак града Београда 25: 211–254. Th ürheim, Andreas. 1877. Feldmarschall Otto Ferdinand Graf von Abensperg und Grann. 1677–1748. Eine Militär-historische Lebensskizze. Wien. ———. 1878. Feldmarschall Ludwig Andreas Graf von Khevenhüller-Frankenburg seiner gros- sen Herrscherin ”treuer Vassall und Beschützer” 1683–1744. Eine Lebensskizze. Wien. Тричковић, Р. 1983. „Ниш у XVIII веку.” U Историја Ниша I: од најстаријих времена до ослобођења од Турака 1878. године, уредник Даница Милић, 208–242. Ниш: Градина и Просвета. Васић, Павле. 1970. „Барок у Београду 1718–1739.” U Ослобођење градова у Србији од Турака 1861–1867. год. Зборник радова приказаних на научном скупу Српске академије наука и уметности, одржаном од 22. до 24. маја 1967. год. у Београду поводом прославе 100-годишњице ослобођења градова, уредници Васа Чубриловић и Велибор Глигорић, 607–624. Београд: САНУ. ———. 1974. ”Барок у Београду 1718–1739 године.” U Историја града Београда 1: 48 стари средњи и нови век, уредник Васа Чубриловић, 573–583. Београд: Просвета. ŠVAJCARAC U BEOGRADU: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ

Веселиновић, Рајко. 1974. „Београд под влашћу Аустрије од 1717. до 1739. године.” U Историја града Београда 1: стари средњи и нови век, уредник Васа Чубриловић, 523–570. Београд: Просвета. ———. 1983. ”Пловидба Дунавом и његовим притокама у уговорима између Аустрије и Турске у XVII и XVIII веку.” U Пловидба на Дунаву и његовим притокама кроз векове, уредник Васа Чубриловић, 241–257. Београд: САНУ. Виловски, Теодор Стефановић. 1906. „Подаци за историју Београда 1717–1739.” Нова Искра VIII. ———. 1908. Belgrad unter der Regierung Kaiser Karls VI (1717–1739). Wien: Adolf Holzhausen. Вујачић-Вуловић, Мила. 1970. „Конзерваторско-рестаураторски радови на београдској тврђави у периоду 1961–1968. године.” Саопштења 8: 1–71.

Summary: A Swiss in Belgrade: Nicolas Doxat de Morez Nicolas Doxat de Morez (1682–1738) was a Swiss aristocrat in Habzburg service, who made a successful career as a soldier and engineer in the ranks of Imperial army. He was entrusted with reconstruction and inspection of important fortresses in Hungary, and the crown of his achievements was reconstruction of Belgrade fortress, undertaken between 1723 and 1736. However, comparatively little information about him was preserved for posterity. Th ere are fragments scat- tered in older, predominantly German literature, and they rarely amount to any- thing more than a few lines of most general data. Th is paper strives to unify those fragments and provide a more comprehensive narrative. Th e special attention has been paid to Doxat’s tragic fate – his trial and execution during Austro-Turkish War of 1737–1739; the sentence was imposed for surrendering Niš fortress to the enemy without resistance. Besides these biographical notes, the paper aims to present the transformation of Belgrade through planned and partly carried out reconstruction of the urban core and the city’s fortifi cations. Contextualization of these transformations is refracted through the prism of Austrian geopolitical plans for South-Eastern Europe in the fi rst half of the 18th century. As a result of those plans, the provincial character of Belgrade was gradually erased, and the foundations of its fi rst Westernization and modernization have been laid. Th ese transformations have underlined its military-strategic importance as a border fortifi cation and they allowed Belgrade to become one of the strongest fortresses in South-Eastern Europe. 49 STRANCI U BEOGRADU

Key words: Nicolas Doxat de Morez, Switzerland, Belgrade, 18th century, Austrian administration in Serbia, Belgrade fortress, Niš fortress, Austro-Turkish War 1737–1739

Rad prijavljen: 7. 5. 2013. Rad recenziran: 6. 6. 2013 Rad prihvaćen: 24. 6. 2013.

50 UDK: 94(497.11)”1862/1867” 355:929 АЛИ-РИЗА ПАША 327(497.11:560)”1862/1867” Ali-Riza Paša: Kratki naučni rad

POSLEDNJI TURSKI Rodoljub VASILJEVIĆ KOMANDANT Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu BEOGRADSKE TVRĐAVE [email protected]

Rad ima za cilj da predsta vi period tokom kojeg je Ali-Riza paša koman- dovao turskom posa dom na Kale meg da nu i koji predsta vlja prekret ni cu u raz vo ju Be o gra da. Još pre ne go što ga je na pu sti la tur ska voj ska, to je uči- nilo musli man sko stanov ni štvo grada. Time je nesta lo turskog dela varo ši i ši rom su otvo re na vra ta ka pu tu ne stan ka ori jen tal ne fi zi o no mi je Be o grada i njego vog pretva ra nja u grad sa evropskim karak te rom. Svedo čan stvo o iz gle du srp ske pre sto ni ce ovih pre lom nih go di na osta vio nam je Luj Le že (Lo us Le ger), fr ancu ski slavi sta i poto nji profe sor na Sorbo ni. On je bora- vio u Beo gra du 1867. godi ne, a opis grada nam je ostavio u svojoj knjizi Le monde slave, études poli ti qu es et littérai res . Ali-Riza paša bio je naklo njen Srbi ma, a i knezu Mihaj lu, te je njego vim dola skom, posle bombar do va nja Beo gra da i suko ba koji su mu pretho di li, došlo do naglog pobolj ša nja odno sa iz me đu Kne že vi ne i Car stva. On je, kao i nje go vi pret hod ni ci, po red to ga što je bio be o grad ski ve zir, za u zi mao i po lo žaj za po ved ni ka be o grad ske tvr đa ve – „Veli gra de muha fi s”. Sa Ali-Riza pašom u Srbi ju je stigla i njego va pratnja sasta vlje nja od činov ni ka i hare ma, na čijem se čelu nala zi la paši ni ca Mej- ra. Ova obra zo va na, mla da i le pa že na, po na ci o nal no sti Gr ki nja, ubr zo je zavo le la Beo grad i Srbi ju. Jezi ci ma koje je do tada govo ri la, fr ancu skom, grč kom i tur skom, za krat ko vre me je do da la i po zna va nje srp skog je zi ka. Ve zi ri ca Mej ra bi la je po zna ta po to me što je u svo jim sa lo ni ma pri re đi va la sve ča na po se la na ko ji ma su pri su tvo va le že ne vi đe ni jih Sr ba.

Ključne reči : Beo grad, Ali-Riza paša, knez Mihaj lo, Luj Leže, Kale meg dan

Še zde se te go di ne XIX ve ka pred sta vlja ju pre kret ni cu u pro ce su oslo ba đa nja Sr bi je od vla sti Osman skog car stva. Na po čet ku te dece ni je sve što je ostalo od sulta no ve vlasti na teri to ri ji Kneže vi ne Srbi je bili 51 STRANCI U BEOGRADU

su garni zo ni turske vojske raspo re đe ni u gradskim utvrđe nji ma. Te vojne posa de na la zi le su se u šest gra do va, od ko jih su če ti ri bi la na Sa vi i Du na vu, od no sno na ne ka da šnjoj austro-tur skoj gra ni ci, Ša bac, Be o grad, Sme de re vo i Fe ti slam,1 dok su se dru ga dva na la zi la u unu tra šnjo sti ze mlje, So ko i Uži ce. U oko li ni tih tvr đa va žive lo je i civil no tursko stanov ni štvo. 2 Knez Mihaj lo Obreno vić, koji je na presto lu Srbi je nasle dio Milo ša 1860. godi ne, posta vio je sebi mnogo ambi ci o zni ji cilj od ono ga ko ji je imao nje gov otac. On je na me ra vao da po bu ni ceo Bal kan i da iz vr ši konač no oslobo đe nje balkan skih naro da pod predvod ni štvom Srbi je (Jova no vić 1990, 347). Sa takvim planom pred sobom Mihaj lo nije mogao da dopu sti da turske po sa de osta nu u gra do vi ma, jer bi u slu ča ju op šteg ra ta ko ji je na me ra vao da pokre ne protiv Osmanskog carstva, oni bili u prili ci da puca ju u leđa srpskoj vojsci ko ja bi od la zi la na gra ni cu (Jo va no vić 1990, 448). Mo guć nost da pred ve li kim si la ma po kre ne pi ta nje gra do va, knez Mi haj lo je do bio po sle još jed nog su ko ba ko ji je iz bio iz me đu Sr ba i Tu ra ka u Be o gra du, ju na 1862. go di ne. U pi ta nju je ču ve ni in ci dent na Ču kur če smi, na kon ko jeg je tur ska po sa da ko ja se na la zi la u tvr đa vi bom bar do va la be o grad sku va roš. Ovo bi sva ka ko bio ca sus bel li da ni je usle di la re ak ci ja evrop skih di plo ma ta. U ci lju spre ča va nja ve- ćeg suko ba sazva na je jula 1862. godi ne konfe ren ci ja u Kanli dži. Reše nja koja su usvoje na u tom istan bul skom predgra đu predsta vlja ju kompro mis izme đu zahte va obe stra ne. Tur ska voj ska je na pu sti la sa mo gra do ve So ko i Uži ce, ko ji su po sle njiho vog od la ska po ru še ni, dok su se voj ne po sa de za dr ža le u pre o sta le če ti ri tvr đa ve, ali je civil no „tursko” stanov ni štvo bilo u obave zi da napu sti varo ši u Srbi ji. U tom istorij skom trenut ku upravu nad garni zo ni ma, koji su predsta vlja li posled nji ostatak osmanske vlasti u kneže vi ni, preu zeo je Ali-Riza paša. On je, kao i njego vi prethod ni ci, pored toga što je bio beo grad ski vezir zau zi- mao i po lo žaj za po ved ni ka be o grad ske tvr đa ve – „Ve li gra de mu ha fi s” (Lju šić 1986, 341). Ali-Riza paša je došao u Srbi ju u peri o du kada su se, nakon bombar do va nja Beo gra da, predstav ni ci srpskih i turskih vlasti gleda li tako re ći preko niša na. Me- đutim, novi beo grad ski paša bio je čovek viso ke inte li gen ci je, pa se njegov dola zak ose tio kroz na glo po bolj ša nje od no sa iz me đu dve ze mlje (Pa u no vić 1968, 510). Sa Ali-Ri za pa šom u Be o grad je sti gla i nje go va mno go broj na prat nja sa stavlje na od či nov ni ka i ha re ma. Na če lu dru go po me nu te usta no ve na la zi la se pa ši ni ca Mejra. Pore klom Grki nja, ova mlada i lepa žena, pose do va la je i izu zet no obrazo vanje. Vlada la je grčkim, turskim i francu skim jezi kom, a ubrzo po dola sku u Beo grad sa vla da la je i srp ski. Sam Ali-Ri za se pre ma svo joj in te li gent noj že ni od no sio vi še kao evro pe jac ne go kao Tur čin. Pa ši ni ca je to kom svog bo rav ka po ka zi va la ve li ku

1 Fe ti slam je da na šnje Kla do vo. 2 Po jam tursko stanov ni štvo treba shvati ti uslovno, pošto je ovde najve ćim delom reč o pripad ni ci ma islami zo va nih južno slo ven skih naro da. Mali broj pravih Tura ka živeo je u Srbi ji, i to su najče šće bili 52 be o grad ski pa ša i nje go va prat nja. ALI-RIZA PAŠA: POSLEDNJI TURSKI KOMANDANT BEOGRADSKE TVRĐAVE naklo nost prema Srbi ma i gradu u kojem je bora vi la. Nakon što je nau či la srpski jezik poče la je da se pove zu je sa značaj ni jim beo grad skim poro di ca ma. Vrlo često je u svo jim luk su znim sa lo ni ma pri re đi va la sve ča na po se la, na ko ji ma su pri su stvo va le že ne vi đe ni jih Sr ba. Na tim po se li ma re dov na go šća bi la je i bli ska ro đa ka kne za Mi haj la, Ana Kon stan ti no vić-Obre no vić sa svo jom ćer kom Ka ta ri nom. Knez je, na rav no u raz li či tim pe ri o di ma svo ga ži vo ta, ga jio ne žna ose ća nja ka ko pre ma Ani tako i prema njenoj ćerki, ali su te ljuba vi usled bliskog srodstva bile neostva ri ve. Ipak, obe su se nala zi le u najbli žem kneže vom okruže nju sve do njego ve smrti. 3 Kroz redov no druže nje sa njima i paši ni ca se upozna la sa tada šnjim vlada rom Sr- bi je, ko ji joj se oči gled no ve o ma do pao. Mo že mo pret po sta vi ti da je le pa i mla da Mej ra, za vo lev ši Sr be, Be o grad, pa i sa mog kne za, uti ca la na svog mu ža da za u zme što popu stlji vi ji stav prema srpskim vlasti ma (Pau no vić 1968, 510). Ali-Ri za pa ša je i sam, kroz kon tak te ko je je imao sa Mi haj lom i nje go vim zva nič ni ci ma, stvo rio ve o ma po zi tiv no mi šlje nje o kne zu, a i Sr bi ma uop šte. Vre- me nom se iz me đu njih dvo ji ce raz vi la ko mu ni ka ci ja ko ja je do te me re bi la pu na pove re nja i među sob nog uvaža va nja, da su mnogi njiho vi savre me ni ci, znaju ći Mi- haj la i nje go ve pla no ve, bi li vi še ne go za ču đe ni. Ka da je po mi njao pa šu, knez je uvek govo rio „naš paša”, a paša za kneza „naš knez”. Ali-Ri za se tru dio dok je bo ra vio u Be o gra du da po ka že svo ja pri ja telj ska ose ća nja pre ma Sr bi ma. Če sto je od la zio u srp sko po zo ri šte kao i na ba lo ve ko je je prire đi vao sam knez, a u tim prili ka ma nije se uste zao ni da se, kako se u to vreme pri ča lo, uhva ti u srp sko ko lo.U be le ška ma ko je je iza se be osta vio M. Leš ja nin, či- nov nik Mi ni star stva prav de, za pi sa no je da je pa ša bio „vr lo lju be zan i pri stu pan, kao što svi kazi va še, koji su sa njim u dodir dola zi li i o kome su se i od građan stva ču li uob šte naj bo lji gla so vi.” Ovo je period koji predsta vlja prekret ni cu u razvo ju srpske presto ni ce. Još pre nego što je tvrđa vu 1867. godi ne napu sti la turska vojska, to je učini lo musli- mansko stanov ni štvo koje je žive lo najve ćim delom na teri to ri ji dana šnjeg Dorćo la. Na kon to ga tur ski deo va ro ši pre stao je da po sto ji, i ši rom su otvo re na vra ta pre ma putu nestan ka orijen tal ne fi zi o no mi je Be o gra da i nje o go vog pre tva ra nja u grad sa evropskim karak te rom. Među tim, on je u tom peri o du još uvek bio varoš oko koje se nala zio šanac, ograni ča va ju ći ga sa jugo i stoč ne strane. Poči njao je kod dana šnjih Ve li kih ste pe ni ca, gde se na la zi la Ba lik-ka pi ja (po zna ta i kao Pe tro va ra din ska), ne- što dalje od nje staja la je Sava-ka pi ja, od koje je išao šabač ki drum (Kara đor đe va uli ca). Od Ve li kih ste pe ni ca ša nac se peo pre ma Ko san či će vom ven cu, pa je pre ko njega dola zio do Varoš-ka pi je, koja se nala zi la na uglu dana šnje Pop-Luki ne ulice i To pli či nog ven ca. Odav de se ša nac pru žao To pli či nim i Obi li će vim ven cem 3 Ana i Ka ta ri na bi le su uz kne za Mi haj la i pri li kom kob ne šet nje po Ko šut nja ku 1868. go di ne ka da je na njega izvr šen atentat. Tom prili kom, u poku ša ju da ga zašti ti, zajed no sa Mihaj lom strada la je i Ana. 53 STRANCI U BEOGRADU

do Stambol-ka pi je, koja je zau zi ma la prostor izme đu spome ni ka Knezu Miha i lu i zgrade Narod nog pozo ri šta, na dana šnjem Trgu Repu bli ke. Od Stambol-ka pi je šanac se dalje kretao lini jom na kojoj se danas pruža ju Francu ska i Skadar ska ulica, da bi zatim dola zio do Vidin-ka pi je, u Duša no voj ulici, kod crkve Aleksan dra Nev- skog. Od nje je ša nac pro du ža vao ko so, pre ma da na šnjoj ter mo e lek tra ni Be o grad, gde se za vr ša vao kod Du nav skog ke ja, Tu na-ka pi jom (na zi va na je još i Te mi švar- skom, Dunav skom, Vode nom i Su-kapi jom).(Pa u no vić 1968, 297−298) Do suko- ba izme đu Srba i Tura ka 1862. godi ne funkci o ni sa le su četi ri kapi je, Sava, Varoš, Stambol i Vidin. Sve kapi je, osim Stambol, unište ne su tokom pome nu tih suko ba, dok je Stam bol-ka pi ja de fi ni tiv no sru še na u ma ju 1866. go di ne. Sam ša nac, ba rem ono što je od njega ostalo, konač no je počeo da se zatr pa va 1880. godi ne, i na tome se radi lo nared ne tri godi ne. Sve do čan stvo o iz gle du srp ske pre sto ni ce ovih pre lom nih go di na osta vio nam je Luj Le že, fran cu ski sla vi sta, ko ji će ka sni je po sta ti pro fe sor na Sor bo ni. On je bora vio u Beo gra du 1867. godi ne, a opis grada ostavio nam je u svojoj knjizi Le monde slave, études poli ti qu es et littérai res. Leže ov najsna žni ji utisak je da se „fi zi o- no mi ja gra da sa svim iz me ni la.4 Be o grad vi še ne ma Tu ra ka. To ne zna či da je do bio potpu no evropski karak ter. Ali, što je dosta inte re sant no, to je meša vi na i kontrast dva elemen ta: evropskog i azijskog” (Pau no vić 1968, 519). Prome ne do kojih je došlo na evropskoj poli tič koj sceni tokom 1866. godine,5 do ve le su do to ga da je Por ta, na zah tev kne za Mi haj la, od lu či la da mu pre o stale grado ve preda na „čuva nje”, pod jednim uslovom- da pored srpske na tvrđa va ma ostane i turska zasta va. To je bukval no znači lo da će Srbi ju napu sti ti i posled nji od- redi turske vojske i da tim činom vlast sulta na nad kneže vi nom ostaje samo formal- na. Porta se plaši la naci o nal ne poli ti ke koju je vodi la srpska vlada, poseb no zbog to ga ka ko bi se ona od ra zi la na Bo snu i Her ce go vi nu, ta ko da je ustu pa njem grado va ona prak tič no ku po va la mir. Kru na tog spo ra zu ma tre ba lo je da bu de od la zak kneza Mihaj la u Cari grad, gde je on lično treba lo da prene se zahval nost srpskog na ro da sul ta nu. Knez je kre nuo u Ca ri grad 18. mar ta 1867. go di ne6 na pa ro bro du Deli grad uz pratnju brojne svite. U njoj su bili predsed nik Držav nog save ta Jovan Ma ri no vić, mi ni star voj ni Mi li vo je Bla zna vac, kao i mno gi dru gi pred stav ni ci dr- žav nog i voj nog vr ha, dok je o svom tro šku za jed no sa po slan stvom pu to vao i po- znati beo grad ski trgo vac Hadži-To ma, a po poseb noj zapo ve sti iz Cari gra da i Ali- Riza paša. Knez Mihaj lo je u turskoj presto ni ci doče kan sa najvi šim poča sti ma.

4 Luj Leže ovde misli na prome nu koju je Beo grad doži veo u odno su na opis Luja Ogista Blankia (Louis Auguste Blanqui), po zna tog fran cu skog so ci ja li ste, iz 1842. go di ne 5 Po raz Austri je u ra tu sa Pru skom i usta nak na Kri tu pro tiv tur ske vla sti bi li su do ga đa ji ko ji su išli u korist Srbi je i kneza Mihaj la. 54 6 Svi datu mi su po starom kalen da ru. ALI-RIZA PAŠA: POSLEDNJI TURSKI KOMANDANT BEOGRADSKE TVRĐAVE

Pri li kom po vrat ka u Sr bi ju, Ali-Ri za pa ša je is ko ri stio pro la zak po red Kla- dova i Smede re va (grado va koji su po sulta no vom ferma nu prela zi li pod srpsku upravu) da zapo ved ni ci ma tih utvrđe nja preda sulta no vu nared bu o njiho vom napu šta nju. Taj čin se iz vo dio u naj ve ćoj br zi ni-Deli grad bi na krat ko za stao, je dan od paši nih ofi ci ra bi čam cem od la zio do oba le, pre dao sul ta no vu za po vest i od mah se vra ćao na brod. (Jan ko vić 2006, 87) Pra ćen to pov skom sal vom sa be o grad ske tvr đa ve knez Mi haj lo se za jed no sa Ali-Riza pašom i ostalim člano vi ma dele ga ci je, vratio u Beo grad 4.aprila, i odmah po dola sku počeo je pripre me za primo pre da ju grado va. Knezu se žuri lo zbog toga što je još pre pola ska u Cari grad obećao da će se te godi ne Cveti, dan na koji je njegov otac Miloš Obreno vić podi gao ustanak, prosla vi ti u beo grad skoj tvrđa vi. Zato je simbo lič na preda ja ključe va grada odre đe na za 6. april, pošto su Cveti bile tri dana kasni je. Sveča na tribi na okiće na cvećem, troboj ka ma i zele ni lom, na kojoj se odi gra la primo pre da ja, podig nu ta je na Kale meg da nu, desno od dana šnjeg glavnog ulaza iz Knez Mi haj lo ve uli ce u park (Pa u no vić 1968, 522). Na kon či ta nja fer ma na i po ča- sne palj be, Ali-ri za pa ša, okru žen svo jim šta bom, pri stu pio je Kne zu i pre da ju ći mu gradske ključe ve na malom svile nom jastu ku, izja vio mu je svoje česti ta nje. Onda su pono vo grunu li topo vi tvrđa ve. Bio je to pozdrav srpskoj zasta vi koja se laga no i sve ča no di za la na ve li koj ka tar ci na su prot pa ši nog ko na ka (Pa u no vić 1968, 525). Veli ko slavlje Srba u Beo gra du moglo je da počne. Među tim, i pored toga što su prvi turski odre di poče li da odla ze iz Beo grada tokom kneže vog borav ka u Cari gra du, preo sta li sulta no vi vojni ci još uvek nisu napu sti li tvrđa vu, uoči Cveti. Čini lo se da će plan prosla ve prazni ka biti prome- njen. Ipak, knez Mihaj lo je održao svoje obeća nje. Te godi ne su Cveti prosla vlje ne najsve ča ni je od kada je Srbi ja poče la da osvaja svoju slobo du. Knez je u svom ko- naku primao brojna poslan stva koja su žele la da mu česti ta ju dobi ja nje grado va. I Ali-Riza paša je bio među onima koji su knezu česti ta li praznik, ali njego va uloga u ovoj prosla vi nije time okonča na. Dok je vojska defi lo va la pored kona ka, paša je stajao na balko nu pored kneza i mini stra vojnog Blaznav ca, tako da je i on simbo lič no uče stvo vao u pro sla vi da na ka da su Sr bi usta li pro tiv Osman skog car stva. U pred ve čer je tog da na knez Mi haj lo je u prat nji ađu tan ta do šao na Ka le meg dan i, prošav ši kroz kapi ju, ušao u grad. Uskoro se poja vio na gradskim bede mi ma, a za njim su došli i člano vi njego ve poro di ce, kao i Ali-Riza paša, sa kojim je knez prethod no ugovo rio svoj dola zak u tvrđa vu. Pridru žio im se i turski vojni orke star koji je zasvi rao kolo, na šta su okuplje ni Srbi zai gra li. Narod koji se nala zio podno bede ma na gradskom polju nije mogao da veru je kakvom prizo ru prisu stvu je. U pe ri o du od 6. do 14. apri la 1867. go di ne iz vr še na je pre da ja svih gra do va srpskoj vojsci (Jova no vić 1990, 448). Posled nji turski vojnik koji je napu stio Sr- biju bio je Ali-Riza paša. Pred sam odla zak paša je svratio u kuću svog prija te lja, 55 STRANCI U BEOGRADU

pozna tog beo grad skog trgov ca Hadži-To me, da se uz kafu i raki ju od njega opro- sti. U tom tre nut ku u Ha dži-To mi noj ku ći su se slu čaj no, ili na mer no, za te kli Ili ja Gara ša nin, Ilija Blazna vac, Živko Kara bi be ro vić i mnogi drugi ugledni Srbi. Na taj način ceo tada šnji poli tič ki, vojni i privred ni vrh kneže vi ne Srbi je oprostio se od Ali-Ri za pa še. Iako su se svi oni ra do va li od la sku po sled njeg tur skog pa še iz Be o- gra da, bi lo im je žao od la ska Ali-Ri ze, u ko me su vi de li vi še pri ja te lja ne go tur skog zapo ved ni ka. Lešja nin je u svojim bele ška ma dodao i „da se ne pamti, da je koji turski paša u Srbi ji toli ko ljuba vi kod Srba stekao, koli ko ovaj. I dabog da on bio za navek posled nji koji je imao kakvu vlast na srbskoj zemlji”. Ali-Ri za pa ša je sa svo jim ha re mom i či nov ni ci ma na pu stio Be o grad is plo vlja- va ju ći iz nje go ve lu ke 25. apri la 1867.go di ne. Taj do ga đaj je opi sao kne žev se kre tar Milan Đ. Mili će vić u svojim Spome ni ma na te dane: „Na kneže vim karu ci ma, iz- veze se iz Grada na Savu, te se ukrca u paro brod Riza-pa ša sa svojim hare mom, i s ce lim šta bom. Srp ska voj ska puc nja vom iz to po va, svi mi ni stri, i mno gi Be o gra đa ni ispra ti še te Turke do Save. A malo pre paši na pola ska lađa Deli grad odve ze niz Du- navo posled nje niza me od turskog gradskog garni zo na”. (Janko vić 2006, 98) O ovom značaj nom doga đa ju svedo čan stvo su ostavi le i Srpske novi ne broj 56. od utorka 25. aprila 1867. godi ne, obja vlju ju ći o tome deta ljan članak na naslov noj stra ni: „Da nas se i osta tak tur ske po sa de iz Be o grad ske ci ta de le po ve zao oko 9 sa ti iz ju tra na De li gra du niz Du na vo i ta ko su sad, kad mi ovo pi še mo, svi grado vi u Srbi ji zau ze ti srbskom vojskom. Oko 11 sati ostavio je grad česti ti Ali-Riza paša, koji je koman do vao dosad svi ma tur skim po sa da ma u Sr bi ji, na Kne že vim ko li ma, u ko ji ma je se deo i pred sed- nik mini star stva g. Gara ša nin, i u sprovo du g. mini stra vojnog i mnogo viši ofi ci ra sišao je na Savu, gde je doče kav ši lokal nu lađu, nave zao se na njoj u Zemun. Kada je česti ti paša izla zio iz grada, odala mu je vojnič ku počast jedna stre- ljač ka če ta, ko ja je bi la po stro je na u gor njem gra du is pred dža mi je.7 Na Savi pred ćumru kom doče ka la ga je upara đe na žandar me ri ja sa jednim ode lje njem noć nih stra ža ra i voj nom mu zi kom i oda la mu po čast. Kad je pa ro brod kre nuo iz ba če no je sa gra da 17 to po va, a na do njem be de- mu na Savi bila je postro je na jedna linej na četa, koja je tako đe odala počast, kad je pa ro brod is pod gra da pro šao. I na Ka le meg da nu i na Sa vi bi la se ste kla mno ži na sve ta; a na pa ro bro du optpratio je do Zemu na č. pašu vojni mini star sa mnogim višim ofi ci ri ma, prvi ađutant Knežev i upravi telj varo ši Beo gra da. Još u ne de lju pa ša je do veo u dvor i pred sta vio Nje go voj Sve tlo sti sve za o- stavše turske ofi ci re, ko ji ma je Nje go va Sve tlost iz go vo ri la ne ko li ko bla go na klo nih reči.

56 7 U pita nju je džami ja Mehme da I, koja se nala zi la u gornjem gradu, sruše na 1880. godi ne. ALI-RIZA PAŠA: POSLEDNJI TURSKI KOMANDANT BEOGRADSKE TVRĐAVE

Ali-Riza paša ostavio je kako kod činov ni štva tako i kod građa na prijat nu i neiz gla dlji vu uspome nu, ovo svojom ljuba zno šću, ovo svojim umere nim i prija telj- skim po na ša njem u sa da-hva la Bo gu – već iz mi re noj stva ri, i za to mu od sveg sr ca že li mo sre ćan put”. (Jan ko vić 2006, 98-99) Po sled nji tur ski za po ved nik be o grad ske tvr đa ve Ali-Ri za pa ša, po svom na- pušta nju Kneže vi ne Srbi je posta vljen je za predsed ni ka komi si je koja se brine o snabde va nju hranom turske vojske. Nakon njego vog odla ska sve što je ostalo od neka da šnje moći Osmanskog carstva, koje je ovim gradom sa preki di ma vlada lo još od 1521. go di ne, bi la je tur ska za sta va ko ja se na zi di na ma tvr đa ve vi jo ri la po red srp ske. Ona će bi ti obo re na 1876. go di ne po iz bi ja nju srp sko-tur skih ra to va.

L it er at ur a : Jo va no vić, Slo bo dan. 1990. Usta vo bra ni te lji i nji ho va vla da:dru ga vla da Mi lo ša i Mi ha i la. Be- ograd: BIGZ. Janko vić, Zori ca. 2006. Put u Cari grad, knez Miha i lo, preda ja grado va i odla zak Tura ka iz Srbi je. Beo grad. Istorij ski muzej Srbi je. Ljušić, Radoš. 1986. Kneže vi na Srbi ja: (1830-1839). Be o grad: Srp ska aka de mi ja na u ka i umetno sti. Pau no vić, Marin ko. 1968. Beo grad veči ti grad. Be o grad: Na rod ni uni ver zi tet „Sve to zar Mar- ković”.

Summary: Ali Riza Pasha: Th e Last Turkish Commander of the Belgrade Fortress Th e bombing of Belgrade by the Turkish army situated at fortress in June 1862 was followed by the diplomatic conference in Kanlidza. Th e conference aimed at preventing the war between the Ottoman Empire and Serbia which was back then under the formal reign of the Turkish Sultan. Th e confl ict was resolved by destroying two fortifi ed towns in Serbia, the town of Uzice and Soko, while the Turkish military garrisons remained in the fortresses on the Sava and Danube (Sabac, Belgrade, Smederevo and Fetislam). Th e four cities represented the last stronghold of the Ottoman Empire in the Principality until 1867, when Ali Riza Pasha, the last Belgrade Vizier, handed over the keys to Prince Mihailo. Ali Riza Pasha was very fond of the Serbs, and Prince Mihailo as well, and relations between the Principality and Empire improved a lot aft er the bombing of Belgrade and the confl icts that preceded his arrival. Like his predecessors, Ali Riza Pasha was both Belgrade Vizier and the commander of Belgrade Fortress – Belgrade Muhafi z. Th e period during which Ali Riza Pasha was in charge of the Turkish army at Belgrade 57 STRANCI U BEOGRADU

fortress was a turning point in the development of Belgrade. Muslim population had left the city before the Turkish army. Th is caused the Turkish part of the city and its oriental physiognomy to disappear and transformed Belgrade into a city with European character.

Key words: Ali Riza Pasha, Belgrade Fortress, Prince Mihailo Obrenovict, Pasha’s wife Meira

Rad prijavljen: 14.6.2013. Rad recenziran: 20.9.2013. Rad prihvaćen: 17.10.2013.

58 UDK: 821.112.2.09-992 ВЕНДЕЛ Х.

Herman Vendel Kratki naučni rad i Beograd: Vladimir ABRAMOVIĆ POGLED BEZ Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet PREDRASUDA* [email protected]

Cilj ovog ra da je da pri ka že sli ku ko ju je o Be o gra du osta vio Her man Ven- del, nemač ki istori čar, poli ti čar, publi ci sta i pisac. On se uz Gerhar da Ge- zema na, Joze fa Matla i Alojza Šmau sa ubraja među značaj ne uteme lji va če nemač ke srbi sti ke i kroa ti sti ke, kao i afi r ma to re i pro pa ga to re srp ske kul tu re i južno slo ven ske držav ne zajed ni ce. U radu će biti razma tra ni Vende lo vi pu- to pi si Od Mar bur ga do mo na sti ra. Ju žno slo ven sko pu to va nje (Von Marburg bis Mona stir . Eine südslawische Rei se ) i Pu to va nje po Cr noj Go ri, za pad noj Sr bi ji, Bo sni, Her ce go vi ni i Dal ma ci ji (Von Bel grad bis Buc ca ri. Eine unp hi lo sop hische Rei se durch Westser bi en, Bosnien, Herce go vi na, Monte ne gro und Dalma tien ), od no sno oni de lo vi ko ji se od no se na auto rov bo ra vak u Be o gra du. Zna čaj ovih puto pi sa se ogleda u tome što ih Vendel piše bez predra su da i unapred zami šlje nih kate go ri ja. On Beo grad ne posma tra na stere o ti pan način, kao granič ni grad izme đu Evrope i Azije, odno sno kao kapi ju prema imagi nar- nom Ori jen tu, već ga vi di kao deo Evro pe.

Ključne reči: Herman Vendel, Beograd, Srbija, Nemačka, Južni Sloveni, putopisi

Her man Ven del (Carl Max Lud wig Her mann Wen del) je ne mač ki isto ri čar, po li ti čar, pu bli ci sta i pi sac. Ro đen je 1884. go di ne u Me cu, kao sin pru skog či nov ni ka. Na kon za vr šet ka gim na zi je u rod nom mestu studi rao je istori ju i fi lo zo fi ju na Univer zi te tu u Minhe nu. Tokom studi ja po stao je član knji žev no-kul tur nog sa ve za Mlađi Alzas (Das jüngste El saß), a sem to ga je po dr ža vao rad nič ki po kret i bio je za go vor nik fran cu sko-ne mač kog po- mire nja. Inte re so va nje za pita nja radni štva je praće no njego vim anga žo va njem na

* Ovaj rad nastao u okviru naučnog projekta Modernizacija Zapadnog Balkana Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 177009). 59 STRANCI U BEOGRADU

mestu uredni ka u soci ja li stič kim listo vi ma poput Folksšti me (Volksstimme ) koje su iz la zi le u Čem ni cu, i Lajpci ger folkscaj tung (Le ip zi ger Vol ksze i tung). Godi ne 1905. stupio je u Soci jal de mo krat sku parti ju Nemač ke; izme đu 1910. i 1918. bio je član gradskog veća u Frankfur tu na Majni i posla nik Soci jal de mo krat ske parti je u ne- mač kom Raj hsta gu. Po lit ku je na pu stio na kon Pr vog svet skog ra ta i u pot pu no sti se posve tio publi ci sti ci. Sa dola skom naci sta na vlast 1933. emigri rao je u Pariz, gde je živeo do svoje smrti 1936. (Konstan ti no vić 1960, 196; Буба ло 1997, 301−302; Bu re au des Re ic hstags 1912, 402; Pa rr 1998, 212−214). Glav no po lje nje go vih is tra ži vač kih in te re so va nja bi la je kul tur no i sto rij ska proble ma ti ka „tri glavne evropske rase: german ske, roman ske i sloven ske”. Iako su dva nje go va naj o bim ni ja de la bi la po sve će na Hajn ri hu Haj neu i Žor žu Dan to nu, može se slobod no reći da je najzna čaj ni ji deo njego vog boga tog opusa bio posve- ćen Ju žnim Slo ve ni ma, o ko ji ma je osta vio broj na isto rij sko-po li tič ka i et no graf ska de la. Bio je za stup nik ide je uje di nje nja Ju žnih Slo ve na, ko ju je is ka zao u knji ga ma Bor ba Ju go slo ve na za slo bo du i je din stvo (Der Kampf der Südsla wen um Fre i he it und Ein he it) i O Jugo sla vi ji, Itali ji, Alba ni ji i Nemač koj .1 Ispi ti vao je i kultur ne veze izme đu nemač kog i južno slo ven skog sveta u knjizi Ge te i ju go slo ven ski svet (Die Welt der Südslawen im Spie gel Goet hes ). Uz Gerhar da Geze ma na, Joze fa Matla i Alojza Šmau sa ubraja se među značaj ne uteme lji va če nemač ke srbi sti ke i kroa ti sti- ke, kao i afi rma to re i propa ga to re srpske kultu re i južno slo ven ske držav ne zajed ni ce (Бекић 2008, 237−242; Бекић 2003). Her man Ven del se po ne ko li ko osno va oštro raz li ku je od dru gih pu to pi sa ca svo je epo he. Pre sve ga, on ne pred sta vlja ti pič nog stran ca, put ni ka ili pu to pi sca ko ji se po pr vi put su sre će sa pred me tom svog opi si va nja, u ovom slu ča ju Be o gra dom. On se nala zi dale ko od stere o ti pa putni ka-stran ca koji u Beo grad dola ze opte re- će ni pred ra su da ma, ko je se na kon su sre ta sa gra dom iz ob li ča va ju i me nja ju, bi lo u pozi tiv nom ili nega tiv nom pravcu. Kao tipi čan primer ovog obrasca mogu nam poslu ži ti britan ski putni ci i pu- topi sci. Oni nam u svojim brojnim bele ška ma doča ra va ju svoj fi zič ki i duhov ni put i susret sa Beo gra dom. U veli kom broju sluča je va oni prela ze put od osobe koja puna predra su da dola zi u Beo grad, a odatle odla zi temelj no prome nje nog mišlje- nja. Kao primer mogu se nave sti dela Herber ta Vivi ja na (Herbert Vivian) Serbi ja: raj siro ma šnih (Servia. Th e Poor man’s para di se ) i Fransi sa Ervea (Francis Herve) Bo ra vak u Grč koj i Tur skoj (A Resi den ce in Gree ce and Turkey ) (Ra sto vić 2010, 171, 174). Na rav no, po sto je i iz u ze ci od ovog pra vi la, po put ču ve nog bri tan skog pi sca Lo ren sa Da re la (Law ren ce Dur rell), slu žbe ni ka u am ba sa di u Be o gra du, ko ji je 1 U pita nju su raspra ve koje su neza vi sno jedna od druge izla zi le na nemač kom jezi ku u časo pi si ma No je Rund šau (Ne ue Rundschau), Der noje Merkur (Der Ne ue Mer kur), Dojče Poli tik (Deutsche Poli tik ), Velt bi ne (Weltbühne) i Di Va ge (Die Wage ). Ras pra ve su sa ku plje ne, pre ve de ne na srp ski i 60 ob ja vlje ne u knji zi pod na slo vom O Jugo sla vi ji, Itali ji, Alba ni ji i Nemač koj . HERMAN VENDEL I BEOGRAD:POGLED BEZ PREDRASUDA svo je ne ga tiv ne pret po stav ke sa mo pro du bio. Mo že se na ve sti nje go va neo do lji va potre ba i želja da napu sti Beo grad kad god bi mu se za to ukaza la prili ka i da po- begne u Grčku ”u svoj zavi čaj” (Стефа но вић 1990, 14−15). Posto je i dela koja su u pot pu no sti plod ma šte auto ra, po put Šta sam ra dio u Be o gra du (What I did in Bel gra de) Čarlsa Leve ra (Char les Lever) (Rasto vić 2012, 8−9). Treba lo bi napo- me nu ti da se ova kvim pri stu pom ne od li ku ju bri tan ski pu to pi sci sa mo XIX i XX ve ka. Već u XVI II ve ku se kod njih uoča va ten den ci ja da pi šu ve o ma su bjek tiv no, aneg dot ski, pa čak i da otvo re no iz mi šlja ju. Kao ilu stra ci ju mo že mo na ve sti pu to- pise lejdi Meri Vortli Monte gju (Lady Mary Wortley Monta gu) (Monta gu 1861) i Pu to va nja kroz Špa ni ju u go di na ma 1775. i 1776. (Tra vels thro ugh Spain, in the years 1775 and 1776) Hen ri ja Svin bur na (He nry Swin bur ne) (Swin bur ne 1787). Herman Vendel stoji tačno nasu prot ovakvom poi ma nju stvarno sti. On pre sve ga na sto ji da bu de objek ti van i ne pri stra san, i pred sta vlja put ni ka ko ji ne dolazi u nepo zna to i koji ima predsta vu gde se nala zi, tako da ne pote že za mitskim ka te go ri ja ma ka ko bi opi sao svoj bo ra vak u Be o gra du. Nje go vo po zna va nje lju di i prede la jugo i stoč ne Evrope se zasni va lo na izvan red noj upuće no sti u lite ra tu ru istorij ske i kultur no i sto rij ske priro de, ali i razu me va nju menta li te ta ljudi sa koji ma je do la zio u kon takt i ko ji su bi li pred met nje go vih in te re so va nja i opi sa (Бе кић 2008, 246). Ven del u pred go vo ru de la Ju go i stoč no e vrop ska pi ta nja (Südosteuropäis- che fr agen ) iz ri či to ka že da cilj nje go vih pri lo ga ni je da bal kan ske stva ri pri ka zu je na šablon ski način, već da „iz biti stvari razvi je njiho vu sopstve nu melo di ju i sop- stvenu fi lo zo fi ju”. I da lje: „Ja ze mlje i lju de na Bal ka nu ne po zna jem sa mo iz knji ga, ne go sam već 1909, 1910, 1911. i 1912. obi la zio Sr bi ju, Bu gar sku, Cr nu Go ru i Evropsku Tursku, a za vreme posled njeg ustanka Arna u ta prokr sta rio sam na konju ne po zna tu Al ba ni ju od Pri zre na do Ska dra” (Wen del 1918, 9; Бе кић 2008, 244). Ipak, i u nje go vim de li ma mo že se uoči ti iz ve sna ide a li za ci ja pred me ta ko ji opi su je, a o čemu će reči biti nešto kasni je. Dru ga osno va po ko joj se Her man Ven del is ti če je ta da se on na la zi na di ja- me tral no su pr ot nom po lu od ta da šnjeg mejnstri ma na ne mač koj jav noj sce ni, ko ja se bi la sta vi la u slu žbu eks pan zi o ni stič ke po li ti ke Ne mač kog car stva u go di na ma pred po če tak Pr vog svet skog ra ta. Ne bi tre ba lo smet nu ti sa uma da je ta da u ne- mač koj jav no sti po kre nut pro pa gand ni ta las (Ри сто вић 2003) pro tiv ”slo ven ske popla ve” i da je bilo govo ra o „neiz be žnoj rasnoj borbi izme đu Germa na i Slove na”, kao i da je ve li ka ve ći na pro fe so ra za stu pa la naj da le ko se žni je osva jač ke rat ne ci lje ve 1915−1917 (Fi šer 1985, 78, 79, 86, 103). Na su prot to me, Ven del pri pa da tra di ci ja ma rajn ske, re ne san sne, de mo kratske Ne mač ke, ko ja je pred sta vlja la an ti pod pru skoj bi ro krat skoj i voj nič koj dr ža vi. U pita nju je ona Nemač ka čije su demo krat ske skupšti ne 1848. raste ra ne pruskim bajo ne ti ma (Fišer 1985, 63, 64). Izme đu ostalog, i tu leži jedna od osnova Ven- delo vog poli tič kog i društve nog anga žma na. Ne bi treba lo zabo ra vi ti da je on na 61 STRANCI U BEOGRADU

sed ni ci ne mač kog par la men ta, ka da je sa op šte na ob ja va ra ta Fran cu skoj, usred op- šteg oduše vlje nja ustao i u znak prote sta protiv rata povi kao ”Žive la Francu ska!” (Ста но је вић 1936, 468). Ven del je i pred go vor svo je mo nu men tal ne mo no gra fi je o Haj neu, ko ja je iza šla u Laj pci gu 1916, za vr šio re či ma: Žive la Nemač ka! Žive- la Fran cu ska! Ži ve lo ne mač ko-fr ancu sko razu me va nje! (Es lebe Deutschland! Vive la France! Es lebe die deutsch-fr anzösische Verständigung!) (Бекић 2008, 241 n14; Elek trischer Ver lag 2013). Tek ka da na ve de ne či nje ni ce uzme mo u ob zir, mo že mo se po sve ti ti sli ci ko ju je o Beo gra du ostavio Herman Vendel u svojim puto pi si ma. U pita nju su dela Od Marbur ga do Mona sti ra. Južno slo ven sko puto va nje (Von Marburg bis Mona stir. Eine südslawische Rei se ) i Pu to va nje po Cr noj Go ri, za pad noj Sr bi ji, Bo sni, Her ce go vi ni i Dal ma ci ji (Von Bel grad bis Buc ca ri. Eine unp hi lo sop hische Re i se durch West ser bi- en, Bosnien, Herce go vi na, Monte ne gro und Dalma tien ), ko ji su ka sni je ob je di nje ni u knji zi Uzduž i popre ko sloven skog Juga (Kre uz und qu er durch den sla wischen Süden). Sam autor u pred go vo ru oda je na me ru sa ko jom je na či nio za pi se, i to nas upuću je u kom ključu se mogu čita ti i razu me ti njego va dela. Vendel ne želi da njego vi pu to pi si bu du shva će ni kao obič ni vo di či kroz svet Ju žnih Slo ve na, već kao ne ka vr sta pre po ru ke za ži vot. Tu je pri sut na nje go va ve o ma po zi tiv na per cep ci ja te sredi ne i društva. On dalje kaže da to u osnovi nisu vodi či već ispo ve sti (Es ist im Grunde kein Bae de ker, sondern ein Beken ntnis ) (Wendel 1922b, 7). Može se reći da je nje go va na me ra bi la da se ne mač koj jav no sti pri bli ži i pred sta vi sli ka o na ro di ma ko ji se od li ku ju oso bi tim kul tur nim raz vo jem i ko ji či ne sa stav ni deo evrop ske istorije – i to onaj deo koji je u veli koj meri bio zapo sta vljen (Бекић 2008, 243). Ovi puto pi si odaju da ih je pisao putnik koji ne dola zi u nepo zna to i koji ima predsta vu gde se nala zi. On ne upotre blja va mitske kate go ri je kako bi opisao svoj bo ra vak u Be o gra du. Her man Ven del ne po sma tra Be o grad kao gra nič ni grad izme đu Evrope i Azije, odno sno kao kapi ju prema imagi nar nom Orijen tu, već ga vidi kao deo Evrope. Na primer, kada opisu je put paro bro dom od Beča do Beo grada nema spome na da nai la zi na nešto što bi se doži vlja va lo kao grani ca, u smislu Be o gra da kao pred stra že „stra šnog” Is to ka ili gra ni ce sa Azi jom. On jed no stav no opi su je put iz jed ne nje mu bli ske sre di ne u dru gu nje mu ta ko đe bli sku sre di nu (Wen del 1922b, 12−13). Iz nje go vih sko ro lir skih opi sa Be o gra da iz vi ru re či čo ve ka ko ji se ra du je susre tu sa sta rim pri ja te ljem. On pred sta vlja čo ve ka ko ji je bio otvo ren i že leo da pro- nikne u Beo grad i da ga shvati. Vendel je naklo njen sredi ni koju opisu je. Inte re sant- na ilu stra ci ja tog sta va se mo že vi de ti pri li kom opi sa obi ča ja iz no še nja ko la ča, ži ta i ra ki je na grob po koj ni ka. Iako na vo di da se taj obi čaj u Sr bi ji sma tra var var skim, on tom prili kom ne doda je i svoj vredno sni sud, već jedno stav no preno si činje ni cu 62 o tom običa ju (Wendel 1922b, 10). HERMAN VENDEL I BEOGRAD:POGLED BEZ PREDRASUDA

Na ro či tu od li ku ovih pu to pi sa či ni ne po sred nost pri po ve da nja, jer Ven del opisu je samo ono što je lično video i doži veo, pri čemu nasto ji da istak ne ono što je karak te ri stič no za odre đe ne prede le i kraje ve i njiho ve žite lje, uz vešto prepli- ta nje pro šlo sti i sa da šnjo sti kao jed ne ne raz lu či ve ce li ne. Ta ko se u jed nom opi su Beo gra da prepli ću seća nja iz vreme na Balkan skih rato va, kada je Vendel bora vio u Be o gra du kao rat ni do pi snik, za tim emo ci je na sta le pri li kom po se ti ne mač kom vojnom groblju iz 1915, kao i uspome ne na vino i pesme iz beo grad skih kafa na (Wen del 1921, 27−37). Vendel je bio boem na glasu (Стано је вић 1936, 468; Elektrischer Verlag 2013), ta ko da ne iz ne na đu je što je ve li ki deo nje go vih pu to pi sa po sve ćen opi sima beo grad skog noćnog i kafan skog živo ta, koji se prepli ću sa opisi ma atmos fe re ko ja vla da na uli ci, pro že toj od lom ci ma raz go vo ra ko je je autor us peo da uhva ti (Wendel 1921, 27−30; 1922b, 13). Jedna od njego vih predno sti u odno su na druge strance-pu to pi sce je nepo sto ja nje jezič ke bari je re. To je u veli koj meri olakša lo njegov bora vak i razu me va nje sredi ne u kojoj se nala zio. U skladu sa svojim sen- zi bi li te tom, on na vo di re či pe sme ko ju su pe va li go sti u ka fa ni, a ko ja je na nje ga osta vi la na ro čit uti sak: O sladko doba mladosti, ta gde si meni sada? Ti s’nigda nećeš vratiti, od bola tuga jada. Ovu pesmu je imao prili ku da čuje prili kom pose te kafa ni Tri Šeši ra , ko ju opi su je kao jed nu od naj ču ve ni jih ka fa na na Bal ka nu (Wen del 1921, 27−29). Ven- del ima obi čaj da u svo jim pu to pi si ma za pi su je i pre vo di na ne mač ki pe sme za ko je mi sli da do bro ilu stru ju ne ki tre nu tak ili do ži vljaj. Narav no, posto je odre đe ni topo ni mi i reči koje nije uspeo pravil no da zabele ži; to ni su ve li ki pro pu sti, ali na ve šće mo ih jer su do ne kle do pri no se ži vo pi sno sti kazi va nja. Na primer, Simin ska ulica (Wendel 1922b, 13), Uk ma – Um ka, se lo u bli zi ni Be o gra da (Wen del 1922b, 14), vunba ci tel – možda vuci ba ti na, a vero vat no izba ci vač, pošto je kao nemač ki ekviva lent nave de no Raus smeißter , što bi se moglo preve sti kao neko ko obja vlju je fajront ili neko čija je dužnost da proble ma tič ne goste udalji iz kafa ne (Wendel 1921, 29). Pored živo pi sno sti i nepo sred no sti, Vende lo vi puto pi si nose u sebi i izve snu do zu ide a li za ci je lju di i pre de la ko ji se opi su ju. Taj ide a li zam se ogle da u po malo na iv nom pri ka zu srp ske sre di ne, gde u sva kom se lu vi di ma kar jed nu ško lu, u ruka ma svakog selja ka novi ne i u glavi svakog poje din ca jasno defi ni san po li tič ki stav. Iako je zbog ovih ten den ci ja Ven del do ne kle jed no stran, ne mo že se re ći da su njego va dela neobjek tiv na (Бекић 2008, 247−248). 63 STRANCI U BEOGRADU

Na rav no, zbog svo jih po li tič kih sta vo va pre ma Bal ka nu i svo je pu bli ci stič ke delat no sti kojom je južno slo ven ska pita nja pribi žio nemač koj i evropskoj javno sti, Vendel je bio veo ma dobro prihva ćen u beo grad skoj, i šire posma tra no, srpskoj i ka sni je ju go slo ven skoj sre di ni. Iza bran je za po ča snog čla na Ma ti ce srp ske, a 1929. progla šen je za poča snog dokto ra Beo grad skog univer zi te ta (Konstan ti no vić 1960, 196−200; Бекић 2008, 298). Kada je Herman Vendel umro u okto bru 1936. kao emigrant u Pari zu, goto vo sve novi ne i kultur na, književ na i nauč na glasi la tada- šnje Ju go sla vi je su ob ja vi la ne kr o lo ge i pri lo ge po sve će ne nje mu i nje go vom de lu (Бекић 2008, 240).

Izvori i literatura: Бекић, Томислав. 2003. Germanoslavica II. Прилози проучавању узајамних културних и књижевних веза између наше и немачке културе. Нови Сад. ———. 2008. „Херман Вендел и његова посредничка улога између нас и Немаца.” Летопис Матице српске 482 (1/2):237−268. Бубало, Ђорђе. 1997. „Вендел, Херман.” У Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, 301−302. Београд: Knowledge Bureau des Reichstags. 1912. Reichstags-Handbuch. 13. Legislaturperiode. Berlin Elektrischer Verlag. 2013. ”Wendel, Hermann.” Pristupljeno april 5. http://www.elektrischer- verlag.de/wendel-hermann.html Fi šer, Fric. 1985. Sa vez eli ta: o kon ti nu i te tu struk tu ra mo ći u Ne mač koj 1871–1945 go di ne. Beo grad: Nolit. Konstan ti no vić, Zoran. 1960. Deutsche Rei se beschre i bun gen über Serbien und Monte ne gro . München. Monta gu, Mary Wortley. 1861. Th e Let ters and Works of Lady Mary Wor tley Mon ta gu. I–II. ure dio Lord Whar ncliff e. London. Parr, Rolf. 1998. ”Das jüngste Elsaß/Stürmer kre is [Straßburg, München].” U Handbuch lite ra risch-kul tu rel ler Ve re i ne, Grup pen und Bünde 1825–1933, ure di li Wulf Wülfi ng, Ka rin Bruns, i Rolf Pa rr, 207−218. Stut tgart: Met zler. Ra sto vić, Alek san dar. 2010. ”Th e En glish abo ut Bel gra de in the 19th and the Begin ning of 20th cen tury.” Бео град ски историј ски гласник 1:169−177. ———. 2012. „Bri tan ski pu to pi sci o Be o gra du u 19. i 20. ve ku.” Li mes plus 1/2:5−15. Ристовић, Милан. 2003. Црни Петар и балкански разбојници. Балкан и Србија у немачким сатричним часописима (1903–1918). Београд: Удружење за друштвену историју, Чигоја штампа. Станојевић, Станоје. 1936. „Dr. h. c. Херман Вендел (8 III 1884 – 3 X 1936).” Југословенски историјски часопис 2:468−470. Стефановић, Александар. 1990. Предговор Александријском квартету, Лоренса Дарела, 7−41. Београд: Просвета. 64 Swinburne, Henry. 1787. Travels through Spain, in the years 1775 and 1776. I–II. London. HERMAN VENDEL I BEOGRAD:POGLED BEZ PREDRASUDA

Wendel, Hermann. 1918. Südosteuropäische fr agen. Berlin: S. Fischer Verlag. ———. 1921. Von Marburg bis Monastir. Eine südslawische Reise. Frankfurt am Main: Frank- furter Societäts-Druckerei. ———. 1922a. Kreuz und quer durch den slawischen Süden. Frankfurt am Main: Frankfurter Societäts-Druckerei. ———. 1922b. Von Belgrad bis Buccari. Eine unphilosophische Reise durch Westserbien, Bosnien, Hercegovina, Montenegro und Dalmatien. Frankfurt am Main: Frankfurter Societäts-Druckerei. ———. 2010. Путовање по Црној Гори, западној Србији, Босни, Херцеговини и Далмацији. Превела Добрила Бегенишић. Подгорица: ЦИД.

Summary: Hermann Wendel and Belgrade: A View Without Prejudice Hermann Wendel was a German historian, politician, publicist and writer. He was born in 1884 in Metz, the city on Franco-German border, as a son of a Prussian clerk. He studied history and philosophy at the University of Munich. In 1905 Wendel joined the Social Democratic Party of Germany; later he became MP in the German Reichstag. When the Nazis rose to power in 1933 he immi- grated to Paris, where he lived until his death in 1936. Th e main fi eld of his research interests was the cultural and historical issues of three major European ethno-linguistic groups: Germanic, Slavonic and Roman- ic. Th e most important part of his rich opus was devoted to the South Slavs, on which he left many historical, political and ethnographic works. He was an advo- cate of the idea of unifi cation of South Slavs (expressed in the books Der Kampf der Südslawen um Freiheit und Einheit and About Yugoslavia, Italy, Albania and Germany). He examined cultural ties between the German and South Slav worlds in the book Goethe and the Yugoslav world. Hermann Wendel was also prolifi c travel-writer. He left his account of the Balkans and Belgrade in books Von Marburg bis Monastir. Eine südslawische Reise and Von Belgrad bis Buccari. Eine unphilosophische Reise durch Westserbien, Bosnien, Hercegovina, Montenegro und Dalmatien. Th ose are later integrated in the book Kreuz und quer durch den slawischen Süden. Th ey are distinguished by almost lyri- cal descriptions of Belgrade. Th e most signifi cant aspect of his travel accounts is the good knowledge of the people and locations that he describes. He does not use the mythic categories to describe his stay in Belgrade. Belgrade is not viewed as a border city between Europe and Asia or as a gateway to the imaginary Orient – Wendel sees it as a part of Europe. For example, when he describes the trip by steamer from Vienna to Belgrade, he doesn’t mention encounter with something 65 STRANCI U BEOGRADU

that could be perceived as a boundary in terms of Belgrade as an outpost of the „terrible East” or border with Asia. He simply describes his path from one environment that is familiar to him, to another, also familiar environment. Besides, Herman Wendel stood on the diametrically opposite pole of then prevailing attitude in the German public sphere, which had been employed in the service of an expansionist policy of the German Empire in the years prior to the World War I. Th erefore, he provides a friendly, unprejudiced, view on Belgrade. Wendel favored Belgrade’s milieu and viewed it with compassion. Naturally, because of his political views of the Balkans and his publicist activities which acquainted German and European public with South Slavic issues, Wendel was well-received in Belgrade and in much broader Serbian, and later Yu- goslav public. He was elected as an honorary member of Matica srpska and in 1929 became an honorary doctor of the University of Belgrade. When Herman Wendel died in October 1936 as an expatriate in Paris, almost all Yugoslavian newspapers and cultural, literary and scientifi c journals published the obituaries and articles dedicated to him and his work.

Key words: Hermann Wendel, Belgrade, Serbia, Germany, South Slavs, travel writer

rad prijavljen: 28. 4. 2013. rad recenziran: 1. 7. 2013. rad prihvaćen: 2. 8. 2013.

66 GEOPOLITIČKI ČASOPIS

STRANCI U BEOGRADU

Deo II S DRUGE STRANE limesa

UDK: 94(497.11 БЕОГРАД)”15/17”(093.3) 341.7(560)”15/17”(093.3)

Diplomate u ranomodernom Originalni naučni rad

Beogradu: Marija KOCIĆ DOLAZAK NOVIH Univerzitet u Beogradu Filozofski fakultet, Beograd * STRANACA [email protected]

To kom ra no mo der ne epo he uob li ča vao se ma nir ko mu ni ka ci je Por te sa Evro- pom, zbog če ga su u Be o grad po če li da pri sti žu lju di, ko ji su uži va li po se ban dru štve ni po lo žaj – di plo ma te. Osman sko car stvo pri hva ta lo je odr ža va nje redov ne i vanred ne komu ni ka ci je sa poje di nim evropskim dvoro vi ma. Od- no si na re la ci ji Beč – Ca ri grad uti ca li su na iz dva ja nje Be o gra da kao obave znog svra ti šta za di plo ma te. Čla no vi stra nih po slan sta va vi de li su Be o- grad na svoj način, što je dopri ne lo šire nju njego vog orijen tal nog identi te ta u Evropi. Istra ži va nje se teme lji na građi iz Držav nog arhi va u Beču (K.u.K Ha us-Hof und Sta ads Ar chiv) i Na ci o nal nog ar hi va u Lon do nu (Pu blic Re- cord Offi ce), do punj no pu to pi snom i me mo ar skom li te ra tu rom, či ji su tvor ci diplo ma te ili ljudi iz njiho vog okruže nja.

Ključne reči : Be o grad, di plo ma ti ja, Ve li ki rat, Osman sko car stvo

Be o grad ko ji se raz vio na ušću Sa ve u Dunav ostao је nakon osvaja nja 1521. nared ne dve dece ni je najzna čaj ni ja osmanska forti fi ka ci ja na ovom delu serha da. Grad se nala zio u sasta vu smede rev skog sandža ka, a ubrzo po osvaja nju u njemu je prene to sedi šte sandžak-be ga. 1 On je fi - guri rao kao najzna čaj ni ja osmanska pogra nič na tvrđa va do 1541, kada je formi ran no vi ela jet sa cen trom u Bu di mu. Hans Dern švam za be le žio je (1553) da se na la zi

1 Is tra žu ju ći nje gov raz voj u pr vo vre me na kon osva ja nja Ha zim Ša ba no vić utvr dio je da se grad ni je raz vi jao br zim tem pom; Ша ба но вић 1970, 5–40. Naj zna čaj ni ju gra đu o nje go vom ur ba nom razvoju predsta vlja ju deft e ri, od no sno po pi si sta nov ni štva po ma ha la ma, ob ja vlje ni u: Тур ски из во ри за истори ју Бео гра да 1964. Građa dubro vač ke provi jen ci je u: Тадић 1950; Попо вић 1964. Za XVII vek vide ti: Зиро је вић 1998. * Rad nastao kao rezultat istraživanja na projektu Modernizacija zapadnog Balkana (ev. br. 177009) koji fi nansira Ministarstvo nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 69 STRANCI U BEOGRADU

sa desne strane Duna va, na istoj strani na kojoj se u njega uliva la Sava (Влаји нац 1927, 60). Ka da opi su je po vra tak iz Ca ri gra da (1555) isti put nik na vo di da u Gor- nji Grad (tvr đa vu) ni su pu šta li sva kog (Вла ји нац 1927, 100). Ovaj deo ostao je re zer vi san za naj vi še pred stav ni ke vla sti, gde su oni ima li sa ra je i gde je upra vo zbog ove či nje ni ce or ga ni zo van pri jem di plo ma ta, ko ji bi od re đe nim po slom do pu to va li u Be o grad. To kom XVI ve ka in ten zi vi ra ju se od no si Osman skog car stva sa evrop skim drža va ma. Komu ni ka ci ja koja se u prvo vreme odvi ja la na rela ci ji Beč – Cari grad, vre me nom se pro ši ri la na niz dr ža va. Le vant je do bio no vi zna čaj za „na ci je u uspo- nu”, što je pri vu klo ma su tr go va ca iz Fran cu ske, En gle ske i Ni zo zem ske. On je njiho vim tr ži šti ma nu dio si ro vi ne ili pro iz vo de za ko je je po sto ja lo in te re so va nje. Svi na ve de ni raz lo zi uti ca li su da se broj di plo ma ta ko ji su svra ća li u ovaj grad zna čaj no uve ća. Pa ra lel no se uob li ča vao i ma nir ko mu ni ka ci je, ko ji je pod ra zu me vao na čin kako su se pogra nič ne vlasti opho di le prema člano vi ma poslan sta va koji su stigav ši u Be o grad stu pa li na osman sku te ri to ri ju. Odr ža va nje re dov ne ko mu ni ka ci je Por te sa Be čom, uslo vlje ne tri bu tom ko ji su Habzburzi slali, ista klo je ulogu Beo gra da kao sta ni ce za naj ve ći bro ja po slan sta va, ko je je po vo dom ovog po sla pu to va lo u Ca ri grad. Osman ska stra na ra no je uve la prak su da po sla ni ci ma obez be di sme štaj dok bu du bo ra vi li u gra du. Me đu tim, za ovaj pe riod sa ču van je ma li broj iz ve šta ja o to me.2 Diplo ma te su prima ne u sara ju sandžak-be ga u proce du ri koja je za cilj ima la pre da ju pa so ša, ko ji je sa dr žao po dat ke o raz lo gu nje go vog pu to va nja i po či- jem na lo gu. Ovo je bi lo neo p hod no jer su vla sti bi le u oba ve zi da obez be de prat nju di plo ma ta ma na da ljem pu to va nju. Iz ve šta ji nji ho vih čla no va, mno gi od njih u for mi iti ne ra ri ju ma, se ri je pi sama, ali i me mo a ra, od ko jih su ne ki u do gled no vre me štam pa ni, pru ža ju naj bo lje sve do čan stvo o raz vo ju osman skog Be o gra da i nje go ve ur ba ne fi zi o no mi je. Je dan od najsta ri jih opisa sasta vio je Martin Fime. U njemu, sem akcen ta stavlje nog na izu zet nom polo ža ju grada, nema ničeg zani mlji vog (Самар џић P. 1961, 124). To- kom XVI veka on je poste pe no sticao oblič je orijen tal nog grada (Зирој вић 1966, 50−51), sa svim proprat nim prostor nim obele ži ji ma koji su ga defi ni sa li (Коцић 2010, 31−32). Do na red nog ve ka, Be o grad se iz dvo jio kao „je dan od naj ve ćih i naj zna čaj ni jih gra do va na Le van tu” (Des hayes 1645, 54). Do oko 1620. „od svih starih građe vi na nije goto vo ostalo ni traga, a one koje su Turci sagra di li otka ko u nje mu ži ve ne od go va ra ju le po ti po lo ža ja, jer su gra đe ne sa mo od da sa ka” (Des- hayes 1645, 54). Gor nji Grad i da lje su na se lja va li is klju či vo mu sli ma ni, pri pad ni ci vojske i uprave, dok se ukupna trgo vi na grada nala zi la u ruka ma dubro vač kih trgo-

2 De ta ljan opis pri je ma u Bu di mu u: Adven tu res of Ba ron Wen ce slas Wra ti slaw 1862, 2–4. U njemu 70 je ta ko đe na ve de no da su tri ja ni ča ra od re đe na kao prat nja po sla ni ci ma. DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA va ca (Des hayes 1645, 58).3 Iz istog pe ri o da (1620) je i opis En gle za Pi te ra Mun dija, ko me je za pao za oko ve li ki ča sov nik u Gor njem Gra du. On na vo di da je grad imao 2.000 ku ća, od ko jih su 60–70 bi le je vrej ske,4 a ostale musli man ske i hrišćan- ske, pre te žno sa gra đe ne od dr ve ta (Англи й ски пъте пи си 1987, 76−77). Me đu tim, francu ski konzul u Alepu navo di da je imao 30.000 kuća (Jo ur nal et cor re spon dan ce de Gédoyn ”le Turc” 1909, 50). Tri de ce ni je ka sni je (1666) dru gi En glez na vo di za nje go va pred gra đa (va roš)5 d a j e n as el j av al o n ek ol ik o n ar od a , k o ns t at uj uć i d a s u ona ve ća od sa mog gra da (Англи й ски пъте пи си 1987, 146). Opis Edva r da Bra u na (1669) otkri va Beo grad u njego voj orije tal noj formi, uz isti ca nje da su austrijski tr gov ci ko ji su tr go va li sa Is to kom u gra du ima li svo ju fak to ri ju (Brown 1687, 27). Ovo pred sta vlja ujed no do ba naj ve ćeg uspo na osman skog Be o gra da, što po tvr đu je i Evli ja Če le bi ja (Еvlija Čele bi 1973, 75−94). Iz ve štaj o pu to va nju Lu ja de la Ea od zna ča ja je jer pred sta vlja je dan od retkih izvo ra, koji otkri va ju tretman poslan stva od strane najvi ših predstav ni ka provin cij skih vla sti. Je di na či nje ni ca ko ja uka zu je da se mo žda ra di lo o iz u zet ku a ne pra vi lu, je ste da je bu dim ski be gler beg u to vre me bo ra vio u Be o gra du, zbog če ga je u nje mu or ga ni zo van sve ča ni do ček. On je, na kon što je oba ve šten o do la sku Luja de la Ea, nare dio da se pripre mi lepa kuća, u kojoj je treba lo da odsed nu fran- cuski posla ni ci. Poslan stvo je ubrzo nakon dola ska pose tio begler be gov službe nik, či ja je du žnost bi la da iz ra zi ra dost svog go spo da ra zbog do la ska po sla ni ka. Za nared ni dan predvi đen je prijem u Gornjem Gradu. Troji ca jani ča ra čini la su pratnju de la Eu kroz grad (Des hayes 1645, 58−60). Bi o graf Lu ja de la Ea na vo di da je u druga či jim okolno sti ma Budim bio mesto gde je rezi di rao begler beg, dok je on u Beo gra du imao svog kajma ka ma, odno sno zame ni ka (Deshayes 1645, 56). Uko li ko bi po slan stvo u re gu lar nim okol no sti ma do pu to va lo u Be o grad, pri jem ko ji je tom pri li kom or ga ni zo van u sa ra ju kaj ma ka ma bu dim skog be gler be ga bio je skrom ni ji, pra ćen ce re mo ni jom ma njeg obi ma. Isto de lo ot kri va zna čaj ko ji su osman skim slu žbe ni ci po če li da po kla nja ju ko mu ni ka ci ji sa di plo ma ta ma. Na i me, Luj de la E kre nuo je u Ca ri grad po na red bi Lu ja XI II (1610−1643) ka ko bi uredio pi ta nje fran cu skog kon zu la u Je ru sa li mu (Des hayes 1645, 1). I po red to ga što ni je uži vao rang am ba sa do ra, do bio je to kom pri je ma kaft an (Des hayes 1645, 60), či me je osman ska stra na po ka za la po što va nje pre ma nje mu kao po sla ni ku fran cu- skog kra lja.

3 O Dubrov ča ni ma u Beo gra du vide ti: Самар џић 1955. Za kasni ji period: Вина вер 1963. 4 O Jevre ji ma u Beo gra du: Храбак 1971; Зиро је вић 1994; Ziro je vić 1977. 5 Va roš je po pore klu mađar ska reč, koja je vrlo rano ušla u turski jezik. U počet ku je označa va la podgra đe, odno sno hrišćan ski deo grada. Među tim, vreme nom je sa razvo jem orijen tal ne kultu re na Bal ka nu ona ozna ča va la sta re ma ha le gra du; Ко цић 2010, 30–31. Ov de je na ve de na do dat na li te ra tu ra. 71 STRANCI U BEOGRADU

Među tim, u situ a ci ja ma kada je poslan stvo prola zi lo kroz Beo grad, gde je najče šće stiza lo Duna vom, vlast, u prvom redu muha fi z, bili su u obave zi da orga- ni zu ju nje gov sme štaj. Po sla ni ci su krat ko vre me osta ja li u gra du, opre de lju ju ći se da što pre kre nu pre ma Ca ri gra du, ili Je dre nu, ko je je to kom XVII ve ka fi g ur ir al o kao ne zva nič na pre sto ni ca osman ske dr ža ve. Be o grad su di plo ma te mo gle po se- titi i izne na da u vreme ratnog poho da, kada je u gradu bora vio sultan. To je bio slučaj sa amba sa do rom Engle ske Edvardo m Bar to nom, ko ji je u Be o grad sti gao 1596. u vre me ka da se sul tan Meh med III (1595−1603) spre mao da sa voj skom krene na Eger. Amba sa dor je neko li ko dana nakon dola ska primljen kod veli kog vezi ra u njego vom šato ru, i tom prili kom daro vao poklo ne. Tako đe, Tomas Glover nije se odlu čio da detalj no opiše grad, stavlja ju ći u žižu svog inte re so va nja vojni pohod (Англи й ски пъте пи си 1987, 53−54). Ka da u gra du ni je bo ra vio ni je dan od uglednih dosto jan stve ni ka, posla nik je mogao pose ti ti niže službe ni ke. Piter Mun di na kon do la ska (1620) od lu čio je da se obra ti ka di ji (Ан гли й ски пъ те пи си 1987, 76). U od re đe nim mo men ti ma iz raz lo ga jer se na la zio na naj va žni joj ko mu ni ka- ciji sa Evropom, u Beo grad se moglo steći i po neko li ko amba sa do ra istovre me no, što je bio slu čaj 1624. Me đu tim, Že doen Tur čin ne na vo di za njih dru ge po dat ke sem da je je dan sti gao iz Ve ne ci je, a dru gi je na pu štao osman sku dr ža vu (Jour nal et cor re spon dan ce de Gédoyn ”le Turc” 1909, 46). Ne ko lio go di na ka sni je Žan Bap tist Ta ver ni je na i šao je na loš tret man od stra ne sme de rev skog san džak-be ga, ko ji je zahte vao da svaki član njego vog poslan stva plati po 200 duka ta. To je nave lo Ta- ver ni jea da osta ne pet na e stak da na, po nje mu ne po treb no, u Be o gra du, dok je uz posre do va nje Dubrov ča na sandžak-beg snizio zahtev na 50 duka ta (Самар џић P. 1961, 186). Tokom XVII veka cere mo ni jal prime nji van tokom razme ne proslan sta va sticao je slo že ni ju for mu. Ovo po tvr đu je i bi o grad Al ber ta Ka pra re ko ga je Beč 1679. po slao u Ca ri grad ra di ra ti fi ka ci je ugo vo ra u Va šva ru.6 Kapra ra je u ovoj misi ji uživao status inter nun ci ja, što nije bitno utica lo na odnos osmanskih vlasti. On je iz Beča stigao u Budim, gde je izvr še na i glavna cere mo ni ja njego vog prije ma na osman skoj te ri to ri ji. Đo va ni Be na lja bu dim skog be gler be ga opi su je kao moć nu osobu, dok se teti to ri ja pod njego vom upravom prosti ra la sve do Beo gra da (Be- naglia 1685, 24). Briga za puto va nje Kapra re i njego ve pratnje pada la je na teret osman skih vla sti zbog če ga je be gler beg Bu di ma iz dao na red bu da se po slan stvu obez be di sve što mu je po treb no. Ka pra ra je tom prili kom pose tio i Beo grad, čiji lep polo žaj isti če. On je predsta vljao mesto veli ke trgo vi ne gde se sliva la roba iz Ita li je, Bo sne i Ne mač ke (Be na glia 1685, 39). Me đu tim, to kom bo rav ka u gra du 6 Mir u Vašva ru zaklju čen je neko li ko dana nakon osmanskog pora za kod sv. Gothar da 1. avgu sta 1664. Pre ma jed noj od kla u zu la nje go vo tra ja nje pred vi đe no je na 15 go di na. Nji me je za klju čen 72 osman sko-austrij ski rat 1663–1664. DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

Kapra ri nije prire đen prijem, već je on uskoro krenuo starim Cari grad skim drumom ka Cari gra du. No vo raz do blje u isto ri ji Be o gra da na stu pi lo je sa Ve li kim ra tom (1683−1699). Sukob koji se nepla ni ra no odužio postao je povod da se mnogo broj na poslan stva iz Evrope upute u osmansku presto ni cu, od kojih je znača jan broj za maršru tu birao Cari grad ski drum. Posla ni ci koje je slao London, od kojih su neki imali status re- dovnog, a poje di ni vanred nog amba sa do ra bira li su puto va nje kopnom, jer su pre stu pa nja na osman sku te ri to ri ju obič no po se ći va li Beč. Iz ovog raz lo ga di plo ma ti ja je na met nu la no ve re la ci je u ko mu ni ka ci ji osman ske dr ža ve sa evrop skim. Među tim, tretman diplo ma ta i njiho ve pratnje mnogo puta je zavi sio od ka- rakte ra osmanskih dosto jan stve ni ka. Osmanli je nisu krile prezir prema Evroplja ni- ma, za ko je su se to kom ce le ra no mo der ne epo he ko ri sti li zbir ni na ziv „Fran ci”. Pod njima treti ra ni su Itali ja ni, Francu zi, Engle zi kao i svi poje din ci koji su poti ca li iz neke od evropskih zema lja. Ista situ a ci ja vlada la je u provin ci ja ma, poseb no onima ko je su či ni le ser had, gde su nji ho vi uprav ni ci uži va li ši ro ka ovla šće nja u od no su na central ne delo ve drža ve. Ovu činje ni cu isti cao je Pule (1658). Njemu je izve sni Jer me nin uka zao da se mo že no si ti po „fran cu skoj mo di” u gra do vi ma gde su posto ja li fan cu ski kon zu li ili am ba sa dor, jer bi u tom slu ča ju uži vao nji ho vu za šti tu. Me đu tim, na ser ha du, od no sno gra nič nim de lo vi ma dr ža ve „gde uda lje nost za po- vedni ka ima za posle di cu da se ne poštu ju ni nared be koje dola ze od Porte” bilo je po želj no da se Evro plja ni skrom nje po na ša ju (Са мар џић P. 1961, 203). Pr va di plo mat ska mi si ja ko ju je Ca ri grad po slao u ne ku evrop sku pre sto ni cu, na čelu sa Zulfi kar-efen di jom u pratnji prvog drago ma na Porte Aleksan dra Mavro- kor da ta, za te kla se u Be o gra du u vre me ka da je grad osvo jen 6. sep tem bra 1688.7 Sa krat kim opi som osva ja nja uz is ti ca nje ne do lič nog po na ša nje Je gen Osman-pa še u to ku op sa de Zul fi kar-efen di ja javio se počet kom septem bra Porti (HHStA, Hs, 132/1020–1, 96). Usko ro je, me đu tim, osman ska mi si ja na pu sti la grad i na sta vi la put ka Beču. Iako je nemač ka vojska prodi ra la na Balkan, u prego vo ri ma koji su zapo če ti u Beču, Porta je traži la povra tak Beo gra da u zame nu za jedan od četi ri grada – Temi švar, Đulu, Vara din i Kanji žu (HHStA, Hs, 132/1020–2, 85–87). Beo grad nije ostao dugo pod vlašću nemač ke vojske. Osmanli je su uspe le da po vra te grad 1690. Od ta da nje gov ko man dant (mu ha fi z) do bi ja is tak nu to me sto u od bra ni ser ha da, či ja je naj zna čaj ni ja utvr da po stao Be o grad (Трич ко вић 1971, 297–300). To kom krat ke vla da vi ne ne mač ka voj ska ni je us pe la da iz me ni mno go od njego ve urba ne fi zi o no mi je. Među tim, grad je stekao značaj o čemu svedo či ve li ki broj di plo mat skih mi si ja, ko je su od ta da pa na da lje pro šle kroz nje ga. No vi amba sa dor Engle ske Vili jem Husej, koji je treba lo da zame ni Vili je ma Trambu la 7 O osvaja nju Beo gra da vide ti: Весе ли но вић 1993, 505–506; Zena rol la 1689; Anonim 1693, 240; Conta ri ni 1710, II, 69–76. Značaj osvaja nja ovog grada otkri va francu ski Anonim, po kome je ovaj do ga đaj do ve den u di rekt nu ve zu sa na pa dom Fran cu ske na Ne mač ku kra jem sep tem bra. 73 STRANCI U BEOGRADU

(1686–1689) imeno va nog od strane Džejmsa II (1685−1689) dopu to vao je 1691. u Beo grad. Zbog urgent ne situ a ci je odlu čio je da ostane u njemu samo dva dana. Se rak ser voj ske u Ugar skoj ko ji je u to vre me bo ra vio u Be o gra du, od re dio mu je pratnju od 150 vojni ka za put do Cari gra da (PRO, SP, 97/20, 176). U izve šta ju ne na vo di pro ce du ru to kom do če ka u Be o gra du, ma da se ne mo že sum nja ti da je bio pri mljen kod naj vi ših pred stav ni ka vla sti ko ji su mu i obez be di li stan i prat nju za dalje puto va nje. Glavni cere mo ni jal održan je u Jedre nu, gde je bora vio veli ki vezir. Ovde je izne na da, 13. septem bra 1691. Husej premi nuo od grozni ce (PRO, SP, 97/20, 207). Novi amba sa dor koga je London poslao Vili jem Habrord, slabog zdra vlja i ne baš odu še vljen ime no va njem, dok je bo ra vio u Austri ji is ka zao je re še- nost da traži osloba đa nje sa ove dužno sti. On se, dok još uvek nije stiglo razre še nje, pre ko Be ča upu tio u Be o grad. Ubr zo na kon do la ska u grad iz ne na da je pre mi nuo 10. avgu sta 1692. (Heywood 2000, 71), nakon poslu že ne veče re (A Brief Histo ri cal Rela tion 1857, II, 551). Francu ska je Veli ki rat isko ri sti la da od Porte nači ni kori snog save zni ka, koji je oku pi rao tru pe Le o pol da I na su pr ot nom ra ti štu. Ovo pred sta vlja glav ni raz log zbog ko ga se u Osman sko car stvo ste klo niz voj nih mi si ja fran cu skih in že nje ra i ofi ci ra. Jed na do njih na če lu sa mar ki zom od Ora na uz ve li kog ve zi ra to kom 1692. ra to va la je u Ugar skoj. Ka da se ve li ki ve zir po vu kao u Be o grad, u nje go voj pratnji nala zio se i Oran. U gradu mu se pridru žio Fabre, koji je po nalo gu Luja XIV (1643−1715) tre ba lo da ot pu tu je u Polj sku (PRO, SP, 97/20: 255). Ova kve mi si je uka zu ju da je to kom Ve li kog ra ta u Be o grad sti gao od re đe ni broj lju di, koje je izdvo ji la njiho va uloga, vojni ka, diplo ma ta i špiju na. Iako su izvo ri engle ske provi jen ci je puni francu skih poku ša ja da poma žu ći osmanske inte re se prolon gi ra ju sukob, oni ništa ne kazu ju o tretma nu diplo ma ta od strane vlasti. Među tim, nema sumnje da su Osmanli je, barem one u vlasti, Francu ze doži vlja va le kao save zni ke, u trenu ci ma kada im je svaka pomoć dobro došla, zbog čega je i njihov tretman m or a o b it i n a o dg ov ar aj uć e m n iv o u . Jednu od najspor ni jih misi ja na Porti predsta vlja ona Koen ra da van Hem- skerka 8 u vre me ka da su En gle ska i Ni zo zem ska na sto ja le da po kre nu no ve mi rov- ne prego vo re. On je imeno van nakon smrti Harbor da, dok ne bude izabran novi amba sa dor Londo na. Van Hemskerk stigao je u Beo grad 11. okto bra 1692 (PRO, SP, 97/20, 258). Aga koji se iz Beo gra da vratio u Cari grad doneo je vesti o njemu, oprede liv ši se da ga predsta vi kao amba sa do ra Nizo zem ske, koji je u njiho vu drža vu 8 Ko en rad van Hem skerk bio je di plo ma ta sa pre ko 20 go di na slu žbe u Uje di nje nim Pro vin ci ja ma (Ni zo zem skoj). Iako di plo ma ta s is ku stvom i u do bi od 50 go di na u vre me ka da je ime no van za posla ni ka na Porti njego vo zdravlje bilo je ozbiljno naru še no. Njegov izbor predsta vlja trenut no re še nje no vog kra lja En gle ske Vi li je ma III (1689−1702). U gra đi sa ko jom ras po la že mo sa ču va no je sa mo ne ko li ko nje go vih pi sa ma na fran cu skom je zi ku. Na kon pro te ri va nja iz Osman skog car stva 74 nije prestao da se anga žu je na posti za nju mira. Umro je 1701. DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA stigao radi ugova ra nja mira (HHStA, Hs, 132/1020-5,165). Bora vak u gradu isko- ristio je da sasta vi mirov ne predlo ge, koji su ostali upamće ni kao „beo grad ski”. Novi amba sa dor Engle ske Vili jem Padžit (1692−1699) stigao je u Beo grad 22. decem bra. Serak ser vojske u Ugarskoj ne znaju ći kako da postu pi sa njime (bio je zbunjen imeno va njem dvoji ce amba sa do ra od strane Londo na) odlu čio je da ga zadr ži u gradu pet dana. Zatim ga je uputio u mesto koje se pomi nje kao Mora va, tri sa ti uda lje no od Po ža rev ca, gde se na la zio lo gor Imre Te ke li ja. Za da lje pu to- va nje Pa dži ta ni je vi še bi la za du že na osman ska vlast, već njen va zal Te ke li, ko ji je obez be đi vao nje gov put do Ni ša, gde je sti gao 16. ja nu a ra 1693, oda kle se mo rao sam pobri nu ti za njegov nasta vak (PRO, SP, 97/20, 261–261’). Ovakav tretman Padži ta može se obja sni ti zbunje no šću vlasti jer je Van Hemskerk stigao neko li ko me se ci ra ni je pred sta vlja ju ći se kao am ba sa dor En gle ske. Prego vo ri su uskoro prene ti u Jedre ne, gde je Van Hemskerk stigao decem bra 1692. Vili jem Padžit i Jakob Koli jer, amba sa dor Nizo zem ske, 9 poka za li su se kao do stoj ni tak ma ci Van Hem sker ku. Do le ta 1693. ja vi la se sum nja da je Van Hem- skerk špijun u službi Beča (HHStA, Hs, 132/1020-6, 140). Počet kom nared ne godi ne done ta je odlu ka da on napu sti osmansku drža vu preko Beo gra da „odakle je i do šao” (HHStA, Hs, 132/1020-7, 29). Na kon što je sti gao u So fi ju Van Hem- skerk je po slao po ru ku u Be o grad se rak se ru Dža fer-pa ši da ot ka zu je pu to va nje. Me đu tim, Por ta je ra ni je od lu či la da Van Hem sker ka sta vi pod stra žu, uve re na da ga je po slao Le o pold I či je je in te re se po nje noj pro ce ni za stu pao (HHStA, Hs, 132/1020-7, 78). Iz Sofi je je pod stražom spove den u Beo grad, gde je odmah po dola sku stavljen u pritvor (HHStA, Hs, 132/1020-7, 162). Nakon devet mese ci pro ve de nih u izo la ci ji do zvo lje no mu je da ot pu tu je za Beč, gde je sti gao 12. de- cembra (Heywood 2000, 71). Slučaj Van Hemsker ka jedan je od retkih doka za da su vlasti u Beo gra du treti ra le nekog diplo ma tu na način koji bi se mogao odre di ti kao nelju ba zan. Iako su podo zre va le da se radi o zastup ni ku inte re sa suprot ne strane, ipak se nisu odlu či le da ga pogu be. Ve li ki rat pri ve den je kra ju na mi rov nom kon gre su u Kar lov cu, gde su se kao medi ja to ri ista kli Padžit i Koli jer. Prego vo ri koji su kruni sa ni prvim bila te ral nim (ili pre mul ti la te ral nim) ugo vo rom u osman skoj di plo mat skoj isto ri ji (Са мар џић H. 2007) ista kli su ugled engle skog i nizo zem skog amba sa do ra. Ugovor je potpi san 26. janu a ra 1699.10 Beo grad je pono vo postao najzna čaj ni ji grad na osmanskom delu serha da. Osmanski predstav nci i medi ja to ri ostali su nared nih neko li ko dana

9 Ja kob Ko li jer bio je sin Ju sti na Ko li je ra, re zi den ta Ni zo zem ske na Por ti od 1669. Od ra stao u Ca- ri gra du po stao je do bar po zna va lac tur skog je zi ka i osman ske kul tu re. Na kon smti oca na sle dio ga je na po lo ža ju re zi den ta. Ključ ni do ga đaj u od no si ma iz me đu Osman ska og car stva i Ni zo zem ske predsta vlja obno va kapi tu la ci je 1682. Izgle da da je nakon toga predstav nik Nizo zem ske stekao rang am ba sa do ra. Ja kob Ko li jer ostao je na ovom po lo ža ju do smr ti 1718. 10 Tekst ugovo ra u: du Mont 1731, 447–458. 75 STRANCI U BEOGRADU

u Kar lov cu sa na me rom da sa če ka ju pu no moć mle tač kog Se na ta Kar lu Ru ci ni ju da može da potpi še ugovor. Kako do 4. febru a ra ono nije stiglo, reši li su da napu ste Karlo vac i pređu u Beo grad. U grad su dopu to va li Duna vom. Za Vili je ma Padži- ta or ga ni zo van je sve ča ni do ček. On je do pu to vao na šaj ci od 24 ve sa la. Ka da se pri bli ži la gra du, sa nje je is pa lje no ne ko li ko plo tu na u znak na ja ve do la ska. Pa džit se iskr cao u mestu nave de nom kao Porza (Poreč). Neko li ko sati kasni je stigao je i Ja kob Ko li jer, uve ren da mu se pru ži la iz van red na pri li ka za raz gle da nje gra da (PRO, SP, 97/21, 43’). Padži ta je doče kao ćeha ja beo grad skog muse li ma sa pratnjom obu če nom u sve ča noj ode ći, sa sa blja ma u ru ka ma „pre ma obi ča ju” i voj nom mu zi kom (PRO, SP, 97/21, 41). Na kon što je šaj ka sa Pa dži tom pri spe la u Ze mun u znak po zdra va osman ska stra na is pa li la je 10 plo tu na iz to po va sa tvr đa ve (PRO, SP, 97/21, 41’). Doče ku se pridru žio i muse lim Ali-paša. 11 Padži ta su pozdra vi li pripad ni ci svih rodo va vojske staci o ni ra ne u gradu, koji su mu na taj način odali počast. Ubrzo je or ga ni zo van pri jem u sa ra ju Ali-pa še u Gor njem Gra du, na kon če ga je is pra ćen u stan predvi đen za njega (PRO, SP, 97/21, 41−42). Doče ku su prisu stvo va li re- is-efen di ja i glav ni Por tin tu mač Alek san dar Ma vr o kor da to. Svi za jed no u po vor ci pra će noj mu zi kom i voj skom u pa rad nim uni for ma ma is pra će ni su u Gor nji Grad. Ov de im je pri re đen do ček ko je mu su pri su stvo va li i voj ni ci iz Ka i ra sa Mi sir-be- gom, kao i Azap-aga. Tokom prije ma Padži tu je iska za na veli ka zahval nost za me- dija ci ju u Karlov cu, kao i Vili je mu III (PRO, SP, 97/21, 42). To kom pri je ma kod Ali-pa še da ro van mu je kaft an.12 Dari va nje kaft ana imalo je du gu isto ri ju u od no si ma osman ske sa di plo ma ta ma ne ke od evropskh dr ža va. Osobe ni vid kaft ana hilat (hil’at) daro van je tokom prve audijen ci je novog amba sa- dora na Porti. Kaft an je dan od naj sku pljih odev nih pred me ta iz osman ske odev ne koncep ci je, speci fi č ne iz ra de sa bo ga tim ma te ri ja lom i po do sta zla ta i sre bra utka- nog u gajta ni ma (Коцић 2010, 364–365) predsta vljao je izraz pošto va nja Porte pre ma di plo ma ta ma i nji ho voj prat nji, i od go vor na nji ho ve po klo ne. Me đu tim, nije predsta vljao običaj da kaft a nom bu de da ro va no po slan stvo, osim pr vog pri je ma novog amba sa do ra. Zbog toga je dari va nje Padži ta predsta vlja lo znak zahval no sti i re spek ta nji ho vog ve li kog ugle da.

11 Ha zna dar Ali-paša Mora li ja obavljao je dužnost muha fi za Beo gra da od septem bra 1698. do 21. ok to bra 1700. Pre to ga slu žbo vao je u Egip tu, a za tim i kao be gler beg Ru me li je On je 1695. pao u ne mi lost. Na red ne go di ne vra ćen je u slu žbu i upu ćen za mu ha fi za Ozi je. Sre di nom 1698. do la zi sa Kri ma u Be o grad, gde je ime no van za se rak se ra, da bi po čet kom sep tem bra te go di ne bio ime no van za muha fi za grada. Stradao je u pobu ni 21. okto bra 1700, kada je nare dio da se uvede karan tin, kako bi se spreči lo šire nje kuge u gradu; Тричко вић 1971, 305–306. 12 U doku men tu nave de no kao Pel li cia di Ze be li no, ali se go to vo si gur no ra di lo o kaft a nu, od no sno 76 nje go voj sve ča noj for mi. O to me de talj ni je u: Ко цић 2010, 364–365. DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

Je dan od bo ljih opi sa Be o gra da s po čet ka XVI II ve ka pri pa da su pru zi no vog amba sa do ra Engle ske Meri Monta gju. Diplo ma ta koji je treba lo da uzme učešća u sklapa nju mira izme đu Porte, s jedne strane, i Austrije i Venci je, s druge 13 do pu to- vao je u Beč počet kom 1717. Janu a ra preko Petro va ra di na par je stigao u Beo grad. Dok su bo ra vi li u ovom utvr đe nju po sla li su svog tu ma ča da na ja vi nji hov do la zak. Pa ša14 im je u znak po ča sti po slao na po klon sku po ce nu tka ni nu (Let ters of Lady Mary 1800, 68). U počet ku su plani ra li da ostanu u Petro va ra di nu 3 najvi še 4 dana, ali su od toga odu sta li kada je beo grad ski muha fi z kasnio sa obave zom da poša lje prat nju. Njih je po tom u Be škoj (na po la pu ta iz me đu Be o gra da i Pe tro va ra di na) sa če kao aga ja ni ča ra s ja ni ča ri ma ko ji su ih is pra ti li do Be o gra da. Vlast je ovog puta odre di la jednak broj vojni ka za pratnju kao i austrijska strana. U ovom sluča ju po no vlje na je prak sa iz po sled njih go di na Ve li kog ra ta ka da je pri pre man kon gres u Karlov cu. Kada je engle sko poslan stvo prešlo na osmansku teri to ri ju, nemač ka pratnja vrati la se nazad, a preu ze la ih je grupa jani ča ra na čelu sa njiho vim agom. U Be o gra du je vla da la na pe ta si tu a ci ja. Dva me se ca na kon do la ska en gle skog am ba sa do ra sa su pru gom u grad po bu nje ni voj ni ci ubi li su pa šu jer im ni je pla tio 5 ke sa nov ca, ko je je obe ćao Ta ta ri ma za iz vr še ne upa de na ne mač ku te ri to ri ju (Let- ters of Lady Mary 1800, 71). Njima su vlasti ustupi le jednu od najbo ljih kuća, koja je pri pa da la Ah med-be gu i od re đe na je oda ja ni ča ra za nji ho vu za šti tu (Letters of Lady Mary 1800, 73). Beo grad je za Lejdi Meri predsta vljao prvi osmanski, odnosno orijen tal ni grad, u kome je ona bora vi la. Prepo zna ju ći da se našla u drugoj kultur noj sferi od one kojoj je pripa da la, poseb no se inte re so va la za kultur ne prili- ke ne ustruča va ju ći se da sa svojim doma ći nom vodi razgo vo re o arapskoj poe zi ji, či ji je po što va lac bi la. Ah med-beg po se do vao je bo ga tu bi bli o te ku, ko ja je sa dr ža la ru ko pi se na arap skom i per sij skom je zi ku. Padom u ruke Eugeni ja Savoj skog (1717) za grad poči nje novo razdo blje obe le že no austrij skom vla da vi nom, ko ja je uči ni la da po je di ne nje go ve ce li ne po- prime novi oblik. 15 Član poslan stva koje je krenu lo u Cari grad radi rati fi ka ci je ugo vo ra u Po ža rev cu (1718) fon Driš sre di nom ma ja 1719. za te kao se u Be o gradu, u vreme kada su nemač ke snage uveli ko radi le na njego voj forti fi ka ci ji. Ka ko je na veo cilj austrij ske upra ve bio je da grad uči ne tri pu ta ja čim ne go što je bi lo pod

13 Rat koji je decem bra 1714. izbio izme đu Vene ci je i Osmanskog carstva. Zahva lju ju ći uspehu mle- tač ke di plo ma ti je u nje ga je uvu če na 1716. i Austri ja. Am ba sa dor Ven ci je u Be ču Pje tro Gri ma ni uspeo je da 13. aprila 1716. zaklju či ugovor o save zu izme đu dve drža ve; Bian chi 1719, 13. 14 Iako ga ne pomi nje po imenu radi lo se o Sari Musta fa-pa ši Bošnja ku Čeli ću, rodom iz Mosta ra, ko ji se na ovom po lo ža ju na la zio od no vem bra 1716. do 22. av gu sta 1717. O nje mu: Трич ко вић 1971, 312–131. 15 Do ku men ta ko ja ra sve tlja va ju ži vot Be o gra da u tom pe ri o du ob ja vlje na u: По по вић 1935, 15– 282; По по вић – Бог да но вић 1958; Vi de ti i: По по вић 1950. 77 STRANCI U BEOGRADU

Osman li ja ma (Про тић 1889, 4). Is hod Po ža re vač kog mi ra16 nije predsta vljao samo gu bi tak Be o gra da, već je Niš do bio nje go vu ulo gu u di plo mat skom pro to ko lu, kao prvi veli ki šeher na osmanskoj teri to ri ji, na koja su poslan stva dola ze ći iz Beča stu pa la. Pro to kol do ta da prak ti ko van u Be o gra du, pre net je u Niš, ko ji po sta je naj- značaj ni ja osmanska odbram be na utvrda na serha du. Zbog toga je niški paša poslao u Be o grad ne ko li ko slu žbe ni ka, ko ji su sa nji ma tre ba li „da utvr de ce re mo ni jal” pri susre tu posla ni ka na novoj grani ci (Протић 1889, 5). Osmanli je su zadr ža le pravo da se brinu o bezbed no sti i udobno sti puto va nja posla ni ka kroz njiho vu teri to ri ju. Ovu ulo gu Niš je za dr žao sve dok Be o grad po no vo ni je 1739. mi rom sklo plje nim u ovom gradu vraćen Osmanskom carstvu. Do tada je osmanski Beo grad davno preži veo zenit. Veli ki rat opusto šio je Srbi ju, a smena gospo da ra utica la je na pad broja njenog stanov ni ka. Isti proces nije zao bi šao ni Beo grad. Posla nik iz Nizo zem ske Dedel koji je 1765. pose tio grad, nije bio impre si o ni ran stranjem paši nog sara ja (Нова ко вић-Ло пу ши на 2003, 96). Nje- gov izve štaj opisu je proto kol prime njen tokom prije ma kod paše. Kako je zabe le žio „pri mio nas je uč ti vo i na kon što nas je po obi ča ju ze mlje oka dio, po ča stio nas je kafom i šerbe tom, 17 amba sa do ru je poklo nio crve ni kaft an ob ru bljen her me li nom, a nama neke druge, veo ma jedno stav ne” (Нова ко вић-Ло пу ши на 2003, 96). Be o grad je kra jem XVI II ve ka u do ba mi ra imao pre ko 80.000 sta nov ni ka (Isto ria e Descri zi o ne della Città di Belgra do 2005, 6). Ru ko pis ko ji po ti če iz 1789. jedan je od boljih opisa grada s kraja XVIII veka, i u punoj meri otkri va njego vu ori jen tal nu for mu, ali i pr ve zna ke pro pa da nja. Ka da je Jo a kim Vu jić 1825. po se tio Gor nji Grad on je za ve zi rov sa raj (pa šin ko nak), ko ji se na la zio do glav nog be de- ma, na veo da je je di no nje ga i dža mi ju u bli zi ni „pri me ča ni ja do stoj no vi di ti”. Ve- ziro ve štale i domo vi za sluge predsta vlja li su „poru še na zdani ja” (Путе ше стви је 1901, 30). Ovo je ujed no bi lo do ba ka da Tur ci ni su sme li sta no va ti u unu tra šnjo sti ze mlje, već is klju či vo po va ro ši ca ma. U Be o gra du je (1829) ži ve lo 4.000 (Ото Ду- би слав пл. Пирх 1983, 27), dok su ostali bili hrišća ni, a bilo je i Jevre ja, Jerme na, Grka, Ciga na i drugih. Pirhov opis Husein-pa ši nih odaja u Gornjem Gradu „sa lepim pogle dom na Dunav” značaj no odstu pa od Vuji će vog. Neko li ko prosto rija u koji ma je paša obita vao predsta vlja ju jedi ne estetskim meri li ma oprede lje ne kao pristoj ne delo ve paši nog kona ka, dok je u isto vreme „dvori šte imalo neka kav ču dan, pr ljav iz gled” (Ото Дуби слав пл. Пирх 1983, 33). Me đu tim, ni je se prome ni la na vi ka da u ovim oda ja ma pa ša pri ma po usta lje nim obi ča ji ma di plo ma te. Do ta da je sa raj do bio tri sto li ce, ko je se „obič no spre me ka da se pri ja ve hri šća ni” (Ото Дуби слав пл. Пирх 1983, 34). Uz poja vu „sitnih” novi na, komu ni ka ci ja se

16 O ovom mi rov nom ugo vo ru i nje go vom zna ča ju vi de ti ne ko li ko ras pra va ob ja vlje nih u: In grao – Samar džić – Pešalj 2011. 78 17 O kafi i šerbe tu vide ti: Коцић 2010, 340–346; 324–325. Ovde je nave de na dodat na lite ra tu ra. DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA od vi ja la na usta lje ni na čin, u vre me ka da se kroz auto no man po lo žaj nad Sr bi jom tek po ne gde, kao u Be o gra du, osman ska vlast u du bo koj kri zi, oču va la. Nje nim išče za va njem nestao je i rano mo der ni Beo grad.

Zaključak Osmansko osvaja nje nije done lo Beo gra du samo novu kultur nu klimu, već je zahva lju ju ći svom geo stra te škom polo ža ju uvučen u komu ni ka ci ju Porte sa evropskim drža va ma. Tokom borav ka u ovom gradu diplo ma te su od strane vlasti imale obezbe đen stan i zašti tu. Uglavnom je sve zavi si lo od karak te ra misi je. Pojed no sta- vljeni ja forma posto ja la je u komu ni ka ci ji sa habzburškim predstav ni kom, koji je do no sio da nak na Por tu. Me đu tim, ka ko su to kom XVII ve ka in ten zi vi ra ni od no si s evrop skim dr ža va ma, ovo je pred sta vlja lo po vod da se nji ho vi po sla ni ci sve če šće poja ve u Beo gra du. Veli ki značaj u tretma nu diplo ma te imala je ličnost koja je za- uzi ma la polo žaj smede rev skog sandžak-be ga (ili muha fi za), kao i drugih predstav- nika gradske vlasti. Ovo s jedne strane doka zu je da proto ko la ri zam nije potpu no bio izgra đen, a s druge, i da norme usvoje ne u skladu korekt nih odno sa, nisu bile u po je di nim slu ča je vi ma do kra ja spro ve de ne u prak si. Veli ki rat predsta vljao je prekret ni cu u osmanskoj istori ji što je najvi še imalo posle di ca po njen način komu ni ci ra nja s ostalim drža va ma. Ugled Beo gra da poras- tao je jer se Beč izdvo jio kao jedan od centa ra evropske diplo ma ti je, odakle su infor- ma ci je (ne ret ko pre ko uho da) mo ra li pri ba vlja ti en gle ski i ni zo zem ski pred stav ni ci na Porti. S druge strane, sukob je namet nuo poseb nu vrstu diplo ma ta – medi ja to re, za koje je u brzom hodu stvore na i poseb na proce du ra. Ovo je utica lo na izdva janje ce re mo ni ja la to kom nji ho vog do če ka. Ka zi va nje Vi li je ma Pa dži ta u naj bo ljem sve tlu do pu nju je iz ve štaj Me ri Mon ta gju iz 1717. Ma nir ko ji je tih go di na po stao pri hva ćen, ostao je na sna zi sve vre me po sto ja nja osman skog Be o gra da. Sem ret kih iz u ze ta ka vla sti u Be o gra du od no si le su se pre ma di plo ma ta ma po pra vi li ma, ko je je na la ga la Por ta. Ne po sto je iz ve šta ji, sem u slu ča ju Van Hem sker ka, ko ji uka zu ju da su se Osman li je pre ma di plo ma ta ma po ne le lo še, us kra ću ju ći im ono što je po šeri jat skom zako nu i kanu ni ma treba lo da im bude obezbe đe no.

Neobjavljeni izvori: Državni arhiv u Beču (K.u.K Haus-Hof und Staads Archiv, Vienna), Handscript (Hs), pot 132, bohum 1020, Sveska 1 (izveštaji za 1688. godinu) Sveska 2 (izveštaji za 1689. godinu) 79 STRANCI U BEOGRADU

Sveska 5 (izveštaji za 1692. godinu) Sveska 6 (izveštaji za 1693. godinu) Sveska 7 (izveštaji za 1694. godinu).

Nacionalni Arhiv, London (Th e National Archives at Kew Gardens, London [PRO]) Secretaries of State: State Papers Foreign (SP), Turkey (97). 9720 (Lord Chandos, Sir William Trumbull, Sir William Hussey, Th omas Coke, Lord Paget and Sir Robert Sutton, 1684−1697) 97/21 (Sir Robert Sutton and Lord Paget, 1698−1705)

Literatura: Wratislaw, Albert Henry, prev. 1862. Adventures of Baron Wenceslas Wratislaw of Mitrowitz. What he saw in Turkish Metropolis; Constantinopole; Experienced in his captivity; and aft er his happy return to his country; committed to writing in the year of our lord 1599. London: Bell and Daldy, 186, Fleet Street. Luttrell, Narcisu, prev. 1857. A Brief Historical Relation of State Aff airs fr om september 1678 to april 1714, vol. I–VI, II.Oxford: University Press. Тодорова, Мария, prev. 1987. Английски пътеписи за Балканите (края на XVI – 30-те год. на XIX в.). София: Издателство наука и изкуство. Anonim. 1693. Histoire d’ Emeric comte de Tekeli ou memoires pour servir à sa Vie. Où l’on voit ce qui s’ est passé de plus considerable en Hongarie depuis sa naissauce jusques à present. Cologne: Chez Jaques de la Verité. Benaglia, Giovanni. 1685. Relatione del Viaggio Fatto à Costantinopoli, e ritorno in Germania, Dell’ Illustrissimo Signor Conte Alberto Caprara, Gentilhuomo della Camera dеll’ Impe- ratore. Venetia: Presso Stefano Curti. Bianchi, Vedramino. 1719. Istorica Relazione della Pace di Posarovitz. Padova: Nella Stamperia del Seminario, Apresso Giovanni Manfrè. Brown, Еdward. 1687. A Brief Account of some Travels in diverse Parts of Europe, Viz. Hun- garia, Servia, Bulgaria, Macedonia, Th essaly, Austria, Styria, Carinthia, Carniola and Friuli. London: Printed for Benj. Tokke. Веселиновић, Рајко. 1993.” „Срби у Великом рату 1683–1699”. U Историја Српског Народа књ. III/1, прир. Самарџић, Радован, 491–572. Београд: СКЗ. Винавер, Вук. 1963. „Дубровачка трговина у Србији и Бугарској крајем XVII века (1660– 1700).” Историјски Часопис 12/13: 189–237. Влајинац, Милан. 1927. „Из путописа Ханса Дерншвама 1553–55. год.” Браство 26: 56– 104. Deshayes [Louis]. 1645. Voyage de Levant fait par le commandement du Roy ed l’ anne 1621 par le Sr. D. C. 4to 3ed. Paris: Chez Adrian Taupinart. Du Mont, Jean. 1731. Corps Universel diplomatique du droit des Gents; Containant un Recueil 80 des Traitez, d’ Alliance,de Paix, de Treve, de Neutralité, de Commerce, d’Exchange, de DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

Protection & de Garantie, de tutes le Conventions, Trausanctions, Pactes, Concordats, & autres Contracts, qui ont été faits en EUROPE, depus le’ Regne de l’ Empereur CHAR- LEMAGNE jusques à présent, tom VII, part I–II. Amsterdam – la Haye: Chez Brunel, R. st. J. Wetstien &c. Šabanović, Hazim, prir. 1973. Еvlija Čelebi, Putopis. Odlomci o Jugoslovenskim zemljama. Sa- rajevo: Veselin Masleša. Zenarolla, Paolo. 1689. Operationi di Leopoldo Primo, Imperatore de’ Romani Sempre Augusto sotto l’ Anno 1688. Overo Campagna Gloriosa di Massimiliano Emanuele III. Elettore di Baviera, tenente Generale dell’ Armi di Cesare, &c. Vienna: Paresso Gio, Van Ghelen. Зиројевић, Олга. 1966. „Рајнолд Лубенау о Београду и Србији 1587. године.” Годишњак Града Београда 13: 49–63. Зиројевић, Олга. 1994. „Питање гета у јужнословенским османским градовима.” Историјски Часопис 39: 79–86. Зиројевић, Олга. 1997. „Питање исламизације Јевреја.” Историјски Часопис (1995/96) 42–43: 49–61. Зиројевић, Олга. 1998. „Попис џизје београдске области 1640/41. године.” Историјски Часопис 44: 127–247. Ingrao, Charles, Samardžić, Nikola, i Jovan Pešalj, prir. 2011. Th e Peace of Passarowitz. Co- lumbia: Purdue University Press. Taliani, Alessandra, i Flavia de Luca, prir. 2005. Istoria e Descrizione della Città di Belgrado incui si espongono Turchi gli avvenimenti accaduti a quella piazza nelle varie guerre co’ Turchi. Fino alla conquista fattane di S. M. l’ Imperatore Giuseppe II. Comandante dal Feld Maresciallo Laudon. (In Italia 1789. Edizione anastatica dell’ ed. 1789) Belgrado: Istituto italiano di cultura, rad preuzet sa: http://www. viaggioadriatico.it/ViaggiADR/biblioteca_digitale/titoli/scheda_bibliografi ca .20070718.9119644575 Boppe, Aauguste, prir. 1909. Journal et correspondance de Gédoyn ”le Turc”, consul de Fran- ce à Alep, 1623–1625. Paris: Société d’histoire diplomatique, Tipographie Plon – Nourrit. Contarini, Camilo. 1710. Istoria della Guerra di Leopolo Primo Imperadore e di Principi Colle- gati contro il Turco. Dall’ Anno 1683. sino alla Pace, vol. I–II. Venezia: Apresso Michele Hertz, e Antonio Bortoli. Коцић, Марија. 2010. Оријентализација материјалне културе на Балкану. Османски пе- риод XV–XIX век. Београд: Hesperiaedu & Филозофски факултет. Letters of Lady Mary Worthley Montague, Written during her Travels in Europe. Asia, and Afr ica; To which are added POEMS by the same Author. 1800. Paris: At the Printing Offi ce and Stereotype Fondery. Новаковић-Лопушина, Јелица. 2003. „Београд у путописима холандских дипломата.” U Београд у делима европских путописаца, Посебна издања, књ. 80, prir. Ђорђе С. Костић, 85–100. Београд: САНУ, Балканолошки институт. Ото Дубислав пл. Пирх Путовање по Србији у години 1829. Ђорђе Магарашевић Путо- вање по Србији у 1827. години. 1983. Београд: Просвета. 81 STRANCI U BEOGRADU

Поповић, Душан Ј. 1935. „Грађа за историју Београда од 1717. до 1739. год.” Споменик 78: 15–282. Поповић, Душан. 1950. Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718– 1739). Београд: САН. Поповић, Душан – Богдановић, Милица. 1958. Грађа за историју Београда од 1717 до 1739, књ. I. Београд: Историјски Aрхив Београда. Поповић, Тома. 1964. Дубровачка архивска грађа о Београду, књ. III, 1593−1606. Београд: САНУ. Протић, Константин С. 1889. „Путовање кроз Србију 1719–1720 год”. Отаџбина 22: 619–630. Путешествије по Сербији, од Јоакима Вујића (1901). Нови Сад – Београд: Књижара „Славија”. Самарџић, Никола. 2007. „Прво уређење југоисточне Европе – Карловачки мир 1699.” Новопазарски Зборник 30: 91–105. Самарџић, Радован. 1955. „Дубровчани у Београду.” Годишњак Музеја Града Београда 2: 47–94. Самарџић, Радован. 1961. Београд и Србија у списима француских савременика XVI–XVII век. Београд: Историјски архив Београда. Тадић, Јoрјо. 1950. Дубровачка архивска грађа о Београду, књ. I, 1521–1570. Београд САНУ. Тричковић, Радмила. 1971. „Списак мухафиза Београда од 1690. до 1789. године.” Ис- торијски Часопис 18: 297–307. Шабановић, Хазим, прир. 1964. Турски извори за историју Београда, I, 1. Катастарски пописи Београда и околине 1476–1566. Београд: Историјски Архив Београда. Heywood, Colin. 2000. ”An Undiplomatic Anglo-Dutch Dispute at the Porte: Th e Quarrel at Edirne Between Coenraad van Heemscerck and Lord Paget (1693).” U Friends and Rivals in the East. Studies in Anglo-Dutch Relations in the Levant fr om the Seventeenth to the Nineteenth Century, ур. Hamilton, A-----lastair, de Groot, Alexander, van der Boogert, Maurits, 59−94. Leiden: Koninklijke, Brill. Храбак, Богумил. 1971. Јевреји у Београду до краја XVII века. Београд: Музеј Града Београда. Ferrari, Girolamo. 1736. Delle Notizie Storiche della Lega tra l’ Imperatore Carlo VI e la Repub- blica di Venezia Contra il Gran Sultano Acmet III e de’ loro fatti d’ armi dall’ anno 1714 sino alla Pace di Passarowirz. Venezia: Nella Stamperia di Stefano Orlandini. Шабановић, Хазим. 1970. „Урбани развитак Београда од 1521. до 1588. године.” Го- дишњак Града Београда 17: 5–40.

82 DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

Summary: Diplomats in early modern Belgrade: THE ARRIVAL OF NEW FOREIGNERS During the early modern epoch, Porte’s manner of communication with Europe took form, and due to this, people with special social status began coming to Belgrade – diplomats. Ottoman Empire accepted maintaining regular and special communication with certain European courts. Relations between Vienna and Constantinople helped distinguish Belgrade as a regular inn for diplomats. Members of foreign diplomatic missions saw Belgrade in their own manner, thus contributing to expansion of Belgrade’s oriental identity in Europe. Th e research is based on the materials from the State Archive in Vienna (K.u.K. Haus-Hof und Staads Archiv) and National Archive in London (Public Record Offi ce), and it was complemented with travelogues and memoirs, authored by diplomats or people from their milieu.

Key words: Belgrade, diplomacy, War of Wienna, Ottoman Empire

rad prijavljen: 15. 5. 2013. rad recenziran: 10. 7. 2013. rad prihvaćen: 12. 8. 2013.

UDK: 94(=411.16)(497.11)”16/17” 323.15(=411.16)(497.11)”16/17”

Status Jevreja u Originalni naučni rad osmanskom i habzburškom Haris DAJČ Maja VASILJEVIĆ Beogradu (XVII−XVIII vek): Filozofski fakultet, STRANCI, MANJINE ILI Univerzitet u Beogradu [email protected]; * SARADNICI? [email protected]

Cilj ovog rada je da kontek stu a li zu je pozi ci ju Jevre ja u Beo gra du pod osmanskom i habzbur škom upra vom. Pa žlji vom se lek ci jom iz vo ra, auto ri na sto- je da pruže kako teo rij sko-kri tič ki pogled, tako i nado grad nju dosa da šnjeg diskur sa o ovoj zajed ni ci u Beo gra du. Autori ovog rada se zala žu za produ- blje no po sma tra nje sta tu sa Je vre ja i kri ti ku ju dis kurs o je vrej skoj za jed nici po sma tra noj za seb no, od no sno van dru štve nog kon tek sta. Na i me, to kom (XVI) XVII i XVI II ve ka, i Sr bi kao jed ne od naj ve ćih za jed ni ca, i Je vre- ji kao jedna od niza manji na u Beo gra du, kao i Turci, bili su iz razli či te per spek ti ve po sma tra nja „stran ci” u Be o gra du. I sa ma upra va, osman ska ili habzburška, bila je etnič ki razno vr sna čime su se dodat no usložnja va li me- đu ljud ski od no si u gra du na ras kr šću ve li kih ca re vi na. Sma tra mo da se, s jed ne stra ne, tek ma pi ra njem di na mič ne et nič ke ma pe ra no mo der nog Be- o gra da mo že raz u me ti sta tus je vrej ske za jed ni ce u nje mu. S dru ge stra ne, praće njem osobe nih kultur nih vredno sti i normi svojstve nih ovoj zajed ni ci, insti tu ci ja i zaseb nih istori ja njenih člano va, može se konač no dosti ći produ- bljeno nauč no razu me va nje njiho ve pozi ci je u Beo gra du.

Ključ ne re či: Je vre ji, Be o grad, stran ci, ma nji ne, Osman sko car stvo, Habzbur ška monar hi ja, rano mo der na istori ja, Aškena zi, Sefar di

* Rad je rezultat istraživanja na projektu Modernizacija zapadnog Balkana (br. 177009) koji se realizuje uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 85 STRANCI U BEOGRADU

Uvod: Je vre ji kao stran ci u Be o gra du Jevre ji su vero vat no stranci sa najdu- žom isto ri jom u Be o gra du. Ona po po je di nim iz vo ri ma tra je od XI II i XIV veka kada obrazu ju zaseb nu etnič ku kolo ni ju (Bari šić 2006, 74) ili posma tra no po elemen ti ma njiho ve službe u beo grad skoj sina go gi, 1 čak od vre me na rim skog ka- stra.2 Period nakon što su Osmanli je osvoji le Beo grad 1521. je najva žni ji doga đaj u novo ve kov noj istori ji Jevre ja u Beo gra du, jer tada poči nju da se dose lja va ju u ve ćem bro ju (Хра бак 2009, 29; vi de ti ta ko đe o is toj te mi u: Хра бак 1971; Jo va- no vić 1992; Lebl 1992, 2002). Na kon to ga, Be o grad će sa pre ki di ma, od no sno, dve habzburške uprave (1688−1690 i 1717−1739), pripa da ti Osmanskom carstvu sve do XIX veka. Među tim, često se zapo sta vlja činje ni ca da su XVII i XVIII vek pe ri o di ve li kih se o ba Sr ba ko ji na se lja va ju raz li či te gra do ve Bal kan skog po lu o str va usled gubit ka sigur no sti u rural nim kraje vi ma. Oni se sele u planin ske prede le radi ba vlje nja sto čar stvom ili od la ze u raz ne habzbur ške i ru ske gra do ve (o če mu poseb no pi šu iz vo ri na tur skom: Gil les Ve in stein i Bru ce McGo wan pre ma Üstündag 2006, 32−33). Na vo di se i da su u XVI II ve ku Sr bi, Al ban ci i Gr ci za me ni li Je vre je i mu sli ma ne u gra do vi ma Bal kan skog po lu o str va (Üstündag 2006, 33). Ne sum nji va je za ni mlji vost ili pro vo ka tiv nost isto ri je Je vre ja u Be o gra du tokom XVII i XVI II ve ka. Ipak, po sto ji niz či nje ni ca ko je ote ža va ju is tra ži va nje ove te me i obrat no. Olak ša va ju ća okol nost je po sto ja nje obi lja gra đe usled po volj nog ge o stra te škog po lo ža ja Be o gra da, či me je po stao po ne kim is tra ži va či ma va žna desti na ci ja di plo mat skih mi si ja (vi de ti de talj ni je u: Ko cić 2013) ili raz li či tih put ni ka ko ji su osta vi li svo je iz ve šta je o nje mu, po seb no dra go ce ne po pi ta nju opi sa na či- na ži vo ta sta nov ni štva i iz gle du nji ho vih kvar to va (vi de ti npr. sta vo ve fran cu skih puto pi sa ca u: Самар џић 1961). Tu je i važno poja ča no inte re so va nje Habzburga za Beo grad tokom XVIII veka kada su njiho vi poda ni ci ozbiljni je pisa li o ovom gradu, i što je još važni je, nači ni li su niz plano va grada i gravi ra. S tim u vezi, u poje di nim od lom ci ma po sto ji čak i po le mi čan dis kurs o do se lja va nju Je vre ja i pr voj etapi njiho vog živo ta u Beo gra du do dosti za nja građan ske samo stal no sti, koji je obja vlji van u nizu publi ka ci ja Jevrej skog muze ja i jevrej skih opšti na sa ovog prosto ra (vi de ti npr. Ba ri šić 2006; Хра бак 1971, 2009; Jo va no vić 1992; Lebl 2001;

1 Bu du ći da se na praznik Purim čita priča o Ester i drugog dana prazni ka (15. adara). Taj običaj pro pi su je Mi šna sa mo za je vrej ske sta nov ni ke tvr đa va ko je su po sto ja le još u vre me je vrej ske dr ža ve (Ig njat Šlang i M. S. Mir ču pre ma: Raj ner 1992, 204). Ta ko đe, po mi nje se i pro gon ugar skih Je- vre ja 1376. u vre me kra lja La jo ša, te na se lja va nje Aške na za na Bal kan sko po lu o str vo (Raj ner 1992, 205). 2 Ka ko ne ma do volj no iz vo ra, osim što se u do sa da šnjem dis kur su o ovoj te mi po na vlja ju po da ci, pri me ću je mo da je niz auto ra po nu dio i pret po stav ke za pre ci zni je da ti ra nje nji ho vog pr vog do selja va nja u Be o grad, te ima niz „isto ri ja” po tom pi ta nju (iz dva ja mo sle de će: Ba ri šić 2006; Хра бак 86 1971, 2009; Jova no vić 1992; Lebl 1992, 2001; Rajner 1992; Šlang 1926). STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Шланг 1926; Ži van če vić 1992). Ta ko đe, za na še is tra ži va nje je po seb no zna čaj na prak sa be o grad skih ra bi na da de talj no be le že po dat ke o ak tiv no sti ma za jed ni ce, u vidu „respon zi” (hebr. Še e lot ute šu vot tj. „Pi ta nja i od go vo ri”). Činje ni ca koja značaj no oteža va istra ži va nje je drama tič na i promen lji va slika sta nov ni štva Be o gra da iza zva na raz li či tim osva ja nji ma gra da, ra za ra nji ma in sti tu- ci ja i na se o bi na, te ra si pa njem sa mih čla no va je vrej ske za jed ni ce to kom kon ti nu i- ra nih do la za ka i od la za ka iz gra da, a ti me i če sto ra su tost me mo ar ske gra đe o ovim do ga đa ji ma. Osim na isto ri ju je vrej ske za jed ni ce, u ovom ra du se is tra žu je od nos „vla da ju- ćih” struktu ra prema njima. S tim u vezi, isti če mo na samom počet ku da je Osman- sko carstvo tj. sultan Baja zit II nači nio suštin ski ili istorij ski korak u prihva ta nju Jevre ja u trenut ku progo na iz inkvi zi tor ske Špani je i Portu ga li je posle 1492, korak ko ji će, su de ći po no vi joj li te ra tu ri, omo gu ći ti nji hov ve li ki tr go vač ki uz let i uop šte razvoj jevrej skih zajed ni ca na osmanskom Levan tu (detalj ni je o uspešnoj jevrej skoj trgo vi ni u: Kocić 2014) ili jedno stav no njihov veli ki značaj u trgo vi ni uz Grke, Jer- mene i Turke (vide ti detalj ni je npr. u: Inaldžik 2003, 204 i dalje). Nai me, „Tokom petna e stog i šesna e stog veka, Tur ci su pod sti ca li do se lja va nje Je vre ja iz Evro pe, smatra ju ći ih ele men tom ko ji raz vi ja tr go vi nu i do no si bo gat stvo. [po dvu kli M. V. i H. D.] Za vla da vi ne Meh me da Osva ja ča, u Ca ri gra du se bi lo na se li lo to li ko Je vre ja da su oko 1477. go di ne, iza mu sli ma na i Gr ka, za u zi ma li tre će me sto me đu grad skim sta nov ni štvom.” (Inal džik 2003, 219). Po vo dom od no sa Osman li ja pre ma Je vre jima, pozi va mo se na još jedan opšti zaklju čak istak nu tog turskog orijen ta li ste Hali la Inaldži ka: „Islam je hrišća ni ma i Jevre ji ma garan to vao život i imovi nu pod uslovom da budu pokor ni i da plaća ju danak. Dopu štao im je da slobod no ispo ve da ju svo ja ver ska ube đe nja i da ži ve u skla du sa sop stve nim ver skim za ko ni ma. Bu du ći da je njiho vo društvo bilo pogra nič nog tipa i da su se slobod no meša li sa hrišća ni- ma, Osman li je su ove prin ci pe isla ma pri me nji va li sa naj ve ćom ši ro ko gru do šću i trpe lji vo šću” (Inaldžik 2003, 10). Tako, tokom peri o da na koji se odno si ovaj rad, smenji va le su se samo na- iz gled „pri ja telj ske” i „ne pri ja telj ske” ve ze sa Je vre ji ma. Me đu tim, ka da se du blje pro u če iz vo ri iz re fe rent nog pe ri o da, ot kri va ju se za pra vo mno go slo že ni ji od no si razli či tih uprava prema jevrej skoj zajed ni ci. S tim u vezi, najpre se razma tra slože- nost su sre ta isto ri je raz li či tih upra va u Be o gra du XVII i XVI II ve ka sa isto ri jom mi gra ci ja Je vre ja, da bi se u na red nom seg men tu ra da pra ti le oso be no sti je vrej skog predu zet ni štva, a tek potom insti tu ci ja i eleme na ta kultur ne upeča tlji vo sti koje su, tako đe, odre đi va le odnos vlada ju ćih struktu ra prema ovoj zajed ni ci. U zaključ nom delu, biće sumi ra ne ključne tačke u pozi ci o ni ra nju Jevre ja u Beo gra du, te predla že- mo mogu će pravce daljih istra ži va nja ove teme.

87 STRANCI U BEOGRADU

Susret istori je Beo gra da i istori je Jevre ja Migra ci je Jevre ja ka Beo gra du su po pravi lu bile legal ne usled pome nu tog Baja zi to vog progla sa, a predsta vlja le su slože ne proce se koji do danas nisu inte- gral no sa gle da va ni. U to ku XV i XVI ve ka, ili pre ma po je di nim auto ri ma i u XIV ve ku (Ba ri šić 2006, 75), od vi ja le su se mi gra ci je iz prav ca se ve ra, Ugar ske, sve do pada Beo gra da, da bi se zatim odvi ja le u značaj ni jem broju iz pravca Solu na, Sofi je i Cari gra da (Храбак 2009, 27).3 Aškena zi se dose lja va ju i posle progo na sa prosto ra austrijskih nasled nih zema lja, Vojvo di ne Koru ške (Herzog tum Kärnten) i Ti ro la (od no sno iz da na šnje Slo ve ni je) u XVI ve ku. Ta ko se od XVI ve ka u Be o gra du mo gu pra ti ti i se fard ska i aške na ska za jed ni ca. Me đu tim, u pe ri o du ka da je Be o- grad bio orijen tal na varoš, Sefar di su bili brojni ji (upor. Lebl 2001). Tačni je, oni su brojča no domi ni ra li tokom čita vog peri o da kojim se bavi mo u ovom radu, osim za vre me dru ge habzbur ške upra ve. U toku prvog habzburškog osvaja nja Beo gra da, pod Maksmi li ja nom II Ema- nue lom (1662−1726) bavar skim knezom-iz bor ni kom, koga su Osmanli je nazi va le „Plavi kralj” (tur. Ma vi kral), de por to van je naj ve ći broj se far da u Osi jek i dru ge habzbur ške gra do ve (Хра бак 2009, 127).4 Ženi Lebl navo di da su se odse li li u gra do ve Osman skog car stva, uglav nom u Vi din, Ni ko polj, So lun i Ca ri grad (Lebl 1992, 188). Pr vo habzbur ško osva ja nje Be o gra da 1688. go di ne, ka ko na vo di Že ni Lebl bi lo je „tra gič no” za isto ri ju Je vre ja u Be o gra du (de talj ni je o tom do ga đa ju u: Lebl 1992, 183−200). Tada su prvi put kao brojna i uticaj na zajed ni ca bili rase- ljeni, a Beo grad je mogao da izgu bi bilo kakav trag njiho vog prethod nog borav ka (Шланг 1926, 50). Ipak, tra gič ne sud bi ne naj vi đe ni jih Je vre ja Be o gra da u tim godi na ma osta le su sa ču va ne u sve do čan stvi ma Edut bi-Yeho sef (1711−1733) Jica ka Al mo sni na, si na po zna tog be o grad skog ra bi na Jo se fa Al mo sni na (1642/3−1689) jed nog od mno gih od se lje nih u mo rav ski Ni kols burg, gde je i pre mi nuo,5 kao i u ni zu za seb nih me mo ar skih dis kur sa od ko jih su po je di ne pro na šli do ma ći is tra ži- va či (vi de ti npr. u: Lebl 1992). Oni Je vre ji ko ji su pre pa da tvr đa ve na pu sti li grad i po tra ži li si gur nost u ju- žni jim mir no dop skim pre de li ma Osman skog car stva iz be gli su opa snost da po sta- nu plen. Pri tom, tr go vi na ro bljem u to vre me bi la je ve o ma po pu lar na jer se zna ča- 3 Pi ta nje sta tu sa Sr ba u Ugar skoj je po seb no in te re sant na te ma ko ja bi na ža lost pre va zi šla obim ovog rada. Vide ti lite ra tu ru o ovoj temi koja se navo di u: (Đorđe vić 2013, 15−16). 4 O rase lje nim Jevre ji ma u morav ski grad Nikols burg, dana šnji Miku lov u Češkoj, vide ti: (Miller 2010; Lebl 1992, 183−200). 5 Pri me ra ra di, Ji cak Al mo sni no pri po ve da o po me nu tom do ga đa ju: „Po zna to je ka ko smo su ro vo otera ni iz svoje zemlje. Nepri ja telj nas je izne na da zaro bio i oterao. Svaki je odred terao svoje zaro blje ni ke na dru gu stra nu. De cu i že ne, mla di će i de voj ke, star ce i sta ri ce, si ro čad i udo ve, sva ki je te rao svo je. U na šem od re du be hu če ti ri do pet Je vre ja, me đu nji ma moj ve li ki otac.” (Šlang 88 1926, 39) STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK) jan deo pri ho da mo gao ostva ri ti pu tem ot ku plji va nja (Шланг 1926, 39). Tr go vi na robljem je, ironič no, bila jedan od unosni jih poslo va i za Jevre je u Beo gra du u toku pr ve po lo vi ne XVI ve ka ka da, na kon Mo hač ke bit ke 1526. i ofan zi ve Su lej ma na Ve li čan stve nog na Be o grad, po či nju da se sli va ju ka ra va ni ro bo va. Po sred ni ci u trgo vi ni ro bljem bi li su i Je vre ji ko ji su pre ko svo jih mre ža u Ugar skoj omo gu ća va li otkup robo va pre njiho vog transfe ra na jug u Jedre ne, Cari grad, Solun, Skoplje i dru ge gra do ve Osman skog car stva. Me đu tim, pri li kom za u zi ma nja gra do va, po sta- la je vreme nom uobiča je na društve na praksa da se Jevre ji nađu u ulozi „tao ca” i da se od njih očeku je priku plja nje novca za otkup, te su poče li da oformlju ju poseb ne ”Ka se za ot kup za ro blje ni ka”, he brej ski Ku pat pi djon-švu jim (o ot ku plji va nju Je vreja rase lje nih 1688. vide ti: Lebl 1992). Najzad, Jevre ji koji su sa verom u nosi o ce „zapad ne kultu re” ostali u Beo- gradu, budu ći smatra ni „nepri ja te lji ma” Habzburške monar hi je a „prija te lji ma” Osman skog car stva, već pr vih da na oku pa ci je, za jed no sa za ro blje nim Tur ci ma „nate ra ni su da raš či šća va ju ru še vi ne pro u zro ko va ne bom bar do va njem i rat nim ope ra- cija ma i da vade leše ve ispod ruše vi na” (Schudt iz 1714. prema Lebl 1992, 188). Nisu se još ustali li novi odno si u Beo gra du pod Habzburzi ma, a Osmanli je su pono vo zau ze le Beo grad 1690. Jevre ji su se tada vrati li kao novi/sta ri „stranci”, pri čemu veći na onih koji su se dose li li posle ovog doga đa ja nije imala veze sa jevrej- skim sta nov ni štvom iz vre me na pre 1688. Ta kve mi gra ci je će se de ša va ti i ka sni je prili kom prome na uprava Beo gra da. 6 Rat na dej stva u Be o gra du su pre sta la skla pa- njem Kar lo vač kog mi ra 1699, na kon če ga do la zi do krat kog uz le ta tr go vi ne, ko ji se na ža lost pre ki da no vim su ko bom iz me đu dva car stva za vr še nim Po ža re vač kim mi rom 1718. (Pe trić 2011, 180). Po ža re vač ki mir je bio na ro či to zna ča jan zbog do no še nja tr go vač kih spo ra- zuma izme đu dva carstva nedu go nakon potpi si va nja pome nu tog primir ja (Petrić 2011, 182). Oba carstva su se nada la da će trgo vač kim ugovo ri ma koji su omogu ća- vali trgo vi nu poda ni ka obe strane sa fi ksnom dažbi nom od 3% od vredno sti celo- kupne robe ostvari ti bene fi t za sop stve ne po da ni ke (Pe trić 2011, 181). Habzbur ška monar hi ja je članom 4 Trgo vač kog ugovo ra uspe la čak da obezbe di isti polo žaj za svoje trgov ce koji su imali i trgov ci iz drugih evropskih drža va sa koji ma je Osman- sko car stvo pot pi sa lo ka pi tu la ci je (Eli bol i Ku cuk ka lay 2011, 160). Ipak, oče ki va ni re zul tat mer kan ti li stič ke po li ti ke Habzbur ške mo nar hi je je iz o stao jer su u na red- nih neko li ko dece ni ja upravo poda ni ci Porte bili ti koji su najvi še kori sti li raste re- ćene carin sko-po re ske stope u robnoj razme ni dva carstva (Petrić 2011, 183; upor i u: Pe šalj 2011). 6 U XVI II ve ku se de ša va lo kao po sle di ca ra to va iz me đu dva ve li ka car stva, dok je u na red nom ve ku to bio re zul tat bor be iz me đu Por te i srp skih usta ni ka. 89 STRANCI U BEOGRADU

Je vre ji su po red hri šćan skih po da ni ka Osman skog car stva bi li tr gov ci ko ji su naj vi še ti me pro spe ri ra li (Eli bol i Ku cuk ka lay 2011, 161). Ve o ma do bar pri mer kori šće nja trgo vač kih ugovo ra u prilog svojih poda ni ka može se uočiti u sluča ju Je- vreja koji su trgo va li sa Habzburškom monar hi jom kao osmanski poda ni ci. Njihov po lo žaj je bio da le ko lak ši za ostva ri va nje pro fi ta nego što je to bio slučaj sa Jevre- jima poda ni ci ma Habzburga. Iz tog razlo ga su habzburške vlasti žele le da namet nu se fard skim po da ni ci ma Por te sta tus ko ji su ima li nji ho vi aške na ski po da ni ci. To se moglo prati ti na prime ru Beo gra da i Zemu na iz kore spo den ci ja koje su saču va ne u Ze mun skom ma gi stra tu, da nas u Isto rij skom ar hi vu Be o gra da.7 Od 1720. do 1739. godi ne uspo sta vlje no je „Kraljev stvo Srbi je” (Königreich Serbien ) ko je je funk ci o ni sa lo pod upra vom prin ca Kar la Alek san dra Vir tem ber- škog (Prinz Karl Alexan der von Württem berg, 1684−1737) „preze sa Srbi je”. Pe- riod „Kra ljev stva Sr bi je”, od no sno dru ge habzbur ške upra ve Be o gra dom, zna ča jan je ne samo zbog daljeg razvo ja trgo vi ne, već i zato što su uspo sta vlje ni novi trgo vač- ki pu te vi ko ji su po ve zi va li Be o grad sa osta lim de lo vi ma ovog car stva se ver no do Save i Duna va, a oni su dovo di li i trgov ce iz Itali je, Dubrov ni ka i Vene ci je (Храбак 2009, 152). Kako je Beo grad do ove habzburške uprave bio domi ni ra ju će orijen tal- na va roš, mo že mo se slo ži ti da je ovaj pe riod ozna čio „pre kret ni cu u dru štve nom i pri vred nom ži vo tu Be o gra da” (Па у но вић 1971, 213) ili jed no stav no pr vu ve li ku pro me nu u iz gle du i ši ro ko shva će nom ži vo tu gra da, ali i di na mi ci od no sa raz li či- tih za jed ni ca. Ta da šnji ori jen tal ni Be o grad je tre ba lo da iz ra ste u na se lje sred njo e- vrop skog ti pa (Sa mar džić 2011, 255; Jo va no vić 1992, 117). U Be o grad su do šli ne mač ki ko lo ni sti iz Pfal ca, a mno gi od njih bi li su za- natli je, građe vin ci, piva ri i stakla ri (upor. Пау но вић 1971). Osim domi ni ra ju ćih Sr ba, a po tom Ne ma ca, u Be o gra du su to kom dru ge ad mi ni stra ci je Habzbur go va ca žive li Grci, Cinca ri, Vlasi, Jerme ni i Jevre ji (Пау но вић 1971, 213). Tako đe, kako se uočava u aktu el nim plano vi ma grada, bilo je i Alba na ca tj. Arna u ta koji su ži- veli i gradi li groblja u blizi ni Jevre ja i Grka. 8 Sude ći po tome da su Romi žive li po či ta voj Evro pi od XI II ve ka, mo že se pret po sta vi ti da ih je bi lo i u ra no mo der nom Beo gra du. Jedi no što se nisu bavi li trgo vi nom i zana ti ma kao ostale zajed ni ce (po popi si ma u Bana tu 1718. ih je bilo 1.9 % celo kup nog stanov ni štva, u: Achim 2004, 70). Svi po me nu ti su ima li svo je kva r to ve i bi li ja sno de fi n is an i u m ap i r an om o - dernog Beo gra da, sa slobo dom kreta nja i bavlje nja trgo vi nom i zana ti ma koji su bi li u skla du sa da tom za jed ni com (vi de ti npr. po me nu tu ma pu iz XVI II ve ka u: Пау но вић 1971, 214−215). Austrijan ci su u Beo gra du zate kli Jevre je u Dunav skoj varo ši, gde se od druge polo vi ne XVI veka razvi ja la jevrej ska četvrt. U popi su iz 1717. je zabe le že no oko 7 Fond 10, IAB-ZM (Isto rij ski ar hiv Be o gra da, Ze mun ski ma gi strat) od 1749. na da lje. 90 8 Vi de ti npr. na ma pi iz XVI II ve ka ofi ci ra F. B. Bruša u: (Пау но вић 1971, 214−215), STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

250 Jevre ja među 5.000 stanov ni ka, svega 34 sefard ske i 13 aškena skih poro di ca koje su uglavnom bile siro ma šne (Upore di: Bari šić 2006, Шланг 1926, 51; Jo- va no vić 1992: 117; По по вић 1964, 81). Aške na zi su sme šte ni u je dan sta ri han („Je ni han”) ko ji se gra ni čio s „tur skim Je vre ji ma” ka ko su na zi va ni Se far di. O njiho voj po zi ci ji do volj no sve do či po da tak o pla ća nju tak se i ki ri je za ži vot u ha nu, koja im je namet nu ta kao nepo dob noj vrsti ljudi koja se bavi sumnјivim poslo vi ma (upor. Jova no vić 1992, 118; Шланг 1926, 51). Važno je prime ti ti da su se u ovom peri o du strogo zahte va le putne ispra ve, a službe ni ci su prime ći va li da „Srbi, Jevre ji, Vlasi, Romi i njima slični kreću po zemlji sa svojom robom bez paso ša i da predsta vlja ju ološ” (Ђор ђе вић 2013, 94; Хра бак 1991, 83). Istori čar Miloš Đorđe vić u svojoj doktor skoj diser ta ci ji prime ću je povo dom sta tu sa Je vre ja sle de će: „Iako ni su u dr žav nom bu dže tu uče stvo va li sa zna čaj nom sumom, taksa za tole ran ci ju Jevre ja (nemač kih) – Te utsche Ju den schaft i harač za turske Jevre je – Ju den schaft Haratz i Rome – Zige u ner Haratz (4 forin te godi šnje) bio je poka za telj njiho vog polo ža ja u odno su na ostale etni je. Jevre je je austrijska uprava smatra la za nužno zlo, zbog čega je avgu sta 1719. godi ne obja vljen tzv. To- leranz-pa tent , ko jim je pred vi đe no da Je vre ji uz pla će ne da žbi ne mo gu sta no va ti sa mo u Be o gra du. Po red to ga svi Je vre ji su pla ća li sta na ri nu i dru ge tak se u za vi- snosti od posla kojim su se bavi li.” 9 (Ђорђе вић 2013, 73).10 Na ža lost, po me nu ta diser ta ci ja daje samo obrise istra ži va nja odno sa habzburške uprave prema Jevre ji ma i drugim zajed ni ca ma. S tim u vezi, treba imati na umu da je u toku najve ćeg dela XIX veka bilo ograni če no nase lja va nje Jevre ja u druge grado ve Srbi je. Tek su nakon Ber lin skog kon gre sa u Sr bi ji po ni šte ni dis kri mi na tor ski za ko ni. Me đu tim, oni su se i da lje pri me nji va li do dru ge po lo vi ne 1880-ih go di na. Dakle, poli ti ka Beo grad ske admi ni stra ci je prema Jevre ji ma je bila pragma- tična i više stru ko usmere na na priku plja nje kapi ta la. Zate če nim Jevre ji ma je bilo dozvo lje no da ostanu samo u Beo gra d u, a vreme nom se njihov broj uvećao najvi še zahva lju ju ći dose lja va nju Aškena za, zapra vo nemač kih Jevre ja iz Požu na, Praga i Manhaj ma (Bari šić 2006, 75) ili uopšte no posma tra no iz habzburških nasled nih ze ma lja i ma đar skih žu pa ni ja (upor. i u: Ђор ђе вић 2013, 73). Me đu tim, nji hov broj kao i kre ta nje se kon tro li sa lo, a administraciji je bi lo naj va žni je da pu tem da- žbi na mo že ostva ri va ti pro fi t za hva lju ju ći tr go vi ni u ko joj su uče stvo va li Je vre ji (Хра бак 2009, 147). Princ Aleksan dar Virtem ber ški, tole ri sao je Jevre je i nije se strogo pridr ža- vao svih pro pi sa nih ogra ni če nja ko ja su va ži la za ovu za jed ni cu. Mo gu će da je na to utica lo njego vo prija telj stvo i sarad nja sa dvorskim bečkim Jevre ji nom Joze fom 9 Isti autor zaklju ču je ipak da ih je bilo u Pale žu i drugim rudar skim mesti ma (Đorđe vić 2013, 73) 10 Pre ma zvanič nim poda ci ma Glavne komor ske uprave: „Za 1722. i 1723. godi nu napla ći va no je po osno vu to le ran ci ja za Je vre je po 1400 fo rin ti, je vrej skog ha ra ča po 260 fo rin ti i ci gan skog ha ra ča po 630 forin ti.” (Đorđe vić 2013, 73−74). 91 STRANCI U BEOGRADU

Open haj me rom Zi som (Хра бак 2009, 147).11 Osim Zi sa, u re fe rent nom pe ri o du bi la su ak tu el na još dvo ji ca ve o ma zna čaj nih pre sto nič kih Je vre ja: ra bin Sam son Vert haj mer (Sam son Wert he i mer, 1658−1724) i Mo zes Lo pes Pe re i ra ali jas ba ron Dije go D’Akvilar (Moses Lopez Pere i ra alijas baron Die go D’Agui lar, 1699−1759). Vert haj mer je bio iz iz u zet no bo ga te po ro di ce i je dan od naj zna čaj ni jih kre di to ra Habzburga koji je 1703. dobio dozvo lu da u nared nih dvade set godi na vrši kredi ti- ranje, nabav ke i fi nan sij ske po slo ve za dr ža vu bez opo re zi va nja. Nje go ve po vla sti ce po tvr di li su Jo zef I i Kar lo VI. D’Akvi lar je bio zna ča jan kao naj u gled ni ji pred stavnik tala sa migra ci ja Sefar da iz Osmanskog u Habzburšku monar hi ju. Prime ra radi, D’Akvilar je u peri o du 1725−1747. imao mono pol u austrijskoj indu stri ji duva na (Stude mont-Halévy i Collin 2008, 149). Kako je i sama monar hi ja bila multi et nič ka, i u vlada ju ćim stuktu ra ma tzv. be o grad ske ad mi ni stra ci je „Kra ljev stvom Sr bi je”, na šle su se lič no sti raz li či tog et- ničkog pore kla i odno sa prema aktu el nim okolno sti ma zau zi ma nja Beo gra da. Po- me ni mo sa mo kao pri mer da je za po ved nik pri vre me ne voj ne vla sti 1717−1720. i ka sni je ko man dant be o grad skog gar ni zo na, car ski ge ne ral grof Džon Od vi jer (John O’Dwyer) koji je bio irskog pore kla (vidi detalj ni je u: Абрамо вић 2013)12 i sazna je mo da je imao speci fi čno strog odnos, čak i prema Nemci ma koji su se dose li li u Beo grad (upore di: Пау но вић 1971, 208−209). Kriti ko vao je dose lje ne nemač ke poro di ce zbog osobe nog „nado bud nog i pono snog” pona ša nja, dok je šti- tio doma će stanov ni štvo i čak isti cao da će pre uspe ti sa njima da rea li zu je značaj ne gra đe vin ske pro jek te ko je je Habzbur ška mo nar hi ja pred u ze la u Be o gra du. Na vo di se čak da se, nared nom peri o du zbog poseb ne strogo sti u odno su Odvi je ra, smanjio broj nemač kih poro di ca u Beo gra du sa 251 na 82 (Пау но вић 1971, 209). Osim eventu al nih bene fi ci ja usled pove za no sti habzburških vladar skih struktu ra sa je vrej skim pred u zet ni ci ma, po sto ji niz tvrd nji o ume ću, ali i o ma na ma je vrej skog tr go vač kog pred u zet ni štva u Be o gra du. Ta ko, be o grad ski ra bin Ig njat Šlang navo di da su i pored ne tako veli kog broja, jevrej ski trgov ci uspešno trgo vač ki pa ri ra li Sr bi ma i Nem ci ma, na ro či to u ve zi sa pro iz vod njom i pro da jom al ko ho la. To je va žan pri mer je vrej skog pred u zet ni štva u Be o gra du i Sr bi ji pod austrij skom upravom jer su njiho va privat na ulaga nja (Шланг 1926, 55) bila jedna od najve ćih u Beo gra du pod Habzburzi ma. Srpski istori ča ri stari je gene ra ci je, kao što su Trajan

11 Še lo mo/Jo zef Open haj mer Zis (Jo seph Süss Op pen he i mer, 1630−1738), fi nan si jer guver ne ra prin ca Alek san dra Vir tem ber škog, bio je ve o ma zna ča jan kao oso ba u ko ju ne sa mo da je princ imao pove re nje, već mu je uvek mogao obezbe di ti novac (Храбак 2009, 147). Kada je princ Alek- sandar premi nuo, regent stvo nasled ni ka je optu ži lo Zisa za razli či te zlou po tre be ili malver za ci je i on je osuđen na smrt (Храбак 2009, 170). 12 U do ma ćim, ali i ne mač kim iz vo ri ma pri su tan je niz ver zi ja nje go vog ime na ko je skri va ju pra vo po- reklo, npr. u doma ćoj lite ra tu ri je „Jozef von Odva jer” ili samo „Odva jer” (Пау но вић 1971, Đor- đe vić 2013) ili u stra nim iz vo ri ma „Jo hann Jo seph An ton Oduyer” ili sa mo „Odüyer”, „Odwyer” i 92 slič no. Vi de ti pre ci zni je po dat ke u: (Абра мо вић 2013). STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Sto ja no vić i Du šan Po po vić, sma tra ju da su hri šćan ski tr gov ci, po da ni ci Por te, bi li spremni ji da „torba re” odno sno zala ze i u manja i udalje ni ja mesta, te da su usled veće žila vo sti bili konku ren ci ja jevrej skim trgov ci ma, sa koji ma Jevre ji nisu mogli da se po re de u ma njim me sti ma (По по вић 1950, 253). U od no su na po me nu te tr go vač ke kon ku ren te, Je vre ji su na pra vi li još je dan ve li ki pro pust ne an ga žo va njem u tr go vi ni tek sti lom za hva lju ju ći ko joj su grč ki i srp ski tr gov ci ste kli ogrom no bo- gatstvo (Dajč 2008, 20). Osim toga hrišćan ski trgov ci, poda ni ci Porte, trgo va li su i du va nom, uljem i na ro či to sto kom. Ti me što ni su tr go va li istim pro iz vo di ma, jevrej ski trgov ci su u toku XVIII veka „izgu bi li” trgo vač ku trku sa hrišćan skim trgov ci ma (Sto ja no vich 1960, 310). Raz voj Be o gra da u vre me „Kra ljev stva Sr bi je” pod ru ko vod stvom prin ca Aleksan dra Virtem ber škog i pode la varo ši na „Savsku”/„Srp sku” i „Dunav sku” /„Nemač ku” je, tako đe, nega tiv no utica la na razvi ja nje trgo vi ne među beo gradskim Jevre ji ma usled toga što je savska luka, kao i prio ba lje bila trgo vač ki značaj- ni ji deo gra da u ko jem su tr go vi nu kon tro li sa li uglav nom hri šćan ski tr gov ci (Dajč 2010, 12). Naj zad, Bo gu mil Hra bak sma tra da se be o grad ski Je vre ji mo gu po de li ti u tri najve će grupe na osnovu njiho ve poslov ne delat nost: 1. krupne fi nan si je re; 2. sit- ne trgov ce i dućan dži je koji su vodi li bakal ski pazar; 3. siro ma šni je Jevre je koji su uglav nom bi li po slu ga. Je vre ja za na tli ja i na ro či to Je vre ja le ka ra ko jih je u tur sko vre me bi lo ve o ma mno go sko ro uop šte ni je bi lo to kom austrij ske upra ve (Хра бак 2009, 155). Po slov ni be o grad ski Je vre ji su krup ne po slo ve mo gli da ostva re naj lak še oslanja njem na voj sku, od no sno, na dr ža vu kao naj si gur ni jeg part ne ra. Pri me ra ra di, Aharaon Hiršl je već od 1722. ušao u unosne poslo ve nabav ki za vojsku Habzbur- go va ca u Be o gra du (Хра бак 2009, 160). Voj ni li fe ran ti su ostva ri va li na ju no sni je zara de, tako je na primer za potre be ispo ru ke drva za izgrad nju beo grad skih utvrđe- nja bio an ga žo van Hiršl. Zna čaj na mo guć nost za ra de je le ža la u kon ce si ja ma za pe- čenje raki je, za koju su se bori li i jevrej ski i hrišćan ski trgov ci (Храбак 2009, 160). Me đu tim, „pi var ska afe ra” sa bra ćom Ke piš (Abra ham i Lev) je na ro či to uz bur ka la beo grad sku čarši ju: pivar ska udruže nja iz Pešte i Beča zajed no sa nekim člano vi ma pivar skog ceha iz Beo gra da su u peri o du od 1725. do 1728. godi ne poku ša va li da one mo gu će rad Ke pi šo ve pi va re. Smrt Abra ha ma Ke pi ša, kao i na go mi la ni du go vi i nepla će ni kredi ti onemo gu ći li su dalji razvoj piva re nakon 1728. godi ne (Храбак 2009, 163). Bogu mil Hrabak, čak čitav period 1688−1739. jevrej skog predu zet ni- štva pra ti pre ko ak tiv no sti Je vre ja u ve zi sa ot ku pom mo no po la u pro iz vod nji pi va i ra ki je (de talj ni je u: Хра бак 1991). Za is tra ži va nje sta tu sa Je vre ja to kom XVII i XVI II ve ka zna čaj ni su i po da ci o bro ju sta nov ni ka iz 1738. go di ne pre ma ko ji ma se uoča va ve li ko po ve ća nje bro ja Je vre ja u Be o gra du. Za hva lju ju ći iz ve šta ji ma be o grad skog bi sku pa upu će nih Va ti- 93 STRANCI U BEOGRADU

ka nu, mo že se za klju či ti da Be o grad me đu po pi sa nih 9.500 sta nov ni ka ima 500 Je- vreja, koji posle Srba (kojih ima 6.000) čine najve ću poje di nač nu zajed ni cu (Jačov 1983, 280). Na samom kraju austrijske uprave Jevre ji su čini li preko 5% beo grad ske popu la ci je, tako visok proce nat nikad rani je u Beo gra du nisu imali na osnovu pozna tih iz vo ra. Po rast bro ja Je vre ja sa ma nje od 50 po ro di ca ko li ko ih je za te če no 1717. na pre ko 500 Je vre ja u Be o gra du ni je bio re zul tat po ve ća nog na ta li te ta, već stal nog do se lja va nja, uglav nom Aške na za. Pe riod „Kra ljev stva Sr bi je” na glo je pre ki nut 1739. neo če ki va nim po ra zom od Osman li ja; po sle di ca je bio Be o grad ski mir i po nov ni pre la zak Be o gra da u turske ruke. Prili kom ovog povla če nja vojske Habzburške monar hi je iz Beo gra da naj- veći broj Jevre ja se povu kao s njima. U migra ci ji su učestvo va li i Aškena zi i Sefar di. Po sto je raz li či ta tu ma če nja mi gra ci ja na kon le ta i je se ni 1739, te ta ko ra bin Ig njat Šlang ko ji se ba vio isto ri jom Je vre ja u Be o gra du sma tra da su Je vre ji bi li pri nud no rase lje ni i da su pritom pono vlje ne suro vo sti i nesre će koje su doži ve li prvi put od Austri ja na ca 1688. go di ne (Шланг 1926, 58; de talj ni je o ovoj te mi vi de ti fu sno tu 5 ovog rada). Drugi istra ži va či čiji je predstav nik Bogu mil Hrabak i njego vo kapi- talno delo o istori ji Jevre ja u Beo gra du do 1878. godi ne (Храбак 2009), smatra ju da je se lid ba bi la do bro volj na i da je u naj ve ćoj me ri re zul tat tr go vač kih in te re sa i uspe šne in te gra ci je, s jed ne stra ne, Se far da u Habzbur šku mo nar hi ju. S dru ge strane, pomi nju se veo ma dobre veze, uglavnom Aškena za, sa Temi šva rom i drugim gra do vi ma kao što su Osi jek i No vi Sad kao raz log za od la zak ve li kog bro ja Je vre ja (Хра бак 2009, 175). Za klju čak ko ji mo že mo da do ne se mo na osno vu gra đe iz Ze mun skog ma gi- stra ta je ste da su se Je vre ji na kon 1739. se li li u raz li či te habzbur ške gra do ve me đu ko ji ma je i Ze mun.13 Pro me na upra ve Be o gra da je, da kle, bi la zna čaj na za ši re nje je vrej ske za jed ni ce u Ze mu nu, jer će on na kon tog pe ri o da pred sta vlja ti zna čaj nu je vrej sku op šti nu sve do 1941. go di ne. Po vra tak Osman li ja u Be o grad zna čio je i da je grad dobio domi nant no sefard ski identi tet. Time su Aškena zi u Beo gra du izgu- bi li zna čaj, a nji ho va naj bli ža op šti na for mi ra na je u Ze mu nu (Fo gel 2002, 4). Va žni uslo vi za raz voj tr go vi ne su bi li omo gu će ni i na kon Be o grad skog mi ra iz 1739. Tr go vač ki od no si iz me đu dve ca re vi ne ni su bi li zna čaj no pro me nje ni osim što je došlo do pove ća nja cari ne sa 3% na 5%. Ono što je bilo značaj no za trgo vi nu jeste da su nju u dale ko većoj meri poče li kontro li sa ti hrišćan ski osmanski poda- nici: Grci, Srbi, Jerme ni i ostalo roma ni zo va no balkan sko stanov ni štvo. Migra ci je Jevre ja su bile u senci migra ci ja pome nu tih trgo vač kih konku re na ta i tek u posled- njim de ce ni ja ma XVI II ve ka tr gov ci Je vre ji su po obi mu svo jih po slo va us pe li da se primak nu svojim hrišćan skim kole ga ma.

94 13 Fond 10 ZM, sign. IAB-10-1415-2-258. STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Mi gra ci je iz prav ca ju ga ka se ve ru tra ja le su sve do kra ja XVI II ve ka i po čet ka dugog ciklu sa Napo le o no vih rato va. Među tim, u peri o du koji je pretho dio veli ki broj poda ni ka sulta na sa trgo vač kim bene fi ci ja ma bio je pri mo ran da pre ba ci svo je stalno prebi va li šte u Austriju (Dajč 2008, 14). Beo grad posta je važan kao posled- nja sta ni ca tr gov ci ma po da ni ci ma Por te, pa i Je vre ji ma. Po slov ne ve ze sa Sko pljem, Solu nom, Jedre nom, Sofi jom i Cari gra dom se razvi ja ju veo ma brzo. Za razvoj tr- govi ne u Beo gra du posta je sve više znača jan Zemun koji je nakon dekre ta od 8. okto bra 1755. postao slobo dan grad za Jevre je u kome su mogli da ostanu da žive i ra de, ali i da lje sa ogra ni če nom mo guć no šću do se lja va nja (Fo gel 2002, 4). Jevrej ska zajed ni ca u Beo gra du se brzo opora vlja la nakon prome na iz 1739. Tako je jedna od predno sti osmanske admi ni stra ci je bila upravo moguć nost razvi- ja nja je vrej ske ma ha le ko ja je na sta vi la da se ši ri u du nav skom de lu va ro ši (Илић 1973, 429). Uveća nje broja Jevre ja tokom pete i šeste dece ni je tog veka i kasni je se može prati ti i zahva lju ju ći šire nju jevrej skog groblja na Pali lu li (Шланг 1926, 60). Tr go vi na be o grad skih Je vre ja ja ča se dam de se tih go di na XVI II ve ka u ve li koj me ri usled iz o stan ka Du brov ča na sa be o grad skog tr ži šta (Хра бак 2009, 197). Ko li ko se obim po slo va uspe šno ši rio sve do če i na rudž bi ne iz Be o gra da za pše ni cu i raž, pa je na pri mer ne ko li ko je vrej skih tr go va ca iz Be o gra da i Ze mu na ugo vo ri lo 1774. uvoz iz Zemu na u Beo grad koli či nu od skoro 3.000 tona pšeni ce i raži (Ilić 1973, 429). Du hov ni ži vot je vrej ske za jed ni ce u Be o gra du je na kon 1739. go di ne obe le žio ra bin Še lo mo Ša lem ko ji se do se lio iz So lu na ubr zo po sle us po sta vlja nja tur ske vla sti po me nu te go di ne. Še lo mo je bio po znat i kao tal mu di sta i kao be sed nik i te o log, što po tvr đu je po da tak da ga je u Am ster dam po zva la za ra bi na bo ga ta se fard ska op šti na (Шланг 1926, 58). Ra bin Še lo mo Ša lem je pri hva tio po ziv am ster dam ske op šti ne, ali je nasta vio da se potpi su je kao rabin „amster dam ski i beo grad ski” sve do svoje smrti 1781. godi ne. U pribli žno isto vreme prosla vio se i aškena zi rabin beo grad ske op šti ne, ra bin Na tan Gin cburg. On je do šao na me sto po zna tog ra bi na Je ru šal mi ja Le vi ja ko ji je oti šao iz Be o gra da na kon 1739. go di ne (Шланг 1926, 59). Me đu tim i rabin Natan je bio poznat i cenjen od svojih savre me ni ka, tako da je i on prihvatio poziv koji mu je ugledna i boga ta opšti na uputi la i 1754. se prese lio u Budim (Шланг 1926, 59). U istom peri o du, beo grad ski rabi ni su se primi li rabi na ta u nekim od naj bo ga ti jih i naj u gled ni jih op šti na. Ta kva čast je mo gla da pru ži naj bo lju sliku o ugledu i stručno sti beo grad skih rabi na u tom vreme nu. Do ga đa ji iz 1788. i no vi rat iz me đu Habzbur ške mo nar hi je i Osman skog carstva nužno su utica li i na život beo grad skih Jevre ja naro či to po okonča nju ratnih dejsta va i potpi si va nju mira u Svišto vu avgu sta 1791, koji je vratio Osmanli je u grad. Pre nji ho vog po vrat ka, ve li ki broj Se far da ko ji se pret hod no ni su po vu kli sa nji ma, na pu stio je Be o grad sa habzbur škom voj skom. Emi gri ra li su u Te mi švar, Bu dim, Beč i dru ge gra do ve Mo nar hi je (Хра бак 2009, 202). Obo ga će no je vrej sko sta nov ni štvo je pred sta vlja lo do bru me tu za pljač ku do ko je i do la zi u fe bru a ru 95 STRANCI U BEOGRADU

1792. kada su 50 uglednih i boga tih Jevre ja ubili beo grad ski Turci. Zani mlji vo je što taj ma sa kr ni su iz ve li ja ni ča ri ko ji su ovla da li Be o gra dom tek kra jem ok to bra iste go di ne. Is tra ži va či ko ji su se ba vi li isto ri jom Je vre ja u Be o gra du ne na vo de pra vi raz log za ma sa kr osim da ga ni su iz ve li ja ni ča ri (Хра бак 2009, 203). Pret po sta vlja se da je do nje ga do šlo usled ten zi je ko ja je po sto ja la u Be o gra du, ali i u ce lom pa ša lu ku u ve zi sa po lo ža jem ja ni ča ra i nji ho vom bor bom za kon tro lu (Хра бак 2009, 203). Upr kos rat nim go di na ma, u Evro pi se tr go vi na ve o ma do bro raz vi ja la na gra ni ci dve ca re vi ne i to se la ko mo že pra ti ti pre ko po slov nih ve za be o grad skih i ze mun skih je vrej skih tr go va ca. Usled ra to va, ali i po ve ća nog obi ma tr go vi ne, ku ga je u ne ko li ko na vra ta pogo di la Be o grad de cem bra 1793, ju la 1794, kao i apri la i sep tem bra 1796. go di ne. Na osno vu bro ja umr lih Je vre ja, ina če pri bli žnog bro ju umr lih hri šća na, mo že mo pret po sta vi ti da je u Be o gra du u to ku po sled nje de ce ni je XVI II veka bio pri bli žno isti broj/od nos Je vre ja i hri šća na. Po sled nja de ce ni ja kao i pr ve go di ne XIX ve ka su bile veo ma značaj ne za trgo vi nu u razme nu robe izme đu Habzburške monar hi je i Osman skog car stva. Za tr gov ce po da ni ke Habzbur ga, sto ka, na ro či to svi nje, koje su se preko Beo gra da i Šapca izvo zi le na sever, bile su od veli kog znača ja (Milić 1980, 34), kao što je pšeni ca bila veo ma važna za osmansku stranu. Beo grad ski Je- vre ji su uspe šno raz vi ja li svo ju tr go vač ku de lat nost i osim ku ge je di no su ih ja ni ča ri i da hi je ugro ža va li u po slov nim pla no vi ma. To su bi li raz lo zi po ve ća nih mi gra ci ja u Zemun koje su najzad dove le do zabra ne dose lja va nja turskih poda ni ka u Zemun 29. janu a ra 1794. godi ne, sem ukoli ko Turci ne polo že zakle tvu da se neće bavi ti tr go vi nom. Me đu tim, čak i u Ze mu nu, Je vre ji su se su o ča va li sa za bra na ma, te im je 1791. odred bom Privred nog ureda bilo zabra nje no da se bave jednim od njima tra di ci o nal nih po slo va – tr go vi nom jag nje ćom ko žom ko ja im je bi la va žna oblast prehra ne, kako se navo di u jednom doku men tu. 14 Oni u citi ra nom doku men tu iz 1794. godi ne podno se tužbu protiv ćurči ja koji su pome nu tom uredbom jedi ni mogli da se bave trgo vi nom kože. Be o grad ski Je vre ji su po čet kom XIX ve ka uspe šno uče stvo va li i u kri jum- čare nju robe zajed no sa turskim, austrijskim, srpskim i drugim orta ci ma i uprkos nesta bil noj poli tič koj situ a ci ji u Srbi ji razvi li svoje trgo vač ke poslo ve, naro či to izme đu Be o gra da i Ze mu na (Хра бак 2009, 208). U me đu vre me nu se je dan broj uspe šni jih ze mun skih Je vre ja po me rao da lje ka se ve ru i se lio u Beč. Pri tom, Sa ra je- vo je posta lo značaj ni ji centar sefard ske kultu re u odno su na Beo grad nakon 1788 (vi de ti dok to rat sa ra jev skog ra bi na: Le vi 1969). Oslo bo đe nje Be o gra da ja nu a ra 1807. je pred sta vlja lo je dan od naj ve ćih po- gro ma u isto ri ji je vrej skog ži vo ta u Be o gra du. Je vre ji su pod se ća li usta ni ke na Tur- ke, ne ki ih ni su ni raz li ko va li, a po je di ni usta ni ci su ih sma tra li kon ku ren ci jom u

96 14 Fond 10, ZM, IAB-10-1531-12-58. STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK) tr go vi ni. Si na go ga je uni šte na, a za jed ni ca ra zo re na. Deo za jed ni ce ko ji se sklo nio u Zemun je uspeo da izbeg ne ubistva, rase ja nje i ropstvo koje ih je doče ka lo u Be- o gra du na kon ja nu a ra 1807 (Хра бак 2009, 225). Po štu ju ći va žan po da tak da su Je vre ji u Ka ra đor đe vom „srp skom” Be o gra du „pred sta vlja li pra vu ret kost” (Jo va- no vić 1992, 121),15 a i uva ža va ju ći slo že nost i raz li či tost isto ri je Je vre ja pod Sr bi ma u od no su na osman sko-habzbur ške upra ve, Pr vi srp ski usta nak je do ga đaj na ko me se zavr ša va razma tra nje u ovom radu.

Zaključ ci o „strano sti” Jevre ja u Beo gra du XVII i XVIII veka Ka ko se rad ne od no si na isto rij ske oso be no sti „stra no sti” Je vre ja kao za jedni ce ko je bi nas od ve le u re la ti vi za ci ju ovog pro ble ma, do šli smo do kon kret nih zaklju ča ka o njiho vom stua tu su. Nai me, foku si ra njem na pozi ci ju Jevre ja u konkret nom pe ri o du i pro sto ru, uoče no je da su se vla sti u od no su pre ma nji ma ru ko- vodi le najpre zakon skim odred ba ma uređe nja živo ta manjin skih zajed ni ca koje su prime nji va li u mati ci. Osmanske vlasti su se tako ruko vo di le u osnovi prema šeri jat- skim za ko ni ma, a Habzbur zi pre ma ured ba ma o to le ran ci ji Je vre ja, To le ranz-pa tent i dr. Po red za kon skih, nji hov od nos su od re di la još dva kri te ri ju ma. S jed ne stra ne, „strana” im je bila kultur na osobe nost tj. razli či tost Jevre ja čak i u vizu el nom smislu če sto pro že ta i ste re o ti pi ma o ovoj za jed ni ci. Ova „stra nost” Je vre ja do ve la je do konstru i sa nja osobe nog odno sa habzburgo va ca i poda ni ka Porte prema njima. S druge strane, i jedno i drugo carstvo bili su ruko vo đe ni mate ri jal nim inte re si ma u odlu ka ma prema Jevre ji ma. Osim što je opšta činje ni ca da Jevre ji nisu učestvo va li u ratnim suko bi ma tokom XVII i XVIII veka što je značaj no odre di lo njihov status u opsad nim ili mir no dop skim pe ri o di ma, zbog oso be no sti ži vo ta ko ji su za go va ra li gra di li su raz- liči te odno se sa drugim zajed ni ca ma u Beo gra du. Dodat na slože nost posto ja la je i u razli či tim inte re si ma dve jevrej ske zajed ni ce. Živo ti sefard ske i aškena ske zajed ni ce su se pro ži ma li, ali su oči gled no ima li i re la tiv no odvo je ne to ko ve. Va žno je pome nu ti i istra ži va ti dalje njiho ve nesu gla si ce, ali i sarad nju, kao u sluča ju sa rabi nom More nom koji je vodio sefard sku opšti nu ili Moše Amari lja i proži ma nja i nado ve zi va nja funkci ja rabi na. 16 Važna tačka sarad nje dveju opšti na odno si la se na za jed nič ku ka sap ni cu – šah te raj. 15 Jo va no vić na vo di da su po da ci i ob ja šnje nja oskud na čak i kod is tak nu tih auto ra ove te me (upor. Šlang 1926, 65−68; Popo vić 1964, 316−318). 16 Pret po sta vlja se da je ra bin Mo ša Ama ri ljo usled ne su gla si ca u sa moj se fard skoj op šti ni gde su se bo ga ti ji čla no vi za jed ni ce odvo ji li od svog ra bi na, re šio da ode u Je ru sa lim (Шланг 1926, 55). Me- đu tim, pre od la ska je za mo lio čla no ve za jed ni ce da se po ko re ra bi nu Le vi ju Je ru šal mi ju dok im ne pristig ne drugi sefard ski Jevre jin iz Cari gra da. Rabin Levi je usled nedo la ska rabi na iz Cari gra da za dr žao ra bi nat u obe je vrej ske op šti ne do po nov nog us po sta vlja nja osman ske ad mi ni stra ci je u 97 STRANCI U BEOGRADU

Na i me, ne tre ba za po sta vlja ti zna čaj na bav ke hra ne u sva ko dnev nom ži vo tu za jed ni ca u ra no mo der nom Be o gra du. Na bav ka hra ne, ili kon kret no me sa, do vo- dila je do razli či tih nesu gla si ca ili sarad nje među zajed ni ca ma. Prime ra radi, Ženi Lebl izdva ja važan segment tretma na Jevre ja po šeri jat skim zako ni ma, te navo di da su Je vre ji iako u gru pi „zi mi ja” (ne mu sli man skih ma nji na) bi li po sma tra ni za seb no, re klo bi se čak za jed no sa mu sli ma ni ma po pi ta nju is hra ne ili dru gih ele me na ta ži- vota. Ona pretpo sta vlja da je razlog, rekli bismo, eventu al nog „prija telj stva” Jevre ja i mu sli ma na u to me što su ima li slič ne obi ča je: obre zi va nje , mada ne na isti način i u isto doba živo ta, za bra nu da se je de svinj sko me so, pa su imali zajed nič ke klani ce i ritu al na kupa nja , te su mo gli da ko ri ste osman ske ama me (upor. Lebl 1992, 183). Ve ro vat no im je u Be o gra du kao ori jen tal noj va ro ši bi lo do zvo lje no ku pa nje u brojnim amami ma. Ipak, u kasnom XVIII veku deša va lo se, među tim, da u Zemu nu pod Habzburzi ma 1791. godi ne, jevrej ska opšti na tuži „mesar ske arenda to re” koji „ne će da ih snab de va ju go ve đim i jag nje ćim me som”.17 Mo že se pret po sta vi ti da je je di na si na go ga ko ja je sa ve ćom si gur no šću posto ja la u Be o gra du bi la se fard ska. Ipak, na osno vu iz vo ra je oči gled no da to ni je spre ča va lo pri pad ni ke dru ge op šti ne da vr še slu žbu uko li ko su ima li „mi njan”.18 Ta ko đe, ne tre ba za po sta vi ti či nje ni cu da su mno gi is tra ži va či kon sul to va njem razli či tih iz vo ra, po seb no broj nih pu to pi sa iz ovog pe ri o da, kon sta to va li po sto ja nje čak ne ko li ko si na go ga to kom XVII ve ka ili če sto ru še nje, ob no vu ili iz grad nju si- nago ga koje je potreb no dodat no istra ži ti. 19 Dru go, je vrej ska če tvrt ili vi še njih nazi va nih „ma ha le” ili ka ko su ih pred stav ni ci dru gih za jed ni ca na zi va li „či fut ha na” ili u plano vi ma Austrija na ca samo ulice ”Gassen” (vide ti detalj ni je u: Lebl 1992; Па у но вић 1971) i je vrej ske ver ske ško le „Je ši ve” u XVII ve ku ko ju is tra ži va či smatraju vrhun cem razvo ja jevrej ske zajed ni ce u Beo gra du. Pri tom, Jevre ji su u Beo- gradu imali svoju ulicu koja se konti nu i ra no prona la zi u plano vi ma grada (vide ti detalj ni je: Đurić−Za mo lo 1992, 1997, 181−203; Rajner 1992; Jova no vić 1992; Lebl 1992; Па у но вић 1971). U re fe rent nom pe ri o du ko ji po sma tra mo po mi nje se i ne ko li ko je vrej skih gro blja, i naj zad, ne ko li ko je vrej skih če tvr ti (iz „du nav sku” ko ja ima ja san kon ti nu i tet po mi nje se još jed na „sav ska”), a opi si ovih in sti tu ci ja pri lič no va ri ra ju. Be o gra du (Шланг 1926, 56). Pre Le vi ja, be o grad ski ra bin je bio Volf (Be nja min Ziv) Jo fe Mar ga- li ot (Šle zin ger), po re klom iz jed ne od naj ču ve ni jih beč kih aške na skih po ro di ca. Nje gov do la zak na mesto rabi na nove aškena ske opšti ne je bilo od veli kog znača ja za ovu zajed ni cu u Beo gra du (Watchste in 1917, 160). Nje gov na sled nik, ra bin Le vi se po vu kao sa austrij skom voj skom iz Be- ogra da i prese lio u Temi švar, grad sa kojim je beo grad ska Aškena zi opšti na imala veo ma razvi je nu sa rad nju (Хра бак 2009, 175). 17 IAB, Fond 10, 1459-12-29. 18 Neo p ho dan broj od de set mu ška ra ca da bi slu žba mo gla da se odr ži. 19 O iz grad nji si na go ga raz li či tog bro ja o če mu i da lje tra ju po le mi ke is tra ži va ča, vi de ti npr: (Raj ner 98 1992, Hra bak 1971). STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Brušov plan Beograda Odnos Jevre ja sa drugim zajed ni ca ma bitno je odre đi va la i zatvo re nost/otvore nost osta lih za jed ni ca, ali i či nje ni ca da u Be o gra du ni su for mi ra li če tvrt ti pa „geta” koji je posto jao u nekim centri ma po uzoru na Vene ci ju i njen jevrej ski „ge- to” sa izra zi to zatvo re nom jevrej skom zajed ni com (opšir ni je o getu i jevrej skim če tvr ti ma vi de ti u: Hol mberg 2012). Me đu tim, iz pret hod nog po gla vlja, oči gled na je dina mič nost trgo vač kih odno sa i konku ren ci je koja je posto ja la u Beo gra du, ne 99 STRANCI U BEOGRADU

tako boga tom a osiro ma še nom nizom raza ra nja. Iz slože nih odno sa zajed ni ca, te slo že nih in te re sa ko je su za stu pa le raz li či te vla sti u Be o gra du XVII i XVI II ve ka, razvi ja li su se i nepri ja telj ski/pri ja telj ski odno si prema Jevre ji ma. Među tim, „stranci” su posta ja li svi, a poseb no je važno ista ći da su i Srbi bili stranci za habzburšku i osman sku vlast sve do Pr vog srp skog ustan ka. Sma tra mo da tek raz u me va njem ove gu ste ur ba ne ma pe sa su ko bom raz li či tih in te re sa i raz li či tih za jed ni ca ko je su se bo ri le za svo je me sto i op sta nak u Be o gra du, mo že raz u me ti po zi ci ja Je vre ja. Ti me je ovaj rad na ja va bu du ćih, in te gral nih is tra ži va nja ove te me. U du gom pe ri o du (XVI) XVII−XVI II ve ka, je vrej ska za jed ni ca u Be o gra du je imala dina mi čan život sa, u osnovi, konti nu i ra nim insi sti ra njem na očuva nju svo jih kul tur nih vred no sti. Je vre ji su se u ra no mo der nom Be o gra du ba vi li ni zom pro fe si ja tra di ci o nal no na me nje nih ovoj za jed ni ci tj. u skla du sa nji ho vom oso be- nom istori jom. Uspeva li su da očuva ju društve ne norme kako u pogle du reli gij skih obre da, speci fi čnog sudstva i to neza vi snog (sa sudi ja ma daja ni ma ). Jevrej ska zajedni ca u Beo gra du je konti nu i ra no insi sti ra la na izgrad nji sopstve nih insti tu ci ja. Život Jevre ja u Beo gra du pratio je peri o de kada se grad boga tio i širio, a ne- ret ko su po sta ja li žr tve nje go vih broj nih ra za ra nja. Vr lo če sto su obe su ko blje ne strane oko Beo gra da, turska i austrijska, gleda le na Jevre je kao na zajed ni cu koja ima po ten ci jal da im do no si do dat ni iz vor pri ho da, što je zna čaj no od re di lo sta tus ove za jed ni ce. Ta ko đe, to je su štin ski raz li ko va lo tret man Je vre ja u od no su na sve dru ge za jed ni ce i ob li ko va lo od nos vla sti pre ma nji ma pod svim upra va ma to kom XVII i XVI II ve ka.

Neobjavljeni izvori: Istorijski arhiv Beograda, Fond 10 Zemunski magistrat – Zemun.

Literatura: Абрамовић, Владимир. 2013. „Прилози биографији царског генерала грофа Џона Одвијера, команданта Београда (1718−1722).” Београдски историјски гласник 91−99. Achim, Viorel. 2004. Th e Roma in Romanian History. Budapest: Central European University Press. Barišić, Srđan. 2006. „Jevreji u Beogradu.” Religija i tolerancija 5: 71−83. Dajč, Haris. 2008. Uticaj Helenizma u Jugoistočnoj Evropi XVIII i XIX veka. Master rad. Beograd: Filozofski fakultet. −−−. 2010. Sava slope and its historic and urban development fr om earlz XIX century until second half of XX century, MA Th esis, London: University College London School of 100 Slavonic and East European Studies. STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Ђорђевић, Милош. 2013. „Краљевство Србија” 1720−1739. докторска дисертација. Филозофски факултет Универзитетa у Нишу. Ђурић-Замоло, Дивна 1977. Београд као оријентална варош под Турциmа, 1521-1867: архитектонско-урбанистичка студија. Београд: Музеј града Београда. −−−. 1992. ”Arhitektura i građevinarstvo Jevreja u Beogradu.” Zbornik/Jewish Studies 6: 216- 243. Elibol, Numan and Kucukkalay, Abudullah Mesud. 2011. ”Implementation of Commercial Treaty of Passarowitz and the Austrian Merchants, 1729−1750.” U Th e Peace of Pas- sarowitz 1718, Edited by Charles Ingrao, Nikola Samardžić and Jovan Pešalj, 159−178. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press. Fogel, Danilo. 2002. Jevrejska zajednica u Zemunu, hronika (1739-1945). Beograd: Jevrejska opština Zemun. Friedenreich, David М. 2011. Foreigners and Th eir Food: Constructing Otherness in Jewish, Christian, and Islamic Law. Berkley/Los Angeles/London: California University Press. Holmberg, Eva Johanna. 2012. ”An Otoman City of Strangers: Placing the Jews in Early Mod- ern English Text on Istanbul.” Città e Storia VII/1:117-134. Храбак, Богумил. Јевреји у Београду до краја XVII века. Београд: Музеј града Београда. −−−.1991. ”Јевреји у северној Србији 1688−1739. године.” Зборник Народног музеја XXI: 49−97. −−−. 2009. Јевреји у Београду до стицања равноправности (1878). Београд: Српски генеолошки центар. Илић, Танасије. 1973. Београд и Србија у документима архиве Земунског магистрата од 1739. до 1804. год. Београд: Историјски архив. Inaldžik, Halil. 2003. Osmansko carstvo: klasično doba 1300−1600. Beograd: Utopija. Ingrao, Charles W. 2000. Th e Habzburg Monarchy, 1618−1815. 2nd edition. New Approach- es to European History, Book 21. Cambridge: Cambridge University Press. Jačov, Marko. 1983. Spisi tajnog vatikanskog arhiva XVI-XVIII veka. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. Jovanović, Nikola. 1992. „Pregled istorije beogradskih Jevreja do sticanja građanske ravno- pravnosti.” Zbornik/Jewish Studies 6: 115−166. Kann, Robert A. 1980. A History of the Habzburg Empire, 1526-1918. Berkley/Los Angeles/ London: University of California Press. Kocić, Marija. 2013. „Novi stranci u ranomodernom Beogradu – diplomate” Limes plus 2: −−−. 2014. Diplomatija u službi kapitala: Evropske nacije na Osmanskom Levantu (XVI-XVIII vek). Beograd: Hesperia edu. Lebl, Ženi. 1992. „Tragedija beogradskih Jevreja 1968. godine.” Zbornik 6: 183−200. −−−. 2001. Do ‘konačnog rešenja’: Jevreji u Beogradu 1521−1942. Beograd: Čigoja. Levi, Moric. 1969. Sefardi u Bosni (prilog istoriji Jevreja na Balkanskom poluostrvu). Beograd: Savez Jevrejskih opština. 101 STRANCI U BEOGRADU

Miller, Michael L. 2010. ”Mikulov.” YIVO Encyclopedia of Jews in Eastern Europe. http:// www.yivoencyclopedia.org/article.aspx/Mikulov (accessed January 28, 2014) Mirković, Aleksandar. 2013. Uloga kafe u konstruisanju nacionalnog identiteta Engleske, Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture. Пауновић, Миленко. 1971. Београд кроз векове. Београд: НУ „Светозар Марковић”. Pešalj, Jovan. 2011. ”Making a Prosperous Peace: Habzburg Diplomacy and Economic Policy in Passarowitz.” U Th e Peace of Passarowitz 1718, Edited by Charles Ingrao, Nikola Samardžić and Jovan Pešalj, . West Lafayette, 141−158. Indiana: Purdue University Press. Petrić, Hrvoje. 2011. ”Th e Navigation and Trade Agreement of 1718 and Ottoman Orto- dox Merchants in Croatia and the Military Border” U Th e Peace of Passarowitz 1718, Edited by Charles Ingrao, Nikola Samardžić and Jovan Pešalj, 179−190. Purdue Uni- versity Press. Поповић, Сретен Л. 1950. Путовање по новој Србији 1878-1880. Београд: Српска књижевна задруга. Поповић, Душан. Ј. 1964. Београд кроз векове. Београд: Туристичка штампа. Rajner, Mirijam. 1992. „Jevrejska groblja u Beogradu.” Zbornik/Jewish Studies 6: 201−215. Samardžić, Nikola. 2011. ”Th e Emergence of the Baroque in Belgrade.” U Th e Peace of Pas- sarowitz 1718, Edited by Charles Ingrao, Nikola Samardžić and Jovan Pešalj, 255-266. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press. Самарџић, Радован. 1961. Београд и Србија у списима француских савременика XVI–XVII век. Београд: Историски архив Београда. Stojanovich, Trayan 1960. ”Th e Conquering Balkan Orthodox Merchant.” Th e Journal of Eco- nomic History 20/2: 234−313. Studemont-Halévy, i Gaëlle Collin. 2008. „Sefard sur les rives du Danube. Vienne et la Lit- térature Judéo-Espagnole” MEAH sección Hebreo 57: 149−211. Шланг, Игњат. 1926. Јевреји у Београду. Београд: издање аутора. Üstündag, Nahegan. 2006. Power Politics in the Ottoman Balkan provinces: A Case Study of Pazvandoğlu Osman. MA Th esis. School of Social Sciences: Middle East Technical University. Watchstein, B. 1917. Die Inschrift en des alten Judenfr iedhofs in Wien. Wien-Leipzig: B.I.

Summary: Position of Jews under Ottoman and Habzburg in Belgrade: Strangers, Minorities and Collaborators (XVII–XVIII century) Th e Jews resided in Belgrade since the Medieval Ages, but aft er Belgrade became Ottoman city in XVI century, the Sephardi Jews become dominant. Th eir community fl ourished during the XVI century except for the last two decades, 102 when the community was for the fi rst time almost wiped out. In XVIII century STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK) two decades of Austrian governance brought many changes – among others, a big migration of Ashkenazi Jews to Belgrade took place. Peace treaties between Austria and Ottoman Empire, like the one in Passarowitz of 1718, enabled fur- ther fl ourishing of Jewish community in Belgrade but also migrations towards the North. Turbulent times of last decades of XVIII and fi rst few years of XIX century did not harm Jewish community except in 1797. Th e Napoleonic Wars in Europe gave new opportunities for trade, smuggling and enrichment to Belgrade Jews. Th e Belgrade Jewish community was almost completely annihilated in 1807, when Belgrade was taken over by Serbs during the First Serbian Uprising. Th erefore, the goal of this paper is to put into context the position of Jews in Belgrade during Austrian and Turkish rule. Sources were carefully selected and this paper is actually an upgrade and theoretical-critical review of literature on this subject available so far. Th e authors of this paper tried to achieve better insight into Jewish position and criticize discourse on Jewish community as excommunicated from major social circumstances or, even more oft en, observed out of its social context. In the period considered in this paper both Serbs and Jews, in some period even Turks and other nations, were from diff erent perspectives considered „foreigners” in Belgrade. Even authorities, being either Turkish or Austrian, were ethnically mixed, and that made human relations in the city at the border of great empires even more complicated. Th e authors are of opinion that, on one hand, reviewing dynamic ethnic map of urban Belgrade in its early modern times can help understanding complexity of Jewish status. On the other hand, it is necessary to highlight diff erent cultural values and institutions of that community.

Key words: Jews, Belgrade, strangers, Ottoman Empire, Austrian Empire, Early Modern History, Ashkenazi, Sephardi

Rad prijavljen: 10. 5. 2013 Rad recenziran: 26. 7. 2013. Rad prihvaćen: 15. 8. 2013.

103

UDK: 272-789.5-764(497.11)”1580/1632”

Isu sov ci u Be o gra du: Originalni naučni rad

1580–1632. go di ne: J el en a T OD OR OV I Ć U MISI JI VERSKOG Filo zof ski fakul tet Uni ver zi tet u Be o gra du OBRAZO VA NJA * je le na.to do ro [email protected]

Pr vi od pri pad ni ka Bra će Isu so ve Dru žbe ko ji je bo ra vio na tlu da na šnje Sr bi je bio je obra zov ni Du brov ča nin, pa tre Bar tol Sfon dra ti. Pr va eta pa mi- sio nar skog delo va nja Isuso va ca u Srbi ji može se nepre kid no prati ti od misi je po me nu tog Du brov ča ni na Sfon dra ti ja ko ji je osa me de se tih go di na XVI ve ka po pa pi noj in struk ci ji ova mo upu ćen kao ”bo go u go dan i ra dan… obra zo van i vešt u mo ral noj te o lo gi ji”, pa sve do pr ve po lo vi ne 1632. ka da, pro ka za ni od strane bosan skih fr a nje va ca, po sled nja bra ća bi va ju prog na na iz Be o grada a njiho va imovi na zaple nje na. Okosni ca misi o nar skog rada pripad ni ka ovog reda je osniva nje najpre beo grad ske rezi den ci je, a zatim i gimna zi je za ka to lič ku mla dež 1613. go di ne, te in ter na ta dve go di ne ka sni je. Naj ve ći dopri nos razvo ju kato lič kog prosve ti telj stva u Srbi ji imaju čuve ni jezi ko slo- vac i na uč nik, pre vo di lac Sve tog pi sma na na rod ni slo ven ski je zik što kav- skog na reč ja, pa tre Bar tol Ka šić i pa tre Ištvan Si ni. Go di ne 1619. za tva ra se in ter nat a na red ne i gim na zi ja. Obra zov na de lat nost isu so va ca pre ki da se, konač no, 1632. godi ne da bi se obno vi la tek u nared nom veku.

Ključne reči : Isu sov ci, franjev ci Beo grad, Bartol Sfondra ti, Bartol Kašić, Ištvan Si ni, Pe tar Ma za re ki

Isto vre me no kad se hri šćan ski Is tok našao zaro bljen u okviri ma moćnog carstva druge vere, zapad no hrišćan stvo pretr- pe lo je ve li ke po tre se či ji je epi cen tar bio unu tar sa me ri mo ka to lič ke cr kve. Naj sna- žni ji udar to kom vi še de ce nij skog pre vi ra nja za dao je ka to li čan stvu Mar tin Lu ter kada je na vrati ma crkve u Viten ber gu 1517. godi ne ista kao čuve nih 95 teza o

* Ovaj rad na stao u okvi ru na uč nog pro jek ta Moder ni za ci ja Zapad nog Balka na Mini star stva prosve te, nau ke i tehno lo škog razvo ja Repu bli ke Srbi je (ev. br. 177009). 105 STRANCI U BEOGRADU

cr kve nom ustroj stvu, dog ma ma i in dul gen ci ja ma, usme re nih pro tiv zlo u po tre ba viso kog svešten stva na čelu sa papom. Ovim činom zvanič no je otpo če la refor ma cija usled ko je je cr kva ne pro vat no iz gu bi la ve li ki broj ver ni ka i te ri to ri ja. Kao ne po- sredni odgo vor na uruša va nje autori te ta Vati ka na i njego ve hije rar hi je javio se novi mo na ški red kog je 1534. go di ne u Pa ri zu osno vao po sve će ni ba skij ski sve šte nik Ig na cio Lo jo la1. ”Isu so va Dru žba” (So ci e tas Iesu) ustro je na je na če li ma ko ja je njen osnivač propi sao u Formu la isti tu ti , či je su osnov ne cr te po tvr đe ne 1540. go di ne papskom bulom Re gi mi ni mi li tan tis Ec cle si ae (Vlasti vojnič ke crkve ), ko jom je zva- nič no i usta no vljen isu sov ski mo na ški red. U pri log to me ko li ko je osni va nje ovog lojal nog reda bilo spason so no za kato lič ku crkvu govo ri i jedna anegdo ta koja kaže da je pa pa Pa vle III pro či tav ši na če la Re da, uz vik nuo: ”Di gi tus Dei est hic!” (Ovde se ume šao prst Bo ži ji). Naj va žni ja no vi na u od no su na do ta da šnje re do ve ogle da la se u četvr tom zave tu čijim se izri ca njem tek posta ja lo puno prav nim članom Družbe Isuso ve. Pro fes si (po tvr đe ni) su, po red tri osnov na mo na ška hri šćan ska za ve ta – či- sto ta, po slu šnost i si ro ma štvo, po la ga li i če tvr ti za vet – votum solem ne obedi en ti ae Sum mo Pon ti fi ci cir ca mis si o nes (sve ča ni za vet na po slu šnost vr hov nom po gla va ru cr kve po pi ta nju mi si ja). ”Vero va ću da je belo koje vidim ustvari crno samo ako mi pretpo stva lje ni tako kaže”, rekao je jednom Lojo la, na čijoj je posve će no sti održa va- nju po sto je ćeg cr kve nog po ret ka ute me lje no ce lo kup no de lo va nje Re da. Oču va nju stro ge cr kve ne hi je rar hi je od go va ra lao je i stro go hi je rar hij sko ure đe nje unu tar iste Družbe Isuso ve prema kome je autori tet pretpo sta vlje nog nepri ko sno ven i zahte va bezre zer vno poko ra va nje. Ovakav vojnič ki pristup ne treba da čudi ako se uzme u ob zir sva si li na ko jim su re for ma tor ski po kre ti uda ri li na ustroj stvo ri mo ka to lič ke crkve. Među tim, nije samo refor ma tor ske otpad ni ke treba lo privo le ti natrag pod skute Vati ka na. Ec cle sia mi li tans i nje ni no vi voj ni ci, je zu i ti, ima li su da se bo re i sa dru gim je re ti ci ma, ras kol ni ci ma i ne ver ni ci ma. U tre nu ta ku u kom je, s jed ne stra ne, ve li kom bro ju ver ni ka Sve to pi smo po no vo po sta lo osnov ve re na uštrb pap skog auto ri te ta a, sa dru ge, is toč na cr kva zna čaj no uz dr ma na pot pa da njem nje nih te ri to ri ja pod tur sku vlast, pri rod no je bilo što je papa Pije V (1566–1572) odlu čio da se okrene hrišća ni ma na Isto ku u na di da će ta ko na do me sti ti gu bit ke uzro kov ne re for ma tor skim de lo va njem. Nje- gov plan ti cao se, pre sve ga, Bal kan skog po lu o str va i to ne sa mo ri mo ka to li ka već i pravo slav nog stanov ni štva koje je treba lo preve sti natrag u svehri šćan sku zajed-

1 In gan sio Lo pez de Lo jo la (1491–1556) ro dio se na do mak San Se ba sti ja na u Ba ski ji kao tri na e sto de te lo kal ne ple mić ke po ro di ce. Bo re ći se u od bra ni Pam plo ne (1521) pro tiv An ri ja II Na var skog teško je ranjen i za dugo je ostao nepo kre tan. Tokom više me seč nog oporav ka Igna cio je čitao sve- tač ka ži ti ja i od lu čio da i sam po sve ti svoj ži vot ve ri. Po Lo jo li nom do la sku u Rim 1540. go di ne pa pa Pa vle III (1534–1549) ga je pro iz veo u sve šten ka za jed no sa še sto ri com nje go vih ko le ga sa studi ja sa koji ma je i osnovao Isusov ski red. Igna cio Lojo la je kano ni zo van 1622. godi ne za ponti- 106 fi ka ta pape Grgu ra XV, iste godi ne kada je osnova na i Kongre ga ci ja za propa gan du vere. ISU SOV CI U BE O GRA DU: 1580–1632. GO DI NE:U MI SI JI VER SKOG OBRA ZO VA NJA nicu pod papskim žezlom (Rado nić 1950, 3–4). U prilog ovakvom planu išlo je najpre to što je Balkan najve ćim delom uveli ko već bio umiren unutar Osmanlij- skog carstva, kao i to što je tursku vlast slabo zani ma la pode la među hrišćan skim poda ni ci ma. Kao apo stol ski vi zi ta tor bal kan skih obla sti iza bran je 1571. go di ne ston ski bi skup, fra Bo ni fa ci je Ste fa no vić Dra ko li ca2, i upu ćen naj pre u Bo snu i Bu gar sku. Nakon nepo volj nih izve šta ja dobi je nih iz ovih kraje va o polo ža ju i broju verni ka, papa Grgur XIII (1572–1588) odlu ču je da vizi ta ci ju treba nasta vi ti i u istoč nim delo vi ma Hrvat ske, te Srbi ji i južnoj Ugarskoj. Kako čita mo u tački pet papske instruk ci je od fe bru a ra 1580. go di ne3, pa pa sma tra da je neo p hod no da Ste fa no vić uzme za po moć ni ka i pra ti o ca još ne kog sve šti ka ka ko bi se ova te ška mi si ja što bolje obavi la. U tu svrhu mu dode lju je dubro vač kog isusov ca Barto la Sfondra ti ja 4 ko ji se za ovo po slu ša nje pre po ru čio svo jom po bo žno šću i do bro tom, obra zo vanjem i te o lo škom prak som te, ko nač no, ti me što je bi sku pov su na rod nik pa go vo ri i je zik ta mo šnjeg sta nov ni štva (Fer men džin 1892, 322–323). Ka ko sa zna je mo iz ove opse žne instruk ci je sači nje ne od pede set i devet tača ka, cilj Stefa no vi će ve vizi- ta ci je bio je pre sve ga da se za be le ži broj i sta nje ka to lič kih sve šte ni ka, do ba ra i ver- nika u ovim za dugo vreme na napu šte nim i prepu šte nim oblasti ma, te da se utvrdi i za be le ži ta čan broj ot pad ni ka, je re ti ka i ras kol ni ka i da se nji ho vo do ta da šnje de lo va nje ne u tra li še a bu du će osu je ti, kao i da se ta mo šnje sve šten stvo upo zna sa odlu ka ma Trident skog konci la. Konač no, ništa manje važan zada tak stavljen pred Ste fa no vi ća bio je da is pi ta mo guć nost otva ra nja ško la za ka to lič ku mla dež i bu du- će sve šten stvo u tim kra je vi ma, od no sno da se va lja ni mla di ći upu te na ško lo va nje u kole gi ju me u koji ma se nasta va vrši na njiho vom mater njem jezi ku 5. Obi la zak ovih

2 Bo ni fa ci je Stefa no vić Drako li ca (Boni fa cio de Stepha nis), rođen je krajem XV veka na ostrvu Lo- pud, u Dal ma ci ji. Stu pio je u fra nje vač ki mo na ški red i ško lo vao se u nji ho vom uči li štu u Du br ov- ni ku, u kom je ka sni je pre da vao. Uče stvo vao je na Tri dent skom kon ci lu či je je od red be za stu pao i širio tokom dve apostol ske vizi ta ci je na koje je bio poslat. Najpre je obi šao Rusi ju 1565. Godi ne, kad je bora vio i na dvoru Ivana Groznog, dok je godi ne 1580. krenuo na Balkan. Umro je u Temi- šva ru 1582. go di ne. 3 Fer men džin po gre šno da tu je in struk ci ju u go di nu 1582. (Va ni no, 1934, 2). Ka ko vi di mo iz jed nog kra kog iz ve šta ja kog je iz Su tje ske po slao u Va ti kan, Bo ni fa ci je je 15. de cem bra 1580. go di ne već zavr šio vizi ta ci ju Bosne i Herce go vi ne. Pride, već u rano leto 1580. godi ne, Boni fa ci je umire u Te- mišva ru te nije mogu će da je samo u par mese ci obi šao sve kraje ve o koji ma izve šta va (Fermen džin 1892, 313). 4 Bar tol Sfondra ti (Barto lo meo Sfondra ti) rođen je u Dubrov ni ku 1534. godi ne. Kao izu zet no obrazo van sve šte nik do bio je za da tak da za po tre be svog re da pre ve de ka te hi zis Špan ca Di je ga La de zma na dubro vač ki dije le kat. Njego vo pore klo i obrazo va nje prepo ru či li su ga kao prati o ca apostol skom vizi ta to ru Boni fa ci ju Stefa no vi ću u vizi ta ci ji Balka na. Na ovom putu Sfonda tri je 1583. godi ne umro u Te mi šva ru. 5 Ugar sko-ilir ski ko le gi jum u Bo lo nji osno van 1554. go di ne, od no sno Ilir ski ko le gi jum ko ga je osnovao papa Grgur u Lore tu iste godi ne kad je poslao i Stefa no vi ća u vizi ta ci ju. 107 STRANCI U BEOGRADU

te ri to ri ja tra jao je do 1582. ka da je s po čet ka le ta u Te mi šva ru umro bi skup Bo ni- faci je Stefa no vić. Godi nu dana kasni je u istom gradu umro je i Bartol Sfondra ti. Iako se u izvo ri ma doslov ce to ne spomi nje, nema sumnje da su papski vizi ta to ri ovom prili kom obi šli i Beo grad (Vani no 1934, 3). Sle de ća po se ta Be o gra du pred stav ni ka je zu it skog re da po tvr đe na u iz vo ri ma, ve za na je za 1612. go di nu ka da su ova mo sti gli oci Bar tol Ka šić6 i Ištvan Sini 7. Iako je već 1584. godi ne usledi la nova apostol ska vizi ta ci ju Alba ni je, Srbi je i ”sused nih zema lja” na koju su bili upuće ni Isuso vac Toma Rađo i Aleksan dar Komu lo vić 8, ne zna se po u zda no da li su Isu sov ci de lo va li u Be o gra du u tri de set go di na iz me đu Ste fa no vi će ve i Ka ši će ve i Si ni je ve mi si je (Va ni no 1934, 4). S po čet ka XVII ve ka Be o grad je već uve li ko pre ra stao okvi re po gra nič nog utvr đe nja i, na šav ši se sad već du bo ko u unu tra šnjo sti car stva, raz vio u va žan tr go- vač ki i za nat ski cen tar evrop skog de la tur ske ca re vi ne. Prem da u uprav nom si ste mu Tur ske Be o gra du ni je da ta ne ka zna čaj ni ja ulo ga, on se iz dvo jio kao tr go vač ko i za- natsko sredi šte kome je bila potči nje na najpre sever na Srbi ja a zatim, kako se granica dalje pome ra la, u nepo sred nu zavi snost od Beo gra da dospe li su i obližnji delo vi Bo sne, Sre ma, Ba na ta, Vla ške i Bu gar ske (Sa mar džić 1974, 366). Osim što je rat na kli ma ko ja vla da gra do vi ma po gra nič nih oba sti ustu pi la me sto mir no dop skom ži- vo tu, pre sud ni uti caj za ta kav raz voj Be o gra da imao je sva ka ko nje gov iz van re dan geo graf ski polo žaj čvori šta kopne nih i vode nih pute va. Toko vi reka Save i Duna va, ali i Dra ve, Ti se, Ta mi ša i ta da još plov ne Mo ra ve, upra vo su u Be o gra du ve zi vali carski drum. Reče ne povolj no sti privu kle su u grad razli či te trgo vač ke skupi ne ko je su naj pre se zon ski de lo va le, a za tim se u gra du i stal no na sta ni le. Ta ko po red musli ma na i lokal nog srpskog stanov ni štva, s počet ka XVII veka među stalno nase lje nim sta nov ni ci ma Be o gra da sre će mo je vrej ske, grč ke, bo san ske i du bro vač ke trgov ce. Prema izve šta va nju papskog vizi ta to ra Petra Maze re ki ja Beo grad je 1633. godi ne imao čak 60.000 stanov ni ka od čega 1.700 kato li ka (1.500 Bosa na ca i 200 Du brov ča na). Da kle, u vre me Ka ši će vog i Si ni je vog bo rav ka broj ka to lič kih hri šća- na nije mogao biti značaj no manji. Za svoje duhov ne potre be kao i potre be svoje ka to lič ke sa bra će, Du brov ča ni su još u XIV ve ku po di gli ma lu ka pe lu po sve će nu Bo go ro di ci u ko joj su do do la ska Isu so va ca po slu ži va li bo san ski fra njev ci.

6 Bar tol Ka šić (Bar to lo meo Cas sio) ro đen je u gra du Pa gu na isto i me nom ostr vu 1575. Go di ne. Pri- stu pio je Dru žbi Isu so voj u či jim se ko le gi ju mi ma i uči li šti ma ško lo vao ši rom Ita li je. Kao iz u zet no nada re ni jezi ko slo vac, napi sao je Grama ti ku ilir skog jezi ka i Ilir sko-ita li jan ski rečnik. Na zahvtev Kon gre ga ci je za pro pa gan du ve re, pri re dio je i pre vod Bi bli je na na rod ni slo ven ski je zik što kav skog na reč ja ije kav skog iz go vo ra ko ji, na kon broj nih ra spri, o kon cu ni je pri hva ćen kao ka non ski. Vi še pu ta je upu ći van u pap ske mi si je na Bal ka nu za po tre be ta mo šnjeg ka to lič kog sta nov ni štva. Ove po ho de je pred raj ži vo ta opi sao u svo joj Auto bi o gra fi ji. Umro je u Ri mu 1650. go di ne. 7 Ištvan Si ni (Step han Szi ni) ro đen je u Er de lju 1577. go di ne. U no vi ci jat je stu pio 1602. go di ne. 108 8 U vre me kad je po slat u vi zi ta ci ju, Ko mu lo vić još ni je bio stu pio u Isu so vu Dru žbu. ISU SOV CI U BE O GRA DU: 1580–1632. GO DI NE:U MI SI JI VER SKOG OBRA ZO VA NJA

Sude ći po izve šta ji ma što su ih za prethod nih vizi ta ci ja ovih oblasti slali kako sa mi vi zi ta to ri, ta ko i lo kal no sve šten stvo, du hov ni ži vot ve ru ju ćih ka to li ka u Sr bi ji b i o j e u n a jm an j u r uk u z ap os t av l j e n . M n og e p ar oh ij e s u b il e t ol ik o s ir om aš n e d a nisu mogle da izdr ža va ju niti jednog kape la na, a onde gde ga je i bilo, prakti ko va nje verskog živo ta zavi si lo je od njego vog ličnog oseća ja odgo vor no sti i obrazo va nja. Ta ko đe, s pa dom Be o gra da u tur ske ru ke 1521. go di ne pre sta la je da po sto ji be o- gradska bisku pi ja koja je u nared nim godi na ma prene ta u Smede re vo. Nije pozna- to, među tim, da li su smede rev ski bisku pi bili samo titu lar ni ili su zai sta bora vi li u svo joj di je ce zi. Te ško je išta po u zda no re ći o pod ruč ju pod upra vom sme de rev skog bisku pa u drugoj polo vi ni XVI i poče t kom XVII ve ka, ali se oprav da no mo že pret- posta vi ti da se ona prote za la isklju či vo na male oaze kato lič kog življa nasta nje nog u Smede re vu i Beo gra du (Mitro vić 2008, 217–228). Ovo su okol no sti ko je vla da ju me đu ka to li ci ma u Sr bi ji u tre nut ku ka da ovamo stižu isusov ci Sini i Kašić. O cilje vi ma papske misi je na koju su posla ti, Kašić nas oba ve šta va u svo joj op se žnoj auto bi gra fi ji. Pre no se ći u ce lo sti pap sku po ve lju, on sam kaže da je misi ja usmere na na to da se ”propo ve de njem reči boži je i delje- njem sa kra me na ta ver ni ka to li ci utvr de u ka to lič koj ve ri a ras kol ni ci i kri vo ver jem za ra že ni hri šća ni vra te na pra vi put” (Ka šić 2006, 32). Za ni mlji vo je da se Ka šić o svom bo rav ku u Osman skoj ca re vi ni iz ja šnja va uvek kao o mi si ji, dok će ga ka sni je ne ki Fra njev ci pro ka za ti Tur ci ma kao apo stol skog vi zi ta to ra. Me đu tim, ka ko to ne po mi nju ni Ka šić ni Si ni, ni ti ge ne ral Re da Kla u dio Akva vi va (1581–1615), te ka ko ne ma po me na o to me ni u osta loj ar hiv skoj gra đi, naj ve ro vat ni je da Ka ši ćev i Si ni jev od la zak u Tur sku 1612. go di ne ni je imao ka rak ter vi zi ta ci je. No, ka kva god da je formal na priro da ove misi je bila, njeni cilje vi nisu se bitno razli ko va li od cilje va vizi ta ci ja s kraja XVI veka. Učene isusov ce Vati kan je poslao u želji, pre svega, da zau sta vi rapid no šire nje re for ma tor skog uče nja ko je je za hva ti lo Ugra sku i okol ne kra je ve ali i da, obra zu- ju ći ih u ka to lič kom du hu, pri do bi je pra vo slav ne ver ni ke ko ji od ras pa da srp ske sred njo ve kov ne dr ža ve ni su ima li svo jih ško la. Te žnje ka to lič ke cr kve po klo pi le su se sa potre ba ma dubro vač kih trgo va ca čija kolo ni ja beše nara sla toli ko da podu ča- vanje mladi ća po kuća ma, maga za ma i kod kape la na nije više moglo da zado vo lji potre be za pisme nom omladi nom. Tako su, zahva lju ju ći svesrd noj pomo ći dubro- vačkih trgo va ca, isusov ski oci odmah po dola sku u Beo grad uspo sta vi li malu rezi- denci ju a već nared ne 1613. godi ne osniva li i prvu gimna zi ju za kato lič ku mladež. Ka ko sa zna je mo iz pi sma ko je je Si ni ok to bra 1613. go di ne upu tio ge ne ra lu Re da, ina če pr vog pi sme nog sve do čan stva o be o grad skoj gim na zi ji, na sta va se odr ža va la u ”za jed nič kom ora to ri ju mu”, od no sno je di noj ka to lič koj ka pe li u Be o gra du ko ju su sada deli li bosan ski franjev ci i novo do šla isusov ska braća. Sini dalje piše da je pr ve go di ne ško la već bro ja la 32 uče ni ka me đu ko ji ma je bi lo tek 5–6 Ma đa ra ko je je pou ča vao jedan mađar ski konver tit (Vani no 1934, 8). Rani je iste 1613. godi ne 109 STRANCI U BEOGRADU

Kašić je napu stio Sini ja i otišao nazad u Dubrov nik. Iako je sada ostao samo jedan predstav nik Reda, te novci dobi je ni za misi ju nisu mora li da se dele na dvoje, prili ke su bi le to li ko ne po volj ne da se Si ni, ne ma ju ći od če ga da ži vi, spre mao i sam da ode. Me đu tim, po sve mu su de ći du bro vač kim tr gov ci ma bi lo je od iz u zet nog zna ča ja pri su stvo uče nih kle ri ka ko ji su im, pri de, bi li na klo nje ni vi še ne go bo san- ski franjev ci koji su, po priro di stvari, nagi nja li konku rent skoj bosan skoj trgo vač koj skupi ni. Stoga je čak devet na est Dubrov ča na potpi sa lo pismo upuće no 23. marta 1613. go di ne Rim skoj ku ri ji ko jim se oba ve zu ju da će iz dr ža va ti oca Si ni ja za sve vre me nje go vog bo rav ka u Be o gra du (Va ni no 1934, 8). Nared ne 1614. godi ne Sini šalje Akvavi vi pismo u kom opšir ni je piše o prili- kama u Beo gra du. Broj đaka je spao na 30 ali se očeku ju novi iz Bosne. Pove ća nje bro ja đa ka je dan je od raz lo ga ko je je Si ni na veo tra že ći do zvo lu od ge ne ra la Re da da ku pi ku ću ne kog du bro vač kog tr gov ca. On do da je da je ka pe la (ora to ri jum) u kom se do ta da odr ža va la na sta va, to li ko ma la da u nje ga ne mo gu sta ti svi uče- nici. Gužva nije samo kada je nasta va u toku. Za svete službe neretko dođe toliko pa stve da, ne mo gav ši svi da sta nu u ka pe lu, mi su pra te iz obli žnjih du ća na. Na sve to, bu du ći da je ka pe la na ras po la ga nju i nje mu i fra njev ci ma, če sto mo ra du go da če ka da bi oba vio svo je sve šte nič ke du žno sti te je ne ma li broj pu ta bio prinu đen da ispo ve da verni ke u trgo vač kim radnja ma. Konač no, već se uočava ju klice začet ka đačke kongre ga ci je budu ći da se poje di ni učeni ci skuplja ju u odre- đe ne da ne da se za jed no mo le, raz go va ra ju o du hov nim stva ri ma i či ta ju bo go u- god ne knji ge. Ne i naj ma nje va žan je i po sled nji raz log kog u svo jim na sto ja nji ma da ubedi Akvavi vu navo di Sini. Nai me, on kani da u Beo gra du osnuje inter nat (Va ni no 1934, 8). Po br o ja ni raz lo zi na vo de nas na za klju čak da su isu sov ci nji ma svoj stve nim pregnu ćem udahnu li novi život u rad male ne kape le te da su, otuda, i potre be ka- tolič kog stanov ni štva sada nadra sle njene okvire. Popu lar nost koju su jezu i te stekle a koja se, izme đu ostalog, ogleda la i u tome što se tada šnji papski posla nik na Porti, Gašpar Graci ja ni, lično zalo žio kod sulta na da Sini dobi je odobre nje za osniva nje inter na ta i, pride, mu dao 50 škuda u tu svrhu, nije mogla proći neopa že no kod bosan skih franje va ca čiji je duhov ni autori tet do Kaši će vog i Sini je vog dola ska bio nepri ko sno ven. Usle di li su broj ni po ku ša ji da se Isu sov ci pro ka žu, naj pre kod pa pe, a za tim i na car skoj Por ti te je Si ni bio pri nu đen čak jed no vre me da se sklo ni iz Be o gra da u Te mi švar, ka ko sam ja vlja Ka ši ću u Du brov nik de cem bra 1614. go di ne. Upr skos tome, Graci ja ni je 1615. godi ne izdej stvo vao sulta no vo odobre nje i kupio jednu ku ću u du bro vač koj (”tr go vač koj”) če tvr ti za ko ju ka že da je to li ko pro stra na da ne sa mo da u njoj mo gu sta no va ti isu sov ci, već i mla di ći ko ji se tu pod u ča va ju za sve- 110 šte nič ki po ziv, te ško la, cr kva i ma nja bol ni ca (Va ni no 1934, 9). ISU SOV CI U BE O GRA DU: 1580–1632. GO DI NE:U MI SI JI VER SKOG OBRA ZO VA NJA

Nared ne godi ne, braće Isuso ve Družbe već je bilo toli ko da su imali i svog su- peri o ra 9, na re đe nog u grad skoj op šti ni. Ši ben ča nin Ma rin Do bro je vić10 ko ji se na la- zio na ovom polo ža ju iste godi ne izve šta va papu Pavla V da su u Turskoj osnova ne tri ško le (Be o grad, Te mi švar i Pe čuj) i da sve tri iz vr sno ra de, te da su im ro di te lji one dece neiz re ci vo zahval ni na tome. Pomi nje, među tim, i jedan sulta nov ferman od „minu le godi ne” upućen beo grad skom kadi ji, kao i pismo ”veli kog paše” istom kadi ji u kom se navo di da je posla nik rimskog cara, Cezar Galo, obave stio Portu da su u trgo vač koj ulici u Beo gra du braća reče na Isusov ci kupi la stan u kome podu ča- va ju la tin sku omla di nu ali da im ne ke oso be stal no osu je ću ju po sao. Sto ga, na la že ka di ji da uzme na re če nu bra ću u za šti tu a pre stup ni ke na đe i ka zni ka ko do li ku je (Vani no 1934, 10). Po svemu sude ći, škola i inter nat radi li su dobro sve do 1619. godi ne kada se gene ral Reda, Muci je Vite le ski (1615–1645), uspr o ti vio stano va- nju đa ka u re zi den ci ji. U pi smu Do bro je vi ću od ju la 1619. čak ka že da, uko li ko Osman li ja ma za sme ta i ško la, i nju tre ba za tvo ri ti i ba vi ti se sa mo sve šte nič kim radom. Ka ko se Do bro je vić ni je sa svim sla gao sa po gle di ma vr hov nog za po ved ni ka Re da on je po vu čen u Du brov nik a na me sto be o grad skog su per i o ra na i me no van je Ja kov Tu go lin ko ji je tu ostao do 1632. go di ne ka da su be o grad ske vla sti prog- nali Jezu i te iz grada. Izve sno je da gimna zi je u njenom prvo bit nom obli ku nema već 1623. godi ne kada u svoju prvu apostol sku vizi ta ci ju dola zi barski nadbi skup, Pe tar Ma ze re ki11, koji izve šta va papu kako bi treba lo u Beo gra du ”osnova ti školu za 20 đa ka” (Va ni no 1934, 11). Iz Ma ze re ki je vog iz ve šta ja sa dru ge vi zi ta ci je 1632. go di ne zna mo da su isu sov ci, iako vi še ni su ima li gim na zi ju, na sta vi li da pod u ča va- ju mla dež u svo joj re zi den ci ji. Te go di ne, me đu tim, be o grad ske vla sti su pro te ra le Isusov ce iz grada i zaple ni li im kuću i dobra, nakon čega su preo sta la braća prebe gla u Temi švar. Nemi lost u koju su upali beo grad ski isusov ci nesum nji vo je bila plod rada bosan skih franje va ca čije su pozi ci je isusov ci svojim dola skom ugrozi li. Iako Ka šić u svo joj auto bi o gra fi ji ve što ću ti o ovom su ko bu, broj ni su dru gi iz vo ri ko ji nas o njemu obave šta va ju. Najre či ti ji su, svaka ko izve šta ji apostol skog vizi ta to ra, bar skog nad bi sku pa Pe tra Ma ze re ki ja ko ji je u tri na vra ta obi la zio ove kra je ve. Na njegov nago vor, Vati kan je za smede rev skog bisku pa nai me no vao fra Alber ta Ran-

9 Isu sov ski mona ški red je strogo hije rar hij ski utvrđen. Na čelu Reda nala zi se gene ral koji se na tu funkci ju bira doži vot no. Njemu poma žu četvo ri ca pomoć ni ka (asi sten ti) koji su nadre đe ni jednom ve ćem bro ju pro vin ci ja i či ne svo je vr sno Ve će Re da. Na če lu sva ke pro vin ci je sto ji pro vin ci jal, a na čelu svake opšti ne super i or. 10 Ma rin Do bro je vić (Ma rin de Bo nis), ro đen je u Ši be ni ku 1581. go di ne a za re dio se već sa de vet na- est godi na. Nakon školo va nja u Firen ci i Rimu, 1615. Godi ne došao je u Beo grad kao svešte nik da bi, ka sni je, bio pro gla šen za be o grad skog su per i o ra. Umro je u Te mi šva ru 1636. go di ne. 11 Pe tar Ma zer ki (Pe tar Ma se rec chi) ro đen je 1584. go di ne u Pri zre nu. Bio je ge ne ral ni vi kar pri zren- skoga bisku pa Petra Kati ća, barski nadbi skup (1624–34) i admi ni stra tor ispra žnje nih bisku pi ja u Sr bi ji. Kao apo stol ski vi zi ta tor, tri pu ta je obi la zio hri šća ne pod Tur ci ma na Bal ka nu. Umro je u Sko plju 1634. 111 STRANCI U BEOGRADU

đića koji je, budu ći franje vac s jedne, a Dubrov ča nin s druge strane, treba lo da po mi ri za ra će ne stra ne. Me đu tim, ovaj ma ne var ne sa mo da ni je do veo do že lje nog re zul ta ta, već su se bo san ski fra njev ci to li ko uz jo gu ni li da su nji ho vi pr va ci, po i- men ce skra din ski bi skup i ad mi ni stra tor Bo san ske Pro vin ci je, fra To mo Iv ko vić, nare di li svojim podre đe ni ma da ne prizna ju smede rev skog bisku pa. Su kob bo san skih fra njev ca i no vo pri do šlih isu so va ca iz bio je, na iz gled, oko kape le Sv. Petra na koju su preten do va li pripad ni ci oba reda. Iako je kape la bila sre di šte ne sa mo du hov nog, već i sve tov nog ži vo ta ka to lič kog sta nov ni štva u Beo gra du, jasno je da je poza di na ovog suko ba skriva la mnogo dublje razlo ge od prava prven stva pri svešte nič kom poslu ži va nju. Nai me, trve nja franje va ca, koje su po dr ža va li bo san ski tr gov ci, i isu so va ca, ko je su šti ti li du bro vač ki ko lo ni sti, od jek su du bljeg eko nom skog su ko ba ko ji je na stao iz me đu Mle tač ke i Du bro vač ke re publi ke. Is ko ri stiv ši po vo ljan tre nu tak dok su Ve ne ci jan ci bi li za u ze ti ra to va njem sa Tur skom, Du brov ča ni su us po sta vi li ja ke ve ze sa naj va žni jom pap skom lu kom na Ja dra nu, An ko nom, i ti me ugro zi li mle tač ke po zi ci je. Kao od go vor na ovo, Mle ča- ni su po če li da na uštrb Du brov ča na po dr ža va ju bo san ske tr gov ce. Me đu tim, iako je Bosa na ca brojča no bilo više nego Dubrov ča na, poto nji su bili poli tič ki bolje po- zici o ni ra ni i imali znatno veće trgo vač ke olakši ce unutar carstva. S druge strane, zapu šte ne prili ke koje su vlada le među kato lič kim hrišća ni ma u Sr bi ji i Be o gra du uoči do la ska isu so va ca, od go va ra le su ne ta ko ma lom bro ju crkve nih opor tu ni sta i za bu ša na ta ko ji ma, sva ka ko, ni je go dio isu so vač ki mi li tant ni duh i budno oko kojim je Vati kan preko svojih novih vojni ka motrio na Istok 12. Konač no, ovaj sukob najvi še je kori stio turskoj vlasti koja je na osnovu njega godi na ma dobi ja la silan novac sa obe strane. Kom pro mis iz me đu Du brov ča na i Bo sa na ca, od no sno isu so va ca i fra nje va- ca po stig nut je 1643. go di ne a da lji uspeh Fra njev ci su ostva ri li 1647. go di ne kad je Kongre ga ci je za propa gan du vere imeno va la fra Mari na Ibriši mo vi ća, franjev- ca Bosne Srebre ne, za smede rev sko-be o grad skog bisku pa i apostol skog vika ra za Ugar sku. Upr skos to me, su kob iz ve đu ova dva ka to lič ka mo na ška re da na sta vio se sve do 1651. godi ne kada su isusov ci proda li kuću i konač no na duže vreme napu- sti li Be o grad13.

12 Ve li ki deo pap skih in struk ci ja apo stol skim vi zi ta to ri ma ti cao se upra vo obe lo da nji va nja ja va šlu ka lokal nog kato lič kog svešten stva koje ne samo što je krivo izvo di lo svešte nič ke obre de, već ih je i sve- sno zapo sta vlja lo često krše ći osnovne svešte nič ke zave te (vidi Fermen džin, 1892. i Jačov, 1986). 13 Pre ma ne kim po da ci ma, isu sov ci su us pe li da pod mi te pred stav ni ke tur ske vla sti i za dr že se u Be- 112 o gra du i to u svom sta nu sve do po me nu te 1651. go di ne (Va ni no 1934, 19). ISU SOV CI U BE O GRA DU: 1580–1632. GO DI NE:U MI SI JI VER SKOG OBRA ZO VA NJA

Bibli o gra fi ja:

Izvori: Fermendžin, Jevsevije 1892. Acta Bosniae. Zagreb: JAZU. Jačov, Marko 1986. Spisi kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima, 1622–1644. Beograd: SANU.

Literatura: Đinđić, Zoran et al. 1990. Načela jezuita, sveti Ignacije i družba Isusova. Beograd: Mladost. Kašić, Bartol 2000. Autobiografi ja, preveo i priredio Horvat V, Zagreb: Školska knjiga. Mitrović, Katarina 2007. ”O delatnosti smederevsko-beogradskih administratora episkopa Petra Katića (1625–1621), Alberta Renđića (1625–1629) i Petra Mazarekija (1631– 1634)” u Zborniku radova međunarodnog naučnog skupa Braničevo u istoriji Srbije, uredio Dragan Alkesić, 221–234. Radonić, Jovan 1950. Rimska kurija i južnoslovenske zemlje: od XVI do XIX veka, Beograd: Naučna knjiga. Samardžić, Radovan 1974. ”Beograd u međunarodnoj trgovoni XVI i XVII veka” u Istorija Beograda, I tom, uredio Vasa Čubrilović, 359–376. Beograd: Prosveta. −−− 1974. ”Dubrovčani u Beogradu u XVI i XVII veku” U Istorija Beograda, uredio Vasa Čubrilović I tom, 425–465. Beograd: Prosveta. Škalamera, Željko 1992. ”Gdje su isusovci u Beogradu u 18. stoljeću imali svoju rezidencijum crkvu i gimnaziju” u Zborniku međunarodnog znanstvenog simpozija Isusovci u Hrva- ta, uredio Vladimir Horvat, 441–447. Zagreb: Filozofsko-teološki institut Družbe Isusove. Vanino, Miroslav 1934. Isusovci u Beogradu u XVI i XVII veku u Vrela i Prinosi, uredio Miro- slav Vanino, 1–47, Sarajevo: Nova tiskara.

Summary: Jesuits in Belgrade: 1580–1632: ON A RELIGIOUS EDUCATION MISSION Th e fi rst member of the Soci ety of Jesus to visit the terri tory of today’s Ser- bia was the well-educa ted pater from Dubrov nik , Barto lo meo Sfondra ti. Th e fi rst sta ge of the mis si o nary ac ti vi ti es of the Je su its in Ser bia can be con ti nu o usly mo ni- to red from the mis sion of the abo ve men ti o ned Sfon dra ti who was sent he re in the eighti es of the sixte enth century by Pope’s instruc tion as ”a God belo ved and me- ticu lo us person... knowled ge a ble and skilled in moral theo logy” until the fi rst half of the 1632 when, deno un ced by Bosnian Franci scans, the last Jesu it brothers were exiled from Belgra de and their assets sei zed. Th e bac kbo ne of the mis si o nary work 113 STRANCI U BEOGRADU

of this or der was fi rst esta blis hment of the Bel gra de re si den ce and then, in 1613, the High School for Catho lic Youth. In addi tion, two years later, they foun ded a semi nary. Th e gre a test con tri bu tion to the Cat ho lic edu ca tion in Ser bia ma de the famo us lingu ist and scholar, transla tor of the Holy Scriptu res to the popu lar Slavic langu a ge of stoka vian dia lect, pater Barto lo meo Cassio and pater Stephan Szini. Th e year 1619. had seen to clo su re od the se mi nary, Nest year, the gymna si um was shot down as well. Th e edu ca ti o nal ac ti vi ti es of the Je su its fi nally end in 1632 not to be rene wed until the next century.

Key words: Jesu its, Franci scans, Belgra de, Sfondra ti Barto lo meo, Cassio Barto lo- meo, Stephan Szini, Peter Mase rec chi

Rad prijavljen: 3. 6. 2013. Rad recenziran: 20. 8. 2013. Rad prihvaćen: .29. 8. 2013.

114 UDK: 32:929 РАЈС Р. А. 351.74(497.1)”192”

Rudolf Arčibald Pregledni naučni rad

Rajs u Beogradu: Svetlana RISTOVIĆ REFORMATOR SRPSKE Kriminalističko-policijska * akademija u Beogradu POLICIJE [email protected]

U ovom radu se govori o Rudolfu Arčibaldu Rajsu, velikom prijatelju Srba iz najtežih dana – „golgote i vaskrsa Srbije” u Prvom svetskom ratu i stvaranja zajedničke države slovenskih naroda na jugoistoku Evrope. Pored osnovnih biografskih i bibliografskih podataka o njemu i njegovom stvara laštvu, naglasak je na njegovim poduhvatima kao učesnika Prvog svetskog rata i svedoka na mirovnim konferencijama. Poseban akcenat je na doprinosu izgradnji i funkcionisanju institucija moderne države (pre svega policije!) koji se ogleda u napuštanju arhaičnih funkcija policije, njenog odvajanja od politike i usmeravanje ka potrebama društva.

Ključne reči: Rudolf Arčibald Rajs, istina o ratnim zločinima, Rajsov predlog za reorganizaciju policije.

O Rudolfu Arčibaldu Rajsu Rudolf Arči bald Rajs je rođen 8. jula 1875. u južno ne mač koj pokra ji ni Baden. Po naci o nal no sti je Nemac, ali mu je oče vo po re klo je vrej sko. Po sle za vr še ne sred nje ško le u Kar lsru eu u Ne mač koj, Rajs se odvaja iz kruga brojne poro di ce (bio je osmo od dese to ro dece) i o trošku svo jih ro di te lja od la zi u Švaj car sku na ško lo va nje i le če nje (le ka ri su kod nje ga rano otkri li srča nu manu). U Švajcar skoj u redov nom roku i vrlo uspešno zavr ša va * Овај рад је настао као резултат реализовања научноистраживачког пројекта који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (бр. 179045), а реализује Криминалистичко-полицијска академија у Београду (2011–2014), под називом Развој институционалних капацитета, стандарда и процедура за супротстављање организованом криминалу и тероризму у условима међународних интеграција, и научноистраживачког пројекта Криминалистичко-полицијске академије у Београду, под називом Структура и функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе. 115 STRANCI U BEOGRADU

stu di je na Uni ver zi te tu u Lo za ni. Po za vr še nim stu di ja ma, a na pred log nje go vih pro fe so ra osta je na Uni ver zi te tu kao asi stent pri prav nik za oblast he mi je. Na kon asi stent skog sta ža ubr zo po sta je van red ni a po tom re dov ni pro fe sor Lo zan skog univer zi te ta. Uspešno se bavi nau kom, obja vlju je nauč ne rado ve i brojne knjige. 1 Posta je poznat stručnjak i nauč nik u oblasti hemi je i krimi na li sti ke. Njego va nauč- na de la u obla sti he mi je i pri me ne fo to gra fi je u krimi na li sti ci i sudstvu, kao što je „Sud ska fo to gra fi ja”, „Priruč nik govor nog portre ta”, „Krađe i ubistva” i druga dela kao i opsež na istra ži va nja done la su mu veli ki ugled nauč ni ka u Švajcar skoj i svetu. Za do pri nos raz vo ju kri mi na li sti ke i dru ge za slu ge Rajs je već ta da do bio od lič ja mnogih zemalja.2 Rajs je 1909. go di ne u Lo za ni osno vao In sti tut za teh nič ku po li ci ju i kri mi- nali sti ku. Njegov ugled je još više poras tao kada je 1911. godi ne obja vio prvi deo svog Priruč ni ka tehnič ke poli ci je. Rajs je dopri neo da se nauč na dostig nu ća u hemi- ji, tehni ci i drugim nauč nim grana ma uspešno kori ste i prime nju ju u krimi na li sti ci i tako održi ravno te ža izme đu sve stručni jeg i opasni jeg vrše nja krivič nih dela i moguć no sti njiho vog otkri va nja. On je u tom smislu dopri neo razvo ju krimi nali sti ke kao pri zna te na uč ne di sci pli ne, ali svo jim de lom po sta vio i osnov na na če la delo va nja, orga ni zo va nja i školo va nja savre me ne poli ci je. Mnoge vlade ga pozi va ju da kao eks pert kri mi na li sti ke po mog ne u obez be đe nju ba na ka i da svo jim struč nim sa ve ti ma una pre di rad su do va, ili mu pak upu ću ju svo je funk ci o ne re i slu žbe ni ke na staž i usa vr ša va nje. U In sti tu tu u Lo za ni ško lo va ni su ka dro vi teh nič ke po li ci je iz drugih zema lja poput Rusi je, Rumu ni je, Austrije, Luksem bur ga, Holan di je, Bel- gi je, Bra zi la. Me đu nji ma bi li su i ka dro vi iz Sr bi je. Sa srp ske stra ne pr vi lič ni kon takt sa Raj som uči nio je po zna ti po li cij ski stručnjak Dušan Alimpić, tada šef antro po me trij skog odelje nja i urednik zvani- čnog Po li cij skog Gla sni ka, a po sle Bal kan skog ra ta i ured nik ča so pi sa „Po li ci ja”. On je kao jedinstven viso ko o bra zo van poli cij ski službe nik došao u Loza nu da prati struč no-na uč ni po li cij ski kurs u In sti tu tu dr Raj sa. Lič no po znan stvo iz me đu nje ga i Raj sa raz vi lo se u ve li ko pri ja telj stvo. Zna ju ći to, kao i či nje ni cu da je Rajs po ka zi vao ve li ke sim pa ti je pre ma srp skom na ro du, na ro či to za vre me Bal kan skih ra to va, mi ni star unu tra šnjih de la Sto jan Pro tić pod no si pred log, a pred sed nik Vla- de Sr bi je Ni ko la Pa šić, po zi va dr Ar či bal da Raj sa da, kao ne za in te re so va ni stra nac i stručnjak krimi na li sta i žurna li sta, dođe u Srbi ju radi preu zi ma nja anke te. Poziv je usledio posle pozna te Austro-Ugarske kazne ne ekspe di ci je 1914. godi ne, koja je nane la toli ko neza pam će nih muka i jada našem Podri nju. 3 Od ta da pa sve do smr ti Rajs se ni je odva jao od srp skog na ro da, a Sr bi ja mu je po sta la no va do mo vi na, a Beo grad večni grad.

1 Spisak njegovih najznačajnijih radova može se naći u: Lazarević 1931, 691–692. 2 Više o biografskim podacima Arčibalda Rajsa u: Petrović 1997, 9–13. 116 3 Lazarević 1931, 692–693. RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE

Rajs je u to vreme bio i idejni projek tant savre me ne i moder ne poli ci je u Evropi. Rajs je pored bavlje nja krimi na li sti kom kao nau kom, izu ča vao i poli ci ju. Razma trao je njen širi društve ni značaj, njenu ulogu, funkci je, orga ni za ci ju, ka- drov sku po li ti ku, od no se unu tar po li ci je, od no se po li ci je i dru gih dr žav nih or ga na, po li ci je i sre di ne u ko joj ona de lu je, nje ne po slo ve, pra va i oba ve ze, pla te i dru go ma te ri jal no obez be đe nje slu žbe i ka dro va. U tom ci lju pu to vao je po mno gim zemlja ma, po sma trao i po re dio bo lja i lo ši ja re še nja ta da sa vre me ne po li ci je. Mar ta 1914. go di ne u Švaj car skoj dao je svoj „Pred log za re or ga ni za ci ju poli ci je”. Ovim pred lo gom po li ci ja i nje ni po slo vi su odvo je ni od dru gih jav nih slu- žbi, pred lo že na no va or ga ni za ci ja i struk tu ra, utvr đe ni nje ni za da ci i po slo vi i na sa vre men na čin re še na dru ga ak tu el na pi ta nja po li ci je i nje nog me sta i po lo ža ja u dru štvu. Raj sov pred log je op šte pri hva ćen kao pro je kat iz grad nje i or ga ni za ci je sa vre me ne po li ci je u Evro pi. Nje go va za slu ga je ras ki da nje sa do ta da šnjim ar ha ič nim ob li ci ma po li ci je i za šti te dru štva, osa mo sta lje nje i odva ja nje od po li ti ke i dru gih ob li ka jav nih de lat- no sti i nje no usme ra va nje ka nu žnim po tre ba ma sa vre me nih dru šta va. Na molbu Vlade Kralje vi ne Srbi je 1915. godi ne Rajs je podneo predlog o re- o r ga ni za ci ji i usta no vlje nju po li ci je u Sr bi ji, pod na slo vom „Prin ci pi mo der ne po li- ci je”. Ta da on kra ljev skoj vla di pod no si is cr pan re fe rat, ko ji je u ce lo sti pri hva ćen i odo bren u vi du osno va za du go roč no re ša va nje ovog po seb no zna čaj nog pi ta nja za unu tra šnji po re dak i bez bed nost mla de dr ža ve, ali te go di ne rat na si tu a ci ja u Sr bi ji nije dozvo lja va la da se radi na rea li za ci ji tog projek ta. 4 Tek u no voj dr ža vi, uz na ro či to uva ža va nje dr Raj sa i nje go vim po sta vlje njem za ugo vo re nog na čel ni ka unu tra šnjih de la, ste kli su se uslo vi da se ot poč ne s ra dom na prime ni projek ta.

Sve dok i uče snik Pr vog svet skog ra ta Dola skom u Srbi ju Arči bald Rajs je od srpske Vlade dobio ovlašće nje zvanič- nog i ne u tral nog isled ni ka, sa za dat kom da utvr di zver stva Austro-Ugar ske voj ske po či nje ne za vre me nji ho vog pr vog po ho da na Sr bi ju i da o to me oba ve sti svet. Svo ja rat na is tra ži va nja ot po čeo je u Ni šu, za tim je pre ko Va lje va, gde je bio Glavni štab srpske vojske, pristu pio istra ži va nju zloči na na područ ji ma Podri nja, Mačve i Beo gra da. 5

4 Projekat je prvi put štampan 1942. godine u štampariji „Sveti Sava” u Beogradu. 5 U proleće 1915. godine Rajs koristi zatišje na Dunavskom frontu te obilazi Rakovicu, Topčider, Banjicu, Slaviju, sedište odbrane varoši Beograda na visu pored dedinjskog puta; Obilazi položaje na Topčideru i na Čukarici, zatim, Adu Ciganliju; Obilazi položaje u Šajnovcu, Beloj steni, Samaru, selu Slancu, gde se nalazi jedan put trećem poziva, zatim, Đavolje ostvro na Dunavu i druge položaje na području Beograda odnosno Dunavskog fronta. 117 STRANCI U BEOGRADU

Ra de ći na ovom po du hva tu, ubr zo će bi ti odu še vljen pa tri o ti zmom i hra bro- šću srpskog naro da i srpske vojske, ali i izne na đen do tada neču ve nim i nepo zna tim zloči ni ma od strane austro-ugarske, bugar ske i nemač ke vojske, sraču na to na besti- jal nu osve tu i pot pu no is tre blje nje srp skog na ro da. Pošto je obavio istra ži va nja i priku pio doka zni mate ri jal o izvr še nim zloči ni- ma, otpu to vao je u Švajcar sku, gde sređu je anket ni mate ri jal i pripre ma izve štaj. Dok je bora vio u Švajcar skoj, odla zi u Francu sku i druge zemlje gde drži preda va nja i širi istinu o zloči ni ma Austro-Ugarske u Srbi ji. Aprila 1915. godi ne vraća se u Srbi ju, te sa srpskom vojskom učestvu je u povla če nu preko Alba ni je. Tako posta je direk tan svedok straho ta koje je srpska vojska doži ve la u toj odstup ni ci. Kada su otpo če li oru ža ni su ko bi na So lun skom fron tu, Rajs se po no vo pri dru žio srp skoj voj sci, ali sa da ne sa mo kao ne u tral ni po sma trač, već i kao pri pad nik srp skih oru ža nih sna ga. Do la skom na So lun ski front Rajs je ne u mor no obi la zio srp ske tru pe, od la- zio na najo pa sni ja i najin te re sant ni ja mesta, i odatle slao izve šta je da obave sti svet o pra voj isti ni usme ra va ju ći svu pa žnju na srp skog voj ni ka i nje go vo po na ša nje u borbi i van nje. Rajs je sa puno divlje nja opisi vao srpskog vojni ka i njego vu ljubav pre ma otadž bi ni, nje go vu hra bro sti i na ro či to hu ma nost pre ma ne pri ja telj skom vojni ku. Ovakvi njego vi teksto vi imali su nesum nji vo veli ki značaj za prestiž Srbi je u Evro pi tog vre me na. Rajs je ispi ti vao i zlode la bugar skih trupa nad srpskim naro dom. Kreću ći se sa Mo rav skom di vi zi jom ko ja je ima la za da tak da is te ra ne pri ja telj ske sna ge po sle pro bo ja So lun sog fron ta 15. sep tem bra 1918. go di ne, Rajs je u svim me sti ma kroz koja je prola zio vršio uviđaj o zloči ni ma Buga ra. Konkret no, u Sudru li ci, Vranju, Nišu, Leskov cu, Vladi či nom Hanu i mnogim drugim mesti ma. Zahva lju ju ći tim nje go vim iz ve šta ji ma svet je bio u mo guć no sti da sa zna o zlo či ni ma bu gar skih oku- pator skih trupa nad srpskim naro dom. Rajs je iskre no za vo leo srp ski na rod i sa srp skom voj skom uče stvo vao u njenom na stu pa nju i ko nač nom oslo bo đe nju ze mlje. Za jed no s pr vim bor ci ma ušao je u oslo bo đe ni Be o grad. Rajs je sve vre me ra ta i u naj te žim tre nut ci ma do sled no iz vr ša vao svoj osnovni za da tak zbog ko jeg je i po zvan u Sr bi ju – is tra ži va nje rat nih zlo či na. Sva rat na is tra ži va nja spro vo dio je kraj nje od go vor no, sa svom pre do stro žno šću, iz u zet no save sno, preci zno, kori šće njem više stru kih doka za, i u celo sti istini to. Obavljao je sa slu ša nja sto ti ne austro-ugar skih za ro blje ni ka i sto ti ne oče vi da ca, vr šio ana li zu zvanič nih izve šta ja i spisko va koje su sasta vi le civil ne vlasti, zatim, vršio lični uvid na mesti ma gde su masa kri i zverstva izvr še ni. Odla zio je na lice mesta pone kad usred topov ske paljbe, ispred ili u prvim redo vi ma srpske vojske, ulazio u još neo- slo bo đe ne gra do ve, po se ći vao bom bar do va ne va ro ši, ula zio u ku će i oba vljao teh- nička ispi ti va nja na najsa ve sni ji način. Činio je sve da otkri je i prove ri istini tost 118 činje ni ca koje je navo dio. RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE

Raj so va is tra ži va nja i na la zi Me đu na rod ne ko mi si je u pot pu no sti su se podu da ra li. Smrt žr ta va je „sva ka ko re zul tat si ste matskog is tre blje nja i osvet nič kog rato va nja”, zapi sao je Rajs. Kao neu tral ni posma trač Rajs je rezul ta te direkt nih posma tra nja i sopstve- nog istra ži va nja redov no obja vlji vao u evropskim listo vi ma: ”Gazet te de Lau zan- ne”, ”De tele graf ” i ”Le petit Pari sien”. Ocenju je se da je u ratno vreme iz Srbi je obja vio oko 600 člana ka i repor ta ža, izdao dese ti nu knjiga, izme đu ostalih: „Kako su Austro-Uga ri ra to va li u Sr bi ji”, „Od go vor na Austro-Ugar ske op tu žbe pro tiv Sr ba”, „Pi sma sa srp sko-ma ke don skog fron ta”, „O zlo či ni ma Austro-Uga ra, Bu ga ra i Ne ma ca u Sr bi ji”. Na ovaj na čin Rajs je vr lo uspe šno upo zna vao evrop sku i svet sku jav nost o grubom krše nju među na rod nih pravi la rato va nja od strane Austro-Ugara, Buga ra i Ne ma ca i nji ho vim zlo či ni ma nad srp skim na ro dom.6 Rajs se po sve tio i zbri nja va nju srp skih iz be gli ca, oba ve šta va ju ći isto vre me no svet o nji ho vim pat nja ma i mu ka ma. Sa svo jim švaj car skim su na rod ni ci ma or ga nizo vao je po mo ći i zbri nja va nje srp ske si ro ča di ko ja je ško lo va na u Švaj car skoj, kao i sla nje po mo ći sta nov ni štvu ko je je osta lo u oku pi ra noj Sr bi ji. Ka da je na So lun- skom frontu dobio meda lju za hrabrost, Rajs je bio uve ren da ju je do bio „baš za ono što je učinio za Srbi ju u Švajcar skoj, a ne na srpskom frontu na kome je hrabrost bi la ne što što se ta ko pod ra zu me va lo.”7

Po sle rat ne ak tiv no sti U novoj drža vi Kralje vi ni Srba, Hrva ta i Slove na ca Rajs je dobio dve nove funkci je. U Mi ni star stvu ino stra nih de la po sta vljen je za še fa no vo o sno va nog Od se ka za doku men ta ci ju ratnih zloči na , koji je imao ad hoc karak ter, za pripre mu mate ri ja la za mi rov ne kon fe ren ci je. Rajs je za krat ko vre me, ko ri ste ći se ma te ri ja li ma o rat nim zlo či ni ma pri ku plje nim to kom ra ta, us peo da sre di do ku me tan ci ju Od se ka, ta ko da je ta do ku men ta ci ja po slu ži la kao ba za i ne po bi tan do ka zni ma te ri jal na šim predstav ni ci ma u proce su suđe nja zbog povre da među na rod nog ratnog prava od strane Austro-Ugarske, Bugar ske i Nemač ke. Rajs je istovre me no kao pozna ti struč- njak krimi no log i nepo re dan objektiv ni svedok ratnih zloči na bio anga žo van i kao ekspert u srpskim odno sno jugo slo ven skim dele ga ci ja ma na mirov nim konfe ren- cija ma. Na diplo mat skom planu bili su mu pove re ni i drugi zada ci među na rod nog znača ja, što govo ri i njegov speci jal ni pasoš, sa vizom deset evropskih zema lja. Druga funkci ja obu hva ta po sta vlje nje za ugo vor nog na čel ni ka u Mi ni star stvu unu tra šnjih de la, sa ovla šće njem za osni va nje mo der ne po li cij ske ško le i upra vlja nje 6 O strahotama i stradanjima srpskog naroda tokom Prvog svetskog rata detaljnije: Rajs 1928. 7 Bojković 1997, 23. 119 STRANCI U BEOGRADU

njo me. Sa ove po zi ci je Rajs pred u zi ma me re na re or ga ni za ci ji i mo der ni za ci ji po li- ci je sa gla sno svo jim sta vo vi ma ko je je na na uč noj osno vi po sta vio u pred lo gu ”Prin- cipi moder ne poli ci je”. U Rajso vo doba mnoge komu nal ne i inspek cij ske službe bile su u sasta vu po li ci je. Na nji ho vom če lu na la zio se obič no je dan čo vek. Rajs uka zu je na broj ne slabo sti ovakvog konglo me ra ta razli či tih službi što je, inače, karak te ri sti ka neraz- vi je nih dru šta va. On pred la že odva ja nje po li ci je po ret ka i kri vič ne po li ci je (sud ske po li ci je) od dru gih slu žbi, kao što su po li ci ja hi gi je ne, pi jač na po li ci ja, ko mu nal na i slične druge službe, koje su danas orga ni zo va ne najče šće kao inspek ci je ili druge javne službe. Ovim razdva ja njem učinjen je odlu ču ju ći korak u izgrad nji savre mene poli ci je kakva i danas posto ji i, istovre me no, usmeren je skladan razvoj i orga ni- zaci ja drugih obli ka javnih službi u skladu sa potre ba ma savre me nog društva. Za Rajsa se može reći da je prvi ukazao na društve nu ulogu i značaj poli ci je. Do tada je u držav noj upravi, manje ili više, smatra no da je poli ci ja čist zanat, koji zah te va sa mo poslušnost i po ko ra va nje vla sti ma, a sa praksom da se na policiju gleda samo kao na jedno potreb no zlo, bez koga se ne može. On isti če slede će društve- ne funk ci je po li ci je: /1/ da za ko ni i na red be bu du po što va ni, /2/ da za šti ta ži vo ta i svo ji na gra đa na bu du osi gu ra ni i /3/ da zlo či ne i pre stu pe treba spre čiti. U skladu sa savre me nim dostig nu ći ma u nau ci antro po me trij sko odelje nje re or ga ni zu je u teh nič ki od sek – teh nič ku po li ci ju, ko je je sa vre me no or ga ni zo va ni i sa da le ko ši rim op se gom ra da. U okvi ru no vog od se ka osno vao je mo der nu la bora to ri ju i istu opre mio sa vre me nim teh nič kim sred stvi ma.8 Dr Rajs se zau zi mao za dono še nje zako na o unutra šnjim deli ma i anga žu je se na izra di predlo ga tog zako na. Dono še nje zako na Vlada je prihva ti la, ali zakon nije mo gao bi ti iz gla san u srpskom par la men tu. Ipak, za la ga nja Raj sa na tom pla nu ni su bi la uza lud na. Mno ge ide je i sta vo vi da ti u pred lo gu za ko na, na uč no za sno va ni i stručno obra đe ni, u praksi su našli svoju prime nu. Rajs je poseb no zaslu žan za otvara nje pr ve po li cij ske ško le sa in ter na tom u Be o gra du. Ško la je bi la na me nje na za ško lo va nje ni žeg po li cij skog ka dra. Pro gram ško le je ob u hva tao 14 pred me ta, a na sta vu u ško li su iz vo di li pro fe so ri prav nog fa kul te ta i oda bra ni struč nja ci Mi ni sta r stva unu tra šnjih po slo va. Di rek tor ško le bio je Rajs.9 Prili kom sveča nog otvara nja škole, 8. febru a ra 1921. godi ne, Rajs je održao govor u kome je, izme đu ostalog, rekao da, kao i kod svih ostalih zana ta koji podra- zumevaju obučene ljude, po li ca jac mo ra da ima pro fe si o nal no obra zo va nje. Ra nije se ni je tra ži lo od po li caj ca ni ka kvo pro fe si o nal no obra zo va nje. On ga je sti cao na ra čun pu bli ke (sta nov ni štva). Bi lo je po ku ša ja da se na do me sti ova pra zni na u

8 Šire o Rajsovom doprinosu izgradnji moderne srpske policije: Krivokapić, Ristović 2002, 506–518. 120 9 Šire o Rajsovoj ulozi i značaju u osnivanju policijskog školstva u Srbiji: Ristović 2002, 27–39. RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE obra zo va nju ali sve se svo di lo na iz gra đi va nje kra sno pi snih iz ve šta ja. Rajs je re kao da želi da stvori ne kali gra fe, a još manje biro kra te, već prave pošte ne poli caj ce. Da će od njih traži ti disci pli nu i rad, ali i da će im istovre me no profe so ri biti na ras po la ga nju u na me ri da svo je zna nje i is ku stvo pre ne su na bu du će po li caj ce. Rajs poseb no isti če budu ćim poli caj ci ma da će im škola u koju ulaze pružiti ne samo stručnu i tehnič ku obuku, već će se trudi ti da u njima stvori onu moral nu osnovu, koja je neop hod na za poli cij sku službu. Kazu je da je često poli cij ska struka bila, a i sa da je, ni po da šta va na, iako je ona od naj lep ših du žno sti, ko ja po sto je. Poli ci ja je sarad ni ca pravde , a ima li čega lepšeg i višeg no što je pravda, poseb no je nagla ša vao Rajs. Govor je zavr šio reči ma: vi se u njoj (poli ci ji) neće te oboga ti ti ali ćete ipak zato imati to zado volj stvo da ste radi li za vašu zemlju i da pripa da te eliti vaše naci je. Uzmite za nače lo: rad i pošte nje. 10 Ško la je tra ja la dve go di ne i da la je vr lo spo sob ne i oda bra ne ka dro ve. Na projek tu poli cij skog školstva dr Rajsa, koncep ci ji i funkci o ni sa nju ove tzv. Raj so ve po li cij ske ško le for mi ra ju se i funk ci o ni šu i dru ge in sti tu ci je po li cij- skog školstva do Drugog svetskog rata. Najzna čaj ni ja među njima je Central na po li cij ska ško la u Ze mu nu, ko ja je po če la sa ra dom 10. fe bru a ra 1931. go di ne. Tu se Raj sov do pri nos srp skom po li cij skom škol stvu ne za vr ša va, jer se iz nje go vih istra ži va nja i sazna nja, kao i insti tu ci ja koje je stvarao, može doći do odgo vo ra i in spi ra ci ja za od go vo re na mno go bro jan ak tu el na pi ta nja i pro ble me sa da šnjo sti i sa zna nja za pro jek ci ju po li cij skog škol stva (i po li ci je) u bu duć no sti.11 Rajs je re la tiv no krat ko vre me pru žao svo je uslu ge po li ci ji. ”Nje gov ini ci- jator ski i stvara lač ki duh i njegov živi tempe ra ment nisu mogli da idu ruku pod ru ku sa na šom bi ro krat skom dr žav nom ad mi ni stra ci jom ne sa vre me nog ti pa.”12 Na po slu, gde je ra dio za vid nost, in tri ge, zna ci ne po ve re nja dr žav nog vr ha nad ja ča li su nje go vu is kre nu že lju da na na uč nim i struč nim osno va ma ure di re sor unu tra šnjih dela u novoj drža vi. Pored toga, nepo zna va nje jezi ka, te nemo guć nost kori šće nja pozi tiv nih propi sa, utica li su da se Rajs povu če iz Reso ra unutra šnjih dela. Rajs je od bio po nu du da vo di jed nu ka te dru na Uni ve zi te tu u Be o gra du smatra ju ći da bi na taj na čin bio kon ku ren ci ja svom In sti tu tu u Lo za ni. Pono vo se posve tio opera tiv nim poslo vi ma krimi na li sti ke prihva ta ju ći po sao vešta ka u Narod noj banci. Rajs je preu zeo poslo ve opser vi ra nja i kontro li sa nja fal- sifi ka ta u Na rod noj ban ci za to što, ka ko sam ka že ”ne že li da lje da an ga žu je i tro ši svoj veli ki autori tet u druge poli cij ske akci je, u koji ma još nisu bile tako pobolj ša ne prili ke da je mogao pomi šlja ti na uspešno rea li zva nje njego vih plano va i ideja.” 13

10 Časopis Policija 1921, 60–61. 11 Krivokapić, Ristović 2002, 124. 12 Levental 1984, 134. 13 Lazarević 1931, 696. 121 STRANCI U BEOGRADU

Raj so vi ”Prin ci pi mo der ne po li ci je” pod ne ti Vla di Kra lje vi ne Sr bi je 1915. go di ne su na čel no pri hva će ni od stra ne dr ža ve Kra lje vi ne Sr ba, Hr va ta i Slo ve na ca, kao osnovni proje kat izgrad nje poli ci je i poli cij skog školstva u mladoj drža vi. U prvim go di na ma, uglav nom do 1921. go di ne, svo jim zna njem, auto ri te tom i ra dom to me je lič no do pri neo i sam Rajs. No, nje go va tra gič na sud bi na i tra gič na sud bi na i te prve drža ve Južnih Slove na spreči li su da se stvori povolj no tle i povolj na sredi na da se ovaj zna ča jan pro je kat pre tvo ri u de lo. Ipak, ne mo že se mino rizovati misao i značaj ni uticaj dela Arči bal da Rajsa na izgrad nju poli ci je i poli cij skog škol- stva u ”sta roj Ju go sla vi ji”. Ni danas aktuelna reforma policije i obrazovanja kadrova ne mogu zaobići Rajsove principe.

U Be o gra du na mar gi na ma jav nog ži vo ta Dr Arči bald Rajs je prešao u pravo slav nu veru i trajno se nasta nio u Beo gradu. Po vu kao se u sa mo pri vid no mi ran ži vot u po ro dič noj ku ći, ko ju je na pa di ni Top či de ra po di gao iz sop stve nih sred sta va, a ko joj je dao ime ”Vi la Do bro Po lje”. Svo jim go vo ri ma, član ci ma i po stup ci ma do šao je u lič ni su kob sa od re đe nim predstav ni ci ma u vrho vi ma poli ti ke i vlasti drža ve, ali i sa devijantnim delo vi ma dru štva, radi jačanja morala novog društva. Iako je bio po ti snut na mar gi ne jav nog ži vo ta, Rajs ni je iz gu bio lju bav, po što va nje i po pu lar nost kod srp skog na ro da. Če- sto je isti cao da mu je zahval nost srpskog naro da jedi na nagra da za ono što je učinio u njego vim teškim dani ma. Za bolje pozna va nje Rajso ve priro de i njego vog tempe ra men ta, čini se tačnom oce na jed nog od nje go vih auto bi o gra fa i po zna va o ca nje go vog de la, da se uzro ci nje go vog ne u spe log na sto ja nja da se pri la go di no voj sre di ni u Be o gra du i de gra da- ci ja nje go vog po lo ža ja u ”in ko pa ti bil no sti Raj so vog ka rak te ra i nje go vih shva ta nja sa pragma tič nom praksom javnog živo ta poli tič kih odno sa mlade države.”14 Rajs je ostao do sle dan se bi, čvrst i odan stva ri za ko ju se bo rio i ko joj je posve tio naj bo lje go di ne svog ži vo ta. Bri žlji vo je ne go vao pri ja telj stvo sa rat nim drugo vi ma, čla no vi ma pa tri ot skih dru šta va, ne go vao uspo me ne na So lun ski front, Kajmak ča lan i druge golgo te Srba na putu za domo vi nu. Po stao je oštar kri ti čar od re đe nih dru štve nih struk tu ra i od no sa u dr ža vi. Iz tog vreme na (1928) poti če i njegov za živo ta neobja vlje ni ruko pis ”Čujte Srbi” 15 u 14 Levental 1984, 168. 15 Ovaj rukopis predstavlja svojevrsni testament Arčibalda Rajsa u kome je on zapisao da može biti publikovan posle njegove smrti. Iako je Rajs umro 1929. godine do njegovog objavljivanja čekalo se skoro 70 godina. Tekst je napisan pisaćom mašinom na francuskom jeziku. Originalan naslov glasi Ecoutes Serbes i ima 100 strana. Sačuvan je zahvaljujući Savi Mikiću, Rajsovom drugu i prijatelju iz ratnih i poratnih dana. Sada je u vlasništvu Rajsovih naslednika.- iz predgovora štampanog izdanja 122 knjige ”Čujte Srbi”. RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE ko me on iz no si po zi tiv ne oso bi ne srp skog na ro da, nje go vu hra brost i bor be nost, pa tri o ti zam i ro do lju bi vost, go sto lju bi vost, čo več nost i de mo kra tič nost, po no si tost i ume re nost, do sto jan stve nost i po seb nu bi stri nu na ro da. U istom ovom de lu Rajs navo di i brojne mane Srba, poput nedo volj ne radi no sti, povr šnost, obrazo va nje bez do volj no prak tič nog zna nja, za po sta vlja nje ulo ge se la, štet nost po li tič kog stran ča- renja, korum pi ra nost, zavist i ljubo mo ru, dava nje predno sti ličnim nad opštim in- tere som, zapo sta vlja nje starih ratni ka i zaslu žnih ljudi, pomo dar stvo. Ukazu je da su nosi o ci nega tiv nih poja va odre đe ne društve ne struktu re, misle ći prven stve no na p ol it ič ar e i t ad aš n j u i nt el ig e nc ij u . Pod vu kao je da spska na ci ja ko je je odo le la vi še ve kov nom rop stvu, pre ži ve la mnoga strada nja i golgo te, ali opet pobe di la, ne treba da dopu sti da je ”podjar mi šaka sebič nih i podmi tlji vih poli ti ča ra, gnusnih šićar dži ja, prezi ra dostoj nih zabu- šana ta i zločin skih profi te ra i zele na ša. Sudbi na vam je u vlasti tim ruka ma: blista va buduć nost ili pono vo ropstvo!” 16 Rajs na kraju ove knjige, u zaključ ku, kaže ”Otvore no sam vam rekao šta sam vi deo kod vas i šta je opa sno po bu duć nost va še ze mlje. Ni sam sve re kao, sa mo sam vam uka zao na ono naj štet ni je. Ve ruj te mi da me je če sto za bo le lo i da sam tu opasnost možda više osetio nego vi. Zašto? Napro sto zato što volim vašu zemlju – a od nje ništa ne očeku jem – idea li stič ki je od vas i što sam joj žrtvo vao sve što čovek može da žrtvu je. A, znate dobro, što se čovek više žrtvu je za neko ga ili nešto, to mu je privr že ni ji…. U presud nim trenu ci ma sam jemčio za vas. Ne bih želeo da mi ne ko ka že da sam to či nio za na ci ju ko ja to ne za slu žu je.”17 Iako Rajso ve knjige ”Čujte Srbi” sadr ži mnoge istine teške za srpski narod, ne iza zi va ljut nju, bes ili raz o ča re nje kod Sr ba, već ih im pre si o ni ra jer je auten tič na, iskre na i do bro na mer na. I na ža lost, još uvek ak tu el na.

Umesto zaključ ka: „Srbi ja dr Arči bal du Rajsu” Dr Ar či bald Rajs je umro 8. av gu sta 1929. go di ne.18 Sa hra njen je na srp skom pravo slav nom groblju u Topči de ru uz najve će poča sti kakva do tada nisu zabe le- žena. Nje go va po sled nja že lja bi la je da mu se sr ce od ne se i po lo ži na Kaj mak ča lan, na prede lu Dobro Polje gde je ”gledao srpske juna ke kako juri ša ju i kako ginu u pro bo ju So lun skog fron ta.”19

16 Rajs 1997, 89–90. 17 Ibid. 18 Kako kazuju njegovi biografi – Rajsovo bolesno srce nije izdržalo verbalni sukob sa Milanom Kapetanovićem, ministrom u penziji, koji je sa porodicom ceo rat proveo u inostranstvu i postao ratni profi ter. Rajs 1997, 28. 19 Vučinić 2002, 16. 123 STRANCI U BEOGRADU

Pošto va nje Srba prema svom veli kom prija te lju do sada nije izo sta lo. Orga niza ci ja biv ših bo ra ca po di že mu spo me nik u Top či der skom par ku 1930. go di ne. O Raj su i nje go vim de li ma na pi sa ne su dve knji ge.20 Rajs se s poseb nim pošto va njem na vo di u mno gim pu bli ka ci ja ma o po vla če nju kroz Al ba ni ju. O nje mu se pi še u le poj knji žev no sti, nje mu se po sve će ni sti ho vi na še umet nič ke i na rod ne po e zi je. U znak za hval no sti i traj nog se ća nja u Sr bi ji se re dov no odr ža va ju po me ni sa pri- godnim teksto vi ma u javnim publi ka ci ja ma. Svake godi ne 8. avgu sta u Beo gra du, pred njego vim spome ni kom na Topči de ru, okuplja ju se pošto va o ci Arči bal da Rajsa da čuvaju uspome nu na veli kog prija te lja srpskog naro da. Osim toga, poseb na za- hvalnost mu se odaje u okviru poli cij skog školstva. Tako, 8. febru ar, kada je poče la da radi tzv. Rajso va poli cij ska škola, slavi se kao Dan poli cij skog školstva. Novo i- zgrađe ni amfi te a tar na Kri mi na li stič ko-po li cij skoj aka de mi ji u Be o gra du u ko me se nala zi spomen ploča ovog veli ka na nosi naziv ”Amfi te a tar dr Arči bal da Rajsa”. Tako đe, Rajsu u čast, svake godi ne na ovoj insti tu ci ji poli cij skog školstva, održa va se me đu na rod ni na uč ni skup pod na zi vom ”Da ni Ar či bal da Raj sa”. Srbi ja se trudi la da nepro la zno i značaj no delo Arči bal da Rajsa, prija te lja i svedo ka srpskih strada nja, ne prekri je zabo rav. Među tim, kada se uzme u obzir ko je Ar či bald Rajs, ko li ko je vo leo srpski na rod i u ka kvim okol no sti ma je de lo vao u ko rist Sr bi je, po ka zu ju ći ade kvat nu struč nost, ali i ve li ku hra brost i ose ćaj za mo ral i pravdu, može se konsta to va ti da mu se naša zemlja još uvek nije oduži la na pravi način. Priro da i istorij ski značaj Rajso vog dela učinje nog za Srbi ju i srpski narod zahte va da mu se oduži mo u skladu sa humanističkim vredno stima koje njego vo delo ima za istori ju srpskog naro da. U osmi šlja va nju od go vo ra na pi ta nje ka ko da se Sr bi ja odu ži dr Raj su za sve što je uči nio za srp ski na rod i za hu ma ni stičke vrednosti uop šte sa či njen je Pred log pro gra ma ”Sr bi ja dr Ar či bal du Raj su”21 kao iz raz traj ne za hval no sti ovom ve li kom i nespor nom ”prija te lju Srba iz najte žih dana”. Taj program još nije u potpu no sti ostvaren, ali nije ni napu šten, što kazu je da Beo grad i Srbi ja pamte ovu, iznad svega, moral nu gromadu.

Literatura Божовић, Б. 2004. Три деценије часописа Полиција 1910-194. Београд: Виша школа унутрашњих послова. Вучинић, М. 2002. ”Србија др Арчибалду Рајсу”.У Зборник радова са округлог стола са међународним учешћем: Реформа полицијског школства у Републици Србији, Београд: Виша школа унутрашњих послова. 13–19. 20 Spomenica dr Rajsu. Od srca k srcu. Epopeja srpske, jugoslovenske i savezničke vojske. Beograd, 1930. Autor: Sava M. Đorđević; Švajcarac na Kajmakčalanu, knjiga o dr Rajsu, Beograd, 1984, autor Zdenko Levental. 124 21 Prof. dr Milan Vučinić (2002). Srbija dr Arčibaldu Rajsu, Zbornik radova str. 18–19. RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE

Ђорђевић, С. 1930. Споменица др Рајсу. Од срца к срцу. Епопеја српске, југословенске и савезничке војске 1914-1918. Београд. Кривокапић, В., Ристовић, С. 2002. ”Допринос професора др Рудолфа Арчибалда Рајса изградњи полицијског школства у Србији”. Часопис Безбедност, (1): 117–126. Кривокапић, В., Ристовић, С. 2002. „Рајсов пројекат за изградну модерне полиције у Србији”. Часопис Безбедност, (3): 506–518. Krstić, O. 1990. ”Sećanje na Rajsa”. Časopis Bezbednost i društvena samozaštita. Лазаревић, В. 1931. „Успомена на др Рајса”, Часопис Полиција, (15-16). Levental, Z. 1984. Švajcarac na Kajmakčalanu, Knjiga o dr Rajsu. Beograd. Milovanović, Z. 1989. ”Uspomena na Rudolfa Arčibalda Rajsa”, Časopis Bezbednost i društvena samozaštita. Рајс, А. 1942. Принципи модерне полиције – Предлог о реорганизацији полиције, достављен Влади Србије 1915. Штампано у штампарији ”Свети Сава” у Београду. Рајс, А. 1920. Прилог за реорганизацију полиције, Превод са француског, Београд: Издавачка књижица Геце Кона. Рајс, А. 1928. Шта сам видео и проживео у великим данима, Београд: Државна штампарија Краљевине СХС. Рајс, А. 1997. Чујте Срби, Београд: Дечије новине, Историјски музеј Србије, Савез удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912-1920. Петровић, М. и др. 1997. Рудолф Арчибалд Рајс, сведок истине о Србији, 1914-1918, Београд: Историјски музеј Србије. Ристовић, С. 2002. ”Историјат полицијског школства у Србији, Од Рајсове полицијске школе до идеје о формирању Образовно-научног центра МУП-а”. У Зборник радова са округлог стола са међународним учешћем: Реформа полицијског школства у Републици Србији, Београд: Виша школа унутрашњих послова. 27–39. Столица, Р. „Доктор Рудолф Арчибалд Рајс – Ратни добровољац и начелник Одељења техничке полиције (1875-1929)”, Часопис Милиционар. Аустро-бугаро-немачке повреде ратних закона и правила – Дописи једног практичара- криминалистике са српско-македонског фронта, Државна штампарија Краљевине Србије, 1918; Одговори на Аустро-угарске оптужбе против Срба, Државна штампарија Краљевине Србије, Крф, 1918; „Свечано отварање Полицијске школе”. (1921), Часопис Полиција, (1 и 2). Живела бесмртна Србија, Конференција др Рајса одржана у Београду 1918. у сали Касине, Штампарија Супек и Јовановић, Нови Сад, 1918;

125 STRANCI U BEOGRADU

Summary: Rudolph Archibald Reiss in Belgrade: REFORMER OF THE SERBIAN POLICE FORCE Th is paper focuses on Rudolph Archibald Reiss, a great friend of the Serbs during one of the most diffi cult periods for this nation, ”the Golgotha and resur- rection of Serbia” during World War I and the creation of a joint state of the Slavic peoples in Southeast Europe. Apart from giving the basic information about his life and bibliographic details from his work, the focus is on his achievements during World War I and as a witness at peace conferences. Special attention is paid to Reiss’ contribution to the development and functioning of the institutions of a modern state (especially a police force), all of which is refl ected in abandoning the outdated functions of the police, and its separation from the sphere of politics and redirection towards the needs of society.

Key words: Rudolph Archibald Reiss, Th e truth about war crimes, Reiss’ proposal for the reorganization of the police force.

Rad prijavljen: 14. 6. 2013. Rad recenziran: 16. 7. 2013. Rad prihvaćen: 2. 8. 2013.

126 GEOPOLITIČKI ČASOPIS

STRANCI U BEOGRADU

Deo III Novi KULTURNI OBRASCI

UDK: 72.071.1:929 НЕВОЛЕ Ј. 72(497.11)”17” Jan Nevole: Pregledni naučni rad

PRVI MODERNI Mirjana ROTER BLAGOJEVIĆ ARHITEKTA Arhitektonski fakultet Univerzitet u Beogradu U BEOGRADU* [email protected]

Po čet kom če tr de se tih go di na 19. ve ka ostva ren je zna ča jan kva li ta tiv ni pomak u gra đe vi nar stvu Kne že vi ne Sr bi je i nje ne pre sto ni ce. Po red još uvek broj nog pri su stva tra di ci o nal nih maj sto ra-gra đe vi na ra, ne i ma ra i dun đe ra, s juga Balka na, uočava se priliv maor-maj sto ra i pali ra iz Vovo di ne, koji do no se no vu teh ni ku grad nje u ma siv noj kon struk ci ji od ka me na i ope ke. Poseb no se vodi raču na o izgrad nji držav nih zdanja, koja je u nadle žno sti Odelje nju građe vi na unutar Mini star stva unutra šnjih dela, gde rade školo- vani gradi te lji veći nom prido šli iz srednjo e vrop skih centa ra. Cilj ovog rada je da se istak ne značaj koji su imali strani inže nje ri i arhi- tek te za mo der ni za ci ju dr žav ne gra đe vin ske slu žbe u ko joj se 1845. go dine uvodi zvanje arhi tek ta. Poseb no je važno delo va nje Čeha Jana Nevo le (1812−1903), ko ji je pr vi po neo ovo zva nje. Ka ko se ško lo vao ne sa mo na Tehnič kom fakul te tu u Pragu, već i na Tehnič koj viso koj školi i Umetnič koj akade mi ji u Beču, on je pored solid nog tehnič kog obrazo va nja pose do vao i umetnič ko, čime se izdvo jio od ostalih držav nih inže nje ra. Kao vode ći pro- jektant izra dio je brojne projek te za držav na zdanja, među koji ma su poseb- no zna čaj ni no va Voj na bol ni ca (1946−49) i Ar ti lje rij ska ško la (oko 1850) u Be o gra du. Ne vo li nim do la skom na stu pi la je no va eta pa raz vo ja gra di telj stva u Kne že- vini Srbi ji koje više nije bilo delo gradi te lja skromnog znanja, već arhi te ka ta ško lo va nih u raz vi je nim evrop skim cen tri ma gde su te melj no ovla da li sa vre- meni sazna nji ma iz ove oblasti. Svojim dugo go di šnjim radom u držav noj slu žbi, kao glav ni ar hi tek ta i na stav nik na In že njer skoj ško li u Top či de ru, Nevo la je presud no uticao na unapre đe nje gradi telj stva u celoj zemlji. Nje- go va zda nja ni su bi la pro vin ci jal na, već ve o ma bli ska evrop skim uzo ri ma,

* Ovaj rad nastao je iz naučnog projekta Modernizacija Zapadnog Balkana Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev.br.177009). 129 STRANCI U BEOGRADU

po seb no kroz pri me nu no vih mo der nih ma te ri ja la i kon struk ci ja, kao što je li ve no gvo žđe. Na kon od la ska u pen zi ju pro jek to vao je 1863. go di ne pr vu dvosprat nu pala tu u srpskoj presto ni ci, rezi den ci ju Kape tan Miše Anasta- si je vi ća, ka sni je Uni ver zi tet, kroz či ju je ro man ti čar sku ar hi tek tu ru is ka zao svoje vrhun sko gradi telj sko umeće.

Ključne reči : moder ni za ci ja, gradi telj stvo, javna zdanja, unapre đe nje

Uvod Nago ve šta ji moder ni za ci ja Beo gra da i dru gih srp skih na se lja uoča va ju se tek na kon Dru gog ustan ka 1815. go di ne i ostvari va nja iz ve sne po li tič ke i na ci o nal ne sa mo stal no sti u okvi ru tur ske dr ža ve. Grad je i dalje bio sredi šte turske admi ni stra tiv ne vlasti, a turska vojna posa da je i dalje bila u Tvr đa vi i obez be đi va la je grad ske ka pi je. Ma lo broj no mu sli man sko sta nov ni štvo se vrati lo u svoje kuće na prosto ru Dunav ske padi ne, ali nije moglo da povra ti svoju eko nom sku sna gu i pri mat u čar ši ja ma. Sta ra tur ska Du ga čar ši ja je stagni ra la, a ekonom ski i privred ni život se prese lio ka srpskom delu varo ši, na Zerek (na pravcu dan. Kralja Petra ulice, od Uzun-Mirko ve do Duša no ve ulice). Dva de se tih go di na srp sko sta nov ni štvo je sve vi še na se lja va lo na pu šte na turska ima nja i ku će u okvi ru Stare varo ši opa sa ne Šan cem, ro vom i ze mlja nim be de- mom sa ulaznim kapi ja ma . Ma da je ono ži ve lo iz me ša no sa tur skim, po ste pe no se iz dva jao srp ski deo oko Stare srpske crkve Svetih arhan đe la Miha i la i Gavri la (na me stu da na šnje Sa bor ne cr kve). Na ovom pro sto ru se po di žu pr va na rod na zdanja. Knez Mi loš Obre no vić je pre ko pu ta cr kve 1818. go di ne iz gra dio Go spo dar ski ko nak1 i ob no vio Mitro po li tov dvor. Zana tli je i trgov ci hrišća ni prete žno su se gru- p is al i n a p ot ez u Glavne čarši je (da na šnja Kra lja Pe tra uli ca – na de lu od Sa bor ne crkve do Vasi ne ulice) (Minić 1960, 442−443). Kasni je, kada je musli man sko stanov ni štvo u ve ćem bro ju na pu sti lo va roš, srp sko sta nov ni štvo se da lje pro ši ri lo ka Dunav skoj padi ni, preko beo grad skog grebe na, do Veli ke pija ce (da nas Stu dent ski trg). Nase lje na Savskoj padi ni proši re no je tride se tih godi na ka obali Save i ka Tera zi ja ma (Zdravko vić 1954, 107). Kako su se Turci opira li novoj izgrad nji u okvi ri ma Unutra šnje varo ši , a i ce ne po sto je ćih ku ća i ze mlji šta su bi le ve li ke, si roma šno hri šćan sko sta nov ni štvo se, uglav nom, na se lja va lo u na se lji ma iz van Šan ca. Ve li ki broj ta pi ja sa ču va nih iz pe ri o da 1815−1867. go di ne go vo ri da su oni ži ve li 130 1 Cr tež za ko ji se pret po sta vlja da pred sta vlja iz gled ovog ko na ka je ob ja vljen u: Vu jo vić 1986, 127. JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU u Sava ma li i na Pa li lu li (kod stare Vi din-ka pi je i na Vi šnjič kom pu tu) (Be o grad u XIX ve ku 1968, 68). Među tim, i pored prome na koje su nastu pi le nakon Drugog ustanka, krajem tre će de ce ni je 19. ve ka Be o grad je i da lje bio za pu šte na i ne u re đe na ori jen tal na va- roš. Pu to pi sac Oto Du bi slav Pirh, ko ji je 1829. go di ne bo ra vio u gra du, za be le žio je: „Sta ra va roš Be o grad iz go re la je i ta ko po ru še na, da se osim jed ne ili dve ku- će, vi de još sa mo ru še vi ne sta rih gra đe vi na po dig nu tih od ka me na. Jed na du gač ka glav na uli ca i ne ko li ko uskih po preč nih uli ca – to je sve.”2 Za raz li ku od nje ga Vuk Ste fa no vić Ka ra džić, u ča so pi su Dani ca (1827), daje znatno lepšu sliku grada: „Va- roš je sva po kal dr mlje na i go to vo u sva kom so ka ku ima po jed na če sma ... Ku će su obič no od dr ve ta, tj. iz me đu dr ve ta ozi da ne tan ko (ši ri ne jed ne ci gle) ci glom pe- če nom ili ne pe če nom, pa on da ule plje ne i okre če ne, i sve su po kri ve ne cri je pom... Avli je su sve od ci gle...3 Nakon dono še nja hati še ri fa 1829. i 1830. godi ne, kojim je Porta prizna la pu nu po li tič ku i na ci o nal nu auto no mi ju Kne že vi ne Sr bi je, a knez Mi loš Obre no- vić dobio nasled nost knežev ske titu le, prili ke su se znatno popra vi le. 4 Zapo čet je pro ces stva ra nja dr žav nih in sti tu ci ja – iz vr šne, za ko no dav ne i sud ske vla sti, kao i obra zov nih, ver skih, na uč nih, kul tur nih i zdrav stve nih usta no va.5 Beo grad je po- sebno bio privla čan za dose lje ni ke. Mada zvanič no nije bio presto ni ca, grad je bio centar poli tič kog, društve nog i ekonom skog živo ta zemlje. Polo žaj na samoj grani ci sa Habzbur škom mo nar hi jom, na ukr šta nju zna čaj nih kop ne nih i vo de nih pu te- va, ko ji su po ve zi va li Evro pu sa Is to kom, uti cao je da on u vre me nu mi ra, bu de zna ča jan iz vo zno-uvo zni cen tar, i sre di šte tr go vi ne i za nat stva na ši rem pod ruč ju jugo i stoč ne Evrope. To je dopri no si lo veli kom prili vu stanov ni ka: iz Habzburške mo nar hi je, oda kle je do la zio obra zo va ni svet ko ji je uče stvo vao u dr žav nom i kulturnom uzdi za nju zemlje; iz drugih kraje va Balka na koji su još uvek bili pod turskom vla šću (iz Ju žne Sr bi je, Ko so va, Ma ke do ni je, Grč ke i sl.), kao i iz unu tra šnjo- sti sa me Kne že vi ne. Po red sta nov ni ka srp skog po re kla, u Be o grad se do se lio i ve li ki

2 Ci ti ra no pre ma: (Đu rić-Za mo lo 1977, 213). 3 Citi ra no prema: (Peru ni čić 1967, 99). 4 Do pun ski Hati še rif iz 1833. potvr dio je pravno i poli tič ko obli ko va nje autonom nog knežev stva Sr bi je. Knez Mi loš je učvr stio svo ju vlast, uki nut je spa hi luk i pri po je no je šest na hi ja iz van Be o- gradskog paša lu ka. (Vide ti: Stojan če vić 1986, 114-115). 5 Po ku šaj srpske inte li gen ci je da se nove držav ne insti tu ci je obli ku ju po ugledu na razvi je ne demo- kratske evropske drža ve nije nai šao na razu me va nje kneza Milo ša, koji je želeo da zadr ži ličnu neogra ni če nu vlast. Poku ša no je da se veće poli tič ke slobo de ostvare dono še njem tzv. Sretenj skog ustava 1835, ali je knez uz pomoć Porte 1839. godi ne doneo tzv. Tur ski ustav. Poli tič ki suko bi su se za vr ši li ab di ka ci jom kne za 1839. i do la skom nje go vog si na Mi ha i la na vlast. Me đu tim, i on je zbog nesla ga nja sa ustavo bra ni te lji ma 1842. bio primo ran da napu sti vlast i prepu sti je knezu Aleksan- dru i Ka ra đor đe vi ću. (Vi de ti: Istori ja Beo gra da 1974, 39-40). 131 STRANCI U BEOGRADU

broj stra nih dr ža vlja na, po naj vi še dr žav nih či nov ni ka, tr go va ca i za na tli ja, ko ji su sa so bom do ne li no ve kul tur ne obra sce i dru ga či ji na čin ži vo ta.6 Ma da je srp ska dr ža va bi la na sa mom po čet ku svog raz vo ja i ve o ma skrom- nih fi nan sij skih mo guć no sti, ula ga ni su ve li ki na po ri da se Kne že vi na obra zov no i kul tur no uz dig ne, kao i da se pre o bra ze za pu šte na srp ska na se lja. Zbog ve li kog do se lja va nja sta nov ni štva ot po če ta je, po na lo gu kne za Mi lo ša, ur ba nu tran sfor ma- ci ju se la i va ro ši ca, ka ko bi se obez be dio no vi pro stor za pri do šlo sta nov ni štvo, a isto vre me no uklo ni li tra go vi ve kov nog tur skog pri su stva i pri bli ži la Sr bi ja raz vi je- ni joj Evro pi. To je bio raz log da su no va na se lja ure đi va na po ugle du na va ro ši preko Sa ve i Du na va, u Habzbur škoj mo nar hi ji, u du hu kla si ci stič kih plan skih she ma evropskog urba ni zma. 7

Za če ci evro pe i za ci je Be o gra da tri de se tih go di na 19. ve ka Tokom prvog peri o da razvo ja mode r nog srpskog gradi telj stva uticaj kneza Milo ša na građe vi nar stvo (kao i na druge oblasti živo ta) bio je nepri ko sno ven. Ni- je bilo zakon skih propi sa već je Knez lično ruko vo dio izgrad njom pravi telj stve nih zdanja i regu la ci jom varo ši preko svojih nadzi ra te lja držav ne gradnje, koji uglavnom nisu imali građe vin sko obrazo va nje. Smatra se da je prvi nadzi ra telj sa ne- kakvim građe vin skim obrazo va njem bio Hadži-Ni ko la Živko vić, tako đe stranac, ve ro vat no obra zo van u Grč koj. Nje ga je knez an ga žo vao za iz grad nju svo jih ko na- ka, u Be o gra du i Top či de ru,8 ko ji su bi li kne že ve re zi den ci je – dvo ro vi, sa kombi- nova nom javnom, poslov nom i repre zen ta tiv nom, i stambe nom name nom. Oba ko na ka su u pro stor noj struk tu ri sa ču va la tra di ci o nal ni plan ku će ori jen tal nog ti pa, ali je kod spolj nog ob li ko va nja i u pri me ni ma te ri ja la i teh ni ka gra đe nja pri me tan uticaj srednjo e vrop ske arhi tek tu re. Ka ko zbog po li tič kih pri li ka i pri sut no sti Tu ra ka Knez ni je bio u mo guć nosti da u Beo gra du započ ne plansku rekon struk ci ju stare utvrđe ne varo ši, on je za osni va nje Novog Beo gra da iza brao bla ge pa di ne pre ma Sa vi, na pro sto ru S av am al e i za pad nog Vra ča ra, u bli zi ni Varo ši u Šancu . Jezgro nove varo ši treba lo je da čine 6 Dru štve ni uslovi, urba ni kontekst i izgrad nja građe vi na javnih name na u Beo gra du nakon 1830. go di ne de talj no su ob ra đe ni u: (Ro ter 1994, 13-27). 7 U Srbi ji je od 1820. do 1826. osnova no 52 nova nase lja. Prio ri tet je bio na uređe nju sela, jer je u njima bio naj ve ći pri liv sta nov ni ka. Go di ne 1839. u va ro ši ma je ži ve lo sa mo 6,5% od ukup nog bro ja stanov ni ka. Knez Miloš je 1839. izdao prvi urba ni stič ki zakon ski akt „Ukaz o zbija nju i ušora va nju se la”. No va na se lja su se raz vi ja la iz po sto je ćih se la i ma njih va ro ši, re gu li sa njem za te če ne ne pra vil ne struk tu re, ili su, što je bio če šći slu ćaj, osni va ne pot pu no no ve va ro ši, ne po sred no uz sta re pa lan ke koje su vreme nom bile napu šte ne i sruše ne. (Vide ti: Maksi mo vić 1938, 27-31, 54, 58, 63, 64, 67, 73). 8 Kne za S. Marko vi ća 8 (neka da šnja Bogo ja vljen ska ulica), podig nut je 1829-31. Bule var Vojvo de 132 Putni ka, Topči der, podig nut je 1831-34. (Vide ti: Vujo vić 1986, 137-141). JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU pravi tel stve na zdani ja , Dvo rac na evro pej ski način , ka sar na i Re zi den ci ja pra vi telj- stva srpskog , lo ci ra na duž Pu ta za Top či der (danas ulica Kneza Milo ša). 9 Do la skom prvih pravi telj stve nih indži ni ra, od sredi ne četvr te dece ni je 19. veka, koji su bili obrazo va ni na srednjo e vrop skim tehnič kim škola ma, stvore ni su uslovi da se sa raz- ume va njem i stručno priđe uređe nju varo ši, i izgrad nji javnih i privat nih zdanja u du hu ta da šnje evrop ske ar hi tek tu re. To me je do pri ne lo i do no še nje pr vih prav nih pro pi sa ko ji ma se re gu li šu nad le žnost i vo đe nje gra đe vin skih po slo va.10 Osni va nje no vih de lo va gra da zapo če to je 1836. go di ne re gu la ci jom Sava- male u kojoj su prose če ne dve nove, prave i ši ro ke, uli ce – Sava mal ska i Abadžij ska (danas ulice Gavri la Princi pa i Kralji ce Na ta li je), ko je su pre ko sta re Varoš-ka pi je pove zi va le novu i staru varoš. Abadžij ska uli ca je tre ba lo da pre ra ste u no vu čar ši- ju, jer je ovde, po kneže voj zami sli, bilo predvi đe no prese lje nje zana tli ja iz posto- jeće srpske čarši je u staroj varo ši. Besplat- no su de lje ni pla ce vi za iz grad nju zgra da po ugle du na ku će u tr go vač kim uli ca ma sred njo e vrop skih na se lja.11 Prelaz na građe nje po evropej skom vkusu uči njen je upra vo kod iz grad nje prvih dr žav nih zda nja, Upra ve ca ri na – Đu- mru ka ne na Savskom prista ni štu, nove Slika1: Be o grad po čet kom 19. ve ka – kneže ve rezi den ci je – Dvor ca na evro pej- Va roš u Šan cu, Sa va ma la i Pa li lu la ski na čin, skup štin skog do ma – So vje ta i Ve li ke ka sar ne, u Sava ma li (Vujo vić 1986, 146−147). Ti me je sim bo lič no obe le že no sti ca nje de li mič ne dr žav ne ne za vi sno sti

9 De talj no ob ra đe no u: (Ro ter 1994, 13-27). 10 Na osno vu uka za do ne tog na kon Sretenj skog ustava , fe bru a ra 1835, pro pi su je se, iz me đu ostalog, da gra đe vin ski po slo vi spa da ju u nad le žnost „Po pe či te lja vnu tre nih de la” (od no sno Mi ni stra unu tra šnjih po slo va). Na kon do no še nja Tur skog usta va, ma ja 1839. usta no vlje no je „Ustro je ni je Cen tral no ga Pra vle ni ja Knja že stva Srb skog”, pre ma ko me je „Po pe či telj stvo vnu tre nih De la” imalo tri ode lje nja, od ko jih se „Ode le ni je Po li caj no-eko no mi če sko”, ba vi lo gra đe vin skim po slo vi ma. Iste go di ne za po či nje i iz da va nje „Zbor ni ka za ko na, ure da ba i ured be nih uka za kne že vi ne Sr bi je”. (Vi de ti: Đu rić-Za mo lo 1988, 151-153). 11 Su de ći pre ma za pi si ma sa vre me ni ka Knez je sam iza brao pro stor za iz grad nju no ve čar ši je. (Vi de ti: Mak si mo vić 1983, 10). Na po čet ku re gu la ci je ve ro vat no ni je ni po sto jao plan, već je Knez da vao de talj na uput stva (Pi smo br. 608, 22. 2. 1836, Ar hiv Sr bi je. Na veo: Mak si mo vić 1938, 82). Ve o ma du go su bi le sa ču va ne sta re stam be ne zgra de iz gra đe ne u sta roj Aba džij skoj čar ši ji oko 1850. (na la- zili su se u dana šnjoj ulici Kralji ce Nata li je 8, 10 i 12). (Gordić 1966, 23-25). 133 STRANCI U BEOGRADU

Kne že vi ne i za čet no vi ad mi ni stra tiv ni cen tar ob no vlje ne kne že vi ne sa naj zna čaj- ni jim uprav nim i voj nim in sti tu ci ja ma, do volj no uda ljen od tur ske vla sti u Tvr đa vi. On se u konti nu i te tu razvi jao i dopu nja vao novim držav nim zdanji ma tokom daljeg uspo na srp ske dr ža ve, sve do sa vre me nog do ba. Na po ri kne za Mi lo ša da se za iz grad nju ovih re pre zen ta tiv nih zda nja an ga- žu ju gra di te lji sa stra ne, go vo re o že lji da se pot pu no pri hva ti uti caj za pad ne kla si- cistič ke arhi tek tu re. Da bi se to posti glo, pozi va ni su gradi te lji iz preka, odno sno pre ko Sa ve i Du na va, iz Ze mu na i Pan če va (Vu jo vić 1986, 147). To su bi li bau-ma- iste ri , maj sto ri-pa li ri, gra đe vi na ri ko ji su bi li vič ni zi da nju u ma siv noj kon struk ci ji i iz ra di skrom nih kla si ci stič kih stil skih ele me na ta oko ula za, pro zo ra, na krov nim ven ci ma isl. Zbog ne do stat ka ško lo va nih gra di te lja knez Mi loš je 1838. go di ne pre po ru čio da se na Li ce ju za po sli je dan in dži nir ko ji bi đa ci ma pru žio osnov na zna nja iz obla sti gra đe vi nar stva i ta ko ih pri pre mio za rad u dr žav noj slu žbi. To je ostva re no 1839. go di ne ka da je an ga žo van Ata na si je Ni ko lić12, iz No vog Sa da, gde je imao školu načer ta ni ja, a inže njer sko obrazo va nje je stekao na Arti lje rij skoj ško- li u Be ču i na Pe štan skom uni ver zi te tu. On je bio je dan od broj nih in te lek tu a la ca srp skog po re kla ro đe nih u Habzbu škoj mo nar hi ji ko ji su po mo gli mo der ni za ci ji i kul tur nom pro sve će nju kne že vi ne.

Slika 2: Plan inž. Franca Jankea iz 1842. na kom je prika za na regu la ci ja novih ulica na Te ra zi ja ma, Tajš maj da nu i u Sa va ma li, sa ucr ta nim po lo ža jem Dvo ra, So vje ta i Ka sar ne

12 A. Niko lić (1803-1882) je na Lice ju je 1839-40 preda vao M at em at ik u , Zemljo pi sa ni je i Načer ta- nije . Od 1842. do 1857. je bio na čel nik Poli cij sko-eko nom skog odelje nja Mini star stva unutra šnjih de la. Pored toga, radio je na poslo vi ma veza nim za regu la ci ju varo ši, sađe nju parko va i drvo re da. 134 (Vide ti: Roter-Bla go je vić 1997, 127). JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

Nakon izgrad nje značaj nih pravi telj stve nih zdanja i osniva nja novih čarši ja za po če to je sa re gu li sa njem na se lja u ko je je tre ba lo da se pre se li hri šćan sko stanovni štvo iz Stare va ro ši. Ono je lo ci ra no na pa di na ma za pad nog Vra ča ra, iz me đu Cari grad skog druma (danas Bule var kralja Aleksan dra), P ut a z a K um od r a ž (da nas Bu le var oslo bo đe nja) i Puta za Topči der (da nas uli ca Kne za Mi lo ša). Sam plan re gu la ci je na se lja ve ro vat no je bio de lo pr vog pravi tel stve nog indži ni ra Franca Jan- kea, ko ji je bio pr vi stra nac za po slen na po slo vi ma iz grad nje i re gu la ci je na se lja u držav noj službi, a svoje inže njer sko obrazo va nje stekao je u Beču. 13 Je di ni plan sa ču van iz ovog pe ri o da, ko ji je pot pi sao Jan ke 1842. go di ne, da je osnov ne po dat- ke o po lo ža ju dr žav nih zda nja, Dvo ra, So vje ta (ko ji ve ro vat no ni je ni iz gra đen) i Kasar ne, i o pravci ma novih ulica, koje su bile upravne i para lel ne sa Putem za Top či der i obrazo va le su veli ke bloko ve pravil nog pravo u ga o nog obli ka (veli či ne 2-3 hek ta ra). Pla ce vi su bi li pro stra ni, ku će su po di za ne na re gu la ci o noj li ni ji uli ce, a iza njih su bi le pro stra ne ba šte, vi no gra di i voć nja ci. No vi pla ce vi su bes plat no de lje ni pr ven stve no dr žav nim či nov ni ci ma i do 1842. go di ne ve ći deo pro sto ra je bio is par ce li san i po de ljen.14 Kra jem tri de se tih i po čet kom če tr de se tih go di na po ste pe no se iz gra đu je i prostor oko Ter az ij a (na ta da šnjem Kragu je vač kom drumu , ne da le ko od glav nog gradskog ulaza, Stambol-ka pi je ) gde je Knez Mi loš 1837. go di ne na se lio ko va če i kazan dži je. Okolni prostor, ispre se can krivu da vim soka ci ma , bio je uglavnom ne- na se ljen zbog mo čvar nog te re na. Ka sni je je (oko 1842), pod pri ti skom gra đa na ko ji su že le li da gra de no ve ku će na ovom pro sto ru, spro ve de na de li mič na re gu la ci ja „… te ra zij ski i pa li lul ski kri vi so ka ka”, nji ho vo ni ve li sa nje i is pra vlja nje (Mak si mo vić 1938, 87). Ka ko je pro stor od Stambol-ka pi je ka Tera zi ja ma i staroj Batal-dža mi ji (na pro sto ru oko da na šnje Skup šti ne) po čet kom pe te de ce ni je bio i da lje spon ta no na se lja van, ne ka da šnje Se lo Pali lu la se poste pe no stopi lo sa novo na sta lim nase lji ma oko Šanca. 15 Ne znat ne pro me ne de ša va le su se i unu tar sa me Unutra šnje varo ši . Kneže vu že lju da se pre ki ne sa ori jen tal nim na sle đem i gra di po evro pej skom uku su sle di li su viđe ni ji građa ni, o čemu svedo či ku ća Cvet ka Ra jo vi ća, upra vi te lja va ro ši, izgra- 13 Franc Jan ke, Slo vak, do šao je iz Be ča 1835. kao pr vi dr žav ni gra đe vin ski in že njer. U dr žav noj slu- žbi bio je do 1843. (odno sno do odla ska dina sti je Obreno vić sa vlasti). Pored rado va na regu la ci ji no vih uli ca da vao je svo je mi šlje nje i pri li kom iz grad nje zna čaj nih zda nja, kao na pri mer Sa bo r ne cr kve. (Vi de ti: Đu rić-Za mo lo 1981, 52-54; Gor dić 1966, 116-123). 14 Po sto je poda ci da je F. Janke uradio plan sa oko 500 place va klasi fi ko va nih u 5 kla sa. Me đu tim, ni je saču van taj prvo bit ni plan, već plan koji je Janke izra dio 1842. za druge potre be. (Vide ti: Maksi- mo vić 1983, 10). Do 1842. go to vo svi pla ce vi su bi li po de lje ni, ta ko da su ne ki ra ni je raz me re ni pla ce vi usit nja va ni, a sma nji va na je i pr vo bit na ši ri na ne kih uli ca (Pe ru ni čić 1967, 113). 15 Ovo sti hij sko na se lja va nje i ne kon tro li sa no ši re nje gra da uti ca lo je da Be o grad ska op šti na za tra ži od dr žav ne upra ve iz ra du pr vog re gu la ci o nog pla na, ka ko bi se od re di le gra ni ce be o grad skog ata ra i raz gra ni či la te ri to ri ja gra da od okol nih se la. (Vi de ti: Mak si mo vić 1983, 8-11). 135 STRANCI U BEOGRADU

đe na ve ro vat no pre ma pla nu Fran ca Jan kea, na spram Gradskog polja i Utvrđe nja .16 Upravo se kod izgrad nje gospod skih zdanja, poro dič nih zgrada viđe nih ljudi oko Veli ke pija ce (da nas Stu dent ski trg), u Gospod skoj ulici (danas Branko va), Sav skom prista ni štu i na za pad nom Vra ča ru, u pot pu no sti pri hva ta gra đe ne u du hu „… no ve za pad njač ke ar hi tek tu re”.17 Prome ne su se ogleda le u prime ni masiv ne konstruk ci je od ka me na i ope ke, no vom pro stor nom kon cep tu i ar hi tek ton skom ob li ko va nju, koje je sledi lo obrasce tada šnje srednjo e vrop ske arhi tek tu re. Najre pre zen ta tiv niji pri mer je sva ka ko bi la jed no sprat na kuća kneže vog brata Jevre ma Obreno vi ća, guver ne ra varo ši, podig nu ta na najpro met ni jem i najre pre zen ta tiv ni jem mestu u Varo ši u Šancu , pre ko pu ta Veli ke pija ce .18

Unapre đe nje gradi telj stva polo vi nom 19. veka Pro me ne ko je su se de si le po lo vi nom ve ka,19 dola zak ustavo bra ni te lja i kneza Aleksan dra I Kara đor đe vi ća na vlast, od 1842. do 1858. godi ne, dove le su do mnogih poli tič kih i društve nih refor mi u Kneže vi ni Srbi ji, u cilju njenog pribli ža va nja raz vi je nim evrop skim ze mlja ma (Jo va no vić 2010). Me đu tim, pro me na di na sti je i sprove de ne refor me nisu done le pobolj ša nje poli tič ke situ a ci je u zemlji, što je 1858. go di ne pro u zro ko va lo sa zi va nje Sve to an drej ske skup šti ne, na ko joj je na kon vi še me seč nog za se da nja od lu če no da se od kne za za tra ži ostav ka.20 On je primo ran da napu sti zemlju, a knez Miloš Obreno vić je pozvan da pono vo preu zme vlast. Dru gi pe riod vla da vi ne kne za Mi lo ša je bio ve o ma kra tak, od 1859. do 1860. go di- ne21, jer je i on, zbog neza do volj stva naro da, morao da prepu sti vlast sinu Miha i lu. Ipak, i pored nesta bil ne poli tič ke situ a ci je, u Srbi ji je tokom četr de se tih i pede se-

16 Po zna ta je i kao zgra da be o grad ske Re al ke, na la zi se u Uzun Mir ko voj 14, a iz gra đe na je 1836- 1838. (Vujo vić 1986, 148). 17 U lite ra tu ri se kao karak te ri sti čan prime ri navo de kuća Stoja na Simi ća na Tera zi ja ma, u Kralja Mi- lana ulici (kasni je Rusko poslan stvo ) i jed no sprat na kuća D. Rado vi ća , bli zu Re al ke, jed na od pr vih ku ća od tvr dog ma te ri ja la i sa bal ko nom. (Vi de ti: Ne sto ro vić 1955, 253). 18 Zgra da se nala zi la na dana šnjem Student skom trgu, na starom broju 7. Plano ve je izra dio zidar ski maj stor Ka rel Arent, a po drum i pri ze mlje su bi li ozi da ni pre 1835. (Vi de ti: Vu jo vić 1986, 149). Izgled zgrade je zabe le žen na razgled ni ci Veli ke pija ce iz 1911. godi ne. Obja vlje no u: (Dimi tri je vić i Gor dić 1986, sl. 65). 19 Na kon ab di ka ci je kne za Mi lo ša (1839) na vlast je do šao nje gov sin Mi lan, ko ji je iz ne na da pre mi- nuo, a vlast je pre u zeo mla đi kne žev sin Mi ha i lo. Ka ko je i on do šao u su kob sa Usta vo bra ni te lji ma, bio je pri mo ran da ab di ci ra 1842 (Istori ja Beo gra da 1974, 40). 20 Po sle Krimskog rata 1853-1856. i Pari skog mira Srbi ja je dobi la nove povla sti ce i garan ci je pot- pisni ca spora zu ma, ali je turska vojska ostala u utvrđe nim grado vi ma. Poli tič ka situ a ci ja je i dalje bi la ne sre đe na jer su čla no vi So vje ta i srp ska in te li gen ci ja bi li ne za do volj ni ve li kom za vi sno šću od Austrije i kneže vim težnja ma da ograni či vlast ustavo bra ni te lja (Istori ja Beo gra da 1974, 40-43). 21 Po vra tak kne za Mi lo ša ni je do veo do po bolj ša nja po li tič ke si tu a ci je, jer je on že leo da neo gra ni če no 136 vlada, bez Ustavo bra ni te lja i Sovje ta (Istori ja Beo gra da 1974, 43-44). JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU tih godi na ostvaren znača jan ekonom ski napre dak. Tome su dopri ne le libe ral ne re for me usta vo bra ni telj skog re ži ma i do bi je na do zvo la za slo bod nu plo vid bu ce lim to kom Du na va. Do šlo je do br žeg raz vo ja tr go vi ne, reč nog sa o bra ća ja i po ve ća nja broja zana ta. Zanat ski sloj građa na je do kraja pede se tih godi na bio najbo ga ti ji, a kasni je jača trgo vač ki i činov nič ki sloj.22 U Sr bi ji je otvo ren i iz ve stan broj ma njih in du strij skih pred u ze ća i ra di o ni ca.23 Ten den ci ja stal nog pri li va sta nov ni ka u Be o grad, ko ji je apri la 1841. go di ne progla šen za presto ni cu, nasta vi la se. Grad je 1846. godi ne imao 14. 386 stanovni ka u 1. 714 ku ća. I ka sni ji po pi si sta nov ni ka be le že da lji po rast ži te lja u va ro ši (1867. godi ne je bilo 24.768 stanov ni ka), uz tenden ci ju smanje nja broja stanovnika u jednom domu (1866. godi ne je bilo 3.458 kuća). 24 Na osnovu saču va nog Turskog plana iz 1863. godi ne 25 (ko ji je ge o det ski ne pre ci zan, ali pri ka zu je vla sni- štvo nad par ce la ma, od no sno srp ske, je vrej ske i tur ske ku će) sa zna je mo da je srp sko sta nov ni štvo, uglav nom, po se do va lo pla ce ve na pro sto ru oko Varoš-ka pi je , Sabor ne crkve , Delij ske ulice (pribli žno na trasi dana šnje Knez Miha i lo ve ulice) i Ve li ke pi ja ce (da nas Stu dent ski trg). Tur ci su po se do va li ku će oko Stambol-ka pi je i na ce loj Du- navskoj padi ni. Jevre ji su, kao i prethod nih veko va, žive li u blizi ni Duna va. Ali se na sta vlja lo ise lja va nje mu sli man skog sta nov ni štva iz sta re va ro ši, a nji ho ve po se de su kupo va li drža va ili dose lje ni Srbi i drugi stanov ni ci. Roman Zmorski, poljski puto pi sac, koji je 1855−56. godi ne bora vio u Be- o gra du, za be le žio je da je bo ga ti je srp sko sta nov ni štvo sve vi še po ti ski va lo mu sli- man sko iz cen tral nih de lo va Varo ši u Šancu , ka Dorćo lu i Duna vu, gde su zajed no žive li Turci, Jevre ji i siro ma šni Srbi. On izdva ja novi deo varo ši koji je imao udob- ne, ravne i širo ke ulice i u njima „… tvrdo zida ne zgrade od opeke…” sa jednim i vr lo ret ko dva spra ta.26 Pored njega i drugi puto pi sci koji su pede se tih godi na bo- ravi li u gradu uočili su prome ne u njego vom izgle du. Felik su Kani cu je „…padao u oči oštro od u da ra ju ći za pad njač ki ’kroj’ na Te ra zi ja ma, Vra ča ru i u po je di nim ulica ma ’varo ši’, kako na srpskim službe nim zgrada ma, škola ma i mnogim privat-

22 Broj za na ta se po ve ćao na 61, ta ko da je do ne ta Esnaf ska ured ba, ko jom su oni po de lje ni na esnaf- ske, sta re za na te, i ne e snaf ske, tr go vač ke za na te. Na tr ži šte pro di re evrop ska tr go vač ka ro ba što je dove lo do slablje nja starih zana tli ja. To se zaklju ču je na osnovu kupo pro daj nih ugovo ra nekret ni na (Istori ja Beo gra da 1974, 61). 23 1846. u Srbi ji je bilo oko dvade se tak radi o ni ca i malih fabri ka. Osnova na je Narod na banka Srbi je 1850. (Istori ja Beo gra da 1974, 63; Nesto ro vić 2006, 5). 24 Broj stanov ni ka varo ši se 1856. popeo na 18. 860, a broj kuća je 1859. bio 2095. Kasni je je 1862. u gra du bi lo 1241. srp ska ku ća i 1118 tur skih, od ko jih su Sr bi i Je vre ji ži ve li u 1509 (Ra do va no vić 1974, 271-272, 274). 25 Plan su pr vi ob ja vi li G. Ele zo vić i P. Po po vić kao ”Dva tur ska pla na Be o gra da”, BON, 1937, 250– 252 (Đu rić-Za mo lo 1977, 214). 26 Pod spra tom se pod ra zu me va ni vo, od no sno pri ze mlje ili sprat. (Vi de ti: Zmor ski 1967, 12, 16– 2). 137 STRANCI U BEOGRADU

nim kuća ma, tako i na odeva nju ...” (Kanic 1967, 185). Svaka ko da je najvi še pažnje pri vla čio kne žev dvor, Sta ri ko nak, ne ka da šnja ku ća Sto ja na Si mi ća, iz gra đe na krajem tri de se tih go di na. Ona je ve ro vat no bi la znat no do gra đe na to kom pre u re đe nja za kne že vu re zi den ci ju, ka ko bi se pri bli ži la dru gim evrop skim dvo ro vi ma (na la zi la se na pro sto ru iz me đu, ka sni je po dig nu tih, Sta rog i No vog dvo ra).

Slika 3: Iz gled Sta rog ko na ka na Te ra zi ja ma, Dvo ra kne za Alek san dra i Karađorđevića (li to gra fi ja K. Kvi co va 1856.) Za raz li ku od pret hod nog pe ri o da, ka da su pred u zi ma ni obim ni za hva ti na izgrad nji novih delo va varo ši, od četr de se tih do šezde se tih godi na su uglavnom parci jal no regu li sa ni i komu nal no oprema ni samo poje di ni delo vi (kaldr mi sa ni su ko lo vo zi i tro to a ri, sa đe ni dr vo re di, po di za ne če sme i sl). Ostva ren je i zna tan kva li ta ti van skok u gra đe vi nar stvu, ko ji se ogle dao u na pret ku teh ni ka gra đe nja i kvali tet ni joj izgrad nji. U samom gradu mogli su da se naba ve razno vr sni ji mate ri ja- li za grad nju. Me đu tim, ka ko pro iz vod nja ope ke u oko li ni gra da ni je bi la do volj na da zado vo lji njego ve potre be, ona je i dalje dopre ma na brodo vi ma iz unutra šnjo sti i ino stran stva. Osta li gra đe vin ski ma te ri ja li, ogra de i stu bo vi od li ve nog gvo žđa, okov, sta klo i de ko ra tiv ni ele men ti od te ra ko te i mer me ra, i da lje su na ba vlja ni u Mađar skoj i Austriji. 27 Uspo nu i una pre đe nju gra đe vi nar stva po seb no je do pri ne la či nje ni ca da se u Sr bi ju do se lio ve li ki broj struč nih maj sto ra i ško lo va nih gra di te lja, in že nje ra i ar hi- te ka ta iz Habzbur ške mo nar hi je – Nem ci, Ma đa ri, Če si i Sr bi iz Voj vo di ne. Po čet- 27 Sku plji mate ri ja li, pa i sama opeka, bili su nedo sti žni za siro ma šni je stanov ni štvo, o čemu svedo če već pome nu te stambe ne zgrade koje su, uglavnom u peri fer nim delo vi ma grada, i dalje podi za ne u 138 bondruč noj konstruk ci ji (Nesto ro vić 2006, 314-316). JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU kom če tr de se tih go di na ja vlja ju se pr vi po ku ša ji da se or ga ni zu je po seb na dr žav na struč na slu žba ko ja bi ru ko vo di la po slo vi ma oko iz grad nje dr žav nih zda nja. Jan ko Ša fe rik je u Pra gu po ku ša vao da pro na đe spo sob nog in že nje ra ko ji će do ći u Sr bi ju da ruko vo di izgrad njom u celoj zemlji. Vero vat no je to dove lo do toga da je 1845. godi ne sklopljen ugovor sa Janom Nevo lom (1812−1903), Čehom školo va nim na Tehnič kom fakul te tu u Pragu, ali i Tehnič koj viso koj školi i Umetnič koj akade mi ji u Beču. 28 Ugo vor je sko pljen na tri go di ne, a u dr žav noj gra đe vin skoj slu žbi se po pr vi put ko ri sti na ziv ar hi tek ta, či me se Ne vo le iz dva ja od dru gih dr žav nih in že- nje ra ko ji ni su ima li umet nič ko obra zo va nje. Zna čaj na no vi na je bi lo i una pre đe nje obra zo va nja u obla sti gra đe vi nar stva, u čemu su tako đe učestvo va li strani stučnja ci, jer su u prvoj viso ko škol skoj ustano vi iz oblasti građe vi nar stva, Inže njer skoj školi u Topči de ru osnova noj 1846. godi ne, pred me te pre da va li dr žav ni in že nje ri – Jan Ne vo le, cr ta nje; August Cer man, me- hani ku; i Atana si je Niko lić, prak ti če sko ze mle mer je (Roter 1994, 132). Pored toga, i u Ar ti lje rij skoj ško li su obra zo va ni gra đe vin ski struč nja ci (Ne sto ro vić 2006, 200), a na Lice ju je pede se tih godi na predmet Gra đan ska ar hi tek tu ra pre da vao Fi lip Hri- stović koji je prethod no bio studi ja ma u Beču (Roter 1994, 132). Na ve de ni na po ri da se una pre di dr žav na gra đe vin ska slu žba i obra zo va nje, dopri ne li su da se 1851. godi ne ustano vi Odelje nje građe vi na pri Mini star stvu unu tra šnjih de la. Po red ar hi tek te Ne vo le, glav nog in že nje ra, u nje mu su ra di li in- že nje ri August Cer man, Ni ko la Jo va no vić, Jo van K. Ri stić i Ak sen ti je Mar ko vić. U Odelje nju je radio i Erazmus Klomin ski, u isto vere me i inže njer Uprave varo ši Be o gra da. Kao in že nje ri za du že ni za iz grad nju u po je di nim okru zi ma 1853. u Mi- nistar stvu unutra šnjih dela radi li su brojni novi inže nje ri, uglavnom iz Vojvo di ne i dru gih kra je va Habzbur ške mo na r hi je – Adolf Jak ša, An dri ja Ste fa no vić, Jo sif Ka sa no, Jo van Pa vlo vić, Franc Mil i An dri ja Vu ko vić. No vi struč nja ci za be le že ni su i 1856. Franc Ze le ni, Jo van No vak, Jo sif Sil vić i Ste van Ri djić ki (Ne sto ro vić 2006, 197−198). Krajem pede se tih godi na formi ra na je poseb na Glavna uprava građe vi na, sa po seb nim Ar hi tek to nič nim ode lje njem, ko ja je 1862. go di ne pre ra sla u Mi ni star- stvo građe vi na. 29 Una pre đe nju gra di telj stva je do pri ne la i čvr šća za kon ska re gu la ti- va, od no sno do no še nje pro pi sa ko ji ure đu je po di za nje jav nih gra đe vi na – Za ko na o 28 Ro đen u Če škoj. Ra dio je na kon stu di ja na iz grad nji zgra de Že le znič ke sta ni ce u Pra gu. Kod pred- u zi ma ča Klaj na na pru zi Prag-Br no do 1845. (Ne sto ro vić 1937, 33-37) 29 Do ne ti su i pr vi za kon ski pro pi si ko ji re gu li šu iz grad nju – Reše nje o sači nja va nju plano va i predra ču na za jav na Pra vi tel stve na po stro e ni ja (1856); Zakon o nači nu gradnje novih crka va (1863); Pravil nik o posta vlja nju regu la ci o ne lini je ulica za potre be podi za nja novih zgrada (1864); i Zakon o po di za nju jav nih gra đe vi na (1865). (Vide ti: Nesto ro vić 1937, 33-34, 56; Nesto ro vić 2006, 204; Đurić-Za mo lo 1981, 73-75, 115; Đurić-Za mo lo 1988, 159-162; Roter-Bla go je vić 1998, 249- 255). 139 STRANCI U BEOGRADU

po di za nju jav nih gra đe vi na 1865. godi ne 30, kojim je uređe no i podi za nje privat nih ku ća. Moder ni za ci ja drža ve i unapre đe nje građe vi nar stva dopri ne li su da od polo- vi ne ve ka na stu pi no vi pe riod u raz vo ju srp ske ar hi tek tu re, ko ja vi še ni je bi la de lo majsto ra – zida ra i školo va nih gradi te lja skromnog znanja, uglavnom građe vin skih inže nje ra, već su njeni tvorci bili arhi tek ti školo va ni u razvi je nim srednjo e vrop skim centri ma: Pešti, Beču i Pragu, gde su stekli veo ma širo ko znanje iz inže njer stva i arhi tek tu re. Prome ne su se ogleda le ne samo u višem nivou izvo đe nja, već je došlo i do prome ne stilskih shvata nja, jer su obrazo va ni gradi te lji iz srednje Evrope done li aktu el ne stilske tenden ci je, koje je u veli koj meri karak te ri sao roman ti čar ski duh i okre nu tost ka na ci o nal nom sred njo ve kov nom na sle đu. U srp skoj sre di ni ro man- tizam je bio veo ma brzo prihva ćen, jer su bile snažno izra že ne ideje o konač nom oslobo đe nju od Osmanlij ske vlasti i seća nja na srednjo ve kov nu prošlost.

Dela Jana Nevole tokom rada u državnoj službi Do la zak ar hi tek te Ne vo le na če lo Gra đe vin skog ode lje nja Mi ni star stva unutra šnjih de la ima ve li ki zna čaj za una pre đe- nje iz grad nje dr žav nih zda nja u ce loj kne- že vi ni, jer on pre no sio svo je bo ga to zna nje i ste če no is ku stvo u no voj sre di ni. Opis po- slova koji ma je bio zadu žen, od „sači nja vanja pla no va, nad zo ra nad nji ho vim iz vr še- njem, do postro ja va nja drumo va i šore nja sela”, ukazu ju nam da je do 1858. godi ne, kada je penzi o ni san 31, bio vode ća ličnost n a p ol j u a rh it e kt ur e i u rb an iz m a . 32 Nema pou zda nih poda ta ka o svim zdanji ma u čijem nasta ja nju je on učestvo- vao, ali su oni sva ka ko bi la broj na. Jed no od prvih zdanja bila je No va voj na bol ni ca Slika 4: Jan Nevo le

30 Stu pio je na sna gu 1. ma ja 1865., a pre ma nje mu su se po di za le i jav ne i pri vat ne zgra de sve do Pr vog svet skog ra ta. U nje mu je da ta de fi ni ci ja pojma građe vi na i pode la građe vi na (na držav ne, sreske i opštin ske). Uskoro je dopu njen raspi som koji se bavio detalj nim uputstvi ma o postup ku pri pravlje nju plano va i sači nja va nju predra ču na za javne građe vi ne (Đurić-Za mo lo 1988, 170-173). 31 Ve ro vat no zbog di na stič kih pro me na jer je na če lo gra đe vin ske slu žbe po no vo do šao Ni ko la Ha dži Živko vić u koga je knez Miloš imao puno pove re nje (Nesto ro vić 1937, 19, 53). 32 Pro jek to vao je crkve u Užicu i Rači, a radio je i na urba ni stič kim plano vi ma (Đurić-Za mo lo 1981, 140 75). JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU na Vra ča ru, iz gra đe na 1846-49. za sme štaj 120 bo le sni ka.33 Zgrada se nala zi la u bli zi ni Vra čar skog tr ga (da na šnji Cvet ni trg) i Ve li ke ka sar ne u Sa va ma li. Ga ba rit zgra de je ube le žen u Za ri čev plan iz ra đen 1878. go di ne, ali ne ma do volj no po data ka o iz gle du zgra de. Me đu tim, sa ču va ne su ori gi nal ne ski ce osno ve pri ze mlja i spra ta,34 ve ro vat no de lo Ne vo le, ko ja nam go vo ri da je zgra da ima la dvo trakt ni ulični korpus i dva jedno trakt na dvori šna krila. Prosto ri je je pove zi vao hodnik sa dvo ri šne stra ne kor pu sa i kri la. Pro sto ri je ma nje ve li či ne su bi le u pri ze mlju, ve ro- vat no na me nje ne or di na ci ja ma i pri je mu bo le sni ka, dok su na spra tu lo ci ra ne ve će pro sto ri je, ve ro vat no bo le snič ke so be. Ma da je iz grad nja zgra da bi la zna ča ja nan pomak u pravcu pobolj ša nja uslova leče nja vojni ka, ona je imala brojne nedo stat ke, a naj va žni ji je bio ne do sta tak iz vo ra pi ja će vo de u bli zi ni.35

Slika 5: Loka ci ja nove Vojne bolni ce kod Vračar skog trga (detalj Zari če vog plana 1878) i skica osnove prizem llja i sprata Druga značaj na držav na zgrada koju je Nevo la projek to vao bila je Arti lje rij- ska ško la, osnova na 1850. izgra đe na oko 1850. godi ne pored puta za Topči der (nala zi la se u blo ku iz me đu uli ca Ne ma nji ne, Kne za Mi lo ša i Bir ča ni no ve), u okvi ru upravnog centra zače tog sredi nom tride se tih godi na. 36 Prvo bit no je imala prize mlje i sprat, a do kraja veka je dogra đen još jedan sprat za potre be novo o sno va ne Voj ne aka de mi je. Nije zabe le žen prvo bit ni izgled zgrade, već samo foto gra fi je sa kra ja veka koje su zabe le že le izgled Vojne akade mi je, sa rela tiv no skromnim klasi ci stič kim

33 Nje go še va ul. 15, izme đu Kralja Milu ti na i Sveto za ra Marko vi ća. Poru še na je 1906. radi izgrad nje zgrade III beo grad ske ginna zi je (Đjurić-Za mo lo 1981, 75). 34 Ne vo le Jan, sl.1 (Đju rić-Za mo lo 1981, 75). 35 Bi la je loša venti la ci ja, nije bilo dovolj no sani tar nih prosto ri ja, bio je nedo sta tak vode i sl. Zbog na ve de nih ne do sta ta ka zgra da je već še zde se tih go di na za tvo re na (Sta no je vić 1960, 180-183). 36 Kne za Mi lo ša 29, stra da la je u bom bar do va nju 1941. Na kon II svet skog ra ta na ovoj lo ka ci ji je iz gra đe no Mi ni star stvo na rod ne od bra ne, po pro jek tu Ni ko le Do bro vi ća. (Vi de ti: Đu rić.Za mo lo 1981, 75). 141 STRANCI U BEOGRADU

ob li ko va njem.37 Vero vat no se nakon dograd nje sledi la arhi tek tu ra iz prethod nog pe ri o da, što je bi lo uobi ča je no.

Slika 6: Iz gled zgra de Ar ti lje rij ske ško le na kon do grad nje spra ta kra jem 19. ve ka Arhi tek tu ra epohe roman ti zma u Beo gra du Prome ne u stilskim shvata nji ma, nasta le pod utica jem veli kog broja obrazo va nih gra di te lja ko ji su u Sr bi ju do šli po lo vi nom 19. ve ka iz sred njo e vrop skih cen ta ra, pri sut ni su u gra di telj stvu do kra ja še zde se tih go di na.38 Naj zna čaj ni ji gra- ditelj epohe roman ti zma svaka ko je bio arhi tek ta Jan Nevo le, a pored nejga i drugi dr žav ni in že nje ri, Jo sif Ka sa no, Jo van Francl, Jo van K. Ri stić, Ko sta Šre plo vić i Andri ja Vuko vić (Roter 1994, 123−128). U Beo gra du se 1860. podi že Dvor za pre sto lo na sled ni ka Mi ha i la, nepo sred no uz Sta ri ko nak n a Ter az ij am a , 39 ve ro vat no prema projek tu Kasa na, jer je njego va arhi tek tu ra u veli koj meri podse ća la na Dvo- rac Habzbur go va ca u Tr stu – Mira ma re (Ne sto ro vić 2006, 220). Ova gra đe vi na je ima la ve o ma bo ga to pri me nje ne ele men te sred njo e vrop skog ro man ti zma u vi du 37 Ne vo le Jan, sl.2 (Đu rić-Za mo lo 1981, 75). 38 U li te ra tu ri se pe riod ro man ti zma de fi ni še raz li či to – 1850-75. (B.Ne sto ro vić); 1860-80. (D.Đu- rić-Zamo lo i Z.Mane vić) i 1830-80. (roman tič ni istori zam, M.Jova no vić). (Vide ti: Nesto ro vić 2006, 19; Đu rić-Za mo lo 1981, 11; Ma ne vić 1972, 8-10; Jo va no vić 1988-1989, 278). Me đu tim, ana li za stil skih ka rak te ri sti ka gra đe vi na po ka zu je da se već od 1868-69. i iz grad nje Po zo ri šta, prema pro jek tu arh. A.Bu gar skog, mo že pra ti ti pri hva ta nje i raz voj aka de mi zma sa pre o vla da va ju ćim ele men ti ma neo re ne san se (Ro ter 1994, 109-121). 39 Ugao Kra lja Mi la na i An dri če vog ven ca, zgra da je sru še na 1910. ra di iz grad nje No vog dvo ra. (Ne- 142 sto ro vić 2006, 220). JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU ugao nih osmou ga o nih kuli ca, nazu blje ne atike, luko vi ča stog luka iznad otvora i sl.40 Na Te ra zi ja ma je 1860. po dig nu ta Če sma u čast kne za Mi lo ša, sa ro ma nič kim frizom polu kru žnih arka di ca, tako đe delo Kasa na, kao i Hotel Balkan, prema projek tu An dri je Vu ko vi ća, sa seg ment nim lu ci ma iz nat pro zo ra na spra tu i bo ga tom de ko ra tiv nom pla sti kom u du hu ro man ti zma (Đu rić-Za mo lo 1981, Vu ko vić An- drija, sl.1) . Ova, i druga zdanja građe na počet kom šezde se tih godi na obele ži la su poče tak nove etape razvo ja gradi telj stva u Srbi ji, koje se u većoj meri, po kvali te tu grad nje i ob li ko va nja, pri bli ži lo ta da šnjem sred njo e vrop skom gra di telj stvu. Ipak, naj ra sko šni je i naj mo nu men tal ni je zda nje pro jek to vao je Ne vo la, nakon penzi o ni sa nja, pre odla ska iz Srbi je 41 za pri vat nog in ve sti to ra, ta da naj bo ga ti- jeg trgov ca, kape tan Mišu Anasta si je vi ća. Ka pe tan Mi ši no zda nje je zavr še no 1863. go di ne42, ka da su u nje ga use lje ne sve naj zna čaj ni je obra zov ne usta no ve ta da šnje kneže vi ne – Veli ka škola, Gimna zi ja, Narod ni muzej, Narod na bibli o te ka i Mi- nistar stvo prosve te, jer ga je vlasnik poklo nio drža vi za obrazov ne svrhe. Bila je to druga dvosprat na zgrada u Varo ši, podig nu ta naspram Veli ke pija ce, tada naj- promet ni jeg dela grada, gde su u prethod nom peri o du nica le najlep še gospod ske ku će. Pre ma re či ma Gu sta va Re ša bi la je to „...ve le lep na zgra da u sti lu vi zan tij skoro man ske re ne san se, ... ona pod se ća na ve li čan stve ne ve ne ci jan ske gra đe vi ne” (Reš 1967, 66).

Slika 7: Izgled Veli ke pija ce, crtež F. Kani ca Ka pe tan Mi ši no zda nje je pr vo bit no ima lo kom pakt nu ku bič nu struk tu ru i pravo u ga o nu osnovu, sa dva trakta prosto ri ja i central nim podu žnim hodni kom u glavnom korpu su. Vero vat no su nakon njego ve prena me ne prido da ta dva dvori šna krila sa sani tar nim prosto ri ja ma i pomoć nim stepe ni šti ma. Central ni deo korpu sa je zau zi mao monu men tal ni ulazni vesti bil, sa dva kolska i dva pešač ka ulaza, zasve-

40 Zgra da je pri ka za na na cr te žu ob ja vlje nom u ča so pi su Ilu stra tion, Pa ris, 1876. (Vi de ti: Đu rić-Za- mo lo 1981, Šre plo vić Ko sta, sl.1). 41 Nevo la je napu stio Srbi ju 1863. (Nesto ro vić 1937, 33-34). 42 K. Jiri ček je zabe le žio da je gradnja traja la pet godi na i da je zavr še na 1862. (Nesto ro vić 1962-1963, 81-97; Đu rić-Za mo lo 1981, 74). 143 STRANCI U BEOGRADU

den kr sta tim svo do vi ma. Iz nad ve sti bi la, na pr vom spra tu je sme šte na re pre zen- ta tiv na sve ča na sa la, či ji mo nu men tal- ni pro zo ri, u vi du ro ma nič kih tri fo ra, do mi ni ra ju ulič nim pro če ljem. Ma da je pro če lje iz ve de no u re la tiv no skrom nom mate ri ja lu, u krečnom malte ru svetlo o ker boje, poje di ni delo vi su nagla še ni crven- kastim deko ra tiv no profi li sa nim ele men- tima od tera ko te, na para pe ti ma, lune ta- ma i seg ment nim lu ci ma, do pre ma nih iz Pešte i Beča. Boga tu deko ra tiv nu plasti ku oko pro zor skih okvi ra i po li hro mi ju, do- Slika 8: Plan osnove prize mlja punju ju i skulptu re. Ka pe tan Mi ši nog zda nja Gra đe vi na je bi la naj ve će sve do- čan stvo Ne vo li nog ve li kog ume ća, umet- nič kog i in že njer skog zna nja, kao i is ku stva ste če nog u du go go di šnjem ra du. Na njoj je on mo gao da oslo bo đen ste ga dr žav ne slu žbe, za pri vat nog na ru či o ca kroz slobo dan eklekti čan pristup pove že klasič nu kompo zi ci ju i brojne srednjo ve kov ne tradi ci je. Tako da je Feliks Kanic na njoj uočio brojne utica je i naveo da ”podse ća na vene ci jan sko mava r sku arhi tek tu ru...vi zan tij ski, roman ski i rene san sni moti vi ša- roli ko su ispre ple ta ni.” (Kanic 1967, 237) Ona je bila prva istinska pala ta u srpskoj arhi tek tu ri, izu zet no repre zen ta tiv nih razme ra, mate ri ja li za ci je i obli ko va nja, plod udruže nih napo ra boga tog inve sti to ra i akadem ski obrazo va nog arhi tek te. Mada je

144 Slika 9: Ka pe tan Mi ši no zda nje, sni mio A. Jo va no vić oko 1865. JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU na pro če lju bo ga to pri me njen ve li ki broj ra zno vr snih mo ti va i ele me na ta raz li či tog po re kla, ostva re na je sklad na i urav no te že na ce li na po kre nu tih ma sa i rit mič no raspo re đe nih ob li ka, čvr sto po ve za nih u ja sno de fi ni sa nu aka dem sku kom po zi ci ju. Upra vo je kroz ovo zda nje, za raz li ku od re la tiv no skrom no ob li kov nih dr- žavnih i privat nih zgrada iz prethod nog peri o da, sa stilskim karak te ri sti ka ma pre- uze tim posred no i sa zaka šnje njem, poka za no da je preko ovog izu zet nog graditelja koji je školo van u značaj nim evropskim centri ma, Pragu i Beču, ostvare na ne po sred na ve za sa evrop skim okru že njem i da se srp ska ar hi tek tu ra u ve li koj me ri pribli ži la aktu el noj srednjo e vrop skoj arhi tek tu ri. Nevo le je u obli ko va nju Kape tan Mi ši nog zda nja pri me nio prin ci pe i ele men te Rund bo gend sti la, već po zna tog u sred njo e vrop skoj ar hi tek tu ri 1830−1860. go di ne, kroz pro ži ma nje ele me na ta romani ke, goti ke, vizan ti je, orijen ta i rane rene san se. Pic tu re sque, sli ko vi to, pik tu ral- no, asime trič no, nagla ša va nje verti ka la, nazu blje ne lini je krovnih atika, segment ni lu ci, got ski pre lo mljen luk, ori jen tal ni lu ko vi ča sti luk i ku po la, friz po lu kru žnih arka di ca ispod krovnog venca (bogen friz) su bili osnovni elemen ti ovog arhi tek- ton skog je zi ka, pri sut ni na pro če lji ma naj re pre zen ta tiv ni jim dr žav nim zda nji ma u Austri ji i Ne mač koj, po seb no voj ne na me ne.

Slika 10: Ar se nal u Be ču, 1849–56. A. Si card sburg i E. Von Null (le vo) i Vojni istorij ski muzej u Beču, 1852−56. T. von Hansen (desno) Zaklju čak Gu stav Raš, prav nik i re vo lu ci o nar ko ji je 1866. go di ne po se tio Be o grad opisao je sta nje Va ro ši re či ma: „Svu da su ru še vi ne, dr ve ne ča tr lje ... iz me đu be lih, prijat nih ku ća evrop skog ar hi tek ton skog sti la” (Reš 1967, 60). Iz nje go vih za pi sa sa- 145 STRANCI U BEOGRADU

zna je mo da su sa mo dve do tri uli ce ima le kal dr mu. Is pred no vog mo nu men tal nog Kape tan Miši nog zdanja Raš je zabe le žio „… haos turskog grada sa svojim uskim i džom ba stim uli ca ma i pr lja vim ku ća ma ob le plje nim bla tom...” (Reš 1967, 65). Oči to da je pro stor oko Ve li ke pi ja ce i na Du nav skoj pa di ni do kra ja še zde se tih godina još uvek zadr žao orijen tal ni izgled, sa polu ra zru še nim zgrada ma od bondru ka i po kojim novim zdanjem u duhu zapad njač ke arhi tek tu re, među koji ma se kao naj mo der ni je iz dva ja la zgra da Aka de mi je – Ve li ke ško le. Ali iz Rešo vih zapi sa nasta lih počet kom sedam de se tih godi na sazna je mo da je mo der ni za ci ja va ro ši bi la sve pri sut ni ja: „...Svu da su se pro se ca le no ve uli ce, uklanja le ruše vi ne, ruši le drve ne čatr lje, gradi le lepe evropske više sprat ni ce, ulice po plo ča va le, po di za li par ko vi..... Be o grad se za o de vao u evrop sko ru ho. ... Već su i po sled nji osta ci ne ka da šnjeg gra da ne sta li pod mre žom blo ko va mo der nih zgrada...” (Reš 1967, 66) Sva ka ko je upra vo pe riod od 1845. do 1863. u ko me je kao pr vi ar hi tek ta i najzna čaj ni ji držav ni inže njer delo vao Jan Nevo le, bio presu dan za brz napre dak ostva ren u po sled nje tri de ce ni je 19. ve ka. Nje go vo za la ga nje za una pre đe nje dr- žav ne gra đe vin ske slu žbe i pre no še nje iz u zet nog obra zo va nja ste če nog u Be ču na sa rad ni ke, do pri ne li su da se gra di telj stvo u Sr bi ji mo der ni zu je i do stig ne evrop ski nivo. O tome nam svedo či drugi strani putnik, Herbert Vivi jen, koji je sredi nom de ve de se tih go di na za be le žio: „Be o grad je u su šti ni mo de ran, sko ro za pad njač ki grad...” (Vi vi jen 1967, 152−153)

Literatura: Gordić, G. 1966. „Arhitektonsko nasleđe grada Beograda I – Katalog arhitektonskih objekata na području Beograda 1690-1914.” Saopštenja 6. Beograd: Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Grupa autora. 1992. Architecture in Vienna. Vienna: Prachner. Grupa autora. 1968. Beograd u XIX veku, katalog izložbi, 7. Beograd: Muzej grada Beograda. Grupa autora. 1974. Istorija Beograda, 2. Beograd: SANU-Prosveta. Dimitrijević, S. i Gordić, G. 1986. Pozdrav iz Beograd, Beograd na starim razglednicama. Beograd: Jugoslovenska revija: Zavod za zaštitu spomenika.. Đurić-Zamolo, D. 1977. Beograd kao orijentalna varoš pod Turcima 1521−1867. Beograd: Muzej grada Beograda. Đurić-Zamolo, D. 1981. Graditelji Beograda 1815−1914. Beograd: Muzej grada Beograda. Đurić-Zamolo, D. 1988. „Najraniji pravni propisi iz oblasti arhitekture i urbanizma u Srbiji XIX veka (1835−1865).” U Zbornik radova Gradska kultura na Balkanu (XV−XIX veka), 151-173. Beograd: SANU – Balkanološki institut. Jovanović, M. 1988-89. „Istorizam u umetnosti XIX veka.” Saopštenja 20−21: 275−284. 146 Jovanović, N. 2010. Dvor kneza Aleksandra Karađorđevića 1842-1858. Beograd. JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

Kanic, F. 1967. „Kraljevina Srbija i srpski narod.” U Beograd u devetnaestom veku, iz dela stranih pisaca, 181−300. Beograd: Biblioteka grada Beograda. Maksimović, B. 1938. Urbanizam u Srbiji. Beograd: K. J. Mihailović. Maksimović, B. 1970. Urbanistički razvoj Beograda 1830−1941. Beograd: Naučno delo. Maksimović, B. 1983. Ideje i stvarnost urbanizma Beograda. Beograd: Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Manević, Z. 1972. „Novija srpska arhitektura.” U Srpska arhitektura 1900−1970, 7−38. Beograd: Muzej savremene umetnosti. Minić, O. 1960. „Jezgro Beograda.” Godišnjak Muzeja grada Beograda 7: 441−470. Nestorović, B. 1955. „Evolucija beogradskog stana.” Godišnjak grada Beograda 2: 247−266. Nestorović, B. 1962−63. „Kapetan Mišino zdanje.” Godišnjak Muzeja grada Beograda 9−10: 81−97. Nestorović, B. 2006. Arhitektura Srbije u XIX veku. Beograd: Art press. Nestorović, N. 1937. Građevine i arhitekti u Beogradu prošlog stoleća. Beograd: Udruženje jugoslovenskih inženjera i arhitekata. Peruničić, B. 1967. „Beogradsko naselje i prvo imenovanje ulica u njemu.” Godišnjak grada Beograda 14: 99−125. Radovanović, M. 1974. „Demografski odnosi 1815−1914.” U Istorija Beograda, 2. Beograd: SANU- Prosveta. Reš, G. 1967. „Svetionik Istoka”, U Beograd u devetnaestom veku, iz dela stranih pisaca, 57−105. Beograd: Biblioteka grada Beograda. Roter, M. 1994. „Arhitektura građevina javnih namena izgrađenih u Beogradu 1830−1900.” Magistarska teza, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu. Roter Blagojević, M. 1997. „Nastava arhitekture na višim i visokoškolskim ustanovama u Beogradu tokom 19. i početkom 20. veka, uticaj stranih i domaćih graditelja.” Godišnjak grada Beograda 44: 125−168. Roter Blagojević, M. 1998. „Pojava prvih zakonskih propisa i standarda u oblasti građevinarstva u Srbiji tokom 19. i početkom 20. veka.” Izgradnja 52: 245−258. Roter Blagojević, M. 2003. „Arhitektura građevina javnih namena izgrađenih u Beogradu od 1868. do 1900.” Arhitektura i urbanizam 12−13: 109-121. Roter Blagojević, M. 2006. Stambena arhitektura Beograda u 19. i početkom 20. veka. Beograd: Orion Art, Arhitektonski fakultet. Stanojević, V. 1960. „Najstarije bolnice u Beogradu.” Godišnjak grada Beograda 7: 175−195. Stojančević, V. 1986. „Srpska nacionalna revolucija i obnova države od kraja XVIII veka do 1839.” U Istorija srpskog naroda, 5 (1): 7−158 . Beograd: Srpska knjževna zadruga. Vivijen, H. 1967. „Srbija – raj siromašnog čoveka.” U Beograd u devetnaestom veku, iz dela stranih pisaca, 149−180. Beograd: Biblioteka grada Beograda. Vujović, B. 1986. Umetnost obnovljene Srbije 1791−1848. Beograd. Zdravković, I. 1954. „Arhitektura Beograda u prvoj polovini XIX veka.” Istorijski glasnik 3: 107−118. Zmorski, R. 1967. „Na Savi i Dunavu.” U Beograd u devetnaestom veku, iz dela stranih pisaca, 11−26. Beograd: Biblioteka grada Beograda. 147 STRANCI U BEOGRADU

Summary: Jan Nevole: THE FIRST MODERN ARCHITECT OF BELGRADE In the early 1840s the Serbian Principality saw a substantial progress in the building industry, particularly in its capital, Belgrade. Although there was still quite a number of traditional master builders and masons from the southern Balkan regions, there were also those who were coming from Vojvodina. Th e latter were bringing new techniques in building engineering, particularly in stone and brick massive structures. Construction of government buildings was now in the focus under the competencies of the Ministry of Interior – the Department of Building and Construction, employing educated building engineers, coming mostly from the central European cities. Th e aim of the paper is to emphasise the signifi cance of foreign engineers and architects in modernising the government building construction service where in 1845 the title of an architect was fi rst introduced. Th e fi rst to hold the title was a Czech, Jan Nevole (1812-1903), whose activities were particularly important. He was educated not only at the Technical University of Prague but also at the Technical High School of Vienna and at the Vienna Academy of Fine Arts. Th us, apart from his extensive education in engineering, he knew his arts, as well, which made him stand out among other state engineers. As a leading architect, he made designs of government buildings – the Military Hospital (1946−49) and the Artil- lery School (around 1850), Belgrade. Arrival of Nevole marked a new stage in the development of architecture in the Serbian Principality. It was no more in the hands of modest builders, but in those of architects schooled in the developed European centres, where they could acquire a thorough knowledge in modern architecture. With his years-long employment with the government service and as a lec- turer at the Engineering School, Topčider, Nevole made a crucial impact on ad- vancing the architecture in the whole country. His edifi ces were never provincial ones, but quite similar to their European models, especially in the use of modern materials and structures, like cast iron. Even when he retired, he designed the fi rst three-storey edifi ce in Belgrade in 1863 – the Captain Miša Anastasijević residence and later on the University building. In its romantic architecture he expressed his supreme architectural prowess.

Key words: modernisation, building construction, public buildings, advancement

Rad prijavljen: 25.4.2013. Rad recenziran: 7.7.2013. 148 Rad prihvaćen: 9.10.2013. UDK: 32:929 ГАВРИЛОВИЋ Ј. 94(497.11)”18”

Pregledni naučni rad Jova n Gavri lo vi ć: Dejan M. RADU LO VIĆ* Ministarstvo reg. razvoja DOPRINOS DRŽAV NO- i lok. samouprave RS So fi j a R AD UL OV I Ć -PRAVNOM I EKONO MSKOM Ministarstvo fi nansija RS dejan.radulović@mrrls.gov.rs RAZVOJU SRBI JE [email protected]

Ovaj rad se bavi Jova nom Gavri lo vi ćem, Srbi nom iz Habzburške monar hi je i njego vim utica jem na razvoj srpskog jezi ka, poli tič ko-dr žav no-prav ne misli i eko no mi je Sr bi je u XIX ve ku. Ono što či ni za ni mlji vim iz u ča va nje ži vo ta i de la Jo va na Ga vri lo vi ća je ste nje go vo stra no po re klo, raz lo zi do la ska u Sr- bi ju, kao i nje gov us pon ka me stu jed ne od naj u gled ni jih i naj po što va ni jih lič no sti sta rog srp skog dru štva. Iz u ča va ju ći nje gov ži vot i de lo, mo že se do- ći do spozna je koli ko je veli ki uticaj u tom peri o du stvara nja srpske drža ve ima la srp ska in te li gen ci ja, ko ja je ži ve la van Sr bi je ali uče stvu ju ći di rekt no u njenom nastan ku i razvo ju. Cilj ovog rada i njegov dopri nos je poku šaj da otkri je u koli koj meri je bio izra žen Gavri lo vi ćev dopri nos dono še nju Ustava iz 1869. go di ne. Kao oso ba ko ja se sta ra la o kne že voj bez bed no sti, vas pita nju, obra zo va nju, dvor skom per so na lu, vr še ći nad zor nad nje go vim na- stavni ci ma uticao je na razvi ja nje austrofi l ske sve sti kod kne za Mi la na, što je ka sni je mo glo da se od ra zi i na raz voj po li ti ke, pra va i eko no mi je u Sr bi ji ko ji su čvr šće ve za ni za Habzbur šku mo nar hi ju.

Ključne reči : Jo van Ga vri lo vić, Sr bi ja, Habzbur ška mo nar hi ja, obra zo va nje, namesni štvo, ustav, do pri nos raz vo ju Sr bi je.

Uvod Posled nja dva minu la veka dala su srpskom naro du jedan broj zname ni tih ljudi, koji su, i poje di nač no i svi zajed no, u svim segmen ti ma živo ta nau ke i kultu re dopri ne li razvo ju celo kup nog srpskog korpu sa, pri bli živ ši ga ta ko raz vi je nom Za pa du. Ugled ni Sr bi iz ra se ja nja, ko ji su ste kli * Dr Dejan M. Radu lo vić, pomoć nik mini stra u Mini star stvu regi o nal nog razvo ja i lokal ne samo u- pra ve RS 149 STRANCI U BEOGRADU

od re đe na zna nja i is ku stva po ra znim evrop skim ško la ma, do la zi li su u ta da tek no vo stvo re nu i još po lu o slo bo đe nu srp sku dr ža vu na po ziv po je di na ca, di na sti je Obre no vić ili, jed no stav no, svo jom vo ljom, da pot po mog nu pe rom i umom mla du drža vu. Jo van Ga vri lo vić je po stao spo na iz me đu be o grad ske i pre ko sav ske ta da šnje inte li gen ci je. Gavri lo vić je jedan od najot me ni jih predstav ni ka Srba „preča na” u Beo gra du. Iako su se Srbi jan ci i preča ni često ,,zaka či nja li” pa, čak i dola zi li u sko ro ne pri ja telj ske od no se zbog ko jih je Ste ri ja na pu sti jo Be o grad, J. Ga vri lo vić je ostao izvan i iznad tih čarki. Bio je iznad svih parti ja i grupa, umeo je da se uzvi si nad suda ri ma raznih inte re sa, pola ze ći sa gledi šta da treba ići stopa ma Dosi te ja Ob ra do vi ća, ko ga je pro sto obo ža vao i če sto ci ti rao. Sr bi ja, za nje ga kao i za Do si- teja, nije bila samo drža va onih koji su rođe ni u njoj već i Srba koji su došli i žive li van Sr bi je. Sa mo za jed nič kim ra dom jed nih i dru gih, Sr bi ja, po nje mu, bi mo gla da prera ste u moder nu evropsku drža vu. To što je bio Sr bin iz Austri je za nje ga ni ka da ni je bio raz log za gor dost ili is klju či vost. Ve ro vao je da će kul tur ne raz li ke iz me đu Sr bi ja na ca ko ji su ži ve li pod tur skom vla šću i Sr ba pod Habzbur škom mo nar hi jom vre me nom ne sta ti i da one nika ko ne bi smele biti uzrok podva ja nja. Iako mu nije bilo lako s obzi rom na svoje obra zo va nje i kul tu ru da ži vi u Sr bi ji za vre me knja za Mi lo ša, umeo je da se žr tvu je i da istra je zarad srpskih inte re sa. Vuk je jednom prili kom za J. Gavri lo vi ća rekao „najpa met ni ji i najpo šte ni ji od sviju nemač ka ra u Srbi ji” 1. Sa ču va na su de li mič no i u pot pu no sti ra zna sve do čan stva o nje go vim ve za ma sa Adamom Drago sa vlje vi ćem, Justi nom Mihaj lo vi ćem, Đurom Dani či ćem, Bran- kom Ra di če vi ćem, Ami Bu em, Di mi tri jem Vla di sa vlje vi ćem, Vu kom Ka ra dži ćem i dr. Za hva lju ju ći ak tiv nom uti ca ju, Jo van Ga vri lo vić u pr vim de ce ni ja ma XIX ve ka pa sve do svog od la ska iz Vu ko va ra, ima zna čaj nu ulo gu u kul tur nom ži vo tu Vuko va ra. Tako na njegov poziv dola ze mnogi srpski književ ni ci i pisci kao što su Vuk Ka ra džić, Bran ko Ra di če vić, Jo van Sun de vić, Jok sim Ćo vić - Oto ča nin, Jo van Grčić i mnogi drugi koji tu stvara ju svoja dela i prona la ze „prenu me ran te” za svoje knji ge. U tom pe ri o du, ko ji mno gi na zi va ju Vu ko vim vre me nom u Vu ko va ru, postoji veća grupa prija te lja književ no sti u kojoj se poseb no isti če, pored J. Gavri lo vi- ća, trgo vac Justin Mihaj lo vić, ujak Branka Radi če vi ća. I dok je bio još u Vu ko va ru, Ga vri lo vić je ne se bič no ra dio na una pre đe nju Vu ko vih ide ja i zbli ža va nju raz dvo je ne srp ske bra će. To će omo gu ći ti da Vu ko var po sta ne cen tar i ku la od bra ne vu ko va ca, sna žan mo ral ni oslo nac za Vu ko ve je zič- ke re for me. Vu kov po kret je u Habzbur škoj mo nar hi ji imao naj ve će ne pri ja te lje u pravo slav nom svešten stvu i konzer va tiv nom građan stvu, a iskre ne prista li ce u delu

150 1 Vu ko va pre pi ska sa J. Ga vri lo vi ćem, knji ga 3, Be o grad, 1909. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE građan skog stale ža i inte li gen ci je, što je dove lo da poje di ni grado vi budu protiv, kao No vi Sad i Srem ski Kar lov ci, a dru gi za. Ko li ka je pri vr že nost Vu ko va ra Vu ku vi di se i po to me što ni je dan Vu kov pro tiv nik, bez ob zi ra ko li ko bio zna ča jan pisac, ni je mo gao u tom gra du da pro da ni jed nu knji gu. Ga vri lo vić, ko ji je ži veo i radio u takvom gradu, dopri neo je da Vuko ve ideje prona đu tu plodno tlo i veli ki broj pri sta li ca, ose ća ju ći da ta da šnji gra đan ski sta lež te ži da i on ak tiv no uče stvu je u kultur nom živo tu srpskog naro da. Iako Jovan Gavri lo vić ne može da se istak ne vrli na ma koje su u to vreme kra- sile poli ti ča re i vojsko vo đe, predvod ni ke naro da, ono što zavre đu je da se izu ča va je nje go vo, za te pri li ke ne pri met no iz ra sta nje u „div-ju na ka od pe ra i do bro te”, nauke i pošte nja, retkog srpskog dobro tvo ra, a u isto vreme i držav ni ka, i poli ti ča ra i književ ni ka, koji sa sobom nosi pečat vreme na koje će u mnogo čemu prome ni ti srpsko naci o nal no biće, stvori ti most izme đu svih Srba ma gde oni bili, pove zu ju ći ga Vu ko vim je zi kom i je din stve nom kul tu rom. Iako samo jedan dragulj u moza i ku onih koji su učestvo va li u vaskr se nju srpstva, Ga vri lo vić je do pri neo da se Vu ko var, za hva lju ju ći nje go vom de lu i ne se bič- nim za la ga njem, svr sta u red onih gra do va kao što su Sent An dre ja, S. Kar lov ci, No vi Sad, ko ji su u no vi joj isto ri ji od i gra li znat nu ulo gu u stva ra nju da na šnje kultu re na ovim bal kan skim pro sto ri ma.

P or od ic a Go di ne 1796. u Vu ko va ru, srem skom gra du po vrh Fru ške go re, na de snoj oba li Du na va, 3. no vem bra2, rodio se u boga toj trgo vač koj kući, Jovan Gavri lo vić. Na kon oče ve smr ti, a ne du go za tim i sta ri jeg bra ta Ga vre, s ob zi rom da su mu osta la bra ća bi la van Vu ko va ra na ško lo va nju, Jo van po sta je gla va po ro di ce. Bri ga o po ro di ci i vo đe nju ima nja bi la je is klju či vo na nje mu. Po naj vi še bri ne o bra tu Aleksan dru koji se tako đe školo vao van rodnog grada. Kada je 1826. potpi san Akerman ski ugovor izme đu Rusi je i Porte, a Srbi ja time dobi la neza vi snu unutra šnju vladu, javlja se ideja kod Jova na da ide u Srbi ju 3. Smatrao je da je to trenu tak kada svaki Srbin koji nešto zna i ume, treba da pomog- ne i bude od kori sti Srbi ji koja se osloba đa la okova ropstva. Potre ba da vodi brigu o ima nju i po ro di ci za dr ža će ga još ne ko vre me u Vu ko va ru. Godi na 1829. biće presud na za Gavri lo vi ća. Posle povrat ka njego vog brata Aleksan dra sazre li su uslovi za njegov skori odla zak od kuće. Te godi ne je prvi put po se tio Sr bi ju. Na kon po vrat ka od lu ču je da ce lo kup nu imo vi nu ko ju je na sle dio od oca pre ne se na Alek san dra.

2 Gavri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 3 Ibid. 151 STRANCI U BEOGRADU

Konač no juna 1831. godi ne 4, Jovan napu šta svoj rodni Vuko var. Biće to pu- to va nje i od la zak sa ko jeg se ni ka da vi še ne će vra ti ti ku ći.

Obrazo va nje Jovan je školo va nje zapo čeo u Vuko va ru gde je zavr šio „malu” i „veli ku” srpsku ško lu5. Bio je mi ran i mar ljiv uče nik, pa ipak, zna nje ko je je ste kao u srp skoj školi u Vuko va ru, bilo je dosta tanko. Prili ke, koje su u to vreme vlada le u srpskim ško la ma, uči ni le su da se Jo van či tav svoj vek tru di da po mog ne škol skom na pret- ku srpskih škola koje su se nala zi le u lošem stanju. Takvo stanje srpskih škola u Ugar skoj bi lo je pro u zro ko va no: ne do volj nim nad zo rom od stra ne sta rih okru žnih di rek to ra; lo šem me to du uče nja, lo šim uči te lji ma, osku di ci knjiga6. Škol ske knji ge ko je su Sr bi ima li u Vu ko va ru, a i u ce loj Austri ji i Ugar skoj, uglavnom su bile na slave no serb skom, a veo ma mali broj na narod nom srpskom je zi ku, što je ap so lut no od go va ra lo po sto je ćoj Habzbur škoj mo nar hi ji. Sa znanjem koje je stekao, Gavri lo vić odla zi iz Vuko va ra na dalje školo va nje s ob zi rom da tu ni je bi lo ško la vi šeg ste pe na. U to vre me za po či nja le su bor bu dve stru je sla ve no serb ska i ona za srp ski je zik. Jo van na pu šta grad 1808. ko ji u tre nutku nje go vog od la ska ima 4.315 sta nov ni ka7. Po volji njego vih rodi te lja, odvo di ga njegov nepi sme ni kum, Sofra Ćirić, koji se bavio trgo vi nom svinja na veli ko, pa je če sto pu to vao po či ta voj Ugar skoj. Po slov no je če sto od la zio u Šo pron (Edin burg) u Ugar skoj, i ta ko je jed nom pri li kom po veo Jo va na i osta vio ga u evan ge li stič kom lice ju. Jovan je učio gimna zi ju u Peču ju, Karlov ci ma, Stolnom Beo gra du i Sege- dinu, a fi lo zo fi ju i naj vi še gim na zij ske raz re de u Šo pro nu, gde je u pro te stan skom lice ju zapo čeo i učenje držav no-prav nih nau ka koje, na žalost, ne zavr ša va, pošto se na očev zah tev vra ća u Vu ko var da mu po mog ne u tr go vi ni8. Zbog očeve bole- sti vra ća se ku ći i pri hva ta po sla, či me je sud bi na nje go vog da ljeg ško lo va nja bi la z ap eč ać en a . Za svo je za vid no zna nje i obra zo va nje, ko je će da stek ne u Vu ko va ru a po tom i u Srbi ji, može zahva li ti što je kroz sav svoj vek održa vao veze sa najču ve ni jim su- narod ni ci ma i tuđi ni ma, prija te lji ma srpskog naro da.

4 Gavri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 5 O Vojvo di ni Srpskoj u drža vi Austrijskoj i njenom novom ustrojstvu, Srpske novi ne, 28. 1. 1849. XVI 9–10 6 Ibid 7 Pla ci do Be la vić, Cr ti ce iz pro šlo sti Vu ko va ra, Vu ko var, 1927. 8 Mi lo rad Ra de vić, Auto bi o gra fi ja J. Gavri lo vi ća, preštam pa no iz zborni ka za istori ju 1971, Mati ca 152 Srpska. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

Prvi kontak ti sa Srbi jom Vuko var je Jovan veo ma retko napu štao, uglavnom zbog potre be trgo vi ne, od la ze ći u obli žnja me sta, na ro či to u ma na stir Ši ša to vac kod svog pri ja te lja Lu ki- ja na Mu šic kog, gde je upo zna vao ugled ne Sr be tog do ba, raz me nji vao mi šlje nja i sti cao no va sa zna nja, na ro či to u po gle du si tu a ci je u Sr bi ji. Na svoje prvo veli ko puto va nje koje će biti samo uvod za njegov kona čan od la zak u Sr bi ju, kre će 1829. go di ne sa jed nim od svo jih ze to va, ko ji je išao u Sr- biju radi napla te trgo vač kih dugo va, a znaju ći i za Jova no vu veli ku želju da upozna Srbi ju, on ga je pozvao 9. Jova nu se nije mora lo dva puta reći. Već posle četi ri mese ca dobi ja pasoš. Tako su njih dvoji ca 18. okto bra 1829. godi ne stigli u Beo grad. Drugi dan su nasta vi li za Poža re vac a odatle za Kragu je vac. U Kragu jev cu ih knežev sekre tar Di mi tri je Da vi do vić iz ve de pred kne za Mi lo ša ko me Jo van iz ra zi svo ju že lju da bi, iduće 1830, došao u Srbi ju službo va ti 10. Knez mu je na to dao bez pogo vo ra po tvr dan od go vor a on je, sav za do vo ljan, kre nuo ku ći. Na po vrat ku pro šli su kroz Sme de re vo i vra ti li se pre ko Be o gra da, na zad, u Vu ko var. Ovo pu to va nje je bi lo ve o ma zna čaj no za Ga vri lo vi ća i nje go vu ka ri je ru u Sr bi ji. U jed nom pi smu svom pri ja te lju, A. Dra go sa vlje vi ću, od 1. de cem bra 1829. godi ne 11 nakon povrat ka iz Srbi je, on navo di šta je video, s rado šću kakvu su u to vre me ima li svi Sr bi pre ma svo joj ma ti ci, za ne ma ru ju ći ne do stat ke i di ve ći se da, gde god do đe, sve je srp sko: i ze mlja i vlast, sud, ško le, sta ri ma na sti ri. Pri ro da je bila netak nu ta. Puto va ti u tom vreme nu kroz Srbi ju bilo je sigur no. Njemu tada ni je mo glo bi ti ja sno da to ni je sa mo re zul tat srp skog vi te štva već su ro vog Mi lo še- vog kažnja va nja kriva ca. Zapre pa šćen je redom i disci pli nom koju je video. Iako je narod bio siro ma šan, nao ru žan i gladan, nigde nije video u zatvo ri ma ljude zbog kra đe i ubi sta va. Počet kom 1830, Jovan pono vo odla zi u Srbi ju, u njeno sedi šte Kragu je vac. Ta mo mu kne žev se kre tar, Alek sa Po pov ski, sa op šta va da će bi ti pri mljen u srp sku slu žbu, i to fi nan si je12. U Sr bi ju su ta da do la zi li te o lo zi, pe da go zi, le ka ri, ali ni je dan ni je bio fi nan- sijske struke, tako da im je Jovan bio baš neop ho dan da se popu ni ovo važno mesto. U Srbi ji tada nije bilo nijed nog srpskog učenog čove ka za obavlja nje te dužno sti, ko ja s ob zi rom na for mi ra nje dr ža ve, ima ve o ma va žnu ulo gu za njen op sta nak. Po čet kom ju na 1831. Jo van, od la zi za Sr bi ju13. Po do la sku u Be o grad, u ma- nasti ru Rako vi ci 12. juna se sreće sa knezom, koji ga posle prijat nog razgo vo ra pri- 9 Gavri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 10 Ibid. 11 Sta rin ski ru ko pi si od A. Dra go sa vlje vić a, Le to pis Ma ti ce Srp ske, 1957. knji ga 96 12 Ibid. 13 Gavri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 153 STRANCI U BEOGRADU

ma u dr žav nu slu žbu ka ko su se do go vo ri li go di nu da na ra ni je, či me se iz ko re na me nja Ga vri lo vi ćev ži vot14.

Kontak ti sa srpskim inte lek tu al ci ma Nemo gu će je nabro ja ti sve ljude sa koji ma je Jovan družio a da se pri tome neki od njih ne izo sta ve. Ipak, potreb no je pome nu ti one koji su značaj ni je utica li na njegov život ni put i dopri nos u razvit ku Srbi je. Kao i u kari je ri. 1) LUKI JAN MUŠIC KI. Još za vreme svog školo va nja, upoznao se Jovan sa arhi man dri tom Mušic kim. Prema pisa nju Andre Gavri lo vi ća 15, smatra se da je baš u ma na sti ru Ši ša tov cu 1814. kod Mu šic kog, dok je Vuk be le žio pe sme po Sre mu za drugu Pjesma ri cu, upoznao J. Gavri lo vi ća. Prema Gavri lo vi ću, Mušic ki je bio pr vi ko ji je po čeo ku pi ti na rod ne pe sme i re či. Vuk, ko ji je pro veo go to vo či ta vu 1816. u ma na sti ru Ši ša tov cu, sam je pri znao da ga je Mu šic ki na go vo rio da sa ku plja narod ne pesme 16. Mu šic ki je uvek od se dao kod Jo va na kad god je bo ra vio u Vu ko va ru kao pred- stavnik mana sti ra fruško go r skih na župa nij skoj skupšti ni 17. Bora vak u Šiša tov cu i dru že nje sa Mu šic kim za slu žan je za Jo va no vu od lu ku o od la sku u Sr bi ju. Kada je Mušic ki 1828. postao vladi ka, Jovan se u isto vreme rado vao i plašio, jer je znao da to menja stav u pogle du Vuko ve grama ti ke, pogo to vo što je Mušic ki povre me no govo rio Vuku da treba da odstu pi od svog pravo pi sa za opšte dobro ce- log srp skog na ro da18. Iako ni ka da iz ri či to ni je bio pro tiv Vu ko vog je zi ka, po ne kad ga je čak i odo bra vao da ju ći mu u po čet ku pod sti caj za sa ku plja nje re či, on ni ka da ni je bio si gu ran da li taj no vi je zik zna či do bro za srp ski na rod. 2) VUK STEFA NO VIĆ KARA DŽIĆ. Prija telj stvo sa Vukom dati ra još iz mlađih Jova no vih dana kada se on kao 18-godi šnjak upoznao sa njim u Šiša tov cu. Ovim poznan stvom Vuk će steći jednog od najva tre ni jih bora ca i podr ža va la ca njego vog pra vo pi sa, a Jo van ne pre su šni iz vor za uče nje srp skog je zi ka i isto ri je. Pre ko Vu ka, Jo van je još u ra nim go di na ma svo je mla do sti bio u pri ja telj skoj, mada ređoj, prepi sci sa Kopi ta rem 19. Za u zi ma njem Vu ka, Ko pi tar će 1840. go di ne po sla ti na po klon po je dan pri me rak svog de la Jo va nu, dr. Ste i ću i srp skom mi tro- poli tu. Jovan je u svoje i njiho vo ime zahva lio Kopi ta ru što ih je udosto jio takve ča sti. U pre pi sci iz me đu Jo va na i Vu ka sa ču va no je 157 pi sa ma ko je je Jo van po slao

14 Ibid. 15 Ibid. 16 Ibid. 17 Ibid. 18 Gavri lo vić,A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 154 19 Vu ko va pre pi ska sa J. Ga vri lo vi ćem, knji ga 3, Be o grad, 1909. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

Vuku 20, iz ko jih se mo že na zre ti ka kav je bio nje gov ži vot i ži vot nje go vog gra da. Jedi no je Vuk imao veću prepi sku sa Kopi ta rem. Saču va no je 29 pisa ma koje je Vuk upu tio Jo va nu. Ve ći na ni su sa ču va na. O to me Jo van na kon Vu ko ve smr ti pi še Đ. Rajko vi ću: da ih nije čuvao stoga što je držao da nema ju književ nog znača ja kao što pisma izme đu Kopi ta ra i Mušic kog imaju 21. Zna čaj Vu ko vog ra da i nje go vu bu du ću sla vu, sem Ko pi ta ra i ne ko li ci ne ne- mač kih i ru skih na uč ni ka, kod Sr ba su ose ti li tek ret ki po je din ci to ga vre me na. Ose tio je to već iz me đu 1814. i 1816. go di ne i Lu ki jan Mu šic ki ka da ga je go stio u ma na sti ru Ši ša tov cu. Go di ne 1814. do vo dio mu je za to Fi li pa Vi šnji ća i Te ša na Po dru go vi ća da od njih be le ži pe sme. Već na po čet ku Vu ko vog ra da i Si ma Mi lu- tino vić mu je 1819. godi ne iz Rusi je pisao da njegov život smatra epohom srpskog prosve ći va nja. Istina je da je Vukov rad u Evropi, naro či to u Nemač koj, bio priznat, ali hvalo spev kao Jovan Gavri lo vić kod nas – nije do tada Vuku niko napi sao. Naj ve će di vlje nje i pri zna nje iz ra zio je Ga vri lo vić u pi smu od 15. ok to bra 1824. godi ne 22.Ta da mu je odu še vlje no, go to vo na dah nu to, na pi sao pro ro čan sku oce nu na srp skom Vu ko vom je zi ku: Kada je srpski rečnik izašao, vide lo se da Vuk nije stavio Jova no vo ime u predgo vor reč ni ka. Po svoj pri li ci to je zbog to ga što su Jo va no ve pa re sti gle za iz da va nje rečni ka pošto je predgo vor već bio naštam pan. Kada je knjiga bila goto va, Vuk je sa ra do zna lo šću pi tao Jo va na ka ko mu se reč nik do pa da, sma tra ju ći ga do stoj nim da sudi o njego vom delu i daje kriti ke. Gavri lo vić mu je na to odgo vo rio da Srbi boljeg knji žev ni ka ne ma ju, da je tim reč ni kom po lo žio te melj da se u bu duć no sti mo gu bo lje i sa vr še ni je gra ma ti ke i reč ni ci po nji ma pi sa ti, te da on u pot pu no sti pri sta je i po dr ža va Vu kov na čin pi sa nja, kao i da je svo jim su gra đa ni ma, Vu ko var ča ni ma, to saop štio i oni takvo mišlje nje usvoji li 23. Tak o s u Vuk ov a rč an i p os t al i p rv i Vuk o vc i . To je bi lo slič no sa nji ho vim pre ci ma u vre me ca ri ce Ma ri je Te re zi je, ko ji su di gli čita vu pobu nu protiv mitro po li ta kad im je prepo ru čio da prime građan ska slova, od ruskog cara Petra Veli kog zave de na, koja oni nisu hteli da prihva te nego su na- stavi li da pišu slovi ma minej skim (crkve nim). U svom pr vom pi smu od 7. no vem bra 1819. go di ne24, koje je napi sao Vuko- vom azbu kom, Jo van se di vi nje go vom srp skom reč ni ku i srp skoj gra ma ti ci ko ju je Vuk uz reč nik ob ja vio. Naj va žni ja re če ni ca u pi smu iz ko je se vi di naj ve će pri zna nje re for ma to ru: „A ovaj vaš trud za slu ži li ste u ra du svom be smrt no ime.”

20 Ibid. 21 JA VOR 1877. br. 46. pi smo J. Ga vri lo vi ća upu će no Vu ku 28. 02. 1877. go di ne iz Be o gra da 22 Vu ko va pre pi ska sa J. Ga vri lo vi ćem, knji ga 3, Be o grad, 1909. 23 Ibid. 24 Ibid. 155 STRANCI U BEOGRADU

Ga vri lo vi će ve hva le ni su osta ja le sa mo pra zne re či. On je po mo gao Vu ku, što se vidi iz njego ve prepi ske sa njim, i fi nan sij ski da izda Srpski rečnik, a saku pljao mu je rev no sno pret plat ni ke iako je tu na i la zio na pro ble me. Vuk mu je pred la gao da se ozbilj no poč ne ba vi ti tr go vi nom knji ga dok se Jo van na la zio još u Vu ko va ru, a on mu je od go vo rio da bi mu od svih po slo va taj najmi li ji bio, ali da nema kapi ta la nakon poža ra 1822. godi ne koji je osiro ma šio n j eg ov u p or od ic u . Gavri lo vić će ipak, iako se nije bavio trgo vi nom, ostati do kraja Vuko vog živo- ta njegov najver ni ji saku pljač pretpla te i rastu ri vač knjiga. Tako đe, karak te ri stič na je Jo va no va po dr ška u nov cu to kom či ta vog nji ho vog pri ja te lje va nja, sve do Vu ko ve smrti. Kad god bi se Vuk našao u novča nim nezgo da ma, Jovan bi mu priska kao u po moć i zna ju ći vred no sti nje go vog ra da, če sto go vo rio da se to nov cem pla ti ti ne može. Iste godi ne kada je Gavri lo vić došao u Srbi ju, done ta je iz Peters bur ga u Beo- grad štam pa ri ja, ta ko da se već te go di ne štam pa ju raz li či te sit ni je stva ri, kao pa so ši, oglasi, proto ko li. Prva knjiga će se štampa ti 1832. godi ne „Sabor istine i nau ke” od dr Stei ća, koji će reći za Gavri lo vi ća da je prvi i najve ći prista li ca Vuko vog pravo pi sa. Po svom do la sku u Sr bi ju, Jo van je mo rao na pu sti ti Vu kov srp ski je zik i pismo, i vrati ti se slaven sko serp skom. Video je da su svi, i sam knez Miloš, protiv novog pravo pi sa. On će nasto ja ti i trudi ti se da i dalje bude Vukov agent baš kao i u Vu ko va ru, i pri ku plja sve vi še pri sta li ca, po sta ju ći ta ko za stup nik Vu ko vih ide ja i inte re sa u Srbi ji. To mu je išlo veo ma teško: svi su mu bili protiv ni ci, a ponaj vi še austrijski Srbi. U komen ta ri ma uz pismo knjazu Milo šu od 12. aprila 1832. godi ne (tačka 26), na pi sao je Vuk Ka ra džić: „Ja ne znam ni jed nog ko ji je da nas do šao u Sr bi ju bez nevo lje, osim Jova na Gavri lo vi ća, sada šnjeg sekre ta ra srpske depu ta ci je u Cari gra- du25.” Po što je u pret hod noj, 25. tač ki, pri ka zao glav ne Mi lo še ve sa rad ni ke uglavnom kao ljude koji ne odgo va ra ju ni znanjem ni karak te rom, koje zau zi ma ju, a za one koji su prešli iz Austrije da ih je skoro sve kori sto lju blje ruko vo di lo. Vuk je ovo na pi sao ce ne ći Ga vri lo vi ća kao ret ko po šte nog i na čel nog čo ve ka, ko ji u Sr bi ju nije došao radi lične kori sti ili zbog nema šti ne, već isklju či vo da svojoj mati ci zemlji pomog ne. Gavri lo vić će i sam u svojoj autobi o gra fi ji, koju je morao da napi še za Dru štvo srp ske slo ve sno sti kao njen član, objek tiv no na pi sa ti: da je u Sr bi ju pre šao „da ovoj zemlji, a i sebi od kori sti bude 26.” Zani mlji vo je da po dola sku u Srbi ju Gavri lo vić, jedan kraći period do abdi- ka ci je kne za Mi lo ša, zbog svo je pre za po sle no sti i slu žbo va nja u ino stran stvu, pre- staje da se dopi su je sa Vukom.

25 Ša u lić, J., Vukov prija telj i sarad nik J. Gavri lo vić, Nauč ni Sasta nak slavi sta u Vuko ve dane, Beo grad 1984. knji ga 14/3 2 6 R ad ev i ć , M . , A u t ob io g r afi ja J. Ga vri lo vi ća, pre štam pa no iz zbor ni ka za isto ri ju 1971, Ma ti ca 156 Srpska. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

Po što je 1839. go di ne za po če la nje go va pre pi ska sa Vu kom, nji ho vo pri ja telj- stvo je još vi še oja ča lo iako ono ni ka da ni je do šlo u pi ta nje. On iz la zi u su sret Vu ku kao da mu je rođe ni brat, zavr ša va ju ći mu sve poslo ve oko penzi je i save tu je mu šta treba da učini da bi posti gao što želi. Obave šta va ga lično da je 17. febru a ra 1840. go di ne knez Mi ha i lo iz Ca ri gra da u Niš sti gao, gde je pre no ćio i ostao či tav na red- ni dan, da bi 19. fe bru a ra do šao u Alek si nac. Tu je ostao pet da na, a oda tle kre nuo za Beo grad. U Beo gra du mu je opisu je Jovan, prire đen sjajan doček sa neko li ko trijum fal nih vrata, a uveče je bilo upalje no preko 7.000 kandi la, ne broje ći sveće na prozo ri ma, na zdanju Držav nog save ta. Tako đe mu save tu je da dođe u Beo grad i iz ja vi „vi so ko po či ta ne ni je” no vo me kne zu jer ga tra že, sma tra ju ći da je po treb niji sa da u Sr bi ji ne go u Be ču. Pre po ru ču je mu da se sa sta ne sa Alek som Si mi ćem, mini strom prosve te, koji dola zi u Beč i sa njim govo ri o pove ća nju svoje penzi je i o even tu al nom pre se lje nju u Be o grad, upor no tra že ći da Vuk za stal no do đe u Be- o grad. Ta ko mu, 26. ja nu a ra 1842. go di ne27, javlja da je knez odobrio penzi ju. Gavri lo vić nasta vlja u Beo gra du ono što je zapo čeo u Vuko va ru – da saku- plja pretplat ni ke za Vuko ve knjige, a u isto vreme da nala zi i druge saku plja če. On ša lje po ce loj Sr bi ji Vu ko ve knji ge bra ne ći nje go ve re fo r me, no si ih sa so bom ka da putu je i obave šta va ga da ih je po Srbi ji raza slao. Prema Gavri lo vi ću to što Vuk, kako drugi kažu, jezik srpski kvari svojim pismom je ma la šte ta pre ma ono me što mla di na ra šta ji uče pi sa ti sla ve no serb skim i misle da tako valja. Veli ka šteta će biti kad sa vreme nom srpski jezik i pismo uzmu ne ki stra ni ob lik uda ljiv ši se na taj na čin od pra vog na rod nog je zi ka ko ji će sa mo u Vu ko vim knji ga ma osta ti. Ali Jo van ni je po go dio. Usko ro i pro fe so ri Li ce ja, naj vi- še škole koja je osnova na za vlade kneza Milo ša 1838. godi ne u Kragu jev cu, čiji je cilj bio da da je Sr bi ji no vu i zdra vu in te li gen ci ju, pre la ze na Vu ko vu stra nu28. Time borba za jezik nije bila zavr še na. Ona je tek zapo če la. Jovan Gavri lo vić kao distri bu ter svake Vuko ve knjige, njegov je zastup nik svu da i na sva kom me stu. Iz po što va nja pre ma Vu ku ra do je vr šio sva ku na bav ku koja mu je potreb na, vodio je čitav dnevnik Vuko vih prima nja i dava nja u Srbi ji, čak je i zemlju za Vuka kupo vao po Jadru i Trši ću 29. Ka da bi se na šao u te žoj si- tua ci ji, podse ćao je Vuka na dugo ve koje je od pozaj mi ce imao, a Vuk bi mu na to rekao da se nami ri iz para koje je saku pio za njega od pretplat ni ka odaju ći time ve li ko po ve re nje u Jo va na. Po seb no je iz ra že no nje go vo žr tvo va nje za le ga li zo vanje Vu ko vog reč ni ka ka ko bi u bli skoj bu duć no sti bio pri hva ćen od na ro da, a ona ma nji na srp ske in te li gen ci je i cr kva ko ja je po dr ža va la i žuč no se bo ri la za sta ro slo-

27 Šau lić, J., Vukov prija telj i sarad nik J. Gavri lo vić, Nauč ni Sasta nak slavi sta u Vuko ve dane, Beo grad 1984. knji ga 14/3 28 Ibid. 29 Gavri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 157 STRANCI U BEOGRADU

venski, bila bi prisi lje na da ga prizna kao svoj jezik. Priku plja nje nume ra na ta, po Ga vri lo vi ću, tre ba lo je da ima zna čaj, ne sa mo u fi nan sij skom smi slu, već i u raz vo ju op šte sve sti kod srp skog na ro da o va žno sti Vu ko vog pra vo pi sa. Vi de ći da ne mo že ni da pri vo li ni da na go vo ri Vu ka da se vra ti i ži vi u Sr bi ji, Jo van se okre će Di mi tri ju, Vu ko vom si nu, sa da već ofi ci ru ko ji je za vr šio voj nič- ki po ziv u Austri ji i Ber li nu. Ube đu je Vu ka da je me sto Di mi tri ju u Sr bi ji, jer to vi še ni je ono vre me Mi lo še vo. Pri li ke su se sa da iz me ni le, kao i lju di. Sve je vi še onih koji znanjem i pravič nim radom uspeva ju da napre du ju u službi, pogo to vo što voj ska „ima na me ru ustro ji ti se kao austrij ska”. Red i di sci pli na tre ba da bu du osnova vojske i nove drža ve. Jova no va želja da se Vuk vrati u Srbi ju, nika da se neće ostvari ti. Vuk i Ga vri lo vić su se uza jam no po što va li sko ro 50 go di na. Kao Vu kov prista li ca, ra no je oce nio zna čaj ovog ve li kog čo ve ka za srp sku knji žev nost i kul tu ru. I kada se nala zio van Beo gra da, Jovan je ako bi bio obave šten da Vuk dola zi u Be- ograd, napu štao sve poslo ve i dola zio da se po svaku cenu sasta ne sa njim. Inače bi ga do če ki vao svo jim ko li ma na sav skom pri sta ni štu. Bo ra ve ći u ku ći Jo va no voj kao gost, sta ja le su mu na ras po la ga nju i ka ru ce (ko la)30. Za pra vo, Vuk je imao to li ku slo bo du da je Jo va nu, ka da bi do la zio la đom iz No vog Sa da ili Ze mu na, po ru či- vao da mu po ša lje ko la na Sa vu, što po tvr đu je i jed no pi smo Mi li ce Sto ja di no vić Srp ki nje na pi sa no u No vom Sa du 1/13. ma ja 1854. go di ne a upu će no Ani i Mi ni Kara džić. Uživao je da razgo va ra sa mudrim Vukom, inte lek tu al no su se slaga li i često bi kriti ko va li redom sve istorij ske lično sti od 1800. godi ne. Među tim, ipak bi mu Jo van po ne što i za me rao, naj vi še ne pri zna va nje svo jih pret hod ni ka. Ka ko je od srpskih knjževni ka najvi še cenio Dosi te ja Obra do vi ća 31, mo rao je zna ti da mu Vuk ne odaje dovolj no prizna nja. Zame rao mu je odnos prema Mušic kom 32. Kao samac dobro obezbe đen, a znaju ći da Vuk ima veli ku poro di cu i da je često u teškom mate ri jal nom polo ža ju, poma že i njemu i njego voj poro di ci, čak i po sle smr ti svog pri ja te lja ka da je na sed ni ci SUD-a od 25. ok to bra 1864. go di ne33 kao predsed nik predlo žio da Društvo zamo li mini stra prosve te i crkve nih dela da izdej stvu je kod Vlade ispla ći va nje Vuko voj udovi ci bar polo vi nu muže vlje ve pen- zije sve do njene smrti, što će biti prihva će no u društvu. Važno je reći da je ova pen zi ja tre ba lo da do pri ne se iz da va nju Vu ko vih spi sa, ko je po ro di ca na kon nje gove smrti nije dala. Kada je 26. janu a ra 1864. godi ne umro Vuk, Gavri lo vić je bio u onom kru gu srp skih knji žev ni ka ko ji su že le li od mah da se pri stu pi iz da va nju svih Vuko vih spisa, ali se nisu mogli dogo vo ri ti sa Vuko vim nasled ni ci ma.

30 Vu ko va pre pi ska sa J. Ga vri lo vi ćem, knji ga 3, Be o grad, 1909. 31 Be la vić, P., Cr ti ce iz pro šlo sti Vu ko va ra, Vu ko var, 1927. 32 JA VOR 1877. br. 46. pi smo J. Ga vri lo vi ća upu će no Vu ku 28. 02. 1877. go di ne iz Be o gra da 158 33 Belić, A., Društvo Srpske Slove sno sti 1864–1892 JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

Ali i Vuk je nje mu či nio uslu ge. Tra žio ih je još dok je bio u Vu ko va ru lič no za njega ili za njemu bliske osobe. One iz Beo gra da, bile su u inte re su srpske drža ve i vlasti, što se može vide ti iz pisa ma Vuku. Tražio je da se raspi ta za prela zak Če- ha, stručnja ka rudar skog, u Srbi ju, da za bibli o te ku Mini star stva fi nan si ja naba vi knji ge u vi še ma ho va, da mu po ša lje pre pis be ra ta o na sled nom kne žev stvu kne za Mi lo ša, da mu Đu ro Da ni čić, ta da Vu kov se kre tar, po ša lje sa dr ži nu ne kih čla na ka o Sr bi ji ob ja vlje nih u Austri ji, i još mno ge dru ge uslu ge. 3) ADAM DRA GO SA VLJE VIĆ. U peri o du dok se Jovan nala zio još u Vu- kova ru, u njego voj blizi ni nala zio se čovek koji je tako đe poseb no pazio na srpski na rod ni je zik i za ni mao se za sva kog ko je na to me ra dio. Reč je o, če ti ri go di ne mlađem od Jove, Adamu Drago sa vlje vi ću, učite lju koji se bavio književ no šću. Nje- gova zaslu ga za srpski jezik može da se istak ne kroz stvara nje prvog srpskog bukva- ra. Adam je imao go tov bu kvar još 1825. go di ne, da kle, dve go di ne pre Vu ko vog štam pa nog bu kva ra34. Po znan stvo i pri ja telj stvo Jo va na i Ada ma je na sta lo u ma ga zi naj po zna ti jeg vu ko var skog tr gov ca Ju sti na Mi haj lo vi ća, gde su se sa ku plja li svi zna me ni ti ji knji- žev ni ci i ro do lju bi ono ga vre me na ko ji su kroz Vu ko var pro la zi li ili bi li u nje mu. Ono što je njih dvoji cu zbliži lo i dove lo do veli kog prija telj stva je zajed nič ki cilj: da se u srpskim škola ma omogu ći da deca uče svoj narod ni jezik iz srpskih knjiga. Ga vri lo vić je znao za Dra go sa vlje vi ća da ka že da se tru di za na pre dak srp skog prosve će nja više nego svi kraljev ski direk to ri srpskih škola. Drago sa vlje vić, kome su ove re či im po no va le, go vo rio bi da ne zna da li se tru di vi še od njih, ali da zna da zbog toga što želi da pobolj ša škole, ulažu ći pri tome svu svoju pamet i isku stvo, od istih tih di rek to ra do bi ja ve li ke uko re zbog ne sla ga nja sa nje go vim ra dom. Ga- vri lo vić svo ju taj nu da pre đe u Sr bi ju po ve ra va 1830. go di ne35 Adamu, pozi va ju ći ga da po đe za njim jer je to ujed no i Vu kov po ziv. Me đu tim, Adam se ni je oda zvao po zi vu, jer se bo jao da će, pre ma ne kim na go ve šta ji ma, Vu ko vi pro tiv ni ci da pre- vag nu u Sr bi ji, pa bi i nje mu kao vu kov cu bo ra vak bio ne si gu ran. Po do la sku u Sr bi ju, Ga vri lo vić će bi ti u re đem kon tak tu sa Ada mom, ali, ipak, nji ho vi pu te vi i ideje neće se nika da razi ći – i jedan i drugi istra ja va će do kraja živo ta. 4) JU STIN MI HAJ LO VIĆ. Svi zna me ni ti ji knji žev ni ci i ro do lju bi s po čet ka XIX ve ka, ko ji su u Vu ko va ru bi li ili na pu tu kroz Vu ko var pro la zi li i za u sta vlja li se u nje go voj ma ga zi, kao što su V. S. Ka rad zić, Si ma Mi lu ti no vić-Sa raj li ja, J. Ga- vrilo vić, Adam Drago sa vlje vić, Joksim Nović, Nika nor Grujić, Šaca Dimi tri je vić, pop Dimi tri je Popo vić, Đorđe Rajko vić, Gaj, Brlić, Mato Topa lo vić, Gvardi jan, bili su njego vi obični gosti sa koji ma je snevao i radio oko unapre đe nja Vuko vih ide ja i oko zbli ža va nja raz dvo je ne bra će, austrij skih Sr ba i Sr ba u no voj Sr bi ji. Ju stin

34 Ma ga ra še vić, Đ., O Ada mu Dra go sa vlje vi ću, Le to pis ma ti ce srp ske, No vi Sad 1897. knj. 189. 35 Sta rin ski ru ko pi si od Ada ma Dra go sa vlje vi ća, Le to pis ma ti ce srp ske, No vi Sad 1957. knj.96. 159 STRANCI U BEOGRADU

će ve o ma bol no da do ži vi Jo va nov od la zak u Sr bi ju, sma tra ju ći da je ti me iz gu bio veli kog druga, prija te lja i učite lja, ali, opet, sa druge strane, teši će se time da treba da ode tamo gde je potre ban, gde će svoje ideje da pretvo ri u delo. I nakon odla ska Jova no vog u Srbi ju, njiho vo druže nje će se nasta vi ti preko pisa ma, što se vidi iz Ju- stino vog dnevni ka koji je vodio od 1831–1844.36

Doprinos kroz službu razvoju Srbije Ka da je Jo van na pu nio 22 go di ne ži vo ta iz da la mu je okru žna vlast u Vu kova ru sle de će sve do čan stvo: „sin upra vo oče vim tra gom na sto ji da se pot pu nim po šte- njem i dru gim va žnim oso bi na ma i vr li na ma od li ku je… is ta kao se na naj ve će za do- voljstvo svojih pretpo sta vlje nih 37”. Re či ko je je sa dr ža va lo sve do čan stvo, Jo van je či ta vog svog ži vo ta po tvr đi- vao, pre da no i mar lji vo ra de ći i ni ka da ne za ne ma ru ju ći svoj po sao, zbog če ga je bio veo ma cenjen od svojih pretpo sta vlje nih, tako da mu je put prema najvi šim po lo ža ji ma u slu žbi bio otvo ren. Još dok se na la zio u Vu ko va ru, zbog svog zna nja i obra zo va nja, iza bran je za upra vi te lja me snih osnov nih ško la od svo jih su gra đa na, čime mu je deli mič no i bila ispu nje na želja da se posve ti prosvet nom radu. Nedu go zatim dobi ja od Odbo ra (depu ta ci je), koji je upravljao školskim fondom i čije se se di šte na la zi lo u Pe šti, sve do čan stvo, 30. ju na 1821. go di ne, u ko jem mu Od bor iz ra ža va po što va nje za to što je fond ve što pro ši rio i ti me je ste kao zva nič no pri zna- nje38. Pohva le i prizna nja su pisa na na latin skom jezi ku, koji je bio zvanič ni jezik i u gim na zi ja ma se učio kao glav ni pred met39. Gavri lo vi ću će, 10. novem bra 1829. godi ne izda ti na latin skom jezi ku upravi- telj okružnih osnovnih škola u Slavo ni ji i Sremu, Gligo ri je Geršić, svedo čan stvo u po gle du oba vlja nja nje go ve du žno sti me snog upra vi te lja osnov nih ško la u Vu ko va- ru40. U istom se kaže da je Gavri lo vić, upravlja ju ći osnovnim škola ma u Vuko va ru tokom prethod nih šest godi na, vrlo brižlji vo i vešto vršio svoju dužnost i pod njegovom upravom škole su procve ta le, omladi na u učenju poka za la veli ki uspeh, on, va- ljanim i skromnim živo tom, potči nje nim nastav ni ci ma i sugra đa ni ma za primer slu- žio, te je svojom vrli nom i obrazo va no šću zaslu žio jedin stve no prizna nje i hvalu41.

36 Ma rin ko vić, B., Dnev nik Ju sti na Mi haj lo vi ća (1831–1844), Zbor nik za dru štve ne na u ke sv. 26, Beo grad 1960. 37 Ša u lić, J., Vukov prija telj i sarad nik J. Gavri lo vić, Nauč ni Sasta nak slavi sta u Vuko ve dane, Beo grad 1984. knji ga 14/3 38 Ra de vić, M., Autobi o gra fi ja Jo va na Ga vri lo vi ća, pre štam pa no iz zbor ni ka za isto ri ju, Ma ti ca Srp ska 1971. 39 Ibid 40 Ibid 160 41 Ibid JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

Nova Milo še va Srbi ja poka zi va la je sve veću potre bu za stabil ni jim unutra- šnjim ure đe njem, ta ko da je pri hva ta la mno ge uče ne lju de iz dru gih ze ma lja, a naj- veći broj su čini li Srbi iz Habzburškog carstva. Ta prva inte li gen ci ja među kojom je i Ga vri lo vić, bi va ras po re đe na u spe ci jal ne slu žbe, gde je bi la po treb na ve ća pi- smenost i obrazo va nje. Ovaj po sao i pr va slu žba ko ju Ga vri lo vić do bi ja do la skom u Sr bi ju, omogu ća va mu da uži va od re đe nu slo bo du ostva ru ju ći ide je ko je su, dok je ži veo u Ugar skoj, bi le sa mo san, jer su ško le i ad mi ni stra ci ja bi le na la tin skom, ma đar skom i nemač kom jezi ku. Tri mese ca po dola sku u Srbi ju, Gavri lo vi ća upuću ju za sekre ta ra srpske depu ta ci je (agen ci je) u Ca ri gra du42. U Ca ri gra du pre u zi ma svo je no ve du žno sti, za- tiče u opštem rasu lu eviden ci ju o poslo vi ma kojim je treba lo da se bavi depu ta ci ja. Tu je za pa zio da iz me đu na rod nih de pu ta ta vla da ju mr žnja i sva đe. Je dan dru go ga su ogo va ra li kod kne za Mi lo ša ka ko bi po bolj ša li svoj po lo žaj pred njim. Na rod ni de pu ta ti su isto ta ko hte li i Ga vri lo vi ća da uple tu u ta kve nji ho ve odno se. Među tim, on ne samo da je uspeo da uredi i složi akta, koja su bez ikakvog reda u orma ni ma bila nago mi la na, nego je svojim pomir lji vim nasto ja njem uspeo da među depu ta ti ma povra ti slogu. Na tom uspehu lično će mu knez Miloš putem pisma česti ta ti što je uspeo slogu i red među narod nim dele ga ti ma (izasla ni ci ma) u sp os t av it i u C ar ig r ad u . Ova kvu svo ju tak tič nost i po mir lji vost, uz oču va nje svog do sto jan stva i na- čel nih sta vo va, za dr ža će Jo van to kom ce log svog slu žbo va nja u Sr bi ji. Knez, uvidev ši Jo va no ve spo sob no sti, za la gao se da on osta ne u Ca ri gra du kao se kre tar jedan du ži pe riod, ali ga ovaj za mo li pre ko Di mi tri ja Da vi do vi ća da ga vra ti na zad u otadžbi nu, jer će tu bolje služi ti Srbi ji nego dale ko od nje. Vreme prove de no u Cari gra du bilo je doba kada je knez Miloš u Srbi ji radio na učvršći va nju novo ga, je dva jed nom do če ka nog sta nja. Kao okret nog i oda nog či nov ni ka, ko ji je do bro po zna vao pri li ke u Ca ri gra du i uči nio od re đe ne uslu ge kne zu i dr ža vi, Mi loš će ga po po vrat ku u ze mlju uze ti kraj se be, po sta viv ši ga za pi sa ra kne že ve kan ce la ri je, 7. decem bra 1833. godi ne 43. Ka sni je Jo va na pre me šta ju za se kre ta ra Ve li kog su da, 1834. go di ne, gde je naj vi še ra dio uz Đo ku Pro ti ća, ko ji je bio po pe či telj-mi ni stra-unu tra šnjih de la, a kasni je spoljnih 44. U tom pe ri o du oba vljao je du žnost se kre ta ra pri ko man di voj ske, gde je tre- balo da vodi popis imovi ne i proce nu doba ra Tura ka, koji su hati še ri fom bili dužni da se ise le u Bo snu.

42 Ibid 43 Ibid 44 Ra de vić, M., Autobi o gra fi ja Jo va na Ga vri lo vi ća, pre štam pa no iz zbor ni ka za isto ri ju, Ma ti ca Srp ska 1971. 161 STRANCI U BEOGRADU

U febru a ru 1835. godi ne knez Miloš izda je Sretenj ski ustav i posta vlja Alek- su Simi ća za mini stra fi nan si ja, a Jo va na za se kre ta ra tog mi ni star stva45. Pošto je ovaj ustav posle kraćeg vreme na propao, 2. maja 1835. godi ne, Gavri lo vić biva posta vljen u Be o grad skom va ro škom su du na po lo žaj se kre ta ra su da na hi je i va ro ši, a kasni je i sekre ta ra Isprav ni čen stva beo grad skog (upravni ka lokal ne vlasti). Po sta vljen je 18. fe bru a ra 1836. go di ne za se kre ta ra srp ske agen ci je u Bu ku- re štu, iako ni je baš bio za do vo ljan tom svo jom no vom slu žbom46. Dok je bora vio u Buku re štu, Jovan je, pored znanja francu skog i itali jan skog, uspeo rela tiv no da na- uči rumun ski. Na novom poslu poka zao je svoju umešnost i odanost Srbi ji i novom knja zu Mi haj lu kod ko ga je ste kao na klo nost vr še ći svo je du žno sti rev no sno, zbog če ga će ga po vu ći iz Bu ku re šta za Be o grad 1839. go di ne i po sta vi ti za na čel ni ka ode lje nja Pro mi šlje no sti u mi ni star stvu fi nan si ja, 22. marta 1839. godi ne 47. Te godine, po povrat ku iz Buku re šta, moli Vuka da ako ide iz Zemu na za Vuko var, neka kaže Justi nu Mihaj lo vi ću da mu poša lje otpust iz austrijskog drža vljan stva, koji je već tre ba lo da stig ne iz Bu di ma. Na me stu na čel ni ka Ode lje nja pro mi šlje no sti mi ni stra fi nan si ja nije ostao dugo (do maja iste godi ne), jer je knez Mihaj lo preme stio presto ni cu u Kragu je vac a, s obzi rom da Jovan nije želeo da ode u drugi grad, napu šta dota da šnju službu i ostaje u Beo gra du. Iz jednog pisma Vuku, iz 1840. godi ne 48, vi di se da je Jo van hteo da pre đe za Novi Sad i da tamo živi neko vreme, ali ga je jedan prija telj save to vao da ne ide, jer ga mo že uz ne mi ri ti nje gov brat Alek san dar sa ko jim ni je bio u do brim od no si ma iako mu je sve ostavio. Ka da se 1841. go di ne Pra vi telj stvo (Vla da) iz Kra gu jev ca pre me sti la u Be o- grad, stupio je 4. jula 49 Ga vri lo vić po nov no u dr žav nu slu žbu kao pri vre me ni se kre- tar Kneže ve kance la ri je, a 3.novem bra posta vljen je za direk to ra kneže ve kance la ri- je50. Na tom po lo ža ju po sta je lič nost od naj vi šeg i naj ve ćeg po ve re nja, za hva lju ju ći svom ro do lju blju, po šte nju, tač no sti ko ju ni ka da ni je iz ne ve rio. Kao šef knja že ve kan ce la ri je na ba vio je sve me đu na rod ne ugo vo re od 1699. godi ne, jer, kako je on to rekao, konzu li su se u svojim pismi ma svaki čas na njih po zi va li. Sa da je tre ba lo da ugo vo ri po slu že ka ko bi im se pra vil no od go vo ri lo. U doga đa ji ma koji su sledi li u avgu stu 1842. godi ne kada je knez Mihaj lo bio prinu đen da napu sti Srbi ju zbog Vuči će ve bune, Jovan je 26. avgu sta ostao bez

45 Ga vri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 46 Ra de vić, M., Autobi o gra fi ja Jo va na Ga vri lo vi ća, pre štam pa no iz zbor ni ka za isto ri ju, Ma ti ca Srp ska 1971. 47 Ga vri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 48 Vu ko va pre pi ska sa J. Ga vri lo vi ćem, knji ga 3, Be o grad, 1909. 49 Narod na Prosve ta od 6. decem bra 1924. godi ne 162 50 Gavri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE slu žbe i, u isto vre me, bio pri nu đen da na pu sti Sr bi ju i sklo ni se u Ze mun jer je sma tran pri sta li com kne za Mi haj la. Zba ci va njem kne za Mi haj la sa vla sti i do vo đe njem Alek san dra Ka ra đor đe vi- ća na vlast, Srbi ja se našla u to vreme, kao što to obično biva kod svih vlasti takvog obli ka, bez učenih, sposob nih i pošte nih ljudi kao što je bio Jovan Gavri lo vić i zato oni, ne sa mo da su ga po zva li, ne go i mo li li da se vra ti na svo je pre đa šnje me sto. Video je Jovan da je došlo vreme da Srbi ju treba da spasa va ju i vode obrazo- va ni lju di ko ji ne mi sle ja ta ga nom i pu škom. Za to se i od lu ču je da bu de pr vi ko ji će da pri hva ti no vo na sta lu vlast, sa mo za rad oču va nja sa mo stal no sti Sr bi je i spre- ča va nja ši re nja mi šlje nja kod dru gih na ro da o ne ga tiv nim po stup ci ma srp ske vla sti. Tako se on 22. septem bra vraća nazad u Beo grad, pono vo na polo žaj načel ni ka u Mi ni star stvu fi nan si ja 51. Uvidev ši 1855. godi ne značaj rudar stva za samu zemlju a time i zala ga nje du- gogo di šnje Jova no vo, tada šnja vlada ga šalje po službe noj dužno sti u Majdan pek 52. Kao za me nik mi ni stra fi nan si ja, pri ma se i du žno sti ru ko vo di o ca rud ni ka53. Tu je proveo prvu polo vi nu godi ne. Ubrzo, po dola sku, ljudi koji su mu bili pove re ni i sa koji ma je radio, uvide li su sve njego ve osobi ne koje čine svestra nog čove ka sposob nog da vr ši bi lo ko ju vr stu po sla i na zva li su jed no ok no u rud ni ku nje go vim imenom. Za krat ko vre me iz rud ni ka je po čeo da se va di ba kar za ko ji je Jo van re kao da je bolji nego onaj koji se vadi u austrijskoj care vi ni, kao i ruda gvožđa za koju je, u jed nom pi smu Vu ku, re kao da je ima to li ko da bi se mo gao sa gvo zde nim ta bla ma po plo ča ti put od Be o gra da do Ca ri gra da. Na kon što je rud nik pro ra dio i po čeo da daje prvu rudu, Gavri lo vić se vraća u Beo grad. Njegov uspeh u Majdan pe ku je bio pot pun a sa da je, ka ko je on re kao, po treb no sa mo za vr nu ti ru ka ve i ra di ti pa će Sr bi ja usko ro ima ti ve li ke ko li či ne ru de za iz voz. Počet kom 1859. knez Miloš od Name snič ke skupšti ne preu zi ma vlast i odmah posta vlja prista li ce na najvi še polo ža je 54. Gavri lo vi ću nudi polo žaj mini stra fi nan si ja ko ji ovaj od bi ja. Ipak, u fe bru a ru 1859. go di ne, pri hva ta se me sta se kre ta ra u Odelje nju promi šlje no sti Mini star stva fi nan si ja, gde je do ta da vr šio du žnost na- čel ni ka. Na tom me stu ne osta je du go jer, uz na go vo re kne za i nje go vih pri sta li ca, 9. apri la pri hva ta funk ci ju po moć ni ka po pe či te lja fi nan si ja 55. Njego vo napre do va-

51 Ibid. 52 Ibid. 53 Gavri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 54 Živa no vić, Ž., Poli tič ka istori ja Srbi je u drugoj polovini 19 veka, Beo grad 1924. knjiga 1 55 Ga vri lo vić, A., „Život i rad Jova na Gavri lo vi ća”, Beo grad, 1900. 163 STRANCI U BEOGRADU

nje u slu žbi se na sta vlja do la skom na po lo žaj mi ni stra fi nan si ja, 14. maja 1860, gde će osta ti sve do de cem bra 186156. Za čla na Dr žav nog sa ve ta do la zi 6. de cem bra, 1861. go di ne 57 i tu ostaje sve do 20. ju na 1868. go di ne, ka da će ga Skup šti na iza bra ti na naj vi šu, ali i na po sled- nju du žnost, da uz još dvo ji cu na me sni ka vla da Sr bi jom do pu no let stva Mi la na Obre no vi ća, ka da će, po pre stan ku Na me sni štva 1872. go di ne, po svo joj že lji bi ti penzi o ni san 58.

Uče šće u na me sni štvu Ga vri lo vić je bio čo vek ko ji no si bri ge, bo li i pat nje ce log srp stva u sr cu. Po- red svo jih sva ki da šnjih oba ve za, uvek je na la zio i vre me na za po li ti ku. Is po ve dao je slo bo do um na na če la, ne sa mo u te o ri ji, ne go i u po li tič koj prak si, ali bez pre na glji- va nja. Bio je spre man da pu tu je u dru ge ze mlje i gra do ve o svom tro šku ka ko bi se pobli že upoznao sa reše nji ma, koja bi se mogla namet nu ti ili prihva ti ti za sudbi nu Srba i njiho ve novo stvo re ne zemlje. Počet kom svoje posled nje dece ni je živo ta, Gavri lo vić će se vinu ti na polo žaj na ko me će za na rod mo ći još vi še do br og da ura di, a Sr bi ja će mu oda ti jed no ve- liko pove re nje i zahval nost za sve što je učinio prizna ju ći mu da je, iako nije rođen u Srbi ji, učinio mnogo više za Srbi ju nego oni koji su u njoj rođe ni. Te godi ne po no vo je u Sr bi ji pro li ve na krv. Knja zu Mi ha i lu, iako je sko ro pot pu no uki nuo po li tič ke slo bo de u ze mlji, po pu lar nost je po sled njih go di na ži vo ta po če la da ra ste. Razlog je bio dobi ja nje utvrđe nih grado va od Tura ka i njihov defi n it iv a n o dl az a k iz Sr bi je, 1867. go di ne59. U sre du, 29. ma ja 1868. go di ne, u po po dnev nim ča so vi ma, ubi jen je knez Mi ha i lo u Ko šut nja ku. Na sil na smrt uči ni la je kraj svim nje go vim na me ra ma i nada nji ma. Po sle ovog tra gič nog do ga đa ja, da bi se odr žao red, spre či li ne mi ri i mo- gućnost inter ven ci je drugih zema lja, uspo sta vlje no je odmah privre me no Name- sništvo od tri člana: Jovan Marin ko vić, Rajko Lešja nin i Đorđe Petro vić 60. Knez Mi haj lo ni je imao po ro da, pre ma to me ni na sled ni ka. Ne ko ga je mo rao na sle di ti. Ali ko? Po sto ja le su raz ne na me re, kom bi na ci je, dok Mi li voj P. Bla zna- vac, mini star vojni, nije uspeo sve to da pokva ri. Na njego vu inici ja ti vu i priti sak dik ti ran nje go vim uslo vi ma, Na me sni štvo je za ka za lo Ve li ku na rod nu skup šti nu, koja je treba lo da reši pita nje upražnje nog presto la. Blazna vac je u skupšti ni pro-

56 Ibid. 57 Ibid. 58 Ri stić, J., Jed no Na me sni štvo (1868–1872), Be o grad 1894. 59 Ži va no vić, Ž., Po li tič ka isto ri ja Sr bi je u dru goj pol. 19 ve ka, Be o grad 1924. knj. 1 164 60 Ri stić, J., Jed no Na me sni štvo (1868–1872), Be o grad 1894. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

či tao tekst za pro kla ma ci ju sa na zna če njem Mi la na za na sled ni ka, če mu su se svi odu pr li. Na to je Blazna vac kucnuo po balča ku svoje sablje i viknuo: „Onda će ovo pre su di ti.” 61 Skupšti na, uplaše na upotre bom sile i pod vidlji vim priti skom Blaznav ca, za kneza progla ša va malo let nog Mila na Obreno vi ća, unuka gospo da ra Jevre ma, jedi nog mu škog po tom ka Obre no vi ća. Ta ko 30. ma ja 1868. go di ne Bla zna vac sa voj skom pro gla ša va za na sled nog kne za Mi la na M. Obre no vi ća, unu ka Je vre ma Obreno vi ća i sinov ca pokoj nog kneza Mihaj la. Ovim je bilo reše no jedno od bitnih pi ta nja, pi ta nje pre sto la, od lu ču ju će za bu du ći raz vi tak i po sto ja nje Sr bi je. Pro gla- še nje ma lo let nog Mi la na Obre no vi ća za kne za stvo ri lo je niz no vih pro ble ma. Kao ključ no, go ru će pi ta nje je bi lo do no še nje od lu ke da Na me sni štvo vla da do Mi lano vog pu no let stva. Skupšti na je odmah jedno gla sno izabra la dvoji cu name sni ka: prvog Mili voj Blazna vac, vojni mini star koji je i doveo Mila na na presto i drugi Jovan Ristić, mi- nistar spoljnih poslo va, koji je imao tek 36 godi na. Pošto je Ristić bio blizak libe ra- li ma, ka sni je će im po sta ti vo đa, us peo je da na ve de na me sni ke da se na njih oslo ne. Gavri lo vić je izabran za trećeg člana Name sni štva knjažev skog dosto jan stva, člana držav nog save ta 62. Po sla nik gra da Be o gra da je iz neo pred log pred Skup šti nu, ko ja je jed no gla sno pri hva ti la iz bor Jo va na Ga vri lo vi ća. Sudbi na zemlje pove re na je troji ci ljudi razli či tih po svom uvere nju. Cilj im je bio za jed nič ki: po di za nje dr ža ve Sr bi je, pro cvat i osa mo sta lje nje. Na me re na me sni- štva su bile: da će se narod na snaga, oliče na u vojsci, održa ti i poja ča ti; mate ri jal ni i ekonom ski napre dak zemlje i naro da; sve veće pove zi va nje sa drža vom, održa va nje je din stva, vla de i na ro da; stro go vr še nje za ko na od stra ne dr žav nih vla sti i dr žav- nih činov ni ka. Osnovni Gavri lo vi ćev zada tak u Name sni štvu je bio da predsta vlja i za stu pa lju de sklo ne pro svet nom na pret ku63. Po što je pre ki nuo svo je ško lo va nje u Pa ri zu i po tom do ve den u Be o grad, mladi knez Mi lan na sta vlja sa svo jim obra zo va njem u Be o gra du. Kne žev gu ver ner bio je grof Me do Pu cić-Du brov ča nin, sa ko jim je knez te rao še gu, a Jo van Ga vri lo vić je svojim znanjem i blago rod stvom upravljao autori te tom ovog kneže vog vaspi ta- ča. On je če sto po se ći vao ča so ve i nad gle dao uče nje mla dog kne za in te re su ju ći se za nje go vu za i ne re so va nost i na pre do va nje. Do kne že vog pu no let stva Ga vri lo vić je če sto pu to vao sa njim po Sr bi ji že le ći da je mla dić upo zna. Ipak, Ga vri lo vić ni je us peo kao mo ral ni tu tor mla dog kne za i to mu je bi lo ve o ma žao. Jo van se te šio što je us peo da raz vi je kod Mi la na lju bav pre ma nu mi zma ti ci, sku plja nju le pih knji ga uživa nju u hrani, udublji va nje u Šopen ha u e ra.

61 Ibid. 62 Ibid. 63 Ibid. 165 STRANCI U BEOGRADU

Dužnost Gavri lo vi ća je bila da bude knežev mentor, da se stara o njego voj ličnoj bezbed no sti, higi je ni i vaspi ta nju, vrši nadzi ra nje njego vih nastav ni ka, dvor- skog per so na la i dvor skog do ma ćin stva. Za svoj rad i za la ga nje će, po sle pu no let- stva kne za Mi la na 10. av gu sta 1872. go di ne ka da je knez pri mio upra vu ze mlje u svoje ruke, dobi ti pisme no i lično prizna nje Narod ne skupšti ne posle čega će otići u penzi ju. Na sveča nom je zaklju či va nju Zako no dav ne skupšti ne, 20. okto bra 1871. Jo van Ga vri lo vić, po go di na ma sta ri ji od oba svo ja dru ga, re kao je: „Ja pozna jem Sr bi ju i nje nu upra vu odav no i znam sve ma ne, ko je je ona za ne ko li ko de ce ni ja pro- šla, a nikad nije njome bolje upravlja no. Ovo doba (Name sni štva) biće zlatni vek ad mi ni stra ci je u Sr bi ji64.” Posled nje reči Prasta re bese de, kao i ceo njen tok, bile su ujedno i oproštaj Na me sni štva sa Na rod nom skup šti nom, jer ovo be še i po sled nja skup šti na odr ža na pod vladom Name sni štva od 1868. godi ne. Spo koj no i za do volj no su na me sni ci oče ki va li ka da će do ći dan da pre da ju kne žev sku vlast iz svo jih ru ku, a Knez Mi lan je 19. av gu sta 1872. pri mio iz ru ku Na me sni ka mir nu, za do volj nu, bo ga tu i ugled nu ze mlju. Vla da vi na na me sni ka je bi la sreć na do pu na vla da vi ne kne za Mi ha i la. Ona je bila vlada vi na stroge zako ni to sti i činov nič ke disci pli ne. Za vreme vlada vi ne Na- me sni štva uvo đe ni su na rod ni ele men ti u dr žav nu upra vu i za ko no dav stvo, ko je je na ro du no vi Ustav ga ran to vao. Držav ni autori tet podu prt je ljuba vlju i narod nom snagom. Ni u admi ni stra- ciji, sudstvu, vojsci, nije bilo suko ba ni potre sa ni potre ba za vanred nim mera ma, zako ni ma. Vojne pripre me su done kle uspore ne i došlo je do izve snog ekonom skog ra sta. Ver no ovom pro gra mu, Kne žev sko na me sni štvo ra di lo je u svim prav ci ma dr žav nog ži vo ta ozbilj no i ne u mor no, ostva ri u ju ći broj ne re zul ta te u ra znim stru- kama: 65 • prosvet noj – zave de na je učitelj ska škola, otvore ne knjiža re za školske knjige, podig nu to je pozo ri šte koje je stavlje no pod okrilje i fi nan si ra nje drža ve; • eko nom skoj – po dig nu ta ze mljo del ska-šu mar ska ško la, po ma gan raz voj svi lo rad nje, vo ćar stva i sto čar stva; • trgo vač koj – podi za nje kredit nih zavo da, umnoža va nje sao bra ćaj nih sred- sta va, po di za nje mo sto va i pu te va; • pr vi srp ski ba kar ni no vac is ko van je 15. mar ta 1868. go di ne, a naj vi šim reše njem od 24. janu a ra 1869. godi ne, skova na je i druga parti ja, te je iz sa o bra ća ja is ti snut stra ni ba kar ni no vac i za me njen do ma ćom mo ne tom;

64 Ibid. 166 65 Ri stić, J., Jed no Na me sni štvo (1868–1872), Be o grad 1894. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

• in du strij skoj – iz gra đe ne su fa bri ke za sa pun, špi ri tus, će bad i suk no. Ru- darstvu je ukaza na poseb na pažnja. Potpo ma ga no je obrazo va nje pito- ma ca. • fi nan sij skoj – ostva re ni su iz van red ni re zul ta ti, što po tvr đu je vi šak od pet mili o na dina ra za vreme posto ja nja Name sni štva. Naro či to je potreb no u nabra ja nju uspeha pome nu ti „Zakon o poro ti” . Ta- dašnji mini star pravde, Stojan Veljko vić, imao je mudru misao da za nju predlo ži osno vu vr lo po de snu za na še pri li ke, spo jiv ši po rot ni ke i su di je u je dan ko le gi jum, jedan sud. Uopšte, admi ni stra ci ja je bila u Srbi ji za vreme Name sni štva tako save- sna i brižlji va da je česti ti stari na Jovan Gavri lo vić često govo rio kako on, koji je pozna vao upravu Srbi je još od vreme na prve vlada vi ne kneza Milo ša, može s sigur- nošću reći da se „njo me ni je ni ka da bo lje upra vlja lo66.” Uređe nje suda i sudskih formi nosi lo je sa sobom prihva ta nje regu la ti ve kulturnih evropskih naro da. Što dola skom Srba iz Austrije, koji su bili prvi pravni ci u Srbi ji, što zbog austrijskog sused stva, prodi ru forme austrijskih zako na u srpske za ko ne. O sti lu pra vo pi sa, ad mi ni stra tiv nih aka ta i sud skih od lu ka ovo ga vre me na Ti ho mir Va si lje vić le po za klju ču je, da „(su) pisa ni jednim prisnim, čove ku bliskim, sa o se ćaj nim sti lom, pa ipak s pri zvu kom ne čeg do sto jan stve nog i sve ča nog. Za ko no da- vac opomi nje, save tu je, pone kad i preti, kao da nepo sred no razgo va ra sa građa ni ma ko ji ma se obra ća… Sa tim sti lom, me šao se je dan dru gi stil slu žbe nih aka ta, ko ji se od li ko vao du gim slo že nim re če ni ca ma, sa pu no umet nu tih, sa gla go lom – pre di ka tom tek na kraju, slože nih po pravi li ma nemač ke sintak se, tako da bi se svaka reče ni ca ne me nja ju ći ni naj ma nje red re či mo gla pre ve sti na ne mač ki67.” Ovaj stil sasvim nedvo smi sle no upuću je na stil prido šlih austrijskih Srba. Ka- ko se moder ne ustano ve nisu mogle zami sli ti bez pisme nih ljudi, kojih je u Srbi ji bi lo ve o ma ma lo, me sta u dr žav noj upra vi su se sta la pu ni ti austrij skim Sr bi ma. Či nov ni štvo pre sa đe no sa stra ne je do ne lo sa so bom i austrij ske ad mi ni stra tiv ne i sud ske for me, či me se Sr bi ja na šla pred vra ti ma ger man sko ga prav nič ko ga kru ga. Vre me kne že vog Na me sni štva bi lo je za i sta vre me re da i ra da. Jo van Ga vri- lović je bio tih čovek i u svemu uzdr žan. Pogre šno je ipak smatra ti da je on u Na- mesni štvu bio jedna fi gu ra bez ube đe nja. Sto ji da ni je imao ni jed nu od glav nih ulo ga, ali sto ji i to da je svo ju ulo gu kao na me sni ka ozbilj no uzi mao. „Obično je, veli,ću tao. Sedeo je često i dalje od stola gde su ostali name sni ci i mini stri. Slušao bi, ćut ke na slo njen če lom na ru ku, što mi ni stri iz no se i što se pre tre sa. Ako mu se ne što nebi svide lo,on bi samo kratko rekao: Ja to neću potpi sa ti. A često bi po tome uzeo ka- pu i oti šao ku ći68.” 66 Ibid. 67 Mir ko vić, Z., Recep ci ja Austrijsko ga krivič nog postup ka u srpskom zako ni ku o krivič nom postup- ku od 1865. (ma gi star ska ras pra va) Be o grad, 1997. go di ne. 68 Ri stić, J., Jed no Na me sni štvo (1868–1872), Be o grad 1894. 167 STRANCI U BEOGRADU

Dok je obavljao funkci ju name sni ka, Gavri lo vi ćev dan bi tekao slede ćim re dom: uju tro bi mu je dan či tač pro či tao sve srp ske i ne ke ne mač ke no vi ne, da bi go spo din na me snik ču vao svo je oči za Kan ta, Ci ce ro na i Ge tea. Pre ko da na se izvo zio koči ja ma, prisu stvo vao sedni ca ma Name sni štva i obavljao svoje zvanič ne dužno sti, da u 12:00 časo va ruča, a zatim spava. Uveče je odla zio u pozo ri šte (u ko me je dr žao svo ju lo žu) ili na ne ko po ve čer je. Čud no va ta je stvar da taj čo vek od 1830. godi ne, od dola ska u Srbi ju pa do svoje smrti, nije otišao ni u jedno selo, čak ni u najbli žoj beo grad skoj okoli ni. Tvrdi se čak da nikad nije kročio nogom ni u jednu seljač ku kuću 69. Za ni mlji vo je na kra ju is ta ći da je du žnost na me sni ka vr šio bes plat no, da ju ći ti me pri mer dru gi ma da vlast ne slu ži da bi se stvo ri le od re đe ne pri vi le gi je i pra va za po je din ca ko ji ko ri sti tu vlast, već da de lu je u op štem in te re su čita vog društva i nese bič no se žrtvu je.

Ulo ga na me sni štva u do no še nju Usta va 1869. go di ne Za sve vreme svoga rada name sni štvo je delo va lo sa pozi ci ja jedin stva zako- nodav ne i izvr šne funkci je, u uslovi ma malo let stva M. Obreno vi ća. Name sni štvo odmah poči nje da radi na prome ni Ustava iako na to nije imalo pravo, jer nije imalo dozvo lu Turske koja je još uvek bila size ren Srbi je. I zakon o Name sni štvu ni je do zvo lja vao pro me nu Usta va dok je vla dar ma lo le tan. Na me sni štvo je pre ne- breglo obe prepre ke i na Trojič koj skupšti ni u Kragu jev cu, 29. juna 1869. godi ne, usvojen je novi Ustav70. Tako je pored Ustava iz 1835. godi ne koji je po zapo ve di kne za Mi lo ša na pi sao Da vi do vić i onog na met nu tog iz 1838. go di ne „Tur skog ustava”, Srbi ja dobi la 1869. novi Ustav koji je proiz vod potre ba zemlje i svog vreme na. „To je bio spo ra zum sa na ro dom”, ka ko su to na me sni ci re kli za u zi ma ju ći svoj stav prema Ustavu 71. Na me sni štvo se naj pre po sta ra lo da od ustav nog od bo ra (Ni kolj skog) do bi je po dr šku za spro vo đe nje ustav ne re for me. Sa gla snost da je vre me i po tre ba da se Sr- bi ji da no vi ustav na me sni štvo je vr lo la ko do bi lo od ustav nog od bo ra i to ta ko što mu je pod ne lo Na crt usta va u ko me je bi lo pred vi đe no dvo dom no na rod no pred- stavni štvo: gornji dom – držav ni savet – je prema tom nacr tu imao preva gu nad donjim domom – narod nom skupšti nom. Člano vi Nikolj skog odbo ra treba lo je da bu du i čla no vi bu du ćeg gor njeg do ma od no sno pro ši re nog dr žav nog sa ve ta. Na me sni ci su sa mo is ko ri sti li tu za in te re so va nost čla no va Ni kolj skog od bora za usta no vu gor njeg do ma i bez ve ćih te ško ća do bi li sa gla snost za no vi ustav,

69 Ibid. 70 Ibid. 168 71 Ibid. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE upra vo od onih lju di ko ji su mo gli pred sta vlja ti naj o zbilj ni ju smet nju do no še nju novog ustava. Da je reč o igri, vi di se da je već na pret hod noj kon fe ren ci ji vla de sa posla ni ci ma zbog pro ti vlje nja do šlo do iz me ne Na cr ta usta va. Na ro či to je okre nu lo na me sni ke pro tiv usta no ve gor njeg do ma že lja čla no va Ni kolj dan skog od bo ra da obezbe de premoć držav nog save ta kako nad skupšti nom tako i nad vladom. Zbog to ga se Na me sni štvo i od lu či lo za jed no dom no na rod no pred stav ni štvo, za na rod- nu skupšti nu. Po sle usva ja nja Usta va, Na me sni štvo je is ta klo da je no vi Ustav do neo ure- đenje zako no dav ne vlasti i da je to „najve ća i najva žni ja refor ma”, jer je Narod na skup šti na pr vi put po dig nu ta na ste pen za ko no dav nog te la. Do ta da se Na rod na skup šti na sku plja la u tri go di ne je dan put, a od ta da će se sa zi va ti sva ke go di ne. To je potvr đe no i odred bom Ustava: „Nika kav zakon neće važi ti, dokle ga knjaz ne pro gla si, ali i ni ka kav za kon ne mo že bi ti iz dat, uki nut, iz me njen ili pro tu ma čen, dokle Narod na skupšti na ne prista ne”. Time je otvoren put dogo va ra nju i pove- re nju, a za hva lju ju ći tom pu tu, srp ski na rod je do bio ustav do ko ga dru gi na ro di dola ze „kroz teške potre se, kroz duga trve nja sa svojim vlada ma”. Za sigu ran uspeh ustano va Ustavom uvede nih, kako je Name sni štvo ista klo, sada je bilo potreb no „smotre no sti” i „ladnog razu ma”, a ne „bujnih strasti” 72. Činje ni ca je da je Ustav od 1869. godi ne, uveo redov ni skupštin ski saziv i re gu li sao mno ga skup štin ska pra va. Skup šti na će sa jed ne stra ne po sta ti oruž je u borbi za narod ni suve re ni tet, dok sa druge strane uzdr ma će režim i izazva ti ga na otvore nu borbu protiv nosi la ca ideje o narod nom suve re ni te tu. Ustav je imao 133 čla na, vi še od tre ći ne čla no va se od no si lo na skup šti nu, koji ma se uređu je krug vlasti, sazi va nje i uređe nje narod ne skupšti ne. Knez je novim Ustavom uzdig nut iznad unutra šnjih borbi, imaju ći izvr šnu vlast koju je vršio preko mini sta ra, te dele ći zako no dav nu sa skupšti nom. On potvr đu je i pro gla ša va Za ko ne, što prak tič no zna či da je imao pra vo ve ta. No vim Ustavom za mini stre je uvede na krivič na odgo vor nost ali ne i poli tič ka za njihov rad. Obez be đen je si stem po de le vla sti, sud ska vlast je oštro raz gra ni če na od za ko- no dav ne i uprav ne. Ipak su dij ska ne za vi snost kao je dan od ele me na ta ne za vi sno sti su do va ni je po sto ja la. Su dij ska ne za vi snost uve de na je tek za ko nom o su di ja ma iz 1881. go di ne. Lič na slo bo da, imo vin ska si gur nost, po li tič ka pra va gra đa na ni su Ustavom bila zašti će na, nego se to ostvari va lo poseb nim zako ni ma. Za pra vo, ako se do bro raz mo tri, ovaj Ustav i ono što je na me sni štvo iz njga po sti glo, mo že se za klju či ti da je nji me ga ran to va no vla dar sko pra vo di na sti je Obreno vić. Skupštin ski posla ni ci su mogli biti samo selja ci. Školo va ne posla ni ke

72 Stoji čić, S., Ustavni razvoj Srbi je, str. 114 169 STRANCI U BEOGRADU

je po sta vljao vla dar, i to jed nu če tvr ti nu svih po sla ni ka. Jed nom reč ju, na sta li su sasvim novi odno si u drža vi, kako za vlada ra i Vladu, tako i za narod.

Spoljni odno si srbi je u vreme name sni štva Na me sni štvo je, od mah, u po čet ku svo je upra ve, ogla si lo da će spro ve sti refor me i ustav ni pre o bra žaj Sr bi je. Austro-Uga r ska mo nar hi ja je od mah po dr ža la takvu refor mu i poli ti ku koja je krenu la putem libe ra li zma i ustavno sti. Ugarski mini star-pred sed nik, grof Andra ši izra zio se o refor ma ma Name sni štva iako nepo zvan sle de ćim re ći ma: „Što Sr bi ja do bi je idu ći tim pu tem, do bi će za se be, a ne za dru ge. Ako je na rod ka dar da po đe za prav cem, ko ji mu po ka zu je Na me sni štvo, ja sam uve ren, da će ne sa mo do bri od no ša ji iz me đu na ših ze ma lja ta ko po treb ni za obe strane, biti utvrđe ni, no da će, u isto vre me, Sr bi ja bi ti po zva na da igra le pu i ple me ni tu ulo gu u pre u re đe nju Is to ka”73. U isto vreme ruski predstav nik gene ral Ignja ti jev izneo je u svom pismu Na- mesni štvu od 21. marta da će Srbi znati kakve su im refor me potreb ne, ali im ipak save tu je da se klone krajno sti, slablje nja autori te ta i ru še nja po sto je ćeg ad mi ni stra- tiv nog re da74. Sa ve ti Ru si je i Austro-Ugar ske ima li su uti ca ja na „unu tra šnju sa dr ži nu novog Ustava”. Obe krajno sti usmera va le su name sni ke na obazri vu umere nost 75. Spo lja šnji od no si, sa stra nim dr ža va ma bi li su pot pu no pra vil ni. Stvo re no je veli ko pove re nje u Srbi ju kod veli kih sila u toj meri da su vlada vi ni Name sni štva iz da li naj bo lje sve do čan stvo nji ho vi pred stav ni ci ka da su, 10. av gu sta 1872. go dine, pozdra vi li kneza prili kom njego vog stupa nja u puno let stvo. Name sni štvo je obe le ži lo pre da ju vla sti kne zu ovim re či ma: „Zajed nič kim radom vlade i naro da, sasu še ni su izvo ri svakom nepo ve re nju, ukinu ta udalje nost koja ih je deli la, te će tako da lji raz vi tak ze mlje za vi si ti pod jed na ko i od jed ne i od dru ge stra ne. Obe su stra ne od sad pod jed na ko od go vor ne za sud bi nu Sr bi je”76. Ustav od 1869. go di ne – s ob zi rom na spe ci fi č nost me đu na rod no-prav nog polo ža ja Srbi je – ima i jednu značaj nu spoljno poli tič ku dimen zi ju: to je prvi pravno-poli tič ki akt najvi šeg ranga koji je Srbi ja samo stal no izra di la i usvoji la.

Zaklju čak Ime Jova na Gavri lo vi ća saču va no je i utkano u pravnoj i poli tič koj istori ji Kne že vi ne Sr bi je, gde za u zi ma ča sno me sto.

73 Ri stić, J., Spo lja šnji od no ša ji Sr bi je 1868–1872 knj. 3 Be o grad 1901, str. 36 74 Ibid. 75 Ibid. 170 76 Ibid. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

Ana li za ži vo ta i de la J. Ga vri lo vi ća ot kri va ve zu iz me đu Sr ba ko ji su ži ve li u Sr bi ji i van nje nih gra ni ca, ko ji su, iako raz dvo je ni, na sto ja li da se po ve žu i ob je dine, kako teri to ri jal no tako i svojim jezi kom, koji im omogu ća va slobo du i jedin stvo u daljem duhov nom i kultur nom razvo ju. Od svog prela ska u Srbi ju Jovan Gavri lo vić je učinio mnogo za razvoj dr- žavne uprave Kneže vi ne Srbi je. Svoje značaj no učešće u razvo ju Srbi je potko van zna njem sa pro te stan skog li ce ja u Šo pro nu gde je iz u ča vao dr žav no prav ne na u ke, dao je u vi še obla sti: srp skoj di plo ma ti ji ra de ći kao se kre tar u po slan stvi ma Sr bi je u Ca ri gra du i Bu ku re štu, u raz vo ju upra ve – kao uprav nik be o grad ske lo kal ne vla sti, pisar, sekre tar i direk tor Kneže ve kance la ri je, u Mini star stvu fi nan si ja kao sekre tar, na čel nik ode lje nja, po moć nik i za me nik mi ni stra i na kra ju mi ni star. Oba vlja ju ći du žnost za me ni ka mi ni stra fi nan si ja u isto vreme bio je i upravnik rudni ka u Maj- danpe ku od 1855. godi ne za čiji je poče tak i rad zaslu žan. U peri o du dok je obavljao dužnost direk to ra Kneže ve kance la ri je, kao jedna od lič no sti od naj vi šeg i naj ve ćeg po ve re nja u to vre me u Sr bi ji pri ba vio je sve zaklju če ne me đu na rod ne ugo vo re od 1699. go di ne (ob zi rom da su se kon zu li na njih po zi va li a ni je se zna la nji ho va pra va sa dr ži na) i na taj na čin za sno vao di plo mat sku prav nu ar hi vu. Od 1860. go di ne pa do pre u zi ma nja du žno sti na me sni ka Kne že vi ne Sr bi je 1868. go di ne, kao član Dr žav nog sa ve ta uče stvo vao je u do no še nju i me nja nju za- kona, reša va nju pita nja o osniva nju i preu re đe nju držav ne vlasti i vojske, razma trao držav ne ugovo re. Prili ka koju je on poseb no isko ri stio da u potpu no sti utiče na sudbi nu Srbi- je, is kr sla je 1868. go di ne, ka da je iza bran za čla na Re gent stva. Nje go va osnov na oso bi na je spo zna ja, i ti me se ru ko vo dio u svom ra du, da na rod nost ne sa či nja va sa mo ime, je zik, ve ra, obi čaj, te ri to ri ja ili dr ža va, ne go i svest o za jed ni ci ukup nog naro da, kao i rani jih i budu ćih nara šta ja, čime se ruko vo dio u svom radu. Kao oso ba ko ja se sta ra la o kne že voj bez bed no sti, vas pi ta nju, obra zo va nju, dvorskom perso na lu, vrše ći nadzor nad njego vim nastav ni ci ma uticao je na razvi janje austro fi l ske sve sti kod kne za Mi la na, što će se ka sni je od ra zi ti na raz voj po li ti ke i prava u Srbi ji. To je period u kome u Srbi ju prodi re austrijsko pravo, čime je Srbi ja za ku ca la na vra ta ger man skog prav nič kog kru ga. Is tra ži va nje ni je us pe lo da ot kri je u ko li koj me ri je bio iz ra žen nje gov do pri- nos ustav noj rad nji (do no še nju usta va) nje go vog vre me na. Me đu tim, ce lo kup na nje go va de lat nost otva ra mo guć nost za pret po stav ku da taj do pri nos ni je bio ma li, mada ga saču va ni izvo ri ne otkri va ju.

171 STRANCI U BEOGRADU

Literatura Белавић, Плацидо. 1927. Цртице из прошлости Вуковара. Вуковар: Ново доба. Белић, Александар. 1939. Друштво српске словесности 1864–1892. Београд: Српска Краљевска Академија. Белић, А. Е. 1965а. Пожарне катастрофе и ватрогасно друштво у Вуковару. Вуковар: GMV. –––. 1965б. Пожарне катастрофе у Вуковару 1743–1869. Вуковар: ГМВ. Гавриловић, Андра. 1990. Живот и рад Јована Гавриловића. Београд: Учитељско удружење. Живановић, Живан. 1925. Политичка историја Србије у другој половини XIX века. књига 1–4. Београд: Геца Кон. Јовановић, Милан Павлов 1900. Цртице из живота покојног Јована Гавриловића. Часопис: учитељ 2: стране. Љушић, Радош. 1985. Живот и рад Јована Ристића. збирка прилога са научног скупа одржаног 1981. Београд: Магарашевић, Ђорђе. 1897. „О Адаму Драгосављевићу.” Летопис Матице српске 189: стране. Маринковић, Боривоје. 1960. „Дневник Јустина Михајловића (1831–1844).” Зборник за друштвене науке 26: стране. Мирковић, Зоран. 1997. Рецепција аустријскога кривичног поступка од 1865. магистарски рад. Београд: институција. Радевић, Милорад. 1971. Аутобиографија Јована Гавриловића. прештампано из зборника за историју. Нови Сад: Матица Српска. Радуловић, Дејан. 2003. Пут Јована Гавриловића до намесништва до Кнежевине Србије 1868–1872. године. семинарски рад, Правни факултет Универзитета у Београду. Ристић, Јован. 1901. Спољашњи одношаји Србије 1868–1872. књига 3. Београд: Штампарија Краљевине Србије. –––. 1939. Једно намесништво (1868–1872). Београд: Штампарија Љ. Ј. Богојевића. Стојичић, Слободанка. 1980. Уставни развитак Србије 1869–1888 године. Лесковац: Народни музеј. Шаулић, Јелена. 1984. Вуков пријатељ и сарадник Јован Гавриловић. књ. 14-3. Београд: Научни састанак слависта у Вукове дане. 1909. Вукова преписка са Јованом Гавриловићем. књига 3. Београд: издавач. 1957. „Старински рукописи од Адама Драгосављевића.” Летопис Матице српске. 96: стране.

Периодика: „Вуковар је у Вуковом покрету играо значајну улогу.” Часопис: правда 11. новембар 1937. број 11876, д. в. Београд. 172 „Јован Гавриловић” Часопис: народна просвета, 6. децембар 1924. године, Београд. JO VA N GA VRI LO VI Ć: DOPRINOS DR ŽAV NO--PRAV NOM I EKO NO MSKOM RAZVOJU SR BI JE

„О Војводини српској у држави аустријској и њеном новом устројству.” Српске новине, 28. јануара 1849, xvi 9–10. „Писмо Јована Гавриловића послано из Београда 28. фебруара 1877.” Часопис „Јавор”.

Summary: Jovan Gavrilović: CONTRIBUTION TO THE LEGISLATIVE-LEGAL AND ECONOMIC DEVELOPMENT OF SERBIA Th is paper focuses on Jovan Gavrilovic, a Serb from the Habsburg Monarchy, and his infl uence on the development of the Serbian language, the political-legislative-legal way of thinking and the economy of Serbia in the 19th century. Th e study of the life and work of Jovan Gavrilovic is interesting due to his foreign origins, his reasons for coming to Serbia and his rise to become one of the most prominent and most respected fi gures of the old Serbian society. Th e study ofGavrilovic’s life and work enables us to see the huge infl uence of the Serbian intellectuals living abroad on the creation of the Serbian state, and their direct participation in its creation and development. Th is paper aims to contribute to revealing the degree of Gavrilovic’s contribution to the adoption of the 1869 Constitution. As a person in charge of the Duke’s security, upbringing and education, as well as that of the court staff , Gavrilovic oversaw his teachers and thus infl uenced Duke Milan’s Austrian consciousness and awareness, which could have been refl ected in fi rmer political, legal and economic links of Serbia with the Habsburg Monarchy.

Key words: Jovan Gavrilović, Serbia, Habsburg Monarchy, education, regency, constitution, contribution to the development of Serbia.

Rad prijavljen: 24. 5. 2013. Rad recenziran: 12. 6. 2013. Rad prihvaćen: 24. 6. 2013.

173

UDK: 78.071.1:929 ЈЕНКО Д. 78(497.11)”19/20”

Davorin Jenko „naš stranac” Originalni naučni rad u kulturnom životu Beograda (1865–1914): KONTRADIKTORNOSTI ETNIČKOG KONCEPTA Ivana VESIĆ, NACIONALNOG Muzikološki institut SANU, * Beograd IDENTITETA distinto_diff [email protected]

Muzič ke insti tu ci je u Beo gra du i Srbi ji u drugoj polo vi ni 19. veka u veli koj su me ri za vi si le od ino stra nih ka dro va, naj če šće gra đa na Austro u gar ske, usled nedo stat ka adekvat no obrazo va nih doma ćih muzič kih stručnja ka. Ovakva situ a ci ja dopri ne la je dola sku značaj nog broja Čeha, Austrija na ca, Nema ca, kao i Mađa ra u srpske grado ve gde su radi li na muzič kom opisme nja va nju ka ko imuć ni jih, ta ko i ši rih slo je va, a po tom i na ute me lje nju i eks pan zi ji viso ko u met nič ke i popu lar ne muzič ke prakse. Iz istih razlo ga se polo vi nom 60-ih godi na u Beo gra du našao i Slove nac Davo rin Jenko koji će zahva lju ju ći svom anga žma nu u Beo grad skom pevač kom društvu i u Narod nom pozo ri štu ste ći zna ča jan ugled u srp skoj sre di ni, kao i u me đu srp skom obra zo va nom popu la ci jom iz Austrou gar ske. Budu ći da se Jenko vo dela nje u Beo gra du po- kla pa lo sa in ten ziv nim ši re njem pan sla vi stič kog dis kur sa i dis kur sa kul tur- nog na ci o na li zma u okvi ru po li tič kog, kul tur nog, na uč nog i umet nič kog po lja uspeh njego vih muzič kih ostvare nja i prestiž koji je vreme nom sticao među publi kom razli či tog društve nog profi la nai la zi li su na pode lje ne reak ci je me- đu pri pad ni ci ma in te lek tu al ne eli te. Či nje ni ca da je kom po zi tor slo ve nač kog pore kla stvarao muzi ku uglavnom prois te klu iz eleme na ta šire shvaće nog srpskog mu zič kog fo klo ra ko ju je pu bli ka pri hva ta la i pre po zna va la kao srp sku mu zi ku otvo ri la je pro stor za po le mi ke hro ni ča ra i ko men ta to ra be o gradskog muzič kog živo ta u srpskim, vojvo đan skim i bosan skim listo vi ma i ča-

* Овај текст је резултат рада на пројекту Идентитети српске музике од локалних до глобалних оквира: традиције, промене, изазови, бр. 177004, који изводи Музиколошки институт САНУ у Београду уз финансијску подршку Министарства просвете и науке Републике Србије. 175 STRANCI U BEOGRADU

so pi si ma. Po ku ša va ju ći da ob ja sne fe no men srp ske mu zi ke „stra nog” po re kla autori su izvo di li inter pre ta ci je koncep ta srpstva otkri va ju ći u njemu izve sne epi ste mo lo ške rup tu re. Ras pra ve oko sta tu sa Jen ko ve mu zi ke u vi du nje nog poi ma nja kao srpske ili ne-baš-sasvim srpske, ukazi va le su na razli či tost ide- o lo ških po zi ci ja ko je su se po ja vi le u okvi ru srp ske eli te iz Kra lje vi ne Sr bi je i Austro u gar ske. Cilj ra da je da se uka že na iz di fe ren ci ra nost et nič kog kon cep- ta naci o nal nog identi te ta prois te klog kao rezul tat nepo kla pa nja u viđe nji ma eli te ka da je reč o da ljem raz vo ju srp ske kul tu re. Va žan seg ment pred sta vlja će pre do ča va nje zna ča ja te po ja ve u te o rij skom i kul tur no-isto rij skom po gle du.

Ključne reči : Jen ko, etnič ki koncept naci o nal nog identi te ta, srpska poli tič ka i intelektu al na eli ta, srp ska mu zi ka i kul tu ra, fi n-de-siè cle

Uvod Distink ci je u pogle du idejnog zasni va nja „zami šlje ne zajed ni ce” u razli či tim evropskim i vane vrop skim drža va ma od kraja XVIII veka do danas apostro fi ra ne su u ve ći ni uti caj nih ra do va iz obla sti te o ri je ili isto ri je na ci o na li zma u po sled nje tri de ce ni je (vi de ti u Gel lner 1983; Smith, 1991; Calhoun 1993; Igna ti eff 1993; Hutchinson i Smith 1994; Bruba ker 1996; Spin ner 2002). Pret po stav ka o po sto ja nju dva ne srod na ti pa na ci o na li zma pro i za- šla iz razli či tog poi ma nja važno sti uloge etnič kih grupa u konsti tu i sa nju poli tič ke zajed ni ce (naci o nal ne drža ve) izve de na je uz oslanja nje na brojne studi je sluča ja u ko ji ma su po sma tra ni ide o lo ški okvi ri na ci o nal nih po kre ta u raz li či tim sre di na ma i istorij skim peri o di ma. Na taj način posta vlje ni su teme lji diho tom nog mode la naci o na li zma – et nič kog i gra đan skog (po li tič kog) što je pra će no de talj nim uka zi vanjem na fi lo zof sko-te o rij sku uteme lje nost svakog poje di nač no, a potom i na uticaj na po li tič ku prak su i for mi ra nje po li tič kih in sti tu ci ja, zna čaj u pro ce su ko lek tiv ne iden ti fi ka ci je, ostvare nju društve ne i poli tič ke stabil no sti, obli ko va nju kultur ne i umetnič ke prakse itd. Iako se prime na pome nu te tipo lo gi je poka za la kao kori sna pri li kom raz ma tra nja po seb no sti i di ver zi fi ko va no sti poli tič kih i kultur nih praksi zastu plje nih u obli ko va nju naci o nal ne zajed ni ce u razli či tim vremen sko-pro stor- nim ko or di na ta, sva ka ko da se ne mo gu po re ći iz ve sna ogra ni če nja ko je ona na- meće imaju ći u vidu pre svega usložnja va nje global nog i lokal nih poli tič kih polja u po sled nja dva ve ka uslo vlje no sve ve ćim i ob u hvat ni jim ukr šta njem od no sa iz me đu 176 po li tič kog, jav nog i kul tur nog po lja (ci vil nog i po li tič kog dru štva). DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

Još je Bene dikt Ander son (Ande r son [1983] 2006) ukazao na kompli kova nu is pre ple te nost je zič kih, et nič kih, kul tur nih i po li tič kih pro ce sa u ko lo ni jal- nom kontek stu prili kom stvara nja naci o nal nih drža va na područ ju Sever ne i Južne Ameri ke i Indo ki ne time indi rekt no dovo de ći u sumnju posto ja nost grani ce izme- đu et nič kog i gra đan skog kon cep ta na ci o na li zma ko ja do la zi do iz ra ža ja u dis kre- panci ji izme đu poli tič kih i istorij skih nara ti va i same poli tič ke i kultur ne prakse na od re đe nom pod ruč ju. Na su prot to me, Sti ven Šul man (Schul man 2002) se za la že za odba ci va nje diho tom nog mode la naci o na li zma i naci o nal nog identi te ta, kao i pove zi va nje dva tipa naci o na li zma sa zapad nom (građan ski naci o na li zam) i istoč- nom hemis fe rom (etnič ki naci o na li zam). On je izveo svoje pretpo stav ke na osnovu re zul ta ta kvan ti ta tiv ne ana li ze po da ta ka do bi je nih iz ob u hvat nog me đu na rod nog an ket nog is pi ti va nja jav nog mnje nja (Inter na ti o nal Social Survey Program , iz 1995. i 1996 godi ne) u kome su ispi ta ni ci izno si li svoje stavo ve o koncep tu a li za ci ji naci- o nal nog iden ti te ta i pri pad no sti na ci o nal noj za jed ni ci. Iako Šulma no vim zaključ ci ma nedo sta je čvršća uteme lje nost budu ći da nisu pro i za šli iz kri tič ke ana li ze po da ta ka do bi je nih pu tem upit ni ka kroz uklju či va nje istorij skog i soci o kul tur nog kontek sta poje di nač nih zema lja ili oblasti, smatra mo da je pokre ta nje raspra ve u vezi sa uspo sta vlje nom diho to mi jom važno, te da izve sni po gle di u ve zi sa pri ro dom na ci o na li zma u raz li či tim sre di na ma za slu žu ju da budu prei spi ta ni ili dodat no razra đe ni. U tom smislu, bitno je ista ći ne samo izdi fe ren ci ra nost kako građan skog, tako i etnič kog tipa naci o na li zma, to jest naci o nal nog iden ti te ta ima ju ći u vi du nji ho ve di stink tiv ne ak tu e li za ci je u raz li či tim dr ža va ma kroz isto ri ju, već i njho vu vi še znač nost u po je di nim dru štvi ma u od re- đe nom isto rij skom pe ri o du. To se od no si ne sa mo na plu ral ne po gle de u ve zi sa pi ta njem na ci o nal nog iden ti te ta za stu plje ne u jav nom i po li tič kom po lju od go vara ju ćih ze ma lja, već i na po sto ja nje plu ra li zma unu tar vla da ju ćeg slo ja u tom kontek stu. Upra vo je, či ni nam se, bit no is ta ći iz di fe ren ci ra nost gra đan skog ili et nič kog koncep ta naci je (i naci o nal nog identi te ta) u konkret nim drža va ma kao posle di cu ne po du dar no sti iz me đu po li tič ke te o ri je i prak se, od no sno te žnje po li tič ke i inte lek tu al ne eli te da se da te ne po du dar no sti pre va zi đu. U po ku ša ju da na iz ve stan na čin „ope ra ci o na li zu ju” i pri la go de po li tič ke kon cep te za te če nim so ci o kul tur nim okol no sti ma i kul tur no-po li tič kim ci lje vi ma, gru pa ci je unu tar po li tič ke i in te lek- tual ne elite izvo di li su razli či te verzi je koncep ta naci o nal nog identi te ta proši ru ju ći iz nu tra kon cept gra đan skog i et nič kog iden ti te ta. Ta kav pro ces uoča va se unu tar srpskog društva iz druge polo vi ne XIX veka, a njego ve mani fe sta ci je bile su vidlji ve u razli či tim polji ma, uključu ju ći i polje kultur ne i umetnič ke produk ci je. Kao pri mer „kre a tiv nog” de la nja srp ske po li tič ke i kul tur ne eli te u po ku ša- ju da tešnje pove žu poli tič ke koncep te i srpsku društve nu real nost, te da kultur ne po ja ve sa gle da ju shod no de fi ni sa nim po li tič kim i kul tur nim ci lje vi ma, mo že da po- služi recep ci ja kompo zi tor skog i diri gent skog rada Davo ri na Jenka, Sloven ca, koji 177 STRANCI U BEOGRADU

je od 70-ih go di na XIX ve ka za u zeo va žnu po zi ci ju u mu zič kom ži vo tu Be o gra da i Srbi je. Jenkov dola zak u presto ni cu Srbi je poklo pio se sa istorij ski značaj nim poli- tičkim i društve nim proce si ma poput ostvare nja poli tič ke samo stal no sti, izgrad nje poli tič kih i kultur nih insti tu ci ja, kao i formi ra nja civil nog društva i javnog polja što je bilo praće no defi ni sa njem po li tič kih, eko nom skih i kul tur nih pri o ri te ta me đu pri pad ni ci ma po li tič ke i in te lek tu al ne eli te unu tar i iz van nje nih gra ni ca. Upra vo su na ve de ne okol no sti, či ni se, u ve li koj me ri do pri ne le to me da osvr ti na Jen ko va po- stignu ća od strane savre me ni ka izađu iz okvira uskostruč nih raspra va i anali za, do- tiču ći se poje di nih bitnih poli tič kih dile ma koje su se namet nu le u ovom periodu. Iz me đu osta log, re ak ci je na nje go vo de la nje za be le že ne u štam pi ot kri va ju po sto ja nje raz li či tih per spek ti va u po i ma nju na ci o nal ne za jed ni ce i na ci o nal ne kultu re, te, sa mim tim, i osla nja nje na ne po du dar ne po stav ke kon cep ta na ci o nal nog identi te ta, pri čemu se zapra vo misli na vari je te te etnič kog koncep ta naci o nal nog identi te ta. Budu ći da je ovaj koncept bio čvrsto utkan u poli tič ki diskurs srpske eli te, in te re sant no je ob ja sni ti nje go ve raz li či te ver zi je u ko men ta ri ma Jen ko vih kriti ča ra i hroni ča ra iz neko li ko razlo ga. S jedne strane, ovakva vrsta anali ze treba lo bi da ima te o rij ske re per ku si je po ka zu ju ći mo guć nost da se kom plek snost pro ce sa naci o nal ne identi fi ka ci je pra ti kroz po ja ve iz umet nič ke prak se, a po tom i da se ukaže na problem uspo sta vlja nja grani ca u tom proce su (u vezi sa pripad no šću/ nepri pad no šću odre đe noj naci ji ili naci o nal noj kultu ri). S druge strane, distink- ci je u tu ma če nju et nič kog kon cep ta na ci o nal nog iden ti te ta pri met ne u osvr ti ma Jen ko vih sa vre me ni ka mo gu da se po sma tra ju kao in di ka ci ja ši re po li tič ke po delje no sti unu tar srp ske eli te u po gle du spro vo đe nja dr žav ne i kul tur ne po li ti ke na ovim prosto ri ma. Pre nego što detalj ni je razmo tri mo razli či te pozi ci je posma tra nja Jenko vog de la nja u srp skoj sre di ni, kao i u de lo vi ma Austro u gar ske do Pr vog svet skog ra ta i time ukaže mo na grani ce postav ki etnič kog koncep ta naci o nal nog identi te ta, neo- phod no je da ukaže mo i na soci o kul tur ni kontekst u kome su one nasta le. Tu pre svega imamo u vidu stepen razvi je no sti i insti tu ci o na li zo va no sti viso ko u met nič ke muzič ke prakse u Srbi ji u ovom peri o du, a potom i opšte tenden ci je kada je reč o po i ma nju na ci o nal ne kul tu re i mu zi ke na ovom pro sto ru. Na osno vu sa že tog uvi da u okolno sti koje smatra mo rele vant nim za razu me va nje recep ci je Jenko vog rada, po ku ša će mo da in ter pre ti ra mo iz ne te oce ne i uka že mo na nji ho ve ob u hvat ni je te- orij ske i kultur no-isto rij ske impli ka ci je.

Viso ko u met nič ka praksa u Srbi ji u drugoj polo vi ni XIX veka: pro blem ne do stat ka struč nog ka dra i jav nih mu zič kih in sti tu ci ja Razvoj viso ko u met nič ke muzič ke prakse u Srbi ji tokom XIX veka odvi jao se 178 sporo i uz znatne pote ško će u pogle du stvara nja adekvat nih insti tu ci o nal nih uslo- DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914) va za ute me lje nje spe ci ja li zo va nog mu zič kog obra zo va nja na me nje nog iz vo đač koj, kom po zi tor skoj i pe da go škoj de lat no sti, kao i za pod sti ca nje mu zič ke pro duk ci je i distri bu ci je. Prime ra radi, prva privat na muzič ka škola koja je obu hva ta la preda ka- demske nivoe obu ča va nja otvore na je 1899. godi ne u Beo gra du (Srpska muzič ka škola), dok se na otvara nje viso ke škole za muzi ku čeka lo goto vo do počet ka Dru- gog svet skog ra ta (1937). U ta kvim uslo vi ma mu zič ko obra zo va nje pred sta vlja lo je pri vi le gi ju ma lo broj ne vi so ko o bra zo va ne i eko nom ski moć ni je po pu la ci je no se ći uglav nom ja sno rod no obe lež je. Na i me, po ugle du na cen tral no e vrop ske i za pad no- evrop ske urba ne sredi ne i u srpskim grado vi ma u Kneže vi ni Srbi ji od polo vi ne XIX veka poči nje ekspan zi ja kućnog muzi ci ra nja najpre među pripad ni ci ma vlada ju ćeg sloja, a potom i među pripad ni ci ma srednje klase u čemu su značaj no mesto imale žene kao ključni akte ri i ujedno klavir kao najpo pu lar ni ji muzič ki instrument. Su de ći pre ma is tra ži va nji ma Dra ga ne Je re mić Mol nar (2001, 2006) i Ma ri- jane Koka no vić Marko vić (2012), stica nje muzič kog obrazo va nja u vidu usvaja nja ve šti ne svi ra nja na kla vi ru ima lo je iz u ze tan pre stiž u imuć nim srp skim po ro di ca ma na područ ju Kneže vi ne i Kralje vi ne Srbi je, kao i u južnim delo vi ma Austrou gar ske predsta vlja ju ći neza o bi la zan segment u odgo ju ženske dece. Ipak, budu ći da mu- zič ko ško lo va nje de vo ja ka (kao i mla di ća) ni je ima lo za cilj nji ho vo uklju či va nje u jav ni mu zič ki ži vot is klju či vo se za dr ža va ju ći u okvi ri ma pri vat nog vi da za ba vlja nja, što je onemo gu ća va lo značaj ni je uključi va nje lokal ne popu la ci je u polje muzi ke bi lo da je reč o nje go vom po pu lar nom ili vi so ko u met nič kom seg men tu. Iz tog razlo ga, kao i usled in ten zi vi ra nja pro ce sa de-oto ma ni za ci je Sr bi je od 1867. go di ne koji je podra zu me vao preu zi ma nje modelâ poli tič ke, kultur ne i ekonom ske orga- ni za ci je raz vi je nih u vo de ćim evrop skim dr ža va ma to ga do ba i nji ho vu pri me nu u speci fi č nom lo kal nom kon tek stu, po ja vi la se po tre ba za obra zo va nim mu zi ča ri ma raz li či tog pro fi la ko ji je tre ba lo da da ju do pri nos u eks pan zi ji vi so ko u met nič ke mu- zičke prakse i njenih insti tu ci ja, odno sno u oblasti formal nog muzič kog obrazo- va nja, iz vo đa štva i mu zič kog stva ra nja. Ta „struk tur na pra zni na” u zna čaj noj me ri je pre va zi la že na za hva lju ju ći an ga žo va nju ino stra nih pro fe si o nal nih mu zi ča ra ko ji su u Kralje vi nu Srbi ju dola zi li prete žno iz Austrou gar ske. Među njima bio je veli ki broj Čeha, Nema ca, Austrija na ca i Mađa ra. O va žnoj ulo zi ko ju su ino stra ni mu zi ča ri ima li u pro ce su mu zič kog opi sme- nja va nja de la srp ske po pu la ci je, kao i u raz vo ju po pu lar ne i vi so ko u met nič ke prakse to kom XIX ve ka po sto je broj ne po tvr de u do sa da šnjim is tra ži va nji ma (Га јић 1995; Пе јо вић 2001; To ma še vić 2006). Ono što se po seb no na me će iz sa ku plje- nih poda ta ka jeste obu hvat nost dela nja inostra nih muzi ča ra u srpskoj sredi ni koja je uklju či va la ne sa mo upo zna va nje mla de po pu la ci je sa osnov nim mu zič kim zna- njima i vešti na ma i uteme lji va nje soli stič ke, horske i orke star ske izvo đač ke prakse, već i šire nje korpu sa ostvare nja zasno va nih na lokal nom folklor nom nasle đu. Upr kos nji ho vim na po ri ma da se kva li tet vi so ko u met nič ke mu zič ke pro duk ci je i 179 STRANCI U BEOGRADU

iz vo đa štva una pre di i do ve de do ni voa ko ji bi omo gu ćio pla sman naj slo že ni jih in- strumen tal nih i vokal no-in stru men tal nih muzič kih žanro va, čini se da je konti nu- ira na malo broj nost lokal nih profe si o nal nih muzi ča ra, kao i nestal nost raspo lo ži vih inostra nih muzi ča ra udruže na sa nedo stat kom fi nan sij skih sred sta va pred sta vlja la ozbiljnu prepre ku u tom proce su, onemo gu ću ju ći adekvat nu insti tu ci o na li za ci ju ove prak se i stva ra ju ći uslo ve za skrom ne umet nič ke re zul ta te.1 Upravo u kontek stu po ku ša ja da se vi so ko u met nič ka mu zič ka prak sa čvr šće ute me lji u pre sto ni ci Kra- lje vi ne Sr bi ji i da se sa o bra zi po tre ba ma sve broj ni je sred nje i vi še kla se, to jest njiho voj za in te re so va no sti za kom plek sni ji i ra zno vr sni ji mu zič ki re per to ar, te raz voj naci o nal nog reper to a ra treba posma tra ti anga žo va nje Davo ri na Jenka, sposob nog mu zi ča ra-ama te ra či ji je po ten ci jal u kom po zi tor skoj, di ri gent skoj i pe da go škoj delat no sti na go ve šten u ra du sa pe vač kim an sam bli ma u Be ču to kom kra ja 50-ih i po čet kom 60-ih go di na XIX ve ka.2 1 U prilog ovoj tvrdnji mogu će je nave sti niz činje ni ca. Pre svega, Beo grad je u drugoj polo vi ni 19. ve ka ras po la gao sa tri hor ska an sam bla spo sob na za iz vo đe nje zah tev ni jih vo kal nih i vo kal no-in- strumen tal nih ostvare nja – reč je o Beo grad skom pevač kom društvu (1853), Crkve na pevač ka dru- žina Stanko vić (1881, od 1888. go di ne do bi ja na ziv Mu zič ka dru ži na Stanko vić ) i Aka dem skom pe vač kom dru štvu Obi lić (1884), dok su stal ne pe vač ke dru ži ne skrom ni jih iz vo đač kih ka pa ci te ta posto ja le još u Šapcu, Kragu jev cu, Leskov cu i Nišu (Пејо вић 2001: 75–97). Osim toga, u Beo gradu su funk ci o ni sa la i dva or ke stra – оrkestar Кraljeve gar de, kao i or ke star Na rod nog po zo ri šta. 2 Jen ko (1835–1914) je rođen u Dvorju (Austro-Ugarska) u imućnoj poro di ci, školo vao se u Lju- blja ni, a od 1858. i u Be ču. Upo re do sa stu di ja ma pra va, ba vo se po li tič kim i kul tur nom ak tiv nosti ma do pri no se ći slo ve nač kom na ci o nal nom po kre tu, kao i ši re nju pan sla vi stič ke ide je. Za vre me bo rav ka u Be ču ostva rio je kon tak te sa pred stav ni ci ma slo ve nač ke, srp ske, hr vat ske i če ške in te lek- tu al ne i kul tur ne eli te uče stvu ju ći u idej noj i prak tič noj raz ra di pro gra ma na ci o nal ne eman ci pa ci- je sloven skih naro da. Jedan od značaj ni jih rezul ta ta takvog dela nja bilo je osniva nje Slove nač kog pevač kog društva koje je po uzoru na češka pevač ka društva orga ni zo va lo bese de to jest poli tič ki usme re ne knji žev no-umet nič ke ma ni fe sta ci je, kao i kom po no va nje hor ske pe sme „Na prej, za sta ve slave” jedne od najpo pu lar ni jih patri ot skih kompo zi ci ja tog vreme na među sloven skom manji nom iz Austro-Ugar ske. Pre da nost pan sla vi zmu i ve ro va nje u bu du će kul tur no zbli ža va nje slo ven skih naro da pod pokr o vi telj stvom Rusi je Jenko je najpre potvr dio prome nom imena – umesto Martin, posta je Davo rin, a potom i dola skom u Srpsko crkve no pevač ko društvo u Panče vu 1862. godi ne, te u Beo grad sko pevač ko društvo 1865. godi ne. Na mestu horo vo đe Beo grad skog pevač kog dru- štva ostao je sve do 1877. godi ne, a u među vre me nu je anga žo van i kao kapel nik u beo grad skom Na rod nom po zo ri štu (1871). Po red ra da sa pe va či ma i in stru men ta li sti ma u okvi ru BPD-a i NP-a, Jen ko je bio iz u zet no po sve ćen kom po no va nju mu zi ke za po zo ri šne ko ma de (90), kao i hor ske muzi ke, a autor je i prve srpske opere te (Vrača ra , 1882). Nje go va mu zi ka za ko ma de Seo ska lola (1878), De vo jač ka kle tva (1887), Đido (1892), Pote ra (1895), kao i Pri bi slav i Bo ža na bi la je ši ro ko pri hva će na uži va ju ći zna čaj nu po pu lar nost ne sa mo kod be o grad ske pu bli ke, već i me đu srp skom po pu la ci jom u gra do vi ma ši rom Voj vo di ne. Jen kov rad na kom po no va nju i iz vo đe nju po zo ri šne muzi ke bio je otežan zbog uslova koji su vlada li u NP-u pri čemu se misli prven stve no na malo broj- nost iz vo đa ča u or ke stru (12 do 16 iz vo đa ča), kao i ne do sta tak ško lo va nih pe va ča. Pri la go đa va nje neo d go va ra ju ćem iz bo ru ka dro va i fi nan sij skim pro ble mi ma pra ti lo je Jen ka to kom či ta vog an ga- žma na u NP-u pred sta vlja ju ći ob jek ti van ogra ni ča va ju ći fak tor za nje go ve stva ra lač ke i di ri gent ske po du hva te. Deo pu bli ke i struč ne kri ti ke ja sno je to uvi đao po seb no afi r ma tiv no sa gle da vao kre a- 180 tiv ne po du hva te ovog auto ra. Pre ma: Цвет ко 1952. DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

Shva ta ju ći, s jed ne stra ne, oskud nost ljud skih i ma te ri jal nih re sur sa do stup- nih za razvi ja nje viso ko u met nič ke muzič ke prakse u srpskoj sredi ni, ali, s druge strane, uviđa ju ći važnost njenog posto ja nja za emanci pa ci ju srpske naci o nal ne kulture, deo inte lek tu la ca i ljubi te lja muzi ke video je u Jenku ličnost kadru da započ- ne zahte van rad u više prava ca – pre svega na stvara nju umetnič ki zado vo lja va ju- ćih izvo đač kih ansam ba la, najpre vokal nog (Prvo beo grad sko pevač ko društvo), a po tom i in stru men tal nog (or ke star Na rod nog po zo ri šta u Be o gra du), kao i na proši ri va nju lokal nog muzič kog reper to a ra u oblasti razli či tih muzič kih žanro va (hor ska mu zi ka, ko mad s pe va njem, ope re ta, so lo-pe sma itd.). Či nje ni ca da je bi la reč o mu zi ča ru slo ve nač kog, a ne srp skog po re kla, či ni se da uglav nom ni je predstavlja la značaj nu prepre ku u ovom proce su što je, pretpo sta vlja mo, u veli koj meri bi lo uzro ko va no pre sve ga nje go vom za in te re so va no šću za kom po no va nje scen ske m uz ik e z a r a zl ik u o d v eć in e t ad a a kt i vn i h s t v ar al ac a p os v eć en i h u g l a vn o m r ad u na ta ko zva nim ma lim žan ro vi ma (lir ski ko mad, so lo-pe sma, hor ska pe sma ili splet pesa ma i dr.), zatim vešti nom koju je poka zao u obli ko va nju muzi ke za koma de s pe va njem, po pu lar nom i ce nje nom me đu struč nom i ši rom pu bli kom, kao i vi do- vi ma ko ri šće nja srp skog mu zič kog fo klo ra. Pozi ci o ni ra nje slove nač kog muzi ča ra kao jednog od ključnih nosi la ca srpske mu zič ke tra di ci je kao po sle di ca sple ta spe ci fi čnih soci o kul tur nih i soci o e ko nom- skih okol no sti po sta vi lo je pred stav ni ke srp ske in te lek tu al ne i po li tič ke eli te uklju- čene u polje umetno sti i kultu re pred niz dile ma kada je reč o dosled nom praće nju poli tič kih princi pa. Zapra vo, ova poja va jasno je ukaza la na nepo du dar nost izme đu poli tič kih konce pa ta i poli tič ke i kultur ne prakse zahte va ju ći od njih prona la že nje mo gu ćih re še nja. U po ku ša ju da se da ti an ta go ni zam pre va zi đe, od no sno da se na- čini preci zni je vredno va nje Jenko vog dopri no sa u kontek stu istori je srpske muzi ke i srpske muzič ke tradi ci je grupe akte ra su pola zi le od razli či tih tuma če nja koncep ta na ci o nal nog iden ti te ta, kao i od raz li či tih po li tič kih in te re sa što je nji ho vo mi šlje- nje i de la nje usme ra va lo u ne srod nim prav ci ma.

Zami sao naci o nal nog identi te ta i naci o nal ne kultu re u Kne že vi ni Sr bi ji i Kra lje vi ni Sr bi ji: do mi nant na stru ja nja Još od Pr vog i Dru gog srp skog ustan ka (1804–1813; 1815–1817), a po tom i nakon uspo sta vlja nja Kneže vi ne Srbi je (1830–1882) kao vazal ne kneže vi ne u okvi ru Osman skog car stva, mo že da se pra ti pro ces po ste pe ne iz grad nje srp ske dr- žave koji je podra zu me vao zasni va nje poli tič kih, pravnih i kultur nih insti tu ci ja u skladu sa projek to va nim cilje vi ma poli tič ke i sve brojni je inte lek tu al ne elite. Iako ne posto ji konzen zus u vezi sa tuma če njem rezul ta ta dela nja elite u vezi sa obli- kova njem srpske drža ve, može se konsta to va ti da je, barem formal no, model zapad no e vrop skih par la men tar nih de mo kra ti ja pred sta vljao va žnu is ho di šnu tač ku 181 STRANCI U BEOGRADU

u tom kon tek stu, kao i da je ide ja o te ri to ri jal nom ob je di nja va nju Sr ba i osla nja nju na istorij ske grani ce Stare Srbi je nesum nji vo imala bitnu ulogu u krei ra nju spolj- ne i unu tra šnje po li ti ke (Љу шић и Кре стић 1991; Љу шић 1993; Pe ro vić 2006; Stoja no vić 2010). Upra vo je či nje ni ca da je za mi sao o gru pi sa nju et nič kih Sr ba u jed noj dr- ža vi i ostva ri va nju kon ti nu i te ta sa sred nje ve kov nim te ri to ri jal nim okvi ri ma ima la ne pre ki nut zna čaj u de fi ni sa nju po li tič kih ci lje va srp ske eli te to kom či ta vog XIX veka, kao i kasni je svedo či o važno sti koju je koncept etnič kog naci o na li zma i na- cio nal nog identi te ta imao na ovom prosto ru. Ovu poja vu uočili su brojni autori po ku ša va ju ći da te melj ni je ob ja sne nje nu ide o lo šku ge ne zu i raz ra du (Мilosavljević 2002), po tom po li tič ke i dru štve ne uzro ke (Hutchin son i Smith 1994; Schop fl in 1995), kao i efekte u poli tič kom i kultur nom polju (Pero vić 2006). Ne ulaze ći u slo že nost pro ce sa ko ji su do pri no si li ili pro is ti ca li iz uko re nje nja kon cep ta et nič kog na ci o na li zma i na ci o nal nog iden ti te ta u okvir po li tič kih pro gra ma srp ske eli te, bitno je izdvo ji ti odre đe ne prakse koje su te proce se prati li. Pre svega, imamo u vidu otkri va nje narod ne kultu re, tačni je njeno bele že nje, prou ča va nje i popu la ri za ci ju kao va žan ele ment u kon stru i sa nju srp skog na ci o nal nog iden ti te ta, te, s tim u ve zi, u kre i ra nju srp ske isto ri je i na ci o nal ne kul tu re. Po i ma nje srp skog se lja ka kao glav nog sto že ra u for mi ra nju srp ske dr ža ve i kultu re bilo je domi nant no među poli tič kom i inte lek tu al nom elitom Kneže vi ne Srbi je, a potom i Kralje vi ne Srbi je imaju ći razli či ta otelo vlje nja u okviru poli tič ke, knji žev ne, umet nič ke i na uč ne prak se. Pre ma tvrd nja ma La tin ke Pe ro vić (Pe ro vić 2006, 47–74) patri jar hal na kultu ra i njoj svojstve na poli tič ka i ekonom ska orga- ni za ci ja či ni la je oko sni cu uti caj nih po li tič kih pro je ka ta ko ji su, osim u krat kom pe ri o du nad mo ći li be ral no ori jen ti sa nih gru pa ci ja unu tar eli te, usme ra va li dr žav nu poli ti ku tokom čita ve druge polo vi ne XIX veka, kao i tokom prvih dece ni ja XX veka. To se, izme đu ostalog, ogleda lo u znača ju koji je u ovom peri o du prida van tradi ci o nal nim forma ma ekonom skog, poli tič kog i soci jal nog dela nja ovaplo će nim u tvo re vi na ma po put za dru ge i op šti ne (Pe ro vić 2006, 70–72). Osim u po li tič kom po lju, cen tral nost na rod ne kul tu re i tra di ci je is po lja va- la se po seb no sna žno u po lju kul tu re. S tim u ve zi, od iz u zet ne va žno sti bio je rad Vu ka Ste fa no vi ća Ka ra dži ća ka ko na re for mi srp skog je zi ka i pi sma, ta ko i na uteme lje nju folklo ri stič kih i etno lo ških istra ži va nja na ovom prosto ru. Podstak- nut slič nim po du hva ti ma ko ji su po če li da se spro vo de na ne mač kom go vor nom pod ruč ju kao re zul tat na ra sta ju ćeg ro man ti čar skog kul tur nog po kre ta to kom prvih dece ni ja XIX veka, Kara džić je zajed no sa pomoć ni ci ma saku pljao, bele žio, oda bi rao, re di go vao i štam pao na rod nu po e zi ju, pri po vet ke, po slo vi ce i obi ča je što je predsta vlja lo osnovu ne samo za dalja nauč na ispi ti va nja i uteme lje nje odre đe- nih nauč nih disci pli na, već i za popu la ri za ci ju narod ne kultu re. Upravo je šire nje 182 folklor nih arte fa ka ta među pripad ni ci ma obrazo va ni jih sloje va i stanov ni ka varo- DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

ši i gra do va u Sr bi ji i Voj vo di ni naj pre ne for mal nim pu tem kroz pre štam pa va nja sa ku plje ne gra đe, a po tom i u in sti tu ci o na li zo va nom vi du – kroz obra zov ni sistem, stvo ri lo te melj za for mi ra nje de lje ne kul tu re i, sa mim tim, za ja ča nje ose ća ja pri pad no sti „za mi šlje noj za jed ni ci”. Po red ulo ge u sva ko dnev nom ži vo tu srp skog sta nov ni štva, uz di za nje na rod ne kul tu re kao vred no sti po se bi u ko joj se sa ži ma ju spe ci fi čan etos i du hov na uz vi še nost pûka ne tak nu tog de va sti ra ju ćim „pro ce som ci vi li za ci je”, ima lo je bi tan uti caj i na oblast umet nič kog stva ra nja i vi so ke kul tu re uop šte. Upr kos ot po ru ko ji je pru žan ne sa mo Vu ko voj je zič koj re for mi, već i njego vim na sto ja nji ma da uka že na po se ban zna čaj fol klor nog stva ra la štva kao ne dvo- smisle nog poka za te lja posto ja nja „narod nog geni ja”, naro či to među vojvo đan skom inte lek tu al nom elitom, gledi šta koja je zastu pao stekla su znača jan broj poklo ni ka uključu ju ći užestruč no orijen ti san krug lingvi sta i slavi sta, ali i predstav ni ke kultur ne eli te i umet ni ke (vi de ti, iz me đu osta log, u: Гру па ауто ра 1968; Сто јан че вић 1987; Група аутора 1988). S tim u vezi, od izu zet ne važno sti je naklo nost koju su pre ma Vu ko vim ide ja ma po ka zi va li ta da vo de ći srp ski knji žev ni ci či ji su po du hva ti ori jen ti sa ni pre ma stva ra nju vi so ke umet no sti du bo ko uko re nje ne u fol klor no nasle đe po slu ži li kao jed na vr sta ori jen ti ra umet ni ci ma dru gih pro fi la (vi de ti u По- повић 1968, 1972; Живко вић 1983). Za mi sao o za sni va nju vi so ke umet no sti na te me lju fol klor nih tvo re vi na za- žive la je i u polju muzi ke zahva lju ju ći u veli koj meri dela nju Korne li ja Stanko vi ća ko ji je uz po dr šku uti caj nih pred stav ni ka po li tič ke i cr kve ne eli te Austro u gar ske i Kne že vi ne Sr bi je (pa tri jarh srp ski Jo sif Ra ja čić, knez Mi ha i lo Obre no vić, mi tr o po- lit Srbi je Miha i lo, knez Dani lo i dr.) radio kako na zapi si va nju gradskih i narod nih pesa ma, tako i na njiho voj umetnič koj obra di tokom više od jedne dece ni je (od 1851. do 1963. godi ne). 3 Osim što je sproveo obu hvat no bele že nje muzi ke zastu- plje ne me đu srp skim sta nov ni štvom u Šu ma di ji, kao i u voj vo đan skim gra do vi ma, Stanko vić je značaj no proši rio reper to ar horske muzi ke na srpskom jezi ku, kao i kla vir ske mu zi ke pro is te kle na osno vi srp skog mu zič kog fol klo ra. Na do ve zu ju ći se na iz ve stan na čin na po stig nu ća Bran ka Ra di če vi ća u obla sti knji žev no sti, on je u mno go me do pri neo pro du blji va nju pro ble ma de fi ni sa nja srp ske mu zi ke, a ujed no se na in di rek tan na čin uklju čio u pro ces kon stru i sa nja srp ske na ci o nal ne kul tu re. Pita nje odre đe nja i usmere nja srpske muzi ke i, ujedno srpske naci o nal ne kulture, koje se razvi ja i širi sa poja vom ključnih zago vor ni ka uteme lji va nja viso ke umetno sti na osnovi folklor nog nasle đa polo vi nom XIX veka, pored toga što je pokrenu lo užestruč ne i šire raspra ve u javno sti, suo či lo je predstav ni ke inte lek tu al ne i po li tič ke eli te po seb no na pro sto ru Kne že vi ne Sr bi je (ka sni je i Kra lje vi ne Sr bi je) sa proble mom kultur ne i društve ne neraz vi je no sti, tačni je nedo stat kom adekvat-

3 O saku pljač kom, kompo zi tor skom, peda go škom i diri gent skom radu Korne li ja Stanko vi ća vide ti de talj ni je u: Ste fa no vić 1985. 183 STRANCI U BEOGRADU

ne so ci jal ne i in sti tu ci o nal ne osno ve za eks pan zi ju slo že ni jih ob li ka umet nič kih praksi. To se poseb no odno si lo na elitnu muzič ku praksu koja je, za razli ku od knji žev no sti i vi zu el nih umet no sti, kao pred u slov za us po sta vlja nje i eman ci pa ci ju zahte va la značaj ne mate ri jal ne resur se kako u pogle du produk ci je, tako i distri bu ci- je i potro šnje. Takve okolno sti nesum nji vo su dopri ne le tome da se u polju muzi ke u većoj meri nego u drugim polji ma umetnič kog dela nja poja vi problem doslov ne pri me ne her de rov ski in spi ri sa nih vi đe nja srp ske mu zi ke kao tvo re vi ne kroz ko ju bi tre ba lo da se ova plo ću je spe ci fi čan duh srp skog na ro da oču van u slo je vi ma folklor nog mu zič kog na sle đa, te pre po zna tljiv is klju či vo za pri pad ni ke srp ske et nič ke grupe. 4 Nai me, u situ a ci ji veo ma redu ko va nog i skromnog muzič kog stvara la štva i mu zič kog ži vo ta u na srp skom pod ruč ju ko ji je za vi sio u ve li koj me ri od ino stra nih mu zi ča ra, do sled no osla nja nje na kri te ri jum et nič ke pri pad no sti mo glo je sa mo da ga dodat no oslabi. Pripad ni ci srpske elite reše nje ovog proble ma vide li su na dva na či na ko ja su pod ra zu me va la in ter pre ti ra nje Her de ro vih po stav ki i po stav ki drugih or ga ni ci stič kih te o re ti ča ra na dva ne po du dar na na či na. Di stink tiv na gle di šta elite poči va la su na upotre bi razli či to izve de nih konce pa ta etnič kog naci o nal nog identi te ta na osnovu kojih je prois ti ca la i nesrod nost u tuma če nju tada aktu el nih muzič kih doga đa ja, kao i u defi ni sa nju ci lje va u ve zi sa da ljim raz vo jem vi so ko u- met nič ke mu zi ke u Kne že vi ni, od no sno Kra lje vi ni Sr bi ji. Na i me, na čin na ko ji su pripad ni ci elite pristu pa li tuma če nju pojmo va naci o nal nog identi te ta, odno sno u ovom slu ča ju et nič kog kon cep ta na ci o nal nog iden ti te ta re fl ekto va lo se na sagle dava nje i vred no va nje re zul ta ta ak te ra u po je di nim seg men ti ma po lja mu zi ke. Kao veo ma ilustra ti van primer u tom kontek stu može da poslu ži recep ci ja de la nja Da vo ri na Jen ka od stra ne sa vre me ni ka u be o grad skoj sre di ni, kao i me đu srp skom po pu la ci jom u obla sti Voj vo di ne i Bo sne i Her ce go vi ne. Reč je pre sve ga o ano nim nim ili po zna tim mu zič kim kri ti ča ri ma, hro ni ča ri ma ili struč nja ci ma ko ji su svo je vi đe nje mu zič kog ži vo ta u Be o gra du iz no si li u ča so pi si ma raz li či tog ti pa po čev od onih po pu lar ni jeg ka rak te ra na me nje nih ši rem de lu obra zo va nog stano ni štva do onih uže ori jen ti sa nih na pred stav ni ke kul tur ne, umet nič ke i na uč ne eli te. Sa gle da va ju ći ča so pi se ko ji su u pe ri o du od po lo vi ne 60-ih go di na XIX ve ka do po čet ka Pr vog svet skog ra ta iz la zi li u Be o gra du, Srem skim Kar lov ci ma, Ve li koj Ki kin di i Sa ra je vu na i šli smo na niz tek sto va u ko ji ma je na či njen osvrt na opus Davo ri na Jenka i izne ta ocena znača ja njego vog dela nja za srpsku kultu ru. Od poseb nog zna ča ja u tom kon tek stu su kri ti ke i član ci ob ja vlje ni u ča so pi si ma Bosan ska vila , Branko vo kolo , Gu da lo, Srpski književ ni glasnik i Pozo ri šte . Na osnovu izne tih komen ta ra i sprove de nog vredno va nja učinka ovog kompo zi to ra i diri gen ta može da se po tvr di po sto ja nje naj ma nje dve raz li čie stru je me đu pri pad ni ci ma eli te ko je su se oslanja le na, s jedne strane, otvore ni ji i fl ek si bil ni ji vid tu ma če nja kon cep ta

184 4 O Herde ro vim ideja ma vide ti detalj ni je u: Bendix 1997; Sikka 2011. DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914) et nič kog iden ti te ta, a s dru ge stra ne, na nje gov eks klu zi vi stič ki vid u du hu Her de- rovih tuma če nja i poto nje orga ni ci stič ke tradi ci je.

Raz li či te ver zi je et nič kog kon cep ta na ci je i na ci o nal nog iden ti te ta na prime ru recep ci je dela nja Davo ri na Jenka Poda ci o tome kako su savre me ni ci doži vlja va li Jenkov kompo zi tor ski i izvo- đač ki rad do stup ni u pu bli ko va nim član ci ma i kri ti ka ma iz pe ri o di ke s kra ja XIX ve ka uka zu ju na pre o vla đu ju će afi rma tiv ne stavo ve i ocene. To se uočava kako u osvrti ma beo grad skih kriti ča ra i hroni ča ra, tako i komen ta to ra iz gradskih centa ra izvan grani ca Kralje vi ne Srbi je. Iako jedin stve ni u pohva la ma u vezi sa Jenko vim podu hva ti ma na područ ju horske i scenske muzi ke, kao i diri gent skog rada, njego vi sa vre me ni ci po ka zi va li su raz li ke ka da je reč o mo gu ćem tu ma če nju po zi ci je ovog auto ra u srp skoj mu zič koj isto ri ji. S tim u ve zi, bit no je is ta ći da oni ni su na sro dan na čin pri stu pa li jed nom od ključ nih pi ta nja na met nu tim Jen ko vim uspo- nom u srpskoj sredi ni poput onog da li kompo zi tor koji nije srpskog pore kla može da stvara srpsku muzi ku, te da li slove nač kog kompo zi to ra treba svrsta ti u grupu značaj nih srpskih kompo zi to ra uprkos njego vom pore klu. Od go vor na ova pi ta nja kom pli ko va la je či nje ni ca da je Jen ko va mu zi ka bi la omi lje na me đu ši rim slo je vi ma u grad skim sre di na ma, kao i da su broj ne pe sme ko je je kom po no vao po sta le deo grad skog fol klo ra. Osim to ga, po seb no pro ble ma- tičnu tačku predsta vlja la je i postav ka koncep ta naci o nal nog identi te ta zasno va na na Her de ro voj te o ri ji je zi ka i kul tu re ko ja je bi la ras pro stra nje na u srp skom po li- tič kom dis kur su, kao i u dis kur su o kul tu ri i umet no sti. Na ro či to spo ran seg ment u tom kon tek stu pred sta vlja la je Her de ro va ide ja na rod nog du ha (Volksge ist ) kao jedna vr sta amal ga ma ko lek tiv nih psi ho lo ških, bi hej vi o ral nih, ka rak ter nih, mo ral nih, kul tur nih i ci vi li za cij skih oso be no sti. Ta ide ja se ne mo že ra ci o nal no ob ja šnja va ti, pa, samim tim, ni usvoji ti ukoli ko za to ne posto ji odgo va ra ju ći predu slov u vidu pri pad no sti od re đe noj et nič koj gru pi, tač ni je spo ju bi o lo ških i kul tur no-isto rij skih či ni la ca. Bu du ći da duh jed nog na ro da pred sta vlja is ho di šte nje go vog iden ti te ta, od no sno nje go ve po seb no sti – bi o lo ške, kul tur ne, psi ho lo ške itd. on ni je pojm ljiv za pripad ni ke drugih naro da. Upra vo je tu ma če nje fe no me na na rod nog du ha, tač ni je mo guć nost ili nemo guć nost nje go ve apro pri ja ci je od re di lo pri stup sa vre me ni ka Jen ko vom ra du upuću ju ći ih na suprot sta vlje ne postav ke etnič kog koncep ta naci je i naci o nal nog iden ti te ta. Jed na gru pa in si sti ra la je na ob u hvat ni joj po stav ci tog kon cep ta iz jedna ča va ju ći va žnost et nič ke i ra sne pri pad no sti. Pre ma tom tu ma če nju slo ve nač ko po re klo ni je bi lo spor no u slu ča ju Jen ka bu du ći da je slo ven ska ra sna osno va shvata na kao zna čaj ni ji či ni lac u od no su na sa mu et nič ku ra van. Po zi va nje na slo ven ski identi tet Jenka kao posred ni ka izme đu njego vog slove nač kog identi te ta i srpske 185 STRANCI U BEOGRADU

kul tu re u ko joj je de lao stva ra lo je mo guć nost za uklju či va nje ovog auto ra u srp sku mu zič ku tra di ci ju. To je im pli cit no pod ra zu me va lo i pri zna nje mo guć no sti da slove nač ki kom po zi tor stva ra srp sku mu zi ku, jer mu je nje go vo slo ven sko po re klo, te sloven ski duh dava lo prili ku da dublje prodre u srpsko folklor no nasle đe, razu me ga i umet nič ki oži vi. Ova kvo vi đe nje za sno va no na ši rem de fi ni sa nju pojma etnič- kog ko ji ni je po i sto ve ćen sa et nič kom gru pom, već sa nad-et nič kom za jed ni com pro ble ma ti zo va lo je ide ju srp ske mu zi ke kao auten tič nog iz ra za pri pad ni ka srp ske et nič ke gru pe da ju ći, ma kar te o rij ski, mo guć nost pri pad ni ci ma dru gih, slo ven skih naro da da posta nu njeni tvorci. Druga grupa autora pola zi la je od uže posta vlje nog etnič kog koncep ta naci je i naci o nal nog identi te ta, smatra ju ći etnič ku pripad nost neop hod nim krite ri ju mom za sude lo va nje u naci o nal noj muzič koj istori ji i kultu ri. Oni koji su bili naklo nje ni ovakvom tuma če nju bili su skloni sumnji u moguć nost da se Jenko prihva ti kao stva ra lac srp ske mu zi ke, pri če mu je nje go vo ne a de kvat no et nič ko po re klo sma- trano značaj nom prepre kom za poni ra nje u duh srpskog muzič kog folklo ra kao bitnim predu slo vom za krei ra nje zai sta autentič ne srpske muzi ke. Činje ni ca da je Jen ko bio Slo ven ni je sma tra na ade kvat nim pred u slo vom za do pri nos srp skoj mu- zič koj tra di ci ji, bu du ći da je za to bi la po treb na spo sob nost da se pre po zna i emani ra uni kat nost srp skog du ha svoj stve na is klju či vo pri pad ni ci ma srp ske za jed ni ce zbog zajed nič kog bio lo škog, kultur nog i psiho lo škog nasle đa. Prvi tip tuma če nja etnič kog koncep ta identi te ta iz koga prois ti če i shvata nje da se Jen ko mo že po sma tra ti kao va žna fi gu ra u okvi ru srp ske mu zič ke isto ri je, tač ni je kao kom po zi tor srp ske mu zi ke bio je za stu pljen ka ko kod kri ti ča ra iz Be- o gra da, ta ko i Voj vo di ne i Bo sne i Her ce go vi ne. Po seb nu na klo nost pre ma Jen ku po ka zi va li su auto ri iz bo san skih i voj vo đan skih li sto va ko ji su s ne skri ve nim odu- ševlje njem govo ri li o njego vom učinku za srpsku muzi ku i kultu ru. U tom smislu naro či to su značaj ni teksto vi obja vlje ni u Gu da lu i Bosan skoj vili (Уредни штво 1886; Непо знат аутор 1903). U naja vi prvog broja časo pi sa Gu da lo (1886) nai la zi se na sle de ću oce nu Jen ko vog ra da: „Kor ne li je (Stan ko vić – do da la I.V.) osno va pr vu srp sku pe vač ku dru ži nu i na veli ku sreću našu, nađe nam se posle njega sada dična stari na Davo rin Jenko. Korne li je poče, a Jenko nasta vi tako stručno, vešto i sretno, da danas smemo sme- lo re ći – bu di nje mu hva la – da je no voj gla zbi srp skoj po lo žen nov, ali po uz dan te melj. Do Da vo ri na Jen ka, pa i od nje ga sve do sad ne bi pri li ke, ni ti nu žde, da se osnuje stručan list. Ali Davo ri no vi horo vi i popev ke, od kojih su mlogi u sve sloje ve naro da tako prodr li, da bi danas čovek držao da su u samo me naro du poni kli, stvo- riše nam preko četr de set pevač kih druži na, ovamo i onamo; stvori še nam prili ku i nu ždu da po kre ne mo stru čan list [...].” (Уред ни штво 1886, 2) Sli čan iz ra zi to afi rma ti van ton i pogled na Jenko va postig nu ća prime ću je se 186 i u članku anonim nog autora obja vlje nog u Bosan skoj vili. Pažnju najpre privla či DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914) sam na slov tek sta „Da vo rin Jen ko, zna me ni ti srp ski kom po zi tor” kroz ko ji se nedvo smi sle no is ti če po i ma nje me sta ovog kom po zi to ra u srp skoj mu zič koj isto ri ji. Osim toga, inte re san tan je i slede ći uvid: „Od markant ne poja ve Korne li ja Stanko vi ća, koji na ovome polju udari temelj novi joj muzi ci u čisto srpskom duhu, no koji vrlo rano umrije, te ne moga še do kraja izve sti svoju zami sao [...]; od njego ve poja ve pa do Jenko ve naša muzič ka umjet nost ni je bi la u sta nju is tak nu ti još ta ko krup no ime, kao što je ime ovog brata Slo ven ca. Na ša na mje ra ni je, da na ovom mje stu kri tič ki ocje nju je mo vri jed nost sve ga ono ga što je on ura dio; ali ono što je naj va žni je mo ra mo na po me nu ti: pu nih 50 go di na on je kao je din stve ni i ne u mor ni ra de nik ob ra đi vao ovo po lje i za sve to vrije me njegov je uticaj na naše muzi kal no obrazo va nje bio tako silan, da mu u to me ne bje še prem ca.” (Не по знат аутор 1903, 141) Nje mu tre ba do da ti i kon sta ta ci je da je „srp ski na rod do stoj no pro sla vio ime svo ga naj mi li jeg kom po zi to ra”, kao i da su Jen ko ve me lo di je „ras pro str te po ci je lo- me Srp stvu”, te da „ne ma ni jed no ga Sr bi na ko ji te me lo di je ne pje va, ko ji ih ne zna i koga ne oduše vlja va ju” (1903, 142). U nave de nim odlom ci ma, kao i u drugim spisi ma u koji ma se Jenko vi stva- ralač ki rezul ta ti sagle da va ju kao vredan deo u istori ji srpske muzi ke (Pozo ri šte i Branko vo kolo ), prime ću je se isti ca nje njego vog sloven skog pore kla, a u još većoj me ri i ume šno sti u umet nič koj ob ra di srp skog fol klo ra ili kom po no va nja u du hu folklo ra što se, kako se impli cit no nago ve šta va, potvr đu je popu lar no šću ostvare nja ovog kom po zi to ra me đu srp skim sta nov ni štvom i nji ho vo ve ro va nje da je za pra vo reč o narod noj muzi ci. Ta dva elemen ta su, čini se, upotre blja va na kao ključni ar- gumen ti u prilog svrsta va nja Jenka u kanon srpskih kompo zi to ra, kao i poi ma nja njego ve muzi ke kao srpske muzi ke. Svaka ko, ovakvi zaključ ci ne bi bili mogu ći bez osla nja nja na „in klu zi vi stič ki” tu ma čen et nič ki kon cept na ci o nal nog iden ti teta, tač ni je nje go vu ob u hvat ni ju po stav ku. Za razli ku od poklo ni ka šire verzi je etnič kog koncep ta naci o nal nog identi- te ta, deo mu zič kih stuč nja ka i in te lek tu a la ca ko ji je za stu pao opo zit nu, eks klu zi- vistič ku postav ku ovog koncep ta izno sio je dale ko uzdr ža ni je ocene Jenko vih po- stignu ća i ujedno ili ospora vao ili u potpu no sti odba ci vao moguć nost njiho vog raz ma tra nja u kon tek stu srp ske mu zič ke isto ri je. Upe ča tljiv pri mer ta kvog pri stu pa Jenko vom opusu predsta vlja kratak osvrt Steva na Stoja no vi ća Mokranj ca na publi- k ov an u m uz ik u i z k om ad a Se o ska lo la ob ja vljen u ča so pi su Srpski književ ni glasnik (Мокра њац 1901). Ista kav ši da su pesme iz ovog koma da stekle popu lar nost među pe va či ma iz ur ba nih cen ta ra, Mo kra njac do da je sle de će: „Danas, posle toli ko godi na, dati pravil nu ocenu o ovim pesma ma, odista je te ško. Mi smo se, pe va ju ći ih, to li ko na vi kli na njih, da su nam baš i oči gled ne njiho ve ma ne mi le. U tim pe sma ma ima pu no, go to vo var var skih po gre ša ka pro ti vu srp ske ak cen tu a ci je [...] ali mi smo ove pe smo opet za to pe va li i za vo le li, i baš ta 187 STRANCI U BEOGRADU

pogre šna mesta naro či to akcen to va li, jer smo peva ju ći, sluša li drago ga Jenka, kako pogre šno, ali oduše vlje no srpski govo ri. Mi smo svi priča li, kako u tim pesma ma nema niče ga srpskog, ali smo ih peva li i zavo le li teše ći se što u njima ima puno slo ven sko ga – ro đač ko ga. Mi smo ka zi va li ka ko ove me lo di je ni su iz pr ve ru ke, kako njihov izvor nije dovolj no svež, ali smo ih peva li i zavo le li, jer su za žedno ga i izvo ri sa ’Belih voda’ tako isto sveži kao i oni sa Zlati bo ra. Mi smo oseća li kako je umet nič ka ob ra da, har mo ni za ci ja ovih pe sa ma si ro ma šna i obič na: ali smo opet pri zna va li, da je Jen ko va umet nič ka ob ra da i bo ga ti ja i no vi ja od ob ra de svi ju ostalih stra na ca, ko ji su kod nas na pe smi ra di li.” (Мо кра њац 1901, 236–237). U Mokranj če vom tekstu uočava se neko li ko bitnih uvida. Najpre iako se na- glaša va Jenko vo sloven sko pore klo koje ga je, kako se maglo vi to nago ve šta va, uči- nilo bližim srpskoj muzič koj tradi ci ji i folklo ru u odno su na kompo zi to re koji nisu bili Slove ni, ipak je on kate go ri san kao stranac. Kao ipak malo-ma nje-stra nac u pore đe nju sa drugim stranci ma, ali i kao pasi o ni ra ni ljubi telj srpske kultu re Jenko je done kle uspevao da pronik ne u srpski duh, među tim, sude ći prema nave de nom od lom ku, to ni je bi lo do volj no da bi ga svr sta lo u red srp skih kom po zi to ra i autora autentič no srpske muzi ke. Nije samo nespo zna va nje speci fi č no sti du ha srp skog naro da bila proble ma tič na kod Jenka, već i njegov kompo zi tor ski metod počev od ma te ri ja la ko ji je oda bi rao za umet nič ku ob ra du do na či na na ko ji ju je spro vo dio. Iz Mo kranj če vih opa ski ni je sa svim ja sno da li je ne a de kva tan pri stup kom po nova nju mu zi ke na fol klor noj osno vi ko ji je on pri me tio kod Jen ka bio po sle di ca njegove nemo guć no sti da kroz krea tiv ne napo re emani ra srpski duh, jer mu bio lo ška, kultur na i psiho lo ška osnova, iako bliska, to nije dozvo lja va la, potom njego vog ne a de kvat nog stil skog usme re nja i kom po zi ci o no-teh nič kih sla bo sti, ili sve ga to ga za jed no. Mokranj če vo prei spi ti va nje sveu kup nog znača ja Jenko vog rada za srpsku mu- zič ku isto ri ju sva ka ko je de lom pro iz la zi lo iz eks lu zi vi stič kog tu ma če nja et nič kog koncep ta naci o nal nog identi te ta, ali je, istovre me no, veli ki udeo u tome imao i njegov poe tič ki credo , tač ni je nje go va za mi sao srp ske umet nič ke mu zi ke raz vi ja na kroz kom po zi tor ski, di ri gent ski, et no mu zi ko lo ški i pe da go ški rad ko ju su sle di- li broj ni kom po zi to ri i mu zič ki struč nja ci mla đih ge ne ra ci ja uklju ču ju ći Isi do ra Baji ća, Milo ja Milo je vi ća, Petra Konjo vi ća i drugih. U osnovi data zami sao po- čiva la je na slede ćim premi sa ma: 1. srpska umetnič ka muzi ka treba da proiz la zi iz srpskog folklor nog nasle đa, 2. pravo srpsko folklor no nasle đe manje je zastu- plje no u gra do vi ma, već naj pre u ru ral nim sre di na ma gde je oču va lo svo ju drev ni vid, 3. razu me va nje folklor nog uzorka u njego voj celo vi to sti, kao zvučnog izra za psi ho lo ške, ka rak ter ne i emo ci o nal ne po seb no sti jed ne et nič ke gru pe pro iz la zi iz nje go vog ade kvat nog pro u ča va nja (sa ku plja nja i oda bi ra nja), ali i in ti u tiv nog uvida koji je moguć za člano ve te etnič ke grupe zahva lju ju ći njiho voj bio lo ško-psi- 188 holo ško-kul tur noj predo dre đe no sti. Premda Mokra njac nije siste ma tič no izlo žio DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914) svo je po e tič ke pret po stav ke, one ipak ja sno pro iz la ze iz nje go vih kom po zi tor skih i et no mu zi ko lo ških po du hva ta. Pret po sta vlja mo da je idej ni okvir na ko ji se ovaj stva ra lac osla njao u ve li koj me ri kre i ran pod uti ca jem in te lek tu a la ca oku plje nih oko Be o grad skog pe vač kog dru štva na če lu sa sli ka rom Ste vom To do ro vi ćem ko ji su od 70-ih godi na XIX veka aktiv no radi li na projek tu uspo sta vlja nja autentič no srpske muzič ke tradi ci je kroz formi ra nje srpskih muzič kih stručnja ka. Da je među da tom gru pom in te lek tu al ca po sto ja lo uve re nje o to me da srp ska mu zi ka mo že da se razvi ja u svojoj speci fi č no sti sa mo uz po moć srp skih stva ra la ca spo sob nih da na ade kva tan na čin ostva re sin te zu srp skog fol klo ra i umet nič kih po stu pa ka sve do če, iz me đu osta log, di sku si je čla no va dru štva po vo dom po kre ta nja ini ci ja ti ve za raz re- še nje Da vo ri na Jen ka kao ho ro vo đe iz 1875. go di ne (Ма ној ло вић 1923, 14–15), kao i kasni je raspra ve u vezi sa stvara njem umetnič kog podmlat ka. Tako su se na sedni ci društva održa noj 6. marta 1877. godi ne na kojoj su prisu stvo va li Steva To- doro vić, Dimi tri je Popo vić, Ljuba Popo vić, Kosta Andre je vić, Stevan Mokra njac, Ži vo jin Bog da no vić, Pa pa ko sto pu los, Ni ko la Ni ko lić, Mi lan So sić, Spi ra Sta ni šić, Ha im Sa muel, Ste va Ko tu ro vić, Sa va Mi len ko vić i Vla da Pa je vić mo gle ču ti sle de će ocene njego vog predsed ni ka Todo ro vi ća: „Baš ta misao da podig ne mo jedan nara štaj u muzi ci, pobu di la je u meni misao: ne bi li bi lo do bro da se opet je dan mlad čo vek, ko ga dru štvo za do bro na đe, o njego vom stara nju poša lje na stranu da nau či višu muzič ku školu – konzer va to- rijum, te da tako dobi je mo pravog nasljed ni ka (Korne li ja, doda la I.V.) Stanko vi ća, ko ji bi srp sku mu zi ku na pred po kre nuo. Ta me je mi sao ru ko vo di la kad sam pre ne kog vre me na od bo ru pred lo žio, i on je, kao vr lo ume snu, pri hva tio i odo brio; pa sa da to i dru ži ni pred la žem. […] G. Jen ko je, isti na, ra dio do sta po sle Stan ko vi ća, ali ja iz la zim otvo re no s tom stva ri pa ka žem, da on ipak, i ako je ra dio, ni je na sljed nik Stanko vi ća, i nije onako delao kao što je Stanko vić.” (Маној ло вић 1923, 25–26). Stav da je Jenko više bio okrenut nego va nju sloven ske muzi ke, umesto srpske muzi ke, da njegov pristup nije predsta vljao nado ve zi va nje na princi pe koje je po sta vio Kor ne li je Stan ko vić, te da je je di ni na čin da se srp ska umet nič ka mu zi- ka unapre di i posta ne samo svoj na tvore vi na predsta vlja lo anga žo va nje školo va nog srp skog kom po zi to ra de li la je ve ći na onih ko ji su bi li deo upra ve Be o grad skog pe- vač kog dru štva uklju ču ju ći i Mo kranj ca koji je, sude ći prema zabe le že nim zapi sni- cima, ipak poka zi vao veću naklo nje nost Jenku u odno su na druge člano ve uprave. Uprkos tome, ne može se pore ći značaj koji su gledi šta vode ćih ljudi ovog društva ima la za for mi ra nje Mo kranj če vog este tič ko-ide o lo škog ho ri zon ta slu že ći kao is- hodi šte u formu li sa nju njego vog „naci o nal nog stila”, to jest postav ke srpske muzi ke kao viso ko u met nič ke prakse proi za šle iz oslanja nja na folklor ne uzo re prven stve no u okviri ma žanra horske muzi ke. S ob zi rom na to da je Mo kranj čev pri stup za do bio broj ne po klo ni ke ka ko u Srbi ji, tako i u Vojvo di ni od posled nje dece ni je XIX veka do počet ka Prvog svetskog 189 STRANCI U BEOGRADU

rata, srpska muzič ka tradi ci ja do tog peri o da poče la je da se podvr ga va odre đe nim krite ri ju mi ma vredno va nja u skladu sa norma ma uspo sta vlje nog naci o nal nog usmere nja. Bu du ći da je eks klu zi vi stič ki po sta vljen et nič ki kon cept na ci o nal nog iden tite ta u to me imao va žnu ulo gu za jed no sa jed na ko eks klu zi vi stič kim po i ma njem umet nič ke mu zi ke u ko me ni je bi lo me sta za po pu lar ni zvuk sa lon ske i ope ret ske muzi ke, niti onaj koji nije zasno van na folklor nom uzorku nije izne na đu ju će da se u poje di nim pregle di ma srpske muzi ke iz druge polo vi ne XIX veka ime Davo ri na Jenka uopšte i ne pomi nje, kao ni imena poje di nih srpskih kompo zi to ra koji nisu bi li „na ci o nal no” ori jen ti sa ni. Ta ko se u pu bli ko va nom iz la ga nju Isi do ra Ba ji ća sa Kongre sa ugarskih svira ča, kompo zi to ra iz 1901. godi ne u kome je ovaj vojvo đan- ski kompo zi tor izneo kratak osvrt na karak te ri sti ke srpskog folklo ra i srpske umet- nič ke mu zi ke po mi nju sa mo ime na Kor ne li ja Stan ko vi ća i Ste va na Mo kranj ca.5 Na iste auto re uz do da tak ime na Jo si fa Ma rin ko vi ća po zi va se i Bo ži dar Jok si mo vić (Јокси мо вић 1902) govo re ći o najzna čaj ni jim predstav ni ci ma srpske umetnič ke muzi ke koji su zasni va li svoja ostvare nja na osnovi srpskog muzič kog folklo ra. Jed na vr sta iz u zi ma nja Da vo ri na Jen ka iz isto ri je srp ske mu zi ke ili ba rem uzdr ža nost u vezi sa isti ca njem njego vih zaslu ga za srpsku muzi ku i kultu ru s kraja XIX ve ka ko ja se pri me ću je po čet kom XX ve ka me đu pri pad ni ci ma no vo na sta le gru pe ško lo va nih srp skih kom po zi to ra i ujed no za go vor ni ka ta ko zva nog na ci o nal- nog stila u srpskoj muzi ci, nasta vi će se sa ekspan zi jom i emanci pa ci jom polja muzi- ke u Sr bi ji na kon Pr vog svet skog ra ta upr kos pro me ni ši reg po li tič kog i dru štve nog kon tek sta, te in sti tu ci o nal nog za go va ra nja ju go slo ven stva.

Zaklju čak Raspra ve oko statu sa Davo ri na Jenka u srpskoj muzi ci i kultu ri koje su se od- vija le u inten ziv ni jem vidu od 80-ih godi na XIX veka do počet ka Prvog svetskog ra ta uka za le su na po sto ja nje raz li či tih stru ja me đu in te lek tu al ci ma i mu zič kim stručnja ci ma zain te re so va nim za razvoj muzič ke prakse na prosto ru Srbi je. Pode lje-

5 Ba jić u svom go vo ru ja sno na go ve šta va na klo nost Mo kranj če vim ide ja ma u ve zi sa na ci o nal nim mu zič kim sti lom, po seb no sa osla nja njem na auten tič nu fol klor nu gra đu. Ta ko on pri me ću je da je: „Mnogo (...) smeta lo pravom pozna va nju naših melo di ja i to što, mnoge pesme, koje su stranom sve tu po zna te kao srp ske na rod ne pe sme, ili ni su ori gi nal ne ili su is kva re ne. Pri me ra ra di na vo dim pozna tu pesmu 'Bez tebe draga', koju i vi pozna je te kao lepu srpsku pesmu. To, vidi te, nije srpska melo di ja, nije ni nalik na srpsku melo di ju! Stoga svako ko hoće da spozna še narod ne melo di je ne sme študi ra ti melo di je onih Srba, na koje imaju utica ja drugi, veći naro di, i na čijoj muzi ci se oseća uticaj drugih naro da, nego mora uzeti melo di je onih Srba, gde je malo tuđeg utica ja, jer su samo te me lo di je pra ve srp ske; sa mo su te me lo di je ver ni tu mač du šev nog ži vo ta i sve dok mu zič kog da ra srpskog naro da. Te melo di je saku pio je u novi je doba, potpo rom Njego vog Veli čan stva srpsko ga kralja Aleksan dra I, prizna ti kompo zi tor Stevan Mokra njac. On ih je uspešno sasta vio u ruko ve te.” 190 (Ба јић 1902, 242). DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914) nost među datom grupa ci jom mani fe sto va la se kroz nego va nje distink tiv nih usko- stručnih pogle da, odno sno kroz uspo sta vlja nje i učvršći va nje ideo lo ški, estetič ki i društve no suprot sta vlje nih pozi ci ja u okviru polja muzi ke. Stoga, posma tra nje oponent nih viđe nja Jenko vog opusa i dela nja među njego vim savre me ni ci ma najpre je značaj no za sagle da va nje tenden ci ja u okviru polja muzi ke u Srbi ji u tom peri o du u vidu borbe za prevlast oko defi ni ci je srp ske mu zi ke i nje ne isto ri je. Osim to ga, ima ju ći u vi du či nje ni cu da je po lje mu zi ke bi lo bli sko po ve za no sa dru gim umet nič kim po lji ma, kao i da su se nje go vi ak te ri uklju či va li u dru štve no uti caj ne kul tur ne i po li tič ke pro jek te, mo že mo da kon sta tu je mo da su se usko struč ni kon- fl ikti „prеlivali” izvan njego vih grani ca učestvu ju ći posred no u razli či tim obli ci ma društve ne identi fi ka ci je i kre i ra nja do mi nant nih i su bal ter nih vi đe nja dru štve ne real no sti. Raz ma tra ju ći ras pra ve oko to ga da li Da vo ri na Jen ka tre ba shva ti ti kao srpskog kom po zi to ra i sa gle da va ti nje go va ostva re nja kao deo isto ri je srp ske mu zi ke p r im eć uj e s e d a r a zl ik e u g l ed iš t im a n is u b il e u k or el ac ij i s a g eo g r a fs k o m p oz ic i - o ni ra no šću in te lek tu a la ca i mu zič kih struč nja ka, to jest sa nji ho vim de la njem u Austro u gar skoj ili u Kra lje vi ni Sr bi ji. Na i me, kao što je ana li za dis kur sa o Jen ku po- kaza la prista li ce suprot sta vlje nih pozi ci ja bili su podjed na ko zastu plje ni u srpskoj sre di ni, kao i iz van nje nih gra ni ca, s tim da se pri me ću je po rast uti caj no sti i nad- moćno sti onih koji su bili skloni da ovog autora manje vrednu ju ili margi na li zu ju u kontek stu srpske muzič ke istori je oslanja ju ći se na uže defi ni san etnič ki koncept na ci o nal nog iden ti te ta, kao i na za mi sao auten tič nog srp skog fol klo ra. Da kle, iako je Jenko uživao značaj nu naklo nost beo grad ske i srpske kultur ne, inte lek tu al ne i po li tič ke eli te o če mu sve do če po da ci da je iza bran naj pre za čla na Srp skog uče- nog dru štva 1869. go di ne, a po tom i za čla na Srp ske kra ljev ske aka de mi je 1888. godi ne, kao i da mu je tokom neko li ko dece ni ja ukazi va no pošto va nje od strane čelni ka Narod nog pozo ri šta u Beo gra du, te publi ke i šire javno sti, poste pe no po- veća nje broja školo va nih srpskih kompo zi to ra i jača nje ideje o srpskoj muzi ci na te me lju usko po sta vlje nog et nič kog kon cep ta vre me nom do vo di do pre i spi ti va nja njego ve uloge u srpskoj sredi ni. Tako je sa dece ni jom pred Prvi svetski rat, kao i tokom traja nja prve Jugo sla vi je dotle manje uticaj na struja u polju muzi ke zau ze la do mi nant nu po zi ci ju uspe va ju ći da na met ne sop stve ni he ge mo nij ski pro je kat srpske mu zič ke tra di ci je. To je pro iz ve lo pa ra dok sal nu si tu a ci ju bu du ći da se ja ča nje uže tuma če nog etnič kog koncep ta naci je i naci o nal nog idente ta i iz njega proi za- šlog shva ta nja srp ske mu zič ke isto ri je vre men ski po klo pi lo sa na stan kom Kra lje vine SHS/Jugo sla vi je kao multi na ci o nal ne tvore vi ne i poku ša ji ma poli tič ke elite da pro mo vi še gra đan ski vid na ci o na li zma. Izdi fe ren ci ra nost pogle da na srpsku muzi ku među pripad ni ci ma muzič kih struč nja ka i in te lek tu a la ca u i iz van Kra lje vi ne Sr bi je, te osla nja nje na raz li či te vari jan te et nič kog kon cep ta na ci je i na ci o nal nog iden ti te ta ko je se ja sno ma ni fe sto- 191 STRANCI U BEOGRADU

valo kroz recep ci ju Jenko vog rada smatra mo da ima izve sne teo rij ske reper ku si je u po gle du kri tič ke ana li ze ka te go ri ja et nič kog i gra đan skog (po li tič kog) na ci o na li- zma. Na i me, po ka zu ju ći da su u okvi ru jed nog seg men ta srp skog dru štva – u polju mu zi ke, isto vre me no cir ku li sa le dve opreč ne ver zi je et nič kog kon cep ta na ci je i na ci o nal nog iden ti te ta ko je su se ši ri le da lje u oblast po lja kul tu re, sve do či u pri log pretpo stav ci o nesta bil no sti grani ca ključnih poli tič kih konce pa ta poseb no prilikom nji ho vog „iz me šta nja” u kon tekst umet nič kih i kul tur nih prak si. „Pre vo đe nje” i opera ci o na li zo va nje etnič kog koncep ta naci je shodno pravi li ma i okolno sti ma od vi ja nja ovih prak si pro iz ve lo je nje go va plu ral na tu ma če nja i, na taj na čin, omo- gući lo koeg zi sti ra nje nepo du dar nih verzi ja istori je srpske muzi ke, kao i viđe nja srpske kultu re i njenog razvo ja. Takva poja va ukazu je na slože nost proce sa naci o nal ne iden ti fi ka ci je, u ovom sluča ju etno na ci o na li stič ke identi fi ka ci je poseb no ukoli ko se ima ju u vi du na iz gled po li tič ki ne u tral ni je obla sti dru štve nog de la nja kao što su umetnič ka polja, odno sno segmen ti polja kultur ne produk ci je, kao i način na ko ji su oni do pri no si li funk ci o ni sa nju jav ne sfe re. Bu du ći da te melj ni ja is pi ti va nja jav ne sfe re u Sr bi ji kra jem XIX i po čet kom XX ve ka iz per spek ti ve sa vre me ni jih teo rij skih i istorij skih razma tra nja javne sfere kao speci fi č nog dru štve nog po lja, zaseb nog u odno su na civil no društvo (Calhoun 1993) nisu dostup na, to znatno ote ža va i pra će nje po li tič ki „pe ri fer nih” (umet nič kih) po lja i nji ho vog do pri no sa u for mu li sa nju po li tič kih i kul tur nih ci lje va eli te. Osim to ga, pro men lji vost gra ni ca etnič kog koncep ta naci je koja je došla do izra ža ja u borba ma elite u okviru polja mu zi ke i kul tu re, go vo ri u pri log nje go voj kon tin gent no sti, kao i uslo vlje no sti razli či tim so ci o kul tur nim či ni o ci ma. Nemo guć nost da se utvrdi mono lit nost etnič kog koncep ta naci je i naci o- nal nog iden ti te ta u okvi ru srp ske sre di ne s kra ja XIX i po čet ka XX ve ka, po sebno uko li ko se uzmu u ob zir ši re obla sti dru štve nog de la nja, uka zu je na po tre bu obu hvat ni jeg ispi ti va nja feno me na naci o nal ne identi fi ka ci je koji bi podra zu me vao udalja va nje od rigid no posta vlje ne diho to mi je etnič ko/gra đan sko. U tom smislu, čini se da je razma tra nje kultur nih i umetnič kih poja va od poseb nog znača ja bu- dući da ono omogu ća va temelj ni ju proble ma ti za ci ju ustano vlje ne klasi fi ka ci je, odno sno po je di nač nih ka te go ri ja na ko ji je ona oslo nje na.

Literatura: Anderson, Benedict. [1983] 2006. Imagined Communities. Refl ections on the Origin and Spread of Nationalism (revised edition). London/New York: Verso. Бајић, Исидор. 1902. „Српска црквена, народна и играчка музика.” Бранково коло 8: 239–244. Bendix, Regina. 1997. In Search of Authenticity.Th e Formation of Foklore Studies. Wisconsin: 192 Univerity of Wisconsin Press. DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

Brubaker, Rogers. 1996. Nationalism Refr amed: Nationhood and the National Question in Europe. Cambridge: Cambridge University Press. Calhoun, Craig. 1993. ”Nationalism and Ethnicity.” Annual Review of Sociology 19: 211–239. Calhoun, Craig. 1993. ”Civil Society and Public Sphere.” Public Culture 5: 267–280. Цветко, Драготин. 1952. Даворин Јенко и његово доба. Београд: Српска академија наука. Hutchinson, John, i Anthony D. Smith, ur. 1994. Nationalism. Oxford: Oxford University Press. Гајић, Милица. 1995. „Допринос чешких музичара српској музичкој сцени до Првог светског рата (са посебним освртом на капелнике СНП у Новом Саду).” U Српска музичка сцена: зборник радова са научног скупа одржаног 15. до 18. децембра 1993. године поводом 125 годишњице Народног позоришта, ур. Ана Матовић, Надежда Мосусова и Ранко Иванчевић, 114–128. Београд: Музиколошки институт САНУ. Gellner, Ernest. 1983. Nations and Nationalism. Ithaca: Cornell Univeristy Press. Група аутора. 1968. О Вуку Караџићу: студије и есеји. Београд: Просвета. Група аутора. 1988. Вук Караџић и његово дело у свом времену и данас. Реферати и саопштења са међународног научног скупа одржаног од 14. до 20. септембра 1987. године у Београду. Београд: Међународни славистички центар. Ignatieff , Michael. 1993. Blood and Belonging. Journeys into the New Nationalism. New York: Farrar, Straus, Giroux. Jeremić-Molnar, Dragana. 2001. „Muzički prilog modernizaciji. Klavir i građanstvo u Srbiji 19. veka.” Sociologija 43 (2): 153–170. Jeremić-Molnar, Dragana. 2006. Srpska klavirska muzika u doba romantizma, 1841–1914. Novi Sad: Matica srpska. Јоксимовић, Божидар. 1902. „Српске народне песме и игре с мелодијама из Левча. Прикупио Тодор М. Бушетић, музички приредио Ст. Ст. Мокрањац.” Српски књижевни гласник 6/7: 1183–1188. Kокановић-Марковић, Маријана. 2012. Друштвена улога салонске музике у животу и систему вредnости српског грађанства у 19. веку. doktorska disertacija u rukopisu odbranjena na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Љушић, Радош, и Крестић, Василије. 1991. Програми и статути српских политичких странака до 1918. Београд: Књижевне новине. Љушић, Радош. 1993. Књига о Начертанију. Национални и државни програм Кнежевине Србије. Београд: БИГЗ. Манојловић, Коста. 1923. Споменица Стевану Ст. Мокрањцу, Београд. Milosavljević, Olivera. 2002. U tradiciji nacionalizma ili stereotipi intelektualaca XX veka o ’nama’ i ’drugima’. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Мокрањац, Стеван Ст. 1901. „Сеоска лола, сложио и за гласовир удесио Даворин Јенко.” Српски књижевни гласник 4: 235–237. 193 STRANCI U BEOGRADU

Непознат аутор. 1903. „Даворин Јенко, знаменити српски композитор.” Босанска вила 8: 141–142. Пејовић, Роксанда. 2001. Српска музика 19. века. Београд: Факултет музичке уметности. Perović, Latinka. 2006. Između anarhiije i autokratije: srpsko društvo na prelazima vekova (XIX–XXI). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava. Поповић, Миодраг. 1968. Историја српске књижевности. Романтизам, књ. I. Београд: Нолит. Поповић, Миодраг. 1972. Историја српске књижевности. Романтизам, књ. II-III. Београд: Нолит. Prelić, Mladena. 2010. „Kako pamtimo Davorina Jenka.” Traditiones 39 (1): 239–259. Schopfl in, George.1995. ”Nationalism and Ethnicity in Europe, East an West.” U National- ism and Nationalities in New Europe, priredio C. A. Kupchan, 37–65. Ithaca: Cornell Univeristy Press. Schulman, Stephen. 2002. ”Challenging the Civic/Ethnic East/West Dichotomies in the Study of Nationalism.” Comparative Political Studies 35: 554–585. Sikka, Sonia. 2011. Herder on Humanity and Cultural Diff erence. Enlighted Relativism. Cam- bridge: Cambridge University Press. Smith, Anthony D. 1991. National Identity. Nevada: University of Nevada Press. Spinner, Maximillian. 2002. Civic and Ethnic Nationalism in East and West. GRIN. Stefanović, Dimitrije, ur. 1985. Kornelije Stanković i njegovo doba. Beograd: Muzikološki institut SANU. Стојанчевић, Владимир. 1988. Вук Караџић и његово доба: расправе и чланци. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Stojanović, Dubravka. 2010. Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije. Beograd: Peščanik.. Tomašević, Katarina. 2006. ”Contribution of Czech Musicians to the Serbian Music in the 19th Century.” Muzikološki zbornik 42 (1): 127–137. Уредништво. 1886. „Приступ.” Гудало 1: 1–4. Живковић, Драгиша. 1983. „Доба реализма у књижевности.” U Историја српског народа. Књ. VI, tom II, Од Берлинског конгреса до уједињења (1878–1918), 291–326. Београд: Српска књижевна задруга.

Summary: Davorin Jenko, „Our Foreigner” in Belgrade`s Cultural Scene (1865–1914): CONTRADICTORY NATURE OF ETHNIC CONCEPT OF NATIONAL IDENTITY In the second half of the 19th century music institutions in Belgrade and Serbia depended a lot on the work of foreign musicians, most of them citizens of 194 Austria-Hungary, because of the continual lack of local educated professionals. DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

Th ese circumstances contributed to the large-scale migration of Czech, Austrian, German and Hungarian musicians to Serbian towns where they helped with the expansion of the musical literacy of both the upper and middle-class parts of society, as well as the establishment of the high-art and popular music practices. Th e same type of ”missionary work” motivated Slovenian musician Davorin Jenko to settle in Belgrade during the 1860s where he was active for several decades fi rst in the Belgrade’s singing society and later in the National theater gaining public ap- praisal from the Serbian theatergoers, intellectuals and music experts both from Serbia and Austria-Hungary. Since Jenko’s arrival to Belgrade coincided with the growing popularity of the Pan-Slavic ideas and the discourse of cultural nationalism in the fi elds of politics, culture, science and arts the success of his works among the theatre spectators and music consumers created divergent response in the parts of the Serbian elite. Th e fact that the composer of Slovenian origin created music on the basis of largely defi ned Serbian music folklore that was well accepted and perceived as Serbian among the consumers inspired the debates of music critics, chroniclers and experts in journals published in Serbia, Vojvodina and Bosnia and Herzegovina. Trying to explain the phenomenon of the Serbian music of ”foreign” origin commentators performed diff erent interpretations of the concept of Serbi- an identity showing throughout the process its epistemological ruptures. Th e confl icting views on the status of Jenko’s music as Serbian or not-completely-Serbian was a result of divergent ideological positions that appeared among the elites from Kingdom of Serbia and Austria-Hungary. Our aim is to point to the diversity of the defi nitions of the ethnic concept of nation and national identity among the Serbian elites at that time as a consequence of the diff erent understanding of the progress of Serbian culture. Th e special emphasis will be put on the theoretical and cultural-historical implications of that phenomenon.

Key words: Jenko, ethnic concept of national identity, Serbian political and intellectual elite, Serbian music and culture, fi n-de-siècle

Rad prijavljen: 15. 4. 2013. Rad recenziran: 13. 7. 2013. Rad prihvaćen: 2. 8. 2013.

195

UDK: 75.071.1:929 ИВАНОВИЋ К.

Katarina Ivanović Pregledni naučni rad u Beogradu: Milica CICMIL NACIONALNA HEROINA Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu ILI STRANKINJA?* [email protected]

Ovaj rad se ba vi na ci o nal nim i kul tur nim iden ti te tom i zna ča jem pr ve srpske sli kar ke, Ka ta ri ne Iva no vić. Ro đe na je u Ugar skoj u XIX ve ku, ali je pore klom i tra di ci jom bi la ve za na za Sr bi ju, ze mlju ko ja se pr vi put su sre la sa ženom koja slika. Školo va la se na akade mi ja ma u Beču i Minhe nu, sa ciljem da steče na znanja prime ni u veli ča nju naci o nal ne ideo lo gi je. Pesnik Sima Milu ti no vić Saraj li ja najvi še je dopri neo statu su Ivano vi će ve kao savre me ne na ci o nal ne he ro i ne, ali je taj sta tus ima la iz van gra ni ca kne že vi ne Sr bi je. Dugo očeki va ni dola zak u Beo grad nije ispu nio njena očeki va nja. Umesto hvalo spe va i veli kih istorij skih kompo zi ci ja, doži ve la je igno ri sa nje svog naroda. Oseti la se kao stranac na svome. Beo grad nije ni podse ćao na evropske me tro po le u ko ji ma je bo ra vi la. Za so bom je osta vi la ga le ri ju por tre ta. Že lje- no Osvaja nje Beo gra da nasta lo je mnogo kasni je. Bora vak u Beo gra du prou- zro ko vao joj je kri zu iden ti te ta, ko ja ni je pro šla sve dok ni su sti gle za ka sne le zaslu ge za njena dela. Kata ri na Ivano vić je prva žena koja je posta la član Srp skog uče nog dru štva. Svo je sli ke je za ve šta la Na rod nom mu ze ju u Be o- gradu, koji je time drugi put u istori ji pose do vao komple tan umetnič ki opus jednog umetni ka. U radu će se razma tra ti polo žaj žene u Srbi ji u XIX veku, njen sa mo stal ni put ka uspe hu i nje na per cep ci ja u jav no sti.

Ključne reči : Ka ta ri na Iva no vić, Be o grad, pr va srp ska sli kar ka, kult na ci o nal ne he ro i ne, aka de mi ja, na ci o nal na ide ja, auto por tret, por tret, isto rij sko slikar stvo, Narod ni muzej

Kata ri na Ivano vić je u kolek tiv nu na- cio nal nu svest uvede na kao prva sprska slikar ka, te tako i bibli o te ka Že ne u srp- * Ovaj rad nastao je u okviru naučnog projekta „Modernizacija Zapadnog Balkana” koji fi nansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije (ev.br.177009). 197 STRANCI U BEOGRADU

skoj umet no sti po či nje upra vo mo no gra fi jom o ovoj umetni ci. Već u prvoj polo vi ni XIX veka dola zi do razvo ja novog odno sa prema ženi kao umetni ku. 1 Štam pa ju je zbog nje nog po zi va tu ma či la kao srp sku na ci o nal nu he ro i nu što je bi lo u skla du sa evropskim tuma če nji ma XIX veka, u okviru kojih se umetni ci sagle da va ju kao no si o ci na ci o nal nih ide ja. Ova „kul tu ra-po-se bi” bi la je uslo vlje na po li tič kom re al- no šću i po dr ža va na po li tič kom pro pa gan dom (Ma ku lje vić 2006b, 40). Kult umetni ka kao na ci o nal nog he ro ja i ote lo tvo re nje du hov nih spo sob no sti na ci je, čvr sto je po ve zan sa ide jom o nje go voj oba ve zi da se ne se bič no žr tvu je za pa tri ot ske in te re se. Upravo je to umetni cu vodi lo u slikar ski patri o ti zam, moral na obave za i želja da pru ži svoj do pri nos na ci o nal noj ide ji i nje noj per cep ci ji, ma da je usva ja nje na ci o- nal ne ide o lo gi je u ve li koj me ri za vi si lo od lič nih uve re nja. Nje na de lat nost na ro či to je važna kada se obrati pažnja na činje ni cu da je stvara la u peri o du u kome je poziv umet ni ka bio re zer vi san za mu škar ce, po seb no na Bal kan skom po lu o str vu gde je tra di ci o nal no ve ro va nje još uvek bi lo u je ku, a li be ral ne ide je bi le su je res.2 Bi o gra fi ja Ka ta ri ne Iva no vić je, na ža lost, ne do volj no is tra že na. Ro đe na je 1811. go di ne u ma đar skom Ve spri mu (Ves zprém) u tr go vač koj po ro di ci, a ne du go zatim se prese li la u Stoni Beo grad (Székesfehérvár) (Jakšić 1972−1973, 244). Prve crtač ke pou ke tu je dobi la od nepo zna tog putu ju ćeg učite lja što je bila česta poja va na ro či to za kuć no obra zo va nje žen ske de ce vi ših slo je va (Par ker, Pol lock, 50-81). Sledio je odla zak u Peštu gde je upisa la školu kod češkog slika ra Joze fa Peški ja (Joz- sef Pesky), gde je izgra di la svest o sebi kao slikar ki, o čemu svedo či njen prvi Auto- portret , u uobiča je nom atelje ov skom ambi jen tu (Kuso vac, Miha i lo vić 1984, 14).3 Zahva lju ju ći uglednom trgov cu Geor gi ju Stanko vi ću, koji je poma gao njeno umet- ničko usavr ša va nje, upozna je se sa srpskim naci o nal nim delat ni ci ma. 4 Najva žni ji za njenu buduć nost bio je patri o ta Teo dor Pavlo vić, urednik Novi na srbskih i se kre tar Ma ti ce srp ske. Ve zi va la ih je obo stra na ide ja o po ve za no sti srp skog i ugar skog na roda, a ubr zo ju je pre po ru čio na me cen stvo gro fi ci Ča ki (Czáky) ko ja je fi nan si ra la

1 O raz vo ju umet ni ca u Evro pi i nji ho vom pri je mu na aka de mi je, vi di: (Doy 2000, 71-83). 2 Srp sko dru štvo je spo ro pri hva ta lo pro ce se mo der ni za ci je, uz pa tri jar hal ne od go vo re. In du- stri ja li za ci ja se po ste pe no raz vi ja la, još uvek se iz be ga va la po tro šač ka kul tu ra, a teh no kra- tizam je smatran najve ć om opa sno šću (Pe ro vić 2006a, 30-31). 3 „No vi na u Evro pi je da sli ka ri po či nju se be da do ži vlja va ju kao umet ni ke, na osno vu ide je o auto- no mi ji umet no sti ko ju je for mu li sa la este ti ka, kao no va fi lo zof ska disci pli na. Ovim diskur som su ne ka da šnje „umet no sti” (mno ži na) ob je di nje ne za jed nič kom ime ni com – „umet nost” (jed ni na), i ja sno odvo je ne od za na ta. Sva ka ko, ova kva shva ta nja bi la su po zna ta Ka ta ri ni Iva no vić. Upra vo u vreme kada je ona zavr ša va la svoj prvi Autopor tret po ja vi la se u bu dim skom S e r bs k o m l et op is u stu- dija Blago ja Neši ća Te o ri ja le pih hu do že sta va, zasno va na na tada uticaj nim estetič kim shvata nji ma Joha na Geor ga Zulce ra.” (Johann Geo rg Sulzer) (Timo ti je vić, Miha i lo vić 2006, 11-12) 4 Orao , ve li ki ilu stro va ni ka len dar za 1881, god. VII, No vi Sad, 1881, stub. 42-43; Javor , god. IX, br. 198 40, Novi Sad, 1882, stub. 1276. KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA nje no da lje ško lo va nje u Be ču.5 Do la zak u Beč otva ra Iva no vi će voj mno go no vih mo guć no sti. Ona ula zi u krug in te lek tu a la ca oko Vu ka Ste fa no vi ća Ka ra dži ća, gde po či nje da uči srp ski je zik i da se kre će u ho mo ge nom dru štvu srp skih stu de na ta Te ke li ja nu ma i li kov ne aka de mi je. Polo vi nom veka, slede ći savet Vuka Kara dži ća da nema neza vi sno sti bez obrazo va nih ljudi, mlada srpska drža va je poče la da šalje odabra ne grupe mladi ća na strane univer zi te te i viso ke škole da se obrazu ju, kako bi svojim radom mogli da dopri ne su držav nom apara tu i civil nim ustano va ma u nasta ja nju. S vreme nom se sve vi še po to ma ka do bro sto je ćih po ro di ca pri dru ži va lo dr žav nim bla go de jan ci ma, kako su se tada zvali, po sopstve noj želji i o sopstve nom trošku. Najpre su to bile najbli že zemlje, Habzburška monar hi ja ili duhov no bliska Rusi ja, a potom i Pariz, Ber lin Ha le i Halj del berg (Tr gov če vić 2006, 483−484). Po uzoru na zapad no e vrop ska društva, u Srbi ji se u drugoj polo vi ni XIX veka vi di na sto ja nje da se rod ni od no si sta ve u no ve kon tek ste. To se na ro či to mo glo vide ti u dome nu prosvet ne, vaspit ne i soci jal ne poli ti ke u drugoj polo vi ni stole ća. Istovre me no se oubliča va la privat na i javna sfera, odno sno stvаrаla se predsta va o odgo va ra ju ćim pode lje nim rodnim zada ci ma i uloga ma u društvu, na osnovu znanja o bi o lo škoj ra zli ci, a či joj su kon struk ci ji i pro pa gan di svo jim pi sa nim ra do vi ma dopri ne li malo broj ni pripad ni ci srpske obrazo va ne elite. Školo va ni na univer zi- te ti ma u ino stran stvu, ti in te lek tu al ci su svu da is ti ca li da u svo joj ze mlji že le da prime ne evropska znanja kombi no va na sa doma ćim osobe no sti ma (Stolić 2006, 99−100).6 Njiho va dela zastu pa la su univer zal nu pode lu na žensku sferu – privat nu, po ro dič nu sa po želj nim kva li te ti ma i vr li na ma kao što su skrom nost, po- slušnost i stidlji vost. Naspram nje posto ja la je muška sfera – javna, a ženski izlet u nju vo dio je ka mo ral noj pro pa sti. Ovo je na ro či to va ži lo za pri pad ni ce vi šeg slo ja, me đu ko ji ma je po de la na mu ške i žen ske do me ne bi la naj i zra že ni ja. Tek po čet kom sedam de se tih godi na XIX veka mladi inte lek tu al ci libe ral ne i soci ja li stič ke orijen- taci je upozna va li su se sa femi ni stič kim ideja ma o emanci pa ci ji žena, pravom na obrazo va nje i poli tič kim i građan skim pravom. „Ženskom pita nju” se najo zbilj ni je posve tio Sveto zar Marko vić, a Draga Deja no vić je bila „prva srpska femi nist ki- nja” (Sto lić 2006, 103−105). U ova kvoj at mos fe ri bi lo je ne za mi slo vo te ško čak i

5 Srbski narod ni list, br. 49, Pe šta 1. De cem bar 1837, str. 386. 6 Isto ri ča ri su du go sma tra li da su dr žav ni sti pen di sti ško lo va ni u ino stran stvu umno go me za slu žni za na pre dak svo je ze mlje, jer su po po vrat ku za u zi ma li va žna me sta u dr žav noj i dru štve noj hi je- rar hi ji i po mo gli su da Sr bi ja po sta ne evrop ska dr ža va. Me đu tim, auto bi o gra fi je i me mo a ri ne kih od njih po ka zu ju da su oni u tu đi ni naj če šće ži ve li izo lo va no od lo ka la ca, dru že ći se me đu sob no i tru de ći se da pri hva te teh nič ke na pret ke Za pa da, ali da du hov no osta nu svo ji. Ipak, neo so por no je da su u Sr bi ju do no si li ide je, po sta ja li po kre ta či in sti tu ci ja, li sto va i ča so pi sa. Iako su pr vi sti pen- di sti ima li ide ju da dr ža vu tre ba ure di ti u skla du sa li be ral nim kon cep ti ma, doc ni je su do iz ra ža ja dola zi li anti mo der ni za cij ski proce si i autori tar na kultu ra (Pero vić 2006a, 15-16). 199 STRANCI U BEOGRADU

po ku ša ti, a ka mo li us pe ti, pro mo vi sa ti žen sku oso bu kao na ci o nal nog de lat ni ka i pri pad ni ka jav ne, mu ške sfe re.7 Pesnik Sima Milu ti no vić Saraj li ja najvi še je dopri neo statu su Ivano vi će ve kao sa vre me ne na ci o nal ne he ro i ne, po seb no sti ho vi ma ko ji ma joj po sve ću je svo je Tr- o je se star stvo iz 1837. Stiho vi se spomi nju u svim obja vlje nim teksto vi ma o njoj u to do ba. U ho ru srp skih na ci o nal nih he ro i na Iva no vi će va je jed na od pr vih. Uz di- za nje nje nog kul ta ni je se za sni va lo na si ste mu sta rih pa tri jar hal nih vred no sti što je bio slu čaj sa kul tom isto rij skih he ro i na. Ta da je već po sto jao srp ski na ci o nal ni panteon kojem su se, pored naci o nal nih hero ja iz prošlo sti, pridru ži va li naci o nal- ni he ro ji iz sa da šnjo sti. „…Ona je ju na ki nja no vog do ba, ko ja svo jim de lo va njem ak tiv no uče stvu je u stva ra nju no vih si ste ma vred no sti. Iva no vi će va je pr va „Serb- djevoj ka kist vlada ti vješta”, primer svim ostalim Srpki nja ma. Od nje se očeku je da svo jim „ki stom” oven ča sla vu srp stva. Oče ki va nja mla dog na ci o nal nog po kre ta proje ci ra na na hero i nu u punoj su meri utica la na uobli ča va nje njenog ličnog živo- ta. Ona posta je svesna da je dužna da se obrazu je i da doseg ne „verh isku stva”, da bi time potvr di la sposob nost Srpki nja da se aktiv no uključe u svet umetno sti, da u nje mu za u zmu svo je me sto i stek nu sla vu.”8 P rv a K at ar in in a b io g r afi ja, vr lo ide a li zo va na i go to vo mi to lo gi zo va na, iz la zi u Srb skom na rod nom li stu koju je sasta vio njen, tada već prija telj, Teo dor Pavlo vić. Na naslov noj strani ovog izda nja bio je i njen Auto por tret koji je lito gra fi san, či- me se por tret umet ni ka uveo u pro pa gan du na ci o nal nog de lat ni ka, po put pro fa ne pa tri ot ske iko ne. Pa vlo vić ve li ča njen ta le nat is po ljen već u ra nom de tinj stvu kao kod svih ve li kih sli ka ra, i is ti če nje nu sla vu, iako je o to me još bi lo ra no go vo ri ti.9 Upravo ovakva prepo ru ka mlade umetni ce i njena kratka bio gra fi ja u prizna tom glasi lu, što predsta vlja njeno trajno memo ri sa nje u naci o nal noj svesti, bila je osnova za kon sti tu i sa nje kul ta na ci o nal ne he ro i ne i upo zna va nje srp ske jav no sti sa ovim fe no me nom. Ona je pred sta vlja la no vost u sva kom po gle du – mla da že na po re- klom i ime nom Srp ki nja iz Habzbur ške mo nar hi je, stu di ra la je sli kar stvo na Beč- koj akade mi ji (Akademie der bildenden Künste Wien), ka ko bi mo gla da sli ka slavnu istori ju svog naro da, čiji čak ni jezik nije još uvek dovolj no dobro razu me la i govo ri la, a ni sa istori jom nije bila podrob no upozna ta. Ali ono što je najva žni je, bila je spremna da uči.

7 Vi še o rod nim od no si ma i na ci o nal noj de lat no sti, vi di: (Sto lić 2006, 105-111). 8 Kult na ci o nal ne he ro i ne za slu ži la je i Mi li ca Sto ja di no vić Srp ki nja, „Srp ska Jo van ka Or le an ka”, Vrd nič ka vi la i pr va srp ska knji žev ni ca (Ti mo ti je vić, Mi ha i lo vić 2006, 14). 9 „Pr va je u rodu srbsko od žensko ga pola, koja je u svetij hram hudo že stva stupi la, od Bogi nje posve- šte ni je pri mi la, i ki stom ži vo pi sa ni ja upra vlja ti na u či la.” Te o dor Pa vlo vić is ti če i sli kar ki nu le po tu ko ju tu ma či kao nje nu mo ral nu vr li nu: Srbski narod ni list, br. 49, Pešta, 1. Decem bar 1837, 386, 200 sa li to gra fi jom auto por tre ta na na slov noj stra ni. KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

Svo jim vr li na ma, do bro tom, ljup ko šću i ple me ni to šću, ple ni la je u beč kom kru gu mla dih Sr ba, ko ji su je br zo pri hva ti li i za vo le li. Pro vo di la je vre me sa bu du- ćim naji stak nu ti jim slika ri ma XIX veka, a naro či to sa Jova nom Isaji lo vi ćem Mla- đim. Pod njiho vim utica jem poči nje da se potpi su je ćiri li com, da slika portre te Srba i kompo zi ci je sa tema ma iz srpske istori je. 10 N j en i u sp es i u r ad u b el ež en i s u i pomi nja ni sa patri ot skim ushi će njem. Pola ko je dobi ja la svoje mesto u istori ji umet no sti kao pr va srp ska aka dem ski obra zo va na sli kar ka, ko ja je svo ju de lat nost usmeri la na uzdi za nje istori je svog naro da. 11 Ujedno se gradi la naci o nal na svest da jedna žena u tuđi ni radi na hranje nju naci o nal nog duha, jedna ko dobro i značaj no kao kakav muška rac u domo vi ni Srbi ji. Od mladog slika ra, naci o nal nom ideo lo gi jom zado je nog, očeki va lo se da istorij skim slikar stvom (Hi sto ri en ma le rei), naj u zvi še ni jim žan rom u sli kar stvu, veli ča slav nu pro šlost svo je otadž bi ne i ti me uče stvu je naj di rekt ni je u uob li ča va nju nje nog na ci o nal nog iden ti te ta. Me đu tim, za ova kve ulo ge su na aka de mi ja ma ško- lova ni isklju či vo muškar ci. Prošlo je dosta vreme na dok se žene nisu izjed na či le sa mu škar ci ma po pi ta nju jed na kih pra va na stu di ra nje. Fran cu ska je uvek va ži la za slo bo do um nu ze mlju ko ja je pred nja či la u mno gim stva ri ma i u prak si ru ši la ko- dove konzer va tiv nog patri jar hal nog društva, te je tako bila povolj no tle za poja vu umet ni ca, eta bli ra nih u mu škom dru štvu, ko je su se svo jim ra dom iz dr ža va le. Ipak, razli ka je mora la posto ja ti, žena nija mogla da se bavi veli kim tema ma, istorij skim i mi to lo škim, zbog za bra ne pri su stva ča so vima ana to mi je, pa joj je pre o stao por tret kao put do slave i malo pejza žnog slikar stva. Sredi nom XIX veka Francu ska aka- demi ja (Académie royale de pein tu re et de sculptu re) nije prima la ženske člano ve, što je bio slučaj i sa ostalim evropskim akade mi ja ma tokom prve polo vi ne XIX veka, kada su devoj ke pripa da le poseb nim i nezva nič nim odelje nji ma i klasa ma. Tako je i Kata ri na Ivano vić poha đa la program Odelje nja za devoj ke. Ne može se sa sigur no šću utvrdi ti čijoj je klasi pripa da la. Posto je samo naga đa nja prema slič- no sti nje nih de la sa is tak nu tim beč kim sli ka ri ma i pred stav ni ci ma bi der ma je ra, sa Le o pol dom Ku pel vi ze rom (Le o pold Ku pel wi e ser) i Kar lom Gzel ho fe rom (Karl Gsel lho fer), ko ji su bi li pro fe so ri mno gim mla dim Sr bi ma (Ku so vac, Mi ha i lo vić 1984, 19−20). Po čet kom XIX ve ka na sta ju iz ve sne pro me ne u por tret nom sli kar stvu u Habzbur škoj mo nar hi ji, u ci lju me nja nja usta lje nog kla si ci stič kog por tre ta sve žim

10 Srp ska in te li gen ci ja od ga ja na i vas pi ta va na van Sr bi je, ma ko li ko bi la okre nu ta ka Za pa du, osta la je na rod na. Po sto ja la je svest da evrop ske for me ni su i stvar na evro pe i za ci ja. Te ško se pri hva ta la kul tu ra ko ja je u osno vi bi la skroz in di vi du a li stič ka. „Ovaj jaz ni je ob ja šnja- van samo vremen skim zao sta ja njem, već pre svega struktur nim razli ka ma koje su utica le na stva ra nje raz lič i tih men ta li te ta.” (Pe ro vić 2006b, 12) 11 Ka ta ri na Ivano vić nije bila prva Srpki nja koja se bavi la slikar stvom, ali jeste bila prva akadem ski ob ra zo va na. 201 STRANCI U BEOGRADU

bi der ma jer skim. Iako je ova kav na čin sli ka nja po la ko bi vao passé, Ka ta ri na Iva no vić je bila pod utica jem bider ma jer skog natu ra li zma na rubu sa senti men tal no šću. Ide- alnim portre tom smatran je onaj koji se odli ko vao prirod no šću, i izra zi tom slično- šću sa mo de lom. Ta ko đe, mo ra lo se vo di ti ra ču na da por tret sim bo li zu je ide al nog muškar ca ili ženu, mlađih ili stari jih godi na, kao izraz moral ne vrli ne predstav ni ka gra đan skog slo ja. Ka ta ri na se sve ga ovo ga pri dr ža va la, te ni su iz o sta le po hva le ka da je njen naj po zna ti ji Autopor tret do speo u jav nost. Za ni mlji vo je da je ovo de lo odmah po iz la ga nju pre po zna to kao iz u zet no ostva re nje.12 Sebe je nasli ka la kao lepu mla du že nu u mo der noj ode ći svog vre me na što da je na zna ča ju nje nom mo der- nom shva ta nju i dru štve nom sta tu su. U isto vre me ona sli ka pan dan svom Autopor- tre tu, Por tret mla dog mu škar ca, pret po sta vlja se ne ko ga od nje nih bli skih pri ja te lja u Beču. 13 Već je 1838. godi ne učestvo va la na godi šnjoj smotri rado va učeni ka Aka- de mi je. Nje ni ra do vi bi li su ti pič ni stu dent ski, a na sta ja li su sa ci ljem usa vr ša va nja u od re đe nim ele men ti ma. Bi le su to tri mu ške gla ve ko je pred sta vlja ju jed nu ce li nu, iste su ve li či ne i teh ni ke, i sve do če o na pret ku Iva no vi će ve u sa vla đi va nju pro grama stu di ja. Na ža lost, već ta da se uoča va ju nje ne sli kar ske ma ne, ne si gu ran cr tež i ana tom ske ne tač no sti, što ide u pri log či nje ni ci da su že ne umno go me bi le na gubit ku zbog zabra ne prisu stva svim preda va nja, naro či to na tako konzer va tiv noj Aka de mi ji kao što je bi la beč ka. Mo ra le su svo jom ma štom i oštrim okom da se trude da nadok na de propu ste i pretpo sta ve tele sne „tajne”, iako to uglavnom nije bi lo do volj no. Ipak, njen na pre dak je bio očit u od no su na naj ra ni je cr te že iz Pe šte, u dome nu mode lo va nja lica na goto vo skulptor ski način i vešti ni slika nja mate ri je i in kar na ta, što će bi ti nje na naj u pe ča tlji vi ja spo sob nost. Svo je teh nič ke i cr tač ke nedo stat ke na dok na đi va la je ko lo ri stič kim skla dom i bi der ma jer skom to pli nom ko ja je od li ko va la nje na de la. Sli kar ske pred no sti naj če šće je po ka zi va la na por tre ti ma koje je usavr ši la kao malo ko od njenih vršnja ka. Značaj no je pome nu ti i portret nje nog ve li kog pri ja te lja i po bra ti ma Si me Mi lu ti no vi ća Sa raj li je, ko ga je pri ka za la kao dosto jan stve nog zrelog poe tu, a ovo delo je zao kru ži lo njeno akadem sko ško- lova nje i potvr di lo njeno usavr ša va nje u portret nom žanru. U re mek-de la opu sa Ka ta ri ne Iva no vić po red por tre ta spa da ju i mr tve pri ro- de.14 Ona prva uvodi u istori ju srpskog slikar stva mrtvu priro du, kakva je viđa na u Evropi veko vi ma unazad, a poja vlji va će se i kao deo drugih slože ni jih slika. Zna- čaj ne su nje ne tri mr tve pri ro de ko je po tvr đu ju maj stor stvo nje nog ra da. Sve će ih ka sni je po sla ti na po klon svo me na ro du u Be o grad.

12 Pr vo po hval no sve do če nje o nje nom ra du na la zi se u pi smu Jo va na Isa ji lo vi ća Mla đeg upu će nom Te o do ru Pa vlo vi ću: Ar hiv Ma ti ce Srp ske u No vom Sa du, br. 1103. 13 Ni ko la Kuso vac tuma či ove portre te kao jednu celi nu, u kojoj prepo zna je značaj nu bliskost portre ti sa nih, ta ko što na la zi da ru ka na sr cu na Auto por tre tu potvr đu je pove za nost i sao se ćaj nost pri ka za nih mo de la (Ku so vac, Mi ha i lo vić 1984, 23). 202 14 Ovaj žanr u srpskoj umetno sti istra ži la je Radmi la Miha i lo vić. (Vidi: Miha i lo vić 1979). KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

Plodo no sne godi ne studi ja Kata ri- ne Iva no vić uti ca le su na po ja vu li to grafi je Srbskog Omira tj. Ho me ra (Jo va no- vić 1954, 70−71, 80; Timo ti je vić 2004, 262−263), rađe ne po njenom crte žu i obja vlje ne kao prilog u Srbskom narod- nom li stu.15 Tako je ova lito gra fi ja zavr ši- la u srpskim domo vi ma na oduše vlje nje ukuća na, krase ći ih i ujedno održa va ju ći budnom naci o nal nu svest o gusla ru koji peva srpsku istori ju pod lipom okružen na ro dom ko ji ga pom no pra ti (Ma ku lje- vić 2006a, 94). Liko ve hero ja su popu la- Autopor tret, 1836. ri zo va li na ci o nal ni in te lek tu al ci ko ji su u prigod nim teksto vi ma ukazi va li na njihov značaj u obrazo va nju dece i ukraša va nju kuća (Maku lje vić 2006b, 52). Inte re sant no je da nije posto ja lo ni znanje ni inte- reso va nje o identi te tu autora ovog dela. Vero vat no se tada mlada slikar ka prvi put su sre la sa vi še fi gu ral nom kom po zi ci jom, za ko ju, ta ko đe, ni je ima la od go va ra ju će akadem sko znanje. Ipak, treba ceni ti njenu želju da se okuša u svim žanro vi ma i u raz li či tim te ma ma. Nakon najma nje pet propi sa nih godi na studi ja u Beču, Kata ri na Ivano vić je ose ća la stag na ci ju i po tre bu da se da lje usa vr ša va. Ka ko je is ko ri sti la sve što je Beč nudio jednoj mladoj slikar ki, odlu či la je da traga dalje za mestom koji će njene, sad već mno go ve će, ape ti te za do vo lji ti.16 Že lja za usa vr ša va njem, po naj vi še u isto rij- skim te ma ma od ve la ju je u Min hen, grad ko ji je po sta jao no vi umet nič ki cen tar i po la ko je pre u zi mao pri mat Be ču.17 Na Min hen skoj aka de mi ji isto rij sko sli kar stvo bi lo je na tro nu, ka ko po pi ta nju vred no va nja, ta ko i po pi ta nju po pu lar no sti. Taj grad će biti steci šte srpskih umetni ka krajem XIX i počet kom XX veka, a Kata- ri na je bi la pr va me đu Sr bi ma ko ji su se ta mo oti snu li na ško lo va nje – još jed na stvar u ko joj je bi la pr va, što je u naj ma nju ru ku bi lo ati pič no i ne svoj stve no jednoj že ni (Ku so vac 1984, 34). Sma tra se da je pre od la ska u Min hen na du že vre me ob i šla ze mlje gde je umet nost ima la ve li ki zna čaj u pro te klim ve ko vi ma – Ita li ju, Holan di ju i možda je bila i u Pari zu, mada je za to mala vero vat no ća. Bilo je to u

15 Srbski narod ni list, br. 50, Pešta, 11. III 1839. 16 Aka dem ski pro fe so ri su pri pa da li dru goj ge ne ra ci ji sli ka ra Na za re na, ko ji su se raz vi li na tlu Ita lije, u Rimu, u krugu bratstva Sv. Luke. Oni su veo ma utica li na svoje studen te, te je to jedan od mogu- ćih raz lo ga nje nog oda bi ra Ita li je. 17 Po da tak o njenom više go di šnjem studi ra nju na Akade mi ji u Minhe nu od svih njenih bio gra fa samo je Mio drag Kola rić osporio, pa se može zaklju či ti da je Ivano vi će va ipak bora vi la tamo (Kola rić 1958, 6–7). 203 STRANCI U BEOGRADU

skla du sa po pu lar nim stu dent skim i stu dij skim pu to va nji ma. Pod uti ca jem umet- ničkih lepo ta koje je tamo vide la, nasta će njena značaj na dela Itali jan ski vino gra dar i druga značaj na slika Sta ri ca se mo li pred ob red. Zbog jasne asoci ja ci je ove slike sa nizo zem skim slikar stvom, smatra se da je ona nasta la tokom njenog borav ka u Ho- lan di ji. Ova sli ka pred sta vlja pr vu ža nr-sce nu u srp skom sli kar stvu. Na ta mo šnjim stu di ja ma pro ve la je ukup no dve go di ne.18 Za to vreme imala je prili ke da obila zi izlo žbe evropske umetno sti i da se divi monu men tal nim istorij skim deli ma. Prema pi sa nim iz vo ri ma, u Min he nu je ura di la stu di ju, ko ja, na ža lost, ni je sa ču va na, po kojoj će kasni je nasli ka ti veli ku istorij sku kompo zi ci ju Osvaja nje Beo gra da . Za nju je na izlo žbi stude na ta Akade mi je dobi- la na gra du 1848, kao i sle de će go di ne u Pešti. Sama umetni ca će kasni je, u svom pismu dr Niko li Krsti ću 1873. godi ne, ot kri ti da je to kom bo rav ka u Min he nu čita la istori ju srpskog naro da. „...Ja sam sa mo že le la da ove ko ve čim hra bru bor bu Uzun Mirka na svom platnu...” 19 Sve ovo je pod gre va lo Ka ta ri ni nu že lju da ko nač- no dođe u Beo grad, gde će u presto ni ci svog na ro da mo ći do stoj no da se iz ra zi u istorij skom slikar stvu. 20 Sa svim je pri rod na sli kar ki na že lja da upo zna svo ju do mo vi nu i vi di uži vo sve ono o če mu je sa ve li kom pa žnjom sluša la i učila. Sa nestr plje njem je čeka la svoj pr vi od la zak u Be o grad, do ži vlja va- ju ći taj put kao kul mi na ci ju svog umet- Ita li jan ski vi no gra dar, 1842. ničkog zadat ka – tamo će moći da upo- trebi isku stvo steče no u slavlje nju prošlo sti svog naro da koji se posle mnogo ve ko vog li ša va nja slo bo de hra bro bo rio za sa mo stal nost pro tiv Osman skog car stva. Kre nu la je sa pre ci znim pla nom o re a li za ci ji svog na ci o nal nog za dat ka ko ji je shva ti la ozbiljni je ne go bi lo šta u do ta da šnjoj ka ri je ri. Ra do va la se po nov nom su sre tu sa pri ja te- lji ma iz Be ča, a na ro či to Si mi Mi lu ti no vi ću Sa raj li ji i nje go voj po ro di ci. Me đu tim, stvari nisu izgle da le onako kako je očeki va la. Našla se u nepo volj noj klimi koja je poru ši la njene snove. Prvi susret sa Beo gra dom 1846. godi ne bio je dale ko od baj-

18 T. Pa vlo vić je hva lio u srp skom gla si lu na pre dak u ško lo va nju mla de sli kar ke Ka ta ri ne Iva no vić, Serbske narod ne novi ne , Pe šta, 2. III 1846, 70. 19 Ar hiv SA NU, SRP SKO UČE NO DRU ŠTVO (u da ljem tek stu: SUD), br. 3077. 204 20 T. Pavlo vić, Serbske narod ne novi ne , br. 18, Pešta 2. III 1846, 70. KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA kovi tog. „Njenom oku i njenoj pažnji nisu mogle izma ći i mnoge druge slabo sti sr- bijan skog građan skog društva onog doba, poseb no u kultu ri. Narod ni muzej bio je tada bukval no u začet ku, a ni bibli o te ka nije staja la mnogo bolje. U beo grad skom Čita li štu, gde za žene nije bilo mesta, više se govo ri lo i brinu lo o poli ti ci nego kultu ri. Vuk i Da ni čić be ja hu još uvek je re ti ci. Po zo ri šni i mu zič ki ži vot u tra go vi ma, o izlo žba ma nije moglo biti ni pome na. Pala nač ki i trgo vač ki duh ljudi pod fesom, po no snih na svo je ti tu le „kir” i „ha dži”, a op te re će nih tra di ci o na li zmom i sva ko ja- kim opre zi ma, ži la vo se opi rao pro ce si ma evro pe i za ci je či ji su no si o ci bi li, upra vo, pre ko sav ski Sr bi. Mo ra lo je Ka ta ri ni sme ta ti što su ih Sr bi jan ci u svo joj od boj no sti pot ce nji vač ki zva li „ne mač ka ri ma” ili „ma đa ro ni ma”, što su ih tr pe li a ni su vo le li. U to su je mo gli uve ri ti su sre ti i po znan stva, ko jih je si gur no bi lo, sa mno gi ma od njih. U sku če nom pro sto ru Be o gra da oni su, na pro sto, bi li upu će ni na dru že nje i me đu sob nu pot po ru” (Ku so vac 1984, 38). Da kle, i da lje se dru ži la sa biv šim srpskim studen ti ma iz Beča, izme đu ostalog, sa Dimi tri jem Avramo vi ćem, Jova nom Po po vi ćem i dru gi ma. Oni su već kr či li svo je pu te ve i sti ca li ugled na ime na u Be o- gra du. Iva no vi će voj, me đu tim, to ni je ta ko la ko po šlo za ru kom, bu du ći da je bi la žena, te je dalje podo zri vo gleda na iz ugla patri ja r hal no vaspi ta ne naci je. Nisu je do če ka li ra ši re nih ru ku, ma da se to me sil no na da la. Be o grad je iz gle dao dru ga či je od svega što je do tada vide la. Bio je spoj dveju civi li za ci ja, Isto ka i Zapa da. Vladao je speci fi čan kul tur ni mo del nastaо spo jem prak se ne go va ne u Osman skom car stvu i idea la građan ske Evrope. Prvi put se susre la sa pravo sla vljem, a istovre me no je bila okruže na i džami ja ma sa viso kim mina re ti ma. Sigur no je da su joj pija ce, kaldr ma, čar ši je i tur sko-bal kan ski tip grad nje iza zi va li, ako ni šta dru go, iz ne na đe nje, i mora la je bi ti na ne ki na čin na dah nu ta no vi na ma ko je je vi de la. Bez di le me, ni je osta la ravno du šna. Kada se malo privi kla na balkan ske prili ke i arhi tek tu ru Beo gra da, po če la je da sli ka. Pr vo je na sli ka la por tret mla dog Dani la R. Dani ća , gde je po kaza la da je u me đu vre me nu usa vr ši la cr tež i do bi la si gur nost ko ja joj je no do sta ja la. Ovo je ma kar us pe la u iz ra di por tre ta. Ipak, ni je upo tre bi la ni šta od ori jen tal nih ele me na ta, već je por tret na sli ka la shod no Amer lin go vim (Fri e drich von Amer- ling) i Vald mi le ro vim (Fer di nand Ge org Waldmüller). I da lje je bi la do sled na aka- demskom posta vlja nju kompo zi ci je. Imala je name ru da joj prvo beo grad sko delo poslu ži kao prepo ru ka poten ci jal nim naru či o ci ma. Nasu prot tome, ubrzo poči nje niza nje njenih neu spe ha koji će je primo ra ti da napu sti Beo grad zau vek. Pona da la se da će joj por tre ti sa nje ugled nih grad skih lič no sti bli skih dvo ru bi ti od skoč na daska za uspeh. Niza la je tri repre zen ta tiv na portre ta Knegi nje Persi de , Portret dece Pa vla Sta ni ši ća, Vojvo de Steva na Knića ni na i Ne po zna te Be o gra đan ke i druge. Ide a li zo va na le po ta i ras ko šna ode ća por tre ti sa nih, po seb no že na, is tak nu ti ji su od nji ho vog lič nog iden ti te ta, a emo ci je ni su u pr vom pla nu, već ra zum, u ci lju isti ca nja kla snog, pa i na ci o nal nog iden ti te ta, na osno vu če ga se za klju ču je da je sve ra di la po bi der ma jer skom de ko ru mu. Na ro či to se po sve ti la por tre ti ma pr ve že ne 205 STRANCI U BEOGRADU

Kneže vi ne Srbi je, supru ge vlada ra kneza Aleksan dra Kara đor đe vi ća. Trudi la se oko akse so a ra prili kom izra de njenih portre ta u deko ra ci ji građan ske nošnje i naki ta, a menja la je više puta i poza di nu gradskog prosto ra i format slika. Nada la se knjegi- nji noj po mo ći u afi r ma ci ji svo je umet no sti, ali vla dar ka ni je ima la lič nih mo ti va da dopri ne se napret ku kari je re jedi ne srpske portre tist ki nje. O tome je pisa la Mili ca Stoja di no vić Srpki nja, ukazu ju ći na težak polo žaj umetni ce u srpskoj sredi ni. Za- meri la je knjegi nji Persi di na nedo stoj nom pona ša nju prema slikar ki: „...Za našu Kata ri nu Ivano vić pripo ve da ju kako je jedan put veli ku srpsku gospo ju portre ti ra la, uda ri ki ša ova ju ni svo jih ko la ne udo sto ji, no je po ki ši i po bla tu pe ške do svog sta na ići mo ra la.” (Sto ja di no vić Srp ki nja 1862, 27)

Knegi nja Persi da Kara đor đe vić i Deca Pavla Stani ši ća, 1846–47. Portre ti su njoj mogli poslu ži ti kao sredstvo za dobi ja nje porudž bi na za slika nje ve li kih isto rij skih te ma. Na pra gu je bi la pro sla va pe de se to go di šnji ce Pr vog srpskog ustanka, što joj je bio dodat ni motiv za stvara nje monu men tal nog dela Osvaja nje Beo gra da . Pa tri ot ski iz bor te me i nje na pro pa gand na na me na sa svim su ja sni, ali ka ko se ka sni je is po sta vi lo, i pre u ra nje ni. Si tu a ci ja u Sr bi ji bi la je još uvek ne po volj na za raz voj li be ral ni jih evrop skih ide ja, iako su ta kvi ci lje vi Kne že vi ne pred sta vlje ni u N ač e rt an ij u (1844), pla nu na ci o nal ne i dr žav ne po li ti ke Ili je Ga ra- 206 šani na i Franje Zaha (Zaša). Treba lo je još mnogo vreme na da prođe da bi tako ne- KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

što i u praksi zaži ve lo, te nije neobič no što se dola zak Kata ri ne Ivano vić u Srbi ju i nje ne ide je o na ci o nal no-umet nič kom an ga žma nu, sma tra ju is pred svog vre me- na.21 Ta da se, na iz ve stan na čin, za vr ši lo proiz vo đe nje Ivano vi će ve u savre me nu srp sku he ro i nu. Ona se sro di la sa svo jim propa gi ra nim likom, koji su stvori li na- cio nal no osvešće ni inte lek tu a la ci van Sr- bi je, a ko ji ni sa mi, kao ni Ka ta ri na, ni su pozna va li real ne prili ke i potre be domo- vine. Do procva ta istorij skog slikar stva i Osvaja nje Beo gra da 1806, 1865–1873 shvata nja koli ko je ono kori sno u sprovo đe nju na ci o nal ne ide je, do šlo je mno go ka sni je. Ivano vi će va je veo ma brzo napu sti la srpsku presto ni cu, već 1847. godi ne, i uputi la se u Zagreb što su obja vi le i Srbske novi ne . Prepo ru ku joj, naža lost, nije napi sao ni je dan Sr bin, već Fra njo Zah, emi sar vo đe polj ske emi gra ci je kne za Ada ma Čar to rij skog, i upu tio je pi smo Lju de vi tu Ga ju. Is ti cao je nje nu pa tri ot sku po sve- ćenost i nagla sio činje ni cu da se radi o ženskoj osobi, uz zamer ke srpskom društvu za ne do sta tak pri zna nja nje nog ra da. „G-đi ca Ka ta ri na Iva no vić, sli ka ri ca hi sto rij- skih sli ka po la zi odav de pre ko Osi je ka u Za greb. Jed na srp ska umjet ni ca! Do i sta ri jet kost! Ja sam uvje ren da je sa mo to do volj no da kod čo vje ka, ko ji ima smi sla za umjetnost kao Vi, probu di naklo nost prema g-đici Ivano vić. Mogu li je Vama bolje prepo ru či ti nego ako Vam reknem da je g-đica Ivano vić zami je ni la Minhen s Be o gra dom iz lju ba vi pre ma do mo vi ni. Sto ga ni je mo gla ste ći u tom dru štvu za slu- že nog pri zna nja. Zbog to ga se ne bi ni po što po tu ži la da je mo gla do bi ti ma ka kvo zapo sle nje koje bi odgo va ra lo njenom talen tu. Niko se nije mogao skloni ti da od nje na ru či jed nu hi sto rič ku sli ku. Mo ra la se za do vo lji ti sa na rudž bom por tre ta. Ja raču nam da Hrva ti imaju više ukusa i smisla za umjetnost... Ja znam da će Vas obra do va ti ova po volj na pri li ka te će te g-đi ci Iva no vić da ti da sli ka ne što bo lje ne go što je por tret. Vo di te ra ču na o osje tlji vo sti umjet ni ce.”22 Sti gav ši u Za greb, shva ti la je da joj je sreća i tamo okrenu la leđa, budu ći da su se odno si Hrvat ske i Ugarske zahuk ta va li, pred nastu pa ju će revo lu ci o nar ne doga đa je 1848. To je bio znak da je mo ra la da se vra ti u Sto ni Be o grad, gde će bo ra vi ti do kra ja svog ži vo ta. Mo glo bi se reći da je nakon Beo gra da proži vlja va la krizu naci o nal nog identi te ta, jer je ro-

21 In te re sant no je da su u Srbi ji inte lek tu al ne potre be još uvek bile male. Otuda ne čudi što je srpska javnost zane ma ri va la strane diplom ce, otuđi va la ih i posma tra la sa nepo ve re njem. Viso ka nepi smenost je opsta ja la kao „endem ska bolest” (Pero vić 2006а, 74). 22 Sve u či li šna bibli o te ka, Zagreb, Kore spon den ci ja Ljude vi ta Gaja, R. 3989-802 (prema: Kola rić 1958, 9). 207 STRANCI U BEOGRADU

đe na i ži ve la u Ugar skoj, a u sr cu se uvek ose ća la Srp ki njom, iako su je su na rod ni ci očigled no zane ma ri li. U Srbi ji je usledio dugo go di šnji period ćuta nja o Kata ri ni Iva no vić. Je di no su je po mi nja li Ku ku lje vić-Sak cin ski u svo jim član ci ma i Mi li ca Sto ja di no vić Srp ki nja u dru gom iz da nju svo je knji ge (Sto ja di no vić Srp ki nja 1862, 37). Ona je za to vre me ži ve la po vu če nim ži vo tom, sli ka ju ći ra di op stan ka. Ni je se usuđi va la da se pono vo upusti u istorij sko slikar stvo u vidu veli ča nja naci o nal nog iden ti te ta. Svo je že lje za isto rij skim sli kar stvom is pu nja va la je sli ka ju ći te me iz ma- đarske istori je koje su izazva le pažnju mađar ske javno sti. Ni to nije pomo glo da se srpska javnost zain te re su je za rad svoje jedi ne školo va ne umetni ce, koja je u tuđi ni do bi ja la pri zna nje za svo ja de la, ali ne i od svo jih ze mlja ka. Bi la je to, naj bla že re- če no, neo bič na po ja va. Stoni Beo grad je Kata ri ni Ivano vić doneo još nela god no sti, jer su se tada- šnji ne mi ri od ra zi li i na re la ci ji iz me đu ma đa r skog i srp skog na ro da. Ši ri le su se gla si ne pro tiv srp skog sta nov ni štva, go vo re ći da oni po ma žu Ilir ski po kret (Jak šić 1972−1973, 29). Do dat no joj je bi la ote ža na si tu a ci ja, jer se ni ka da ni je uda va la, niti je imala konstant nu mušku podr šku za proboj u kari je ri. U to teško vreme malo ko je mislio na luksuz i naru či va nje slika, pa je tek posle izve snog vreme na poče la po no vo da sli ka, ali i ta da če sto sa mo za po klon. Sve ovo je ve o ma te ško pod no si la. U ne do stat ku na rudž bi na, nov ca i ide ja, upu sti la se u sli ka nje re li gi o znog sli kar- stva, vrlo atipič nog za njen dota da šnji opus, veza nog za okvire privat ne pobo žno sti. Bio je to još je dan po ku šaj da se, u is klju či vo mu škom po slu, pre po ru či even tu alnim mece na ma. Nasli ka la je neko li ko ikona od koje su dve saču va ne, a crkve nim slikar stvom u Srbi ji se bavi la još jedna žena, Polek si ja Ban-Todo ro vić, žena čuve nog sli ka ra Ste ve To do ro vi ća, ko ja je za jed no sa mu žem, ali i sa mo stal no, osli ka va la crkve u Kneže vi ni Srbi ji. Ipak, ona se ne može pore di ti sa Kata ri nom, s obzi rom na to kva li tet nji ho vog ško lo va nja znat no se raz li ku je. Ta ko đe, va lja spo me nu ti i Mi- nu Kara džić, Vuko vu kćerku, koja je dok je Kata ri na već bila pozna ta, stica la svoje mesto u umetno sti, ali je još manje bila prisut na u srpskoj svesti. Ka ta ri na Iva no vić se ra do vra ća la ono me u če mu je bi la naj ve šti ja, sli ka nju ža nr-sce na, u ko je će se svr sta ti u nje na naj bo lja ostva re nja, a za tim sle di pe riod de- kaden ci je. Neke od ovih sjajnih ostvare nja su De čak sa so ko lom, Smrt si ro ti ce i znatno slabi ji pandan Smrt bo ga ta ši ce, U svom ateljeu , Mladić s pismom , Mi le ve sti. Ne sa mo da je na sli ka la svoj auto por tret ko ji je ina če bio ret ka po ja va u Sr bi ji u XIX ve ku,23 pošto za takvo delo nije bilo zain te re so va nih kupa ca, nego je autopor tret ukom po no va la u slo že nu kom po zi ci ju umet nič kog ate ljea sa sli ka ma, i ta ko stvori la svo je vr snu ža nr-sce nu U svom ate ljeu. Sim bo li ka de ta lja ovih sli ka po tvr đu je bo gat stvo op šteg obra zo va nja i ši ro ku kul tu ru autor ke. Ona je se be pred sta vi la kao kul tur no osve šće nu sli kar ku, što još jed nom po tvr đu je nje nu sve stra nost.

208 23 Auto por tret su sli ka li još sa mo No vak Ra do nić, Ste va To do ro vić i Jo van Po po vić. KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

U ne pre su šnoj že lji da se is tak ne u isto rij skom sli kar stvu i ti me za vre di dru- štve nu po zi ci ju sli ka ra isto rij skih kom po zi ci ja, pro na la zi la je no ve te me iz isto ri je. Sigur no da je bila svesna svojih tehnič kih nedo sta ta ka, ali je želja za stvara njem ve li kih de la bi la ja ča od sve ga. Te ži la je mo nu men tal no sti, ti pič noj za ova kve kom- pozi ci je. „Njeno inte re so va nje za istori ju kao predmet njenog slikar stva bilo je poli tič ki obo je no i for mal no, dok je su šti na nje nog li kov nog iz ra ža va nja bi la i osta la ne tak nu to bi der ma jer ska.” (Ku so vac 1984, 50) 1873. go di ne da to va la je Osva ja nje Beo gra da 1806, rađe nu prema studi ji manjeg forma ta tokom borav ka u Minhe nu. Bu du ći da pre do la ska u Be o grad Iva no vi će va ni je ima la pred sta vu o de ta lji ma odbra ne Be o gra da, iz gle du Uzun Mir ka, Ka ra đor đa, kao i be o grad ske tvr đa ve Ka le- meg dan, sa svim je lo gič no da je svoj bo ra vak is ko ri sti la da se sa svi me bli že upo zna i dobi je potreb ne infor ma ci je. Preu ze la je obave zu da vizu el no rekon stru i še važan doga đaj iz naci o nal ne istori je, da ga sakra li zu je i protu ma či u kontek stu patri ot ske reli gi je (Timo ti je vić, Miha i lo vić 2006, 36−37). S obzi rom na to da je doga đaj koji je hte la da pre to či u plat no bio isu vi še slo žen, na i šla je na pro blem ukom po no vanja hrono lo gi je doga đa ja. Rezul tat je bio raspar čan prikaz važnog doga đa ja, bez vre men skog skla da, upot pu njen ko sti mi ra nim li ko vi ma ko ji su svo jom te a tral nim izra zi ma lica dopri ne li drama tič no sti doga đa ja. Stiče se utisak da se od mnoštva na ba ca nih de ta lja ne da sa gle da ti ce li na do ga đa ja. Isto vre me no, mo ra se pri zna ti da je zadra ža la majstor stvo u izra di mate ri je, srpskih i turskih narod nih nošnji. U dru gim isto rij skim kom po zi ci ja ma pred sta vi la je de lo ve srp ske i ugar ske isto ri je. Na iv no je mi sli la da bi svo jim sli kar stvom mo gla da do pri ne se iz mi re nju za va đe nih naro da. Pretpo sta vlja se da je bira la teme i pod utica jem doga đa ja iz 1848. i 1849, ali ni je ni ovim po ku ša jem po sti gla uspeh ko jem je stre mi la, ni u svom me stu, a kamo li u Beo gra du. 24 Srp sko uče no dru štvo je od vre me na osni va nja do se dam de se tih go di na XIX veka saku pi lo umetnič ku zbirku koja je vreme nom prera sta la u Narod ni muzej. Ja vlja se in te re so va nje za kul tur ne pro duk te Sr ba iz Ugar ske i nji ho vo mu zej sko memo ri sa nje. Ideja je bila da se slika ri promo vi šu kao naci o nal ni hero ji, a njiho va de la su se re to rič ki tu ma či la kao ar gu men ti na ci o nal ne kul tur ne isto ri je. Tim povo dom Dru štvo je an ga žo va lo dr Ni ko lu Kr sti ća, pot pred sed ni ka Ka sa ci o nog su da u Beo gra du i budu ćeg potpred sed ni ka Držav nog save ta, da kontak ti ra sa srpskim umet ni ci ma van gra ni ca ma tič ne ze mlje. Ovaj is tak nu ti in te lek tu a lac je u Sto nom Be o gra du upo znao Ka ta ri nu Iva no vić. U nje nom i u slu ča ju dru gih srp skih umet- nika van teri to ri je Srbi je, Beo grad se potvr đi vao kao umetnič ki centar svih Srba uopšte. U prija telj skom razgo vo ru Krstić joj je predlo žio da svoja dela zave šta srp-

24 Ni ko la Ku so vac sma tra da je ovo sli kar stvo mo ti vi sa no po li ti kom sa me sli kar ke, bez re al nog oslon- ca u vlada ju ćim poli tič kim ideja ma i progra mi ma mađar skog i srpskog naro da. Zbog toga ova dela ni su ima la od je ka u po li tič kom smi slu. 209 STRANCI U BEOGRADU

skom naro du, počev ši od slike Osvaja nje Beo gra da 1806.25 Bila je to veli ka prili ka za nju i teba lo je pažlji vo osmisli ti kojim će se redom slati slike i kako će se gradi ti trajna memo ri ja o prvoj srpskoj slikar ki u okviru muzej ske koncep ci je. Njoj se veo- ma do pa la ta ide ja, ali je bri nu la o po sto ja nju ade kvat nih uslo va za ču va nje i iz la ga- nje svojih dela, pa su ugovo ri li njenu ponov nu pose tu Beo gra du u cilju posti za nja dogo vo ra o pome nu tim uslovi ma. Spremao se njen povra tak u presto ni cu na veli ka vra ta, iako ne lič no, već po sred no pre ko nje nih de la. Iz nje nog pi sma po sla tog 2. ok to bra 1873. sa zna je se da je ona svo jim te sta men tom za ve šta la ne ko li ko sli ka za zbir ku Srpske akade mi je. 26 Iste go di ne sti gle su dve po šilj ke u Be o grad. Po nov no uvo đe nje za bo ra vlje ne sli kar ke u na ci o nal nu svest po dr ža li su tek sto vi ob ja vlje ni o njoj u beo grad skom časo pi su Vidov dan, 27 a potom i u novo sad skom časo pi su Ja- vor.28 Upra va Ma ti ce Srp ske bi la je ve o ma za i ne te re so va na za Iva no vi će vu, ta ko đe, ali nje ne sli ke ni su do spe la u No vi Sad. Usle di la je ve li ka čast ko ja joj je uka za na, bi la je pr va že na udo sto je na zva njem jed no gla sno iza bra ne po ča sne čla ni ce Srp skog uče nog dru štva 1876. go di ne. O ovo me je sli kar ka zva nič no oba ve šte na pi smom Mila na Kujun dži ća, sekre ta ra Društva 1880. „Mnogo po što va na Gospo đi ce, Odav- no se već obra zo va ni lju di u Sr bi ji po no se što u hra mu uče no sti ima ju jed nu sve- šteni cu suna rot ki nju svoju. A ovaj ponos pretvo rio se u oduše vlje nje, kad ste Vi, Pleme ni ta Gospo đi ce, patri ot skim znaci ma izvo le li poka za ti da i sami u dale koj stra ni ni ste za bo ra vi li na rod svoj.”29 Dubo ko ganu ta ovom odlu kom, prvi put je oseti la prizna nje za svoj rad među svojim zemlja ci ma. Bile su potreb ne toli ke godine da se ose ti vred nom i uva že nom, ka da je već pre sta la da se na da uva ža va nju svog tru da. To kom 1880. go di ne sti gla je po sled nja po šilj ka nje nih sli ka, te se Na rod ni mu zej obo ga tio za dva de set i če ti ri nje ne sli ke. Tom pri li kom je upra va mu ze ja, na čelu sa inte lek tu al cem Miha i lom Valtro vi ćem, uputi la „javnu blago dar nost” dare- žljivom daro dav cu, u kojoj piše: „Sve te slike imaju ne samo svoju naci o nal nu, nego i umet nič ku vred nost. One su ja sno sve do čan stvo, da je naš na rod kul tu ran, ka da u njemu i ženske, danom prili kom, mogu da dođu do znatnog savr šen stva u umetno sti. Ujed no da je ovo lep pri mer srp skog ro do lju blja, i ka ko sve sna Srp ki nja, ma po me stu ro đe nja bi la član i ko je dru ge dr ža ve, sma tra da nas Be o grad za kul tur no sre di šte ce lo kup no ga na ro da na šeg.”30 Konač no je Ivano vi će vu prati lo patri ot sko

25 Arhiv SANU, SUD (br. 3077). 26 Arhiv SANU, SUD, 1879-80/19 (br. 7197). 27 Vidov dan , god. XI II, br. 207, Be o grad, 3. no vem bar 1973. 28 Javor , god I, br. 10, Novi Sad, 1974, stub. 317. 29 Arhiv SANU, SUD 1879/ 80-15 (br. 3245). 30 Ova jav na za hval ni ca ne ret ko je ob ja vlji va na u štam pi: Orao, ve li ki ilu stro va ni ka len dar za 1881, god. VIII, Novi Sad, 1881, stub. 43-44; Javor , god. IX, br. 40, Novi Sad, 1882, stub. 1277; Srbske 210 novi ne , br. 220, Be o grad, 5. ok to bar 1882. KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA odu še vlje nje i u ši roj na ci o nal noj sve sti pro bu dio se ose ćaj za vred no va nje ne kog svog, či me je sta vlje na u dru gi plan mo gu ća li kov na kri ti ka. Slike koje su dospe le u Narod ni muzej bile su u veći ni potpi sa ne na mađar- skom jezi ku. Samo u izu zet nim sluča je vi ma Ivano vi će va se služi la srpskim pismom, u na me ri da is tak ne svoj na ci o nal ni iden ti tet. Idej ne osno ve nje nih sli ka bi le su deli mič no shvatlji ve ili potpu no neshva tlji ve publi ci u Beo gra du. Iako je ona silno že le la da osta ne upam će na po svom isto rij skom sli kar stvu, nje ne ma lo broj ne ža- nr-scene izazi va le su izne na đe nje kod srpske javno sti, nau če ne da tuma či isklju či vo sli ke sa na ci o nal nom te ma ti kom ili por tre te vla da ra i voj sko vo đa. Tre ba lo je da prođe mnogo godi na kako bi se publi ka počet kom XX veka poste pe no navi ka va la i prihva ta la neobič ne i više sloj no simbo lič ki tuma če ne žanr-sce ne. Dokaz da je u mnogo čemu bila prva, jeste i poda tak da je slikar ka traži la da se njene slike izlo že u poseb noj prosto ri ji, samo njoj name nje noj. Ovo je predsta- vljalo novost u beo grad skoj sredi ni, ali to je za nju bila vrlo važna stvar, pozna va ju ći dela iz evropskih muze ja i gale ri ja i neop hod nost njiho vog pravil nog treti ra nja. Mo ra la je de talj no da pro mi sli o svo joj po stav ci i ti me uob li či nje no traj no jav no izla ga nje. Traži la je poseb ne uslove osvetlje nja i kače nja slika na odre đe nim visi nama.31 Da bi obez be di la si gur nost za ve šta nja, osno va la je fond za odr ža va nje svo jih sli ka. Šest me se ci pre smr ti sa sta vi la je no vi te sta ment, pre ma ko me su na sled ni ci bili dužni da Srpskoj akade mi ji ispla te 1000 forin ti (Jakšić 19721973, 247). Spokoj na i zado volj na što je svoja dela udomi la onako kako je ona smatra la da treba, mogla je opušte no da proži vi ostatak živo ta. Imala je sreće da doče ka prizna nje svo je umet no sti, za raz li ku od mno gih ve li ka na ko ji su umr li u be di i za bo- ravu. Svoju imovi nu ostavi la je rođa ci ma, jer nije imala direkt nih poto ma ka. Nije za bo ra vi la ni cr kvu, raz ne fon do ve, pri ja te lje, si ro ti nju (Ku so vac 1984, 56−57). Umrla je 1882. godi ne u sedam de set prvoj godi ni živo ta. Sahra nje na je na lokal- nom op štem gro blju. Vest o smr ti Ka ta ri ne Iva no vić pre ne la je sva be o grad ska štam pa. U pr voj sobi Narod nog muze ja tim povo dom su izlo ži li sve njene slike koje su pose do vali, što je bila prva srpska izlo žba u čast nekog premi nu log slika ra. 32 Srp sko uče no društvo održa lo je 15. janu a ra 1883. godi ne pomen na kome je upravnik Miha i- lo Valtro vić uprili čio jedno ča sov nu bese du, goto vo pesnič ki napi sa nu, nadah nu tu pa tri o ti zmom i či nje ni com da je pre mi nu la pr va srp ska sli kar ka.33 Ni je se ba vio sa-

31 Po sla la je dva pi sma Ni ko li Kr sti ću u ko ji ma de talj no pi še o že lja ma po sta vlja nja nje nih sli ka: Ar hiv SANU, SUD (br. 7197). 32 Na rod ni mu zej se ta da na la zio u zgra di Ve li ke ško le i po se do vao je sve ga če ti ri pro sto ri je. Po red ko lek ci je sli ka Ka ta ri ne Iva no vić po sta ja la je i ko lek ci ja sli ka Di mi tri ja Avra mo vi ća, po klon od Ču- var nog od bo ra srp skog ži vo pi sa pri li kom pre la ska u zda nje Ve li ke ško le (Ko la rić 1991, 6). 33 Pri god no slovo je obja vlje no u jednoj knjiži ci, a potom je izla zi lo u nastav ci ma u Srpskim novi nama u ju nu 1883. go di ne (Val tro vić 1883). 211 STRANCI U BEOGRADU

mo nje nom bi o gra fi jom ko ju je do bro po zna vao, već i ana li zom nje nog sli kar skog opu sa, kao i evrop skim umet nič kim pri li ka ma ko je su ob li ko va le nje nu umet nost, nepri la go đe nu u Beo gra du. On kritič ki posma tra dela umetni ce, iska zu je njene sli kar ske ma ne, ali ujed no ih oprav da va či nje ni com da joj je ne do sta ja lo ve šti ne za slika nje veli kih tema. Ovim činom je kano ni za ci ja Kata ri ne Ivano vić kao prve srpske sli kar ke pri ve de na kra ju (Ti mo ti je vić, Mi ha i lo vić 2006, 28). Ova kva čast ni je dugo potom ukaza na nekom srpskom slika ru, no ipak poka zu je da je prizna nje sti glo doc kan. U sva kom slu ča ju, ka ko je bo lje bi ti pri znat i po sle smr ti ne go ne bi ti ni ka da, ovo se mo že pro tu ma či ti kao spo me nik jed noj že ni i nje noj umet no sti, a to je za ono vreme zai sta veli ki uspeh. De kon struk ci ju mi ta o na ci o nal noj he ro i ni iz vr šio je pr vi Velj ko Pe tro vić, a nje no de lo će se svr sta ti u op šte to ko ve raz vo ja no vi je umet no sti voj vo đan skih Sr- ba (Kaša nin, Petro vić 1927, 115−116). Prema moder nom uređe nju izlo žbi, njena dela izla ga na su više puta, kako u okviru samo stal nih, tako i grupnih izlo žbi. 34 Sve do 1967. godi ne Kata ri na Ivano vić je poči va la na stolno be o grad skom op štem gro blju, a po tom je, za hva lju ju ći Dru štvu pri ja te lja Na rod nog mu ze ja u Be o gra du, iz vr šen pre nos nje nih mo šti ju na No vo gro blje u Be o gra du, či me je i me stom po či va nja za u vek uvr šte na u srp ske ve li ka ne. Bi ti pr vi u ne če mu i kr či ti put sled be ni ci ma, ni ma lo ni je la ko, po go to vo kada to pod ra zu me va tr no vit put jed ne že ne u mu škom dru štvu. Ovo je u slu ča ju Kata ri ne Ivano vić bilo dodat no oteža no činje ni com da je na Balka nu uloga žene bi la stro go od re đe na i po što va na, te se mno ge ni su usu đi va le da bu du iz u ze ci. Fe- nomen prve srpske slikar ke nije bio zasno van na siste mu patri jar hal nih vredno sti. Ona je bi la he ro i na no vog do ba, jer je mit o njoj stva ra la srp ska in te li gen ci ja van Sr bi je, a nje no de lo do pri no si lo je stva ra nju no vog na ci o nal nog si ste ma vred no sti. U sredi ni rezer vi sa noj prema moder nim izle ti ma nai la zi la je na smenu pohva la i ravnu do šno sti, čak igno ri sa nja. Iako je mnogo puta oseti la nepri zna va nje svog umetnič kog opusa, to je nije nate ra lo da odu sta ne, napro tiv, do kraja se bori la za svo ja de la i svo ja na ci o nal na uve re nja. U mno go če mu je bi la pr va, od ško lo va nja po evrop skim aka de mi ja ma, pre ko sli ka nja či ste mr tve pri ro de, ža nr-sce ne i eks peri men ta kom bi no va nja raz li či tih sli kar skih žan ro va, do to ga da je po sta la pr va že na ko ja je bi la član Srp skog uče nog dru štva, i to po ča sni. Zbog sve ga ovo ga nje no ime će za u vek bi ti za pi sa no u srp skoj isto ri ji umet no sti kao ime že ne ko ja je otvo ri la vrata umetno sti drugim Srpki nja ma, ali ne samo umetno sti već i drugih polja javnog de lo va nja, a sve u ci lju pro sla vlja nja na ci o nal nog du ha. Iako se u ovom ra du spo mi njao njen sli kar ski ne do sta tak usled sple ta ne po volj nih isto rij skih okol no sti, to je u sen ci u od no su na nje nu sme lost da se na kon ma te ri jal no pot po mog nu tih 34 Po sled nju ve li ku iz lo žbu upri lič io je Na rod ni mu zej u Be o gra du po vo dom dve sto go di šnji ce 212 ro đe nja Ka ta ri ne Iva no vić. (Vi di: Pe tro vić i Stani ć 2011). KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA studi ja bori sama u nedo volj no pozna toj mati ci. Zbog svega toga Kata ri na Ivano vić zaslu žu je prizna nje za svoj rad, što je istak nu to i prili kom obele ža va nja 200 godi na od njenog rođe nja. Njeno delo i danas podse ća na nepro la znu vrednost prve srpske sli kar ke.

Literatura: Doy, G. 2000. ”Hidden from histories: Women history painters in early nineteenth-century France.” U Art and the Academy in the Nineteenth Century, edited by Rafael Cardoso Denis & Colin Trodd, 71−85. Manchester: Manchester University Press. Jakšić, I. 1972−1973. „Mesto rođenja, prezime i testament Katarine Ivanović.” Rad Vojvođanskih muzeja 21-22: 244−249. Jovanović, V. 1954. „O liku Filipa Višnjića i drugih guslara Vukova vremena.” U Zbornik Matice srpske za književnost i jezik 2: 67−83. Novi Sad: Zbornik Matice srpske za književnost i jezik. Kašanin, M., Petrović, V. 1927. Srpska umetnost u Vojvodini od doba despota do ujedinjenja. Novi Sad: Мatica srpska. Kolarić, M. 1958. Katarina Ivanović i Mina Vukomanović, Katalog izložbe. Beograd: Narodni muzej. Kolarić, M. 1991. Narodni muzej u Beogradu 1844−1944. Beograd: Narodni muzej. Kusovac, N. i Mihailović, R. 1984. Katarina Ivanović (1811−1882), Katalog izložbe. Beograd: Galerija SANU. Makuljević, N. 2006a. Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Makuljević, N. 2006b. „Pluralizam privatnosti. Kulturni modeli i privatni život kod Srba u 19. veku.” U Privatni život kod Srba u devetnaestom veku, priredili Ana Stolić i Nenad Makuljević, 17−53. Beograd: CLIO Mihailović, R. 1979. Mrtva priroda u srpskom slikarstvu XVIII i XIX veka. Beograd: Narodni muzej. Parker, R., Pollock, G. 1881. Old Mistresses. Women, Art and Ideology. Pandora Press. Perović, L. 2006a. Između anarhije i autokratije: srpsko društvo na prelazima vekova (XIX- XXI). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Perović, L. 2006b. „Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka.” U Žene i deca. 4. Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka, 7−32. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Petrović, P., i Stanić, I. 2011. 1811−1882 Slika u ogledalu. Katarina Ivanović, Katalog izložbe povodom dvesta godina od rođenja. Beograd: Narodni muzej. Stojadinović Srpkinja, M. 1862. U Fruškoj Gori, II. Zemun. Stolić, А. 2006. „Rodni odnosi u carstvu podeljenih sfera.” U Privatni život kod Srba u devetnaestom veku, priredili Ana Stolić i Nenad Makuljević, 89−111. Beograd: CLIO 213 STRANCI U BEOGRADU

Timotijević, M. 2004. „Guslar kao simbolična fi gura srpskog nacionalnog pevača.” U Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu, Istorija umetnosti 7 (2): 253−285. Beograd: Narodni muzej. Timotijević, M., i Mihailović, R. 2006. Katarina Ivanović. Beograd: Toru, Vojnoizdavački zavod: Narodni muzej u Beogradu. Trgovčević, D. 2006, „Čežnja za domovinom i svetlosti velegrada. Studenti u stranim zam- ljama.” U Privatni život kod Srba u devetnaestom veku, priredili Ana Stolić i Nenad Makuljević, 457−482. Beograd: CLIO.

Periodika: Srbski narodni list, br. 49, Pešta, 1. Decembar 1837, 386. Srbski narodni list, br. 50, Pešta, 11. III 1839. Valtrović, M. „Reč na parastosu Katarini Ivanović.” Srpske novine 132135, 18−22. jun 1883. Srbske novine, br. 220, Beograd, 5. oktobar 1882. Pavlović, T. Serbske narodne novine, br. 18, Pešta 2. III 1846, 70. Javor, god I, br. 10, Novi Sad, 1974, stub. 317; god. IX, br. 40, Novi Sad, 1882, stub. 1277. Vidovdan, god. XIII, br. 207, Beograd, 3. novembar 1973. Orao, veliki ilustrovani kalendar za 1881, god. VIII, Novi Sad, stub. 43−44.

Izvori: Arhiv Matice Srpske u Novom Sadu, br. 110. Arhiv SANU, SRPSKO UČENO DRUŠTVO, br. 3077; 1879−80/19 (br. 7197); 1879/ 80−15 (br. 3245). Sveučilišna biblioteka, Zagreb, Korespondencija Ljudevita Gaja, R. 3989−802.

Summary: Katarina Ivanovićin Belgrade: NATIONAL HEROINE OR FOREIGNER? Th e following paper deals with national and cultural identity and signifi - cance of the fi rst Serbian woman painter Katarina Ivanović. Although born in Hungary in the 19th century, she was closely associated with Serbia by origins and tradition, a country that at that time for the fi rst time encountered a woman painter. She studied at the Academy of Fine Arts in Vienna and in Munich, aspiring to use the acquired knowledge to glorify the national ideology by means of visual art. Poet Sima Milutinović Sarajlija contributed most to her status of contemporary national heroine, although she held that status only outside the Principality of Serbia. Th e long awaited arrival in Belgrade did not meet her expectations. Instead 214 of praise and large historical compositions she experienced the ignorance by her KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA people. She felt like a stranger in her own land. Belgrade did not even resemble the European metropoles that she had visited previously. She left a gallery of portraits as her legacy. Desired Conquest of Belgrade was created much later. Her stay in Bel- grade had triggered her identity crisis, which did not pass until belated credit for her work arrived. Katarina Ivanović was the fi rst woman to become a member of the Serbian Learned Society. Upon her death, she bequeathed her paintings to the National Museum in Belgrade, which then for the second time in history became the exclusive proprietor of one artist’s complete works. Th e paper deliberates on the position of women in nineteenth-century Serbia, Katarina Ivanović’s sovereign path to success as well as her public perception.

Key words: Katarina Ivanović, Belgrade, fi rst Serbian woman painter, national heroine cult, academy, national idea, self-portrait, portrait, history painting, National Museum

Rad prijavljen: 3. 5. 2013. Rad recenziran: 3. 6. 2013. Rad prihvaćen: 17. 6. 2013.

215

UDK: 930.85(497.11 BEOGRAD):821(4)-1/-9.09

BEOGRAD KAO Pregledni naučni rad Biljana JOVANOVIĆ ILIĆ AUTENTIČNI KULTURNI Ministarstvo poljoprivrede i PREDEO U FOKUSU zaštite životne sredine Republike Srbije STRANIH KULTURA [email protected]

U radu se postupkom interpretativne analize razmatra predstava Beograda kao autentičnog kulturnog predela koja dospeva u inostrane kulture na osnovu prikaza Beograda u delima stranih književnosti. Polazi se od koncepta „kulturnog predela” postuliranog u radovima nemačkih fi lozofa XIX veka, koji preko anglosaksonske škole kulturne geografi je u savremenom dobu dospeva u sfere ekologije, prostornog planiranja, menadžmenta u kulturi. Analizira se slika Beograda koju na osnovu dela strane književnosti dobijaju stranci uz uzimanje u obzir faktora prostora i vremena nastanka dela. Originalan doprinos rada sastoji se u analizi predstave Beograda u dva književna dela, u kojima ranije nije razmatrana na srpskom jeziku. Beograd se posmatra kao jedinstven kulturni predeo i daje se analiza prikaza njegovih prirodnih i antropogenih komponenti u analiziranim delima sa ciljem utvrđivanja opštih mesta u predstavi Beograda koju stranci mogu steći na osnovu datih književnih dela.

Ključne reči: Beograd, percepcija Beograda, strane kulture, kulturni predeo, evropska književnost

Pojam kulturnog predela (der Kultur- landschaft ) u nauku uvodi nemački autor Karl Riter (1832), preuzimaju ga njegovi sledbenici Karl Vogel (1851), Džosef Vimer (1882, 1885) i najpoznatiji među njima Fridrih Racel (1893) (Potthoff 2013, 49), a na engleskom govornom području se prvi put pojavljuje 1925. godine u interdisciplinarnoj geografskoj studiji „Mor- fologija predela” (Sauer 1925, 19-53) u obliku cultural landscape, odakle ulazi u širu upotrebu u okviru škole kulturne geografi je okupljene oko univerziteta Berkli. Predeo sadrži crte prirodne teritorije i forme, nastale u fi zičkom predelu usled ljudske delatnosti – kulturni predeo (Sauer 1952), koji američki proučavaoci 217 STRANCI U BEOGRADU

defi nišu kao veštački predeo koji kulturne grupe stvaraju naseljavajući zemlju (Jor- dan 1994; Rowentree 1986, 440), odnosno opipljivo svedočanstvo date kulture (Getis A., Getis J. 1992, 10, 34), dok predstavnici tradicionalne ruske škole kulturne geografi je insistiraju na tome da čovekov uticaj menja predeo, ali da predeo nastavlja da funkcioniše po zakonima prirode (Саушкин 1951, 289), a razloge za čovekovo delovanje na predeo pronalaze u privredi (Забелин, 1977: 290). Koncept kulturnog predela je po svojoj prirodi transdisciplinaran, potiče iz fi lozofi je, odakle se premešta u sferu kulturne geografi je i ekologije da bi u savremenom dobu, nakon ulaska u međunarodne zakonodavne okvire (Council of Eu- rope, (2000); UNECE, (1998);UNESCO, (2005))1, stvaraju se uslovi za trans- disciplinarni pristup ovom pojmu, odnosno za njegov ulazak u discipline poput ekologije i životne sredine (kulturni predeo u kontekstu održivog razvoja), prava (analiza zakonodavnih akata o kulturnom pejzažu i njihove primene), turizmologije i ekonomije (kulturni predeo kao turistički resurs i načini njegove komercijalizacije), komunikologije (kulturni predeo kao element međunarodne komunikacije), kultur- ologije (interakcija kulturnog predela i umetnosti), analize diskursa i naratologije (narativ kulturnog predela) i drugih disciplina. Polazeći od pretpostavke da je čovekov odnos prema predelu, kako prirod- nom, tako i antopogenom/kulturnom predelu stariji od samog pojma, kao i da se može refl ektovati u umetnosti pokušaćemo da istražimo odnos stranaca prema kulturnom predelu srpske prestonice na osnovu analize njegovog opisa u delima evropske književnosti različitih žanrova i vremena nastanka. Beograd shvatamo kao kulturni predeo u najširem mogućem smislu, odnosno kao jedinstvo njegovih prirodno-geografskih odlika, fi zičkih odlika, odlika antropogenog porekla (arhitektura, struktura i infrastruktura grada), kulturnih odlika (način života, tradicija, kulturni i verski život) i posmatramo na koji način se data celina predstavlja u književnim delima, smatrajući da slika koju stranci stiču o Beogradu na osnovu njegove predstave u umetnosti ima značajnu ulogu u formiranju stava prema srpskoj prestonici, podstičući recipijenta da potraži dalje informacije o Beogradu ili ga odvraćajući od toga. Problem analize slike Beograda u književnosti bio je predmet interesovanja brojnih istraživača, što je kao rezultat dalo veći broj naučnih radova na ovu temu koji posmatraju ovaj problem iz različitih perspektiva. Posebnost Beograda u opštoj regionalnoj istoriji zasniva se na stvarnosti u kojoj je bio društveni i institucionalni okvir različitosti. Provincija na obodima dve imperije, osmanske i habzburške, rela- tivno je rano stekla izvesne odlike regionalne kosmopolitske prestonice (Samardžić, 2012, 68). 1 Detaljnije informacije o pravnom i ekološkom aspektu pojma kulturni predeo, o prirodi evropskih zakonodavnih akata, njihovoj implementaciji na našim prostorima, kao i podrobniji opis 218 značenjskog obuhvata samog pojma zainteresovani čitalac može pronaći u Jovanović Ilić 2013. BEOGRAD KAO AUTENTIČNI KULTURNI PREDEO U FOKUSU STRANIH KULTURA

Podatke o predstavi Beograda u delima i zapisima različitih pisaca nalazimo u monografi jama Srbi u očima stranaca I (Kostić 1968) i II (Kostić 1972), koje je pred kraj života priredio prof. dr Lazo M. Kostić na srpskom jeziku u Švajcarskoj. Iako predstavljaju nešto širu sliku i analiziraju Srbe i Srbiju u očima stranaca, osvrćući se na istorijske okolnosti i nudeći specifi čan pogled na Srbiju i srpstvo, ove knjige nam daju i dragocene podatke o slici Beograda u delima stranih pisaca. Čak dva poglavlja druge knjige posvećena su slici Srbije u stranim književnostima XIX i XX veka, a konkretno o Beogradu se beleže zapisi prvog azijskog dobitnika Nobelove nagrade za književnost Rabindranata Tagore, koji se o srpskoj prestonici izražava na sledeći način: „Ja volim srpski narod, ja volim Beograđane, ja volim ovu njegovu omladinu zato što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi. Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nikad nisi očekivao da ćeš doći! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale” (Kostić 1972, 102). U navedenoj kratkoj belešci Beograd nije prikazan kao realan, fi zički predeo, već su naslikane njegova kulturna i duhovna komponenta, predstavljen je kao ap- straktan pojam, sedište određene atmosfere, duhovno prostranstvo. Metaforička predstava Beograda data u citiranom zapisu daje kratku, ali emotivnu i toplu, mada prilično apstraktnu sliku grada, koja nesumnjivo izaziva emocije i podstiče radoznalost. Predstava Beograda u stranoj književnosti bila je tema i naučnog skupa „Beograd u delima evropskih putopisaca” održanog od 22. do 25. marta 2001. godine u organizaciji Balkanološkog instituta SANU. Na konferenciji je prezentovan veći broj radova posvećenih proučavanju Beograda u putopisnim zapisima evropskih putopisaca nastalim pre Prvog svetskog rata, a ukupno 18 radova objavljeno je u tematskom zborniku „Beograd u delima evropskih putopisaca” (Radenković 2003). Deceniju kasnije na Filozofskom fakultetu u Beogradu je održana konfe ren cija „Stranci u Beogradu XVIII i XIX vek” (15. i 16. oktobar 2012. godine), čiji je te- mat ski fo kus bio na boravku stranaca u srpskoj prestonici, ali u okviru koje se go vori lo i o pred stavi o gradu koju su oni ostavili u odgovarajućim pisanim izvorima. Zbornik radova sa konferencije „Beograd u delima evropskih putopisaca”, iako usko tematski profi lisan, okuplja radove različitog profi la u kojima se detaljno analiziraju različiti aspekti Beograda: od prvog pominjanja Beograda u belešci iz 1026. godine, preko putopisnih beležaka u hronikama iz vremena srednjeg veka do putopisa u užem smislu sve do vremena Prvog svetskog rada. U posebnim radovima se daje prikaz Beograda u britanskim/engleskim izvorima, predstava srpske prestonice u nemačkoj literaturi, slici Beograda u okviru Osmanskog carstva, kartografskim zapisima o Beogradu, opisima arhitekture Beograda, pojavljivanju 219 STRANCI U BEOGRADU

beogradskih motiva u pojedinačnim nacionalnim književnostima, sećanjima i me- moarima konkretnih autora. Prilikom tumačenja slike određenog predela u putopisnim zapisima perioda pre Prvog svetskog rata neophodno je imati na umu sledećih nekoliko momenata: • žanrovsku specifiku putopisa koja podrazumeva postojanje ličnog doživljavaja grada ili oslanjanje na postojeća iskustva i izvore, odnosno selekciju podataka – putopisac beleži onaj deo svoje percepcije grada za koji smatra da je to neophodno; • neophodna je kritička percepcija izvora, analiza vremena, mesta, društveno-istorijskih okolnosti njihovog nastanka, jer se jedino u tom ključu u potpunosti mogu razumeti motivi pisca za izbor konkretnih opisanih realija; • neophodnost detaljnog, podrobnog opisivanja fi zičkih realija usled nep- ostojanja ili nedovoljne rasprostranjenosti audio i video materijala o gradu, kao i značaj ovih opisa u formiranju slike određenog predela u kulturi-recipijentu; • kulturno-istorijske okolnosti u kojima se nalazi opisivani predeo u trenutku kada se o njemu piše i način na koji one uslovljavaju interesovanje putopisca za određenu tematiku i specifi čan ugao posmatranja. Uputno je, prilikom kritičke analize izvornika (putopisnog zapisa), istražiti i podatke o eventualnom naručiocu teksta, čime se mogu razjasniti stavovi pisca/ publiciste/hroničara prema opisivanom predelu i njegovim stanovnicima. Primenjujući ove parametre na opise Beograda izložene u pomenutom zborniku možemo izvesti opšte zaključke o tome, kakvu je sliku o srpskoj prestonici mogao steći evropski čitalac na osnovu putopisa. Budući da se u ranom srednjem veku ne može govoriti o putopisu kao samos- talnom žanru, već o putopisnim elementima u hronikama ili zapisima hodočasnika, to utiče na izbor momenata koji se opisuju i percepciju Beograda pre svega kao tvrđave. Međutim, zanimljiv je podatak da se još u dvanaestom veku za Beograd upotrebljava odrednica „civitas”, koja u latinskoj terminologiji podrazumeva grad sa naseljem. S druge strane, postupkom statističke analize utvrđeno je da u putopisnim beleškama u Beogradu datiranim do kraja XVI veka preovladava termi- nologija vezana za utvrđenja samog grada (bedemi, kule, tvrđave, odbrambene građevine, detaljan opis geografskog položaja i slično), dok se samom naselju u kome su nastanjeni civili posvećuje manje pažnje (Kalić 2003, 12, 16). Ovo se može objasniti specifi čnim položajem Beograda između dveju imperija i njegovom značajnom strateškom ulogom, zbog čega i u kasnijim putopisnim zapisima cen- tralno mesto zauzima opis fi zičkog predela Beograda, koji kasnije biva dopunjen tumačenjima iz perspektive vojno-strateške analize, odnosno detaljnijim istorijs- 220 kim podacima hroničarskog tipa. U zapisima memoarskog ili publicističkog tipa BEOGRAD KAO AUTENTIČNI KULTURNI PREDEO U FOKUSU STRANIH KULTURA prisutni su i lični momenti, intimno viđenje grada tada se osvetljavaju i određeni aspekti civilnog života grada, koji se daju ili u svrhu ilustracije opisa istorijskih okolnosti ili kao deo lične priče autora putopisnih zapisa. Vreme nastanka dela i kulturno-istorijske okolnosti trenutka opisa grada u direktnoj su vezi sa sadržajem opisa – zapisi nastali u kasnijim vekovima, kao i zapisi nastali u mirnodopskim uslovima imaju izraženiju kulturnu i duhovnu komponentu opisa. Za razliku od opisa beogradskog predela u stranim književnostima analizira- nog perioda, u kojima tekst o Beogradu ima pretežno epizodno mesto, u srpskoj književnosti nešto kasnijeg perioda primećuje se tendencija davanja Beogradu cen- tralnog mesta u romanu, koje izlazi iz okvira klasičnog situiranja radnje u određeni hronotop, već se samim podnaslovima dela nalaze odrednice poput „beogradski roman”, „roman o Beogradu” i slično (Krstić 2012,169). U želji da damo originalan doprinos sklapanju mozaika slike Beograda u fokusu stranih kultura u ovom radu nudimo opis dvaju tekstova o Beogradu, koji ranije nisu bili analizirani u radovima na srpskom jeziku. Reč je ospecifi čnoj kako po sadržaju, tako i po formi pesmi „Th e Siege of Bel- grade” čije autorstvo2 se pripisuje britanskom publicisti i pesniku A.A. Votsu (Ala- ric Alexander Watts). Reč je o aliteracijskoj pesmi od ukupno 26 stihova, od kojih svaki počinje jednim slovom engleske azbuke i u svakom od stihova sve reči takođe počinju na to slovo. Ipak, reč je o nepotpunoj abecedarnoj formi (preskočeno je slo vo J, a poslednji stih se vraća na slovo A, čime se postiže i formalno zatva ra nje kružne kompozicije pesme) i grafi čkom tipu aliteracije (sve reči u okviru stiha se pišu sa istim početnim slovom, ali prilikom izgovora dolazi do odstupanja, na primer: AN Austrian army, awfully arrayed). Pesma je posvećena konkretnoj opsadi Beo gra da, koja se odigrala u periodu od 15. septembra do 8. oktobra 1789. godine, kada je vojska Habzburgovaca, koju je predvodio feldmaršal Laudon (Ernst Gideon Freiherr von Laudon) opkolila turske snage u beogradskoj tvrđavi da bi posle tro ne- deljne borbe Beograd pripao njima sve do predaje grada Turcima 1791. godine. Izbor reči i formiranje slike Beograda u pesmi uslovljeni su formalnim ograničenjima i tematikom, zbog čega je dobijena autentična slika Beograda kao metafi zičkog predela sa nejasnim prostorno-vremenskim konturama. Odabirom specifi čnih formalnih sredstava u pesmi se pomoću zvučnih efekata dočarava atmos- fera bitke (An Austrian array, awfully arrayed, Boldly by battery, besieged Belgrade). Posmatran u širem kontekstu kao mesto događaja opisanih dinamičnim smenji-

2 Dostupno je nekoliko verzija pesme sa neznatnim izmenama, u vezi sa čim postaje i pitanje autorstva, jer se u nekolikim verzijama izdatim u XVIII veku navodi anonimni autor, dok je verzija razmatrana u našem radu potpisana imenom A.A. Votsa. Razlike među verzijama ogledaju se u izmeni nekolikih reči, kao i u postojanju ili nepostojanju poslednjeg stiha Attracting all, arms against acts appeal!koji se ne navodi u anonimnoj varijanti. U jednoj od verzija pesme umesto ovog stiha postoji regularan stih na slovo J koji predstavlja nabrajanje imena. 221 STRANCI U BEOGRADU

vanjem isprekidanih slika (svaki red predstavlja zasebnu sliku, aspekt događaja), Beograd se ne doživljava kao konkretan fi zički i geografski pojam, već kao mesto događaja razmatranog u širem kontekstu, koji se ispoljava u završnici pesme, gde se ističe uloga Suvorova kao zaustavljača turske vojske i gde se pesničko izlagan- je završava fi lozofskim razmatranjem suštine ratovanja:Why wish we warfare? Wherefore welcome were, Xerxes, Ximenes, Xanthus, Xavier?, Yield, yield, ye youths! ye yeomen, yield your yell! Zeus’, Zarpater’s, Zoroaster’s zeal, naročito imajući u vidu činjenicu da je tvrđava na kraju ponovo pripala Turcima (pesnikov stav izražen u stihu: Vanish vain victory! vanish victory vain!). Drugo, takođe žanrovski specifi čno, delo u kome se pominje Beograd je me- moarsko-putopisni pazl roman ukrajinskog istočnoevropskog posmoderniste Ju- rija Andruhoviča zamišljen kao slagalica od 111 delova, od kojih svaki predstavlja jedan grad, posećen od strane pisca. Beleška o Beogradu predstavlja sećanje pisca na njegov boravak u srpskoj prestonici u toku 2002. godine, konkretno na susret sa srpskim studentima. Opis započinje rečima: Ukoliko na svetu zaista postoje ptičji vrtovi, onda mi se posrećilo da se nekom prilikom nađem u jednom od njih. To se do- godilo u samom centru Beograda, mogu čak da navedem i tačnu adresu. Odabir ire- alnog hronotopa ima estetsko-umetničku i praktičnu funkciju – subjektivnim vre- menom se prenosi napetost, osećanje neprijatnosti od koga pisac beži izmeštajući radnju sa mesta realnog susreta u izmišljeni vrt sa pticama. Iako je dužina teksta nekoliko stranica, predstava o Beogradu, daje se fagmentirano, uz lirske digresi- je, preko predstave o jeziku, opisa spoljašnjeg izgleda studentkinja u poređenju sa okruženjem pisca, dok se realna predstava grada, osim navođenja adrese mesta susreta, nigde ne daje eksplicitno. Tumačeno u širem kontekstu cele knjige, odabir ovakvog postupka predstavlja nesvesnu reakciju pisca na nedovoljnu zaintereso- vanost studenata za njegov rad, pošto se opisi većine drugih gradova zasnivaju na, istina u velikoj meri subjektivnim i isprekidanim digresijama, realnim predstavama gradova i njihovih stanovnika. Svi likovi prisutni u beogradskom tekstu uvode se jednom opisnom rečenicom, bez predstavljanja imenom, uz upotrebu većeg broja pokaznih zamenica, što uz mešanje realnih (susret) i fantastičnih (boravak u ptičjem vrtu) elemenata i čestu upotrebu jezičkih fi gura i igre predstavlja jasan pokazatelj stava pisca prema Beogradu. U prilog ovoj tezi važno je istaći da je u knjizi prisutan i kratak tekst informativnog karaktera o Novom Sadu, u kome se daje osvrt na tada aktuelne političke okolnosti u Srbiji (bombardovanje), uspostavljaju se istorijska poređenja i paralele i tekstom preovladava prisan, dobronameran ton autora. Ličnosti date u tekstu su praćene imenom, opisom i ličnim stavom, što u beogradskom tekstu nije bio slučaj. Kao što se iz priložene analize slike Beograda u delima stranih pisaca može zaključiti, predstava o gradu je uslovljena kulturnim, istorijskim i vremenskim od- 222 likama teksta, ali i subjektivnim odnosom samog autora zabeleški. U starijim pu- BEOGRAD KAO AUTENTIČNI KULTURNI PREDEO U FOKUSU STRANIH KULTURA topisnim i istorijskim zabeleškama prisutni su opisi fi zičkih i geografskih odlika predela grada, a pažnja autora se fokusira na tvrđavi i drugim strateški značajnim lokalitetima, dok opisi civilnog stanovništva i načina života imaju sekundarno mesto. U kasnijim tekstovima, što može biti uslovljeno i kutlurno-istorijskim pri- likama, ali i tendenciji žanrovske liberalizacije pisane reči, sve su prisutnije kulturne i duhovne odlike Beograda, što biva krunisano pojavom tekstova o Beogradu fi zički potpuno izmeštenih iz sredine koju opisuju. Takva predstava grada ne dono- si čitaocu realnu sliku autentičnog kulturnog predela, kakav Beograd nesumnjivo jeste, ali nezavisno od toga utiče na formiranje slike grada, jer sadrži sliku atmosfere, ličnog doživljava pisca, izraženog u formi afi rmativne ili negativne kritike grada. Pretpostavka autora je da će, zbog sve jednostavnijeg načina sticanja slike o fi zičkim odlikama nekog grada, u savremenoj literaturi sve prisutnije biti upravo ovakve slike, fragmentirane, delimično ili potpuno izmeštene iz realnog prostora, propuštene kroz prizmu subjektivnog doživljaja autora.

Literatura: Getis, A., Getis, J. 1992. Human Geography.Lanscapes of Human Activities.Saint Louis: Wil- liam C Brown Pub; 3rd edition Jordan, T., Domosh, M., Rowentree, L. 1994. Th e Human Mosaic: A Th ematic Introduction to Cultural Geography. 6th ed., N. Y: HarperCollins Jovanović Ilić, B. (ur.). 2013.Evropska konvencija o predelu Republika Srbija – Pravo i odgovor- nost.Beograd: Ministarstvo prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja. Kalić, J. 2003. Evropski pisci o Beogradu. Evropski pisci u Beogradu. Beograd: Balkanološki institut SANU: 9-15. Kostić M, L. 1968.Srbi u očima stranaca. Kolektaneja. I.Švajcarska Kostić M, L. 1972. Srbi u očima stranaca. Kolektaneja. II.Švajcarska Krstić, T. 2012. „Književnost nad stoletnom mapom Beograda”. Identitet Beograda. Limes plus 1-2/2012: 169-175. Potthoff , K. 2013. Th e use of ‘cultural landscape’ in 19th century German geographical literature. Norsk Geografi sk Tidsskrift - Norwegian Journal of Geography Vol. 67, Iss. 1: 49-54 Radenković, Lj. (ur.) 2003. Beograd u delima evropskih putopisaca. Beograd: Balakanološki institut SANU. Samardžić, N. 2012. „Identitet Beograda: Globalni grad ili globalno selo”. Identitet Beograda. Limes plus 1-2/2012: 61-76. Sauer, CO. .192. Th e morphology of landscape. University of California Publications in Ge- ography, 2:19–53. Sauer, CO. 1952. Agricultural Origins and Dispersals. New York: Th e American Geographical Society. 223 STRANCI U BEOGRADU

Забелин И.М. 1977.Физическая география в современном естествознании. Москва: Наука. Саушкин Ю.Г. 1951. К изучению ландшафтов СССР, изменённых в процессе производства. Вопросы географии. № 24.:76–299. Izvori: Андрухович, Ю. 2011. Лексикон інтимних міст. Довільний посібник з геопоетики та космополітки. К. : Meredian Czernowitz. Anonymous Author. 1902. „Th e Siege of Belgrade”.Th e Era Magazine: An Illustrated Monthly, volume 10, 1902. Watts A, A.Th e Siege of Belgrade. Available: http://theotherpages.org/poems/watts02. html#1

Summary: BELGRADE AS AUTHENTIC CULTURAL LANDSCAPE IN THE FOCUS OF FOREIGN CULTURES Th is paper, through a procedure of interpretation analysis, takes into consideration the image of Belgrade as an authentic cultural landscape which enters into foreign countries based on presentation of Belgrade in foreign literatures. Th e starting point is a concept of ”cultural landscape” postulated in works of German philosophers of 19th century, which through Anglo-Saxon school of cultural geography in modern times enters the spheres of ecology, physical planning, manage- ment in culture. Th e image of Belgrade is analysed as the one acquired by foreigners based on foreign literatureworks, taking into account factors of space and time when such work was created. Th e original contribution of the paper is found in the analysis of Belgrade image in two literal works, which had not taken it earlier into consideration in Serbian language. Belgrade is perceived as a unique cultural landscape, providing the analysis of view of its natural and anthropogenic compo- nents in analysed works, with the aim to establish general positions in presentation of Belgrade which can be acquired by foreigners based on the subject pieces of literature.

Key words: Belgrade, perception of Belgrade, foreign cultures, cultural landscape, European literature

Rad prijavljen: 29. 5. 2013. Rad recenziran: 13. 7. 2013. Rad prihvaćen: 2. 8. 2013. 224