ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.116 022.527(100)”200/...”; 314.113(497.11) ”199/...” Прегледни чланак Review article
Милена Спасовски Даница Шантић
СЕДАМ МИЛИЈАРДИТИ СТАНОВНИК СВЕТА – ПОЛАРИЗОВАНОСТ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВИТКА НА ПОЧЕТКУ XXI ВЕКА ∗∗∗
Извод: Поводом рођења седам милијардитог становника света скреће се пажња на дивергентне демографске трендове у националним, регионалним и континентал ним оквирима. Они се манифестују кроз проширену природну репродукцију и по пулациону експанзију у Африци, Латинској Америци и Азији, са једне и депопу лацију и старење становништва у Европи, Северној Америци и Аустралији са дру ге стране. Повећање броја становника света за 1 милијарду дешава се у току једне деценије, што има бројне репрекусије на стање и заштиту животне средине, иско рењивање глади и сиромаштва, политичких напетости и сукоба, односно опстанка будућих генерација. Србија се данас налази међу земљама које се суочавају са смањењем популације и страхом од изумирања.
Кључне речи: становништво, демографски трендови, Србија, природне компо ненте, миграције.
Abstrac t: The birth of seven billionth citizen of the world draws attention to the divergent demographic trends in national, regional and continental level. Those trends are evident through extensive natural reproduction and population expansion in Africa, Latin America and Asia, and through depopulation and population aging in Europe, North America and Australia. World population number is increasing for 1 billion almost every decade, which has numerous repercussions on the environment, eradicating hunger and poverty, political tensions and conflicts, and survival of future generations. Serbia is today among the countries facing a population decline and fear of population extinction.
Key words: population, demographic trends, Republic of Serbia, natural increase, migrations
Увод
Уједињене Нације су 31. октобра 2011. године прогласиле да је беба Даница Меј Камачо (Danica May Camacho), рођена у главном граду Филипи на Манили, јубиларни седмомилијардити становник света. Поводом обеле жавања овог датума изнете су у јавност и могућности одступања за 1 до 2% од јубиларног броја, односно број житеља планете могао је овог дана бити
∗ Рад представља резултат истраживања на пројекту 176017, који финансира Ми нистарство просвете и науке Републике Србије. ______7 Милена Спасовски, Даница Шантић
за 56 милиона већи или мањи. Разлике се појављују услед методологије про јекција, као и још увек непотпуне статистике становништва у појединим др жавама. Укрштањем статистичких података дошло се до закључка да седмо милијардити становник света може бити Кинез, који говори мандаринским језиком, хришћанске вероисповести, који је писмен, живи у градском насе љу и запослен је у услужним делатностима (National Geographic, 2011). Рођење седмомилијардитог становника је био повод, али и потреба, да се скрене пажња на брзину којом се повећава светска популација, на по ларизованост која иде од депопулације до популационе експанзије контине ната, држава, нација и народа, са бројним последицама демографских фено мена на елементе природних и друштвених геосистема на регионалном и глобалном нивоу. У овом контексту може се сагледати и чињеница да први пут у историји није исказан консензус о месту рођења 7 милијардитог ста новника света. Тако су као јубиларни становници планете проглашени и: пет девојчица истовремено рођених у Индији 1, два дечака рођена у Русији, дечак рођен у Турској. Интересантно је да је петомилијардити становника света беба рођена у Загребу 11. 07. 1987. године, а његов рођендан је прогла шен за Дан светске популације, док је шестомилијардити становника света беба рођена у Сарајеву 1999. године. Ова два важна светска догађаја везана су за простор претходне Југославије, што упућује између осталог и на исто ријске контексте догађања на простору Балканског полуострва.
Трендови у броју и порасту становништва света
Седам милијарди становника јавља се као законитост популационе експанзије која је била битна одредница 20. века, посебно у његовој другој по ловини. Демографски процеси у свим сферама постали су на почетку 21. века комплекснији него икада у историји. Повећали су се глобални демографски изазови који се манифестују кроз демографске противречности експанзију становништва у неразвијеним деловима света на једној и депопулацију у раз вијеним деловима света на другој страни, са мултиплицираним реперкусијама у свим областима живота (еколошка деградација, нове болести, политичка и економска нестабилност, климатске промене, незапосленост, сиромаштво, глад, глобалне миграције, недостатак воде, пољопривредног земљишта итд). Насељеност планете је сложено научно и практично питање, па сваки овакав јубилеј увек изнова актуелизује питања популационог опти
1 Међународна агенција за заштиту деце је, према свом Међународном плану, сма трала да рођење седмомилијардите бебе треба да буде проглашено у Утар Праде шу, индијској држави са највећом стопом кумулативног фертилитета. Избором де војчице би се скренула пажња на проблем селективног абортуса на основу пола детета, а тиме и стварања великог полног дисбаланса у корист мушке популације у овој држави и целој Индији. ______8
Milena Spasovski, Danica Šantić
мума и носивости планете, као и демографске изазове који су различити на локалним, регионалним и националним нивоима, чине лепезу супротста вљених питања и проблема, који се морају решавати у различитим екс пертским групама, на свим инстанцама друштвеног и државног организо вања. Одговори на бројна питања у овој сфери и даље су отворени, а у стручној и научној јавности варирају од песимистичких погледа заснова них на еколошким проблемима планете и тешкоћама у успостављању одр живог развоја до оптимизма који почива на могућности савладавања попу лационих проблема и противречности. Оптимизам је неминован из потре бе успостављања хуманијег света, давањем приближних шанси рођеним у различитим условима да унапреде технолошки развој и животни стандард локално, регионално и глобално. Демографи УН а су израчунали да је на планети од појаве човека до данас рођено око 107 милијарди становника и планета Земља је очувана за живот садашњих генерација, те се као морална обавеза намеће потреба њеног очувања и за будуће генерације. Процењује се да је почетком нове ере светска популација бројала између 200 и 300 милиона становника, а 1650. године 500 милиона људи. Прва милијарда становника достигнута је у свету тек 1804. го дине и она је резултат целокупне дотадашње историје човечанства. Друга ми лијарда становника је достигнута 1927, што значи да је за удвостручење свет ске популације од 19. века требало 123 године. На свету је живело 3 милијар де становника 1960. (након 33 године), 4 милијарди 1974. (после 14 година), 5 милијарди 1987. године (након 13 година), 6 милијарди 1999. (после 12 годи на) и 7 милијарди становника 2011. године (након 12 година). Требало је да прође читава људска историја до почетка 19. века за појаву прве милијарде, 123 године за појаву друге милијарде, а за само 84 године становништво света је повећано за 5 милијарди. Светска популација је са 3 милијарде 1960. пове ћана на 6 милијарди 1999. године, односно за најновије удвостручење је било потребно само 40 година, а последња два повећања по 1 милијарду становни ка било је потребно свега 12 година (United Nations 1995b). Према средњим вредностима пројекција УН на Земљи ће живети 8 милијарди становника 2028. године, 9 милијарди нешто пре 2050, док ће 10 милијарди становника наша планета имати до 2100. године (графикон бр. 1). Сигурно је да ће развијене земље света и даље смањивати свој удео у популационом расту, који данас износи свега 3%, док ће неразвијене зе мље које данас дају 97% апсолутног пораста светске популације, преузети целокупни пораст. Дакле, сасвим је извесно да ће се наставити продубљи вање поларизованости света у популационој динамици од континенталних, регионалних и националних оквира, уколико генерације које у наредним деценијама улазе у репродуктивно доба путем едукације, побољшањем економског и социјалног нивоа, не усвоје пожељне репродуктивне норме које су већ јасно дефинисане као модел просте замене генерација. ______
9 Милена Спасовски, Даница Шантић
Графикон 1. – Пораст становништва у свету од 1800. до 2050. године
Извор: United ations ( 1995b ); U.S. Census Bureau , International Programs Center , International Data Base and unpublished tables
У дугом историјском раздобљу, све до почетка 19. века, евидентна је спора популациона динамика раста и опадања становништва, те је за прво удвостручење светске популације током нове ере било потребно чак 16. веко ва. Бржи раст светске популације је карактеристичан за последња два века, а посебно од друге половине 20. века до данас. Интензивнији популациони раст у 19. веку омогућили су развојни фактори индустријског друштва, који су до вели до континуираног опадања смртности становништва, пре свега у европ ским земљама. Продужење животног века у индустријализованим земљама одвијало се постепено захватајући више генерација, те је постојао и дуг пери ______10
Milena Spasovski, Danica Šantić
од прилагођавања демографској транзицији у свим компонентама развитка становништва (опадање смртности одојчади и мале деце, смањење рађања, популациони раст градова, виши ниво образовања, економско активирање женског становништва, измене у обрасцима брака, пораст трошкова одгајања деце). У дугом историјском периоду одржаване су ниске стопе раста светског становништва, а чак су у појединим раздобљима оне биле негативне, посебно на регионалним нивоима. Бржи популациони раст у 19. веку у развијеним де ловима света карактеришу просечне годишње стопе од 0,7% у периоду 1800– 1850. и 1,0% у периоду 1850–1900. године. У неразвијеним деловима света је популације тада расла спорије, а просечне годишње стопе износиле су 0,5% у првој и 0,4% у другој половини 19. века. При таквим нивоима стопа пораста становништва остварена је 1. и 2. милијарда ст. у свету (Спасовски, М., 2001). Двадесети век, а посебно његова друга половина, може се оценити као век популационе експанзије и поларизације у популационој динамици из међу развијених и неразвијених земаља у корист ових других. У периоду 1900 1950. године становништво развијених региона расло је по просечној го дишњој стопи од 0,8%, а неразвијених региона по стопи од 0,9%. То показује да је до средине 20. века још увек постојала релативна уједначеност попула ционе динамике у свету, а после Другог светског рата кулминира диференци раност у расту становништва неразвијених делова света, док развијенији реги они улазе у биолошку и укупну депопулацију (Спасовски, М., 2001). Популациона експанзија јединствена у историји човечанства, позна та као демографска експлозија, догодила се после 50 их година 20. века у зе мљама у развоју и најмање развијеним земљама, те превагу у популационом расту у свету преузимају од тада земље неразвијених подручја Африке, Ази је и Латинске Америке. Ова појава је настала на основу смањења морталите та услед побољшања здравствених услова, сузбијања ендемичних болести и епидемија у свим мање развијеним деловима света, у којима је услед одржа вања високе плодности жена, уз смањење пре свега смртности одојчади и мале деце, дошло до историјски незапамћеног пораста броја становника. Слабо развијене земље суочиле су се са ситуацијом у којој индустријски развијене државе никада нису биле, а демографска експлозија је постала је један од кључних проблема савременог света, са реперкусијама у свим обла стима живота. Њен најважнији резултат је све израженија регионална дифе ренцираност демографских процеса, која се манифестује и у варирању стопа раста становништва на макро и мезо нивоу више него икада у историји. Управо због ове чињенице демографска ситуација у свету у првој деценији 21. века постала је много комлекснија у односу на раније историјске етапе. Популациони раст у свету од 50 их година 20. века пролази кроз више фаза. Прва фаза траје до 70 их година и повезана је са великом популационом експанзијом током две деценије након Другог светског рата у условима опа дања смртности становништва и у неразвијеним деловима света. Просечне го ______
11 Милена Спасовски, Даница Шантић
дишње стопе раста светског становништва повећане су са 1,8% 1950–1955. го дина до максималних 2,4% 1965. године. Другу фазу карактерише благ пад стопе пораста становништва током 70 их година на основу транзиције ферти литета, јер прихватање контроле рађања постаје свесна одлука све већег броја жена и мушкараца у свету. Просечна годишња стопа раста светског становни штва смањена је на 1,7% у периоду 1975–1980. године. Од 80 их до средине 90 их година 20. века настаје трећа фаза са релативно константним стопама раста светске популације. На основама промена у старосној структури станов ништва од краја 20. века до данас евидентно је брже опадање стопа раста светског становништва, а просечна годишња стопа износила је 1,3% већ у пе риоду 1995–2000, да би се до данас одржавала на нивоу од око 1%, уз даљи тренд благог смањивања до нивоа испод 0,5%, по пројекцијама становништва до 2050. године. Међутим, успоравање раста светске популације још увек није евидентно када су у питању апсолутне вредности. Годишње повећање свет ског становништва се кретало у просеку 47 милиона 1950–1955, до максимал ног просека у периоду 1985–1990. од 86 милиона становника, до 78 милиона 1995–2000. године колико износи и данас. Виднији резултат стабилизовања популационе динамике у свету очекује се тек средином 21. века са просечним годишњим растом испод 33 милиона становника (Спасовски, М., 2001).
Kарта 1. – Просечна годишња стопа пораста становништва у свету , 2005–2010.
Извор: U PFA , Population growth rate estimates for the period 2005 –2010 using the medium variant ______12
Milena Spasovski, Danica Šantić
У другој половини 20. века, у условима демографске експлозије ста новништво света је повећано за 3 милијарде за 40 година (1960–1999), а исто толики пораст се очекује у периоду прве половине 21. века (2000–2050). То значи да се у овом веку очекује пораст броја становника са 7 милијарди у 2011. на 9,3 милијарди у 2050. години (варирање пројекција на основу вишег и нижег фертилитета од 7,6 до 10,6 милијарди). и 10,1 милијарду у 2100, што је резултат раста становништва претежно у мање развијеним регионима света. Они су већ данас углавном густо насељени и недовољно припремљени за еко номско активирање и укључивање у друштвене токове све бројнијих генера ција младих и образованијих људи, што је важан фактор демографског, еко номског, социјалног развоја на националном, регионалном и глобалном ни воу. Демографски фактор је и важан чинилац савремене и будуће политичке стабилности у свету, али и генератор регионалних нестабилности (као нпр. у Северној Африци, Блиском Истоку), (Bloom D.E. 2001, таб. 1).
Табела 1. – Број становника и просечне годишње стопе пораста становништва по регионима света , 1950–2100.
Просечне годишње стопе Број становника (у милијардама) пораста (%) 1950. 2000. 2011. 2050. 2100. 1950 2000. 2000 2050. 2050 2100. Свет 2,5 6,1 7,0 9,3 10,1 1,8 0,8 0,2 Развијени 0,8 1,2 1,2 1,3 1,3 0,8 0,2 0,0 региони Региони у 1,7 4,9 5,7 8,0 8,8 2,1 1,0 0,2 развоју
Извор: David E. Bloom , 7 Billion and Counting, Population, American Association for the Advancement of Science , VOL 333 , July 2011 . (www.sciencemag.org)
Просечне годишње стопа раста становништва света износиле су у периоду 1950–2000. године 1,8% уз евидентне разлике у развијеном свету од 0,8% (Европа, Северна Америка, Аустралија, Нови Зеланд и Јапан) до 2,1% у мање развијеним регионима (Африка, Азија без Јапана, Латинска Америка и Кариби, Меланезија, Микронезија и Полинезија). Процењује се да ће у пр вој половини 21. века (2000–2050) доћи до смањења просечне годишње сто пе раста на 0,8%, што је сагласно стабилизацији апсолутног просечног годи шњег пораста светског становништва уз даље видне разлике међу региони ма различите развијености: 0,2% у развијеним и 1,0% у мање развијеним ре гионима. Према пројекцијама УН у другој половини 21. века (2050–2100) просечна годишња стопа раста светског становништва износиће свега 0,2% и она ће бити резултат раста становништва у мање развијеним регионима, док ће развијене регионе одликовати нулти раст или смањење броја становника. По средњој варијанти пројекција у свету се очекује до 2100. го дине раст популације на 10,1 милијарду (Bloom D. E. 2011. таб. 1). ______
13 Милена Спасовски, Даница Шантић
Као последица наведених трендова у стопама раста становништва по регионима различите развијености, драстично су промењени односи њи хових укупних популационих потенцијала од средине 20. до средине 21. ве ка, у корист јачања укупних људских ресурса у земљама Трећег света. У развијеним државама света 1950. године живело је око 800 милиона станов ника, а у државама у развоју 1,7 милијарди. Тај однос је 2011. године 1,2 ми лијарде према 5,7 милијарди, а 2050. године ће износити 1,3 милијарде пре ма 8,0 милијарди становника. То значи да су половином 20. века укупни по пулациони потенцијали неразвијених држава двоструко већи, а средином 21. века 6 пута већи од људских ресурса у развијеним регионима света, што показује изузетну сложеност када је у питању поларизованост демографског развитка света (Спасовски, М., 2001).
Графикон 2. – Популациона динамика у свету , 1950 –2050.
Извор: U.S. Census Bireau , International Programs Center , International Database and unpublished tables , 2005 ______14
Milena Spasovski, Danica Šantić
Према подацима француског Националног института за демографске студије (INED) и подацима УН и за овакав демографски раст ''најзаслужнији'' је афрички континент, где се број становника повећава неслућеном брзином, од 250 милиона становника 1950. до 1 милијарде 2011. године, што је четво роструко повећање броја становника. Већ 2050. године се очекује да Африка буде дом за чак 2,2 милијарде људи, а 2100. за више од 3 милијарде људи. Треба нагласити да се наведена популациона експанзија у Африци одвија и у условима повећане смртности и опадања средњег трајања живота услед ин фекције ХИВ а и смртности од сиде (најбржи пораст броја становника се оче кује у Нигерији и Етиопији). Бржи популациони пораст од друге половине 20. века до данас се бележи и на Арабијском полуострву, као и областима Пред ње Азије све до Индије. Демографску судбину европског континента до сре дине 21. века обележиће биолошка и укупна депопулација, односно пад броја становника са 736 на 685 милиона, што ће удео европског становништва у светској популацији свести на свега 7,2%. Највеће популационо опадање има ће земље Источне Европе (са 295 на 231 милиона становника) и Јужне Европе (са 155 на 150 милиона становника). Ако се упореде укупни популациони по тенцијали Европе и Африке од 50 их година 20. века до данас види се да је на почетку овог периода Европа имала двоструко већи број становника. Број ста новника у Африци је у 2000. години незнатно већи, док ће према пројекцијама 2050. у Африци живети 3 пута више, а 2100. године 5 пута више становни штва у односу на Европу (Bloom D. E. 2001, таб. 2). Диференцираност популационе динамике на нивоу континената еви дентна је кроз цео 20. век. Стопе раста становништва су у периоду 1900 1950. биле највише у Латинској Америци и Карибима 2,6%, у Аустралији и Океанији и у Африци 2,1%, док је најмањи износ забележен на европском континенту од 1% (Спасовски, М., 2001.) Током друге половине 20. века раз лике по континентима су остале готово идентичне, чак и уз минимално по већање, што значи одржавање поларизованости динамике у току читавог прошлог века, што неминовно има инерцију и у 21. веку. Тако су највеће просечне годишње стопе пораста становништва у периоду 1950–2000. годи не биле су у Африци са 2,5%, Латинској Америци са 2,3% и Азији са 1,9%. Најмања забележена стопа пораста је била у Европи и то 0,6%, што је чак 4 пута мање од вредности овог показатеља у Африци. У периоду 2000 2050. година вредности стопа пораста ће опасти на свим континентима и то најви ше у Азији (0,6%) због драстичног опадања фертилитета у Кини услед поли тике једног детета, као и тренда опадања фертилитета у Индији и другим ви сокофертилитетним државама овог континента. Највећа просечна годишња стопа пораста биће у Африци са износом од чак 2%, док ће европски конти нент имати нулту стопу раста, односно стагнацију или опадање укупног броја становника. Овако висока стопа раста становништва афричког конти нента показује на тренд удвостручења популације у првој половини 21. века ______
15 Милена Спасовски, Даница Шантић
за свега 35 година. Овај континент, а посебно део јужно од Сахаре ће тако постати главни извор пораста светске популације. То говори да се попула циона експлозија, која се јавила у другој половини 20. века у земљама Афри ке, Азије и Латинске Америке, у 21. веку у новој форми обнавља само у Африци. То је резултат непрекидног одржавања младе старосне структуре, несинхронизованог смањивања фертилитета у условима опадања смртности до 80 их година 20. века. Тако се у наредним деценијама и у условима пове ћања смртности услед ХИВ а и сиде у последње три деценије на овом кон тиненту одржава инерција демографских трендова успостављена после Дру гог светског рата. У периоду 2050–2100. према пројекцијама УН а стопе по раста ће бити негативне на чак 3 континента: у Азији 0,2%, у Европи 0,1% и у Латинској Америци и Карибима 0,3%. Африка ће и даље чврсто држати примат у вредностима овог показатеља и поред двоструког смањења овог показатеља оне ће и даље бити највише у свету 1,0% (Bloom D. E. 2001, таб. 2).
Табела 2. – Број становника и просечна годишње стопе пораста становништва по континентима , 1950 –2100.
Број становника Просечне годишње стопе (у милијардама) пораста (%) 1950. 2000. 2011. 2050. 2100. 1950 2000. 2000 2050. 2050 2100. Свет 2,5 6,1 7,0 9,3 10,1 1,8 0,8 0,2 Африка 0,2 0,8 1,0 2,2 3,6 2,5 2,0 1,0 Азија 1,4 3,7 4,2 5,1 4,6 1,9 0,6 0,2 Европа 0,5 0,7 0,7 0,7 0,7 0,6 0,0 0,1 Л. Америка 0,2 0,5 0,6 0,8 0,7 2,3 0,7 0,2 С. Америка 0,2 0,3 0,3 0,4 0,5 1,2 0,7 0,3 Океанија 0,0 0,0 0,0 0,1 0,1 1,8 1,1 0,4 Извор: David E. Bloom , 7 Billion and Counting , Population , American Association for the Advancement of Science , VOL 333 , July 2011 . (www.sciencemag.org)
Данас постоје видне варијације у просечним стопама пораста ста новништва континената. У Азији се крећу од 3,1% у Авганистану и Ираку, 0,5% у Кини, до негативних вредности у Јапану од 0,1% и Грузији од 0,6%. У Латинској Америци и Карибима стопе варирају од 2,5% у Гватемали до 0,4% на Куби. На афричком континенту је распон просечних стопа пораста становништва знатно израженији, са распоном од 3,5% у Нигеру до 0,6% на Маурицијусу и у Јужноафричкој Републици. Поларизација у популационој динамици на нивоу држава и између појединачних народа данас је још јача него у прошлости, а манифестује се кроз све компоненте демографског раз витка. Из тог разлога су демографски изазови у врху приоритета држава и влада света (Bloom D. E. 2001). Крајем 20. века десет земаља света са преко 10 милиона становника (Кина, Индија, САД, Индонезија, Бразил, Пакистан, Нигерија, Бангладеш, Ру сија, Јапан) чиниле су 60% прираштаја светске популације, од чега је Индија ______16
Milena Spasovski, Danica Šantić
учествовала са 21% и Кина са 15%. Ранг првих 10 држава по укупним потен цијалима од 1950. до 2050. године се мења, што је у корелацији са напред де финисаним трендовима у стопама раста, које кумулирају трендове у брзини одвијања транзиције компоненти демографског развитка. У десет најмного људнијих држава света у 2011. години живело је готово 4 милијарде људи, од носно више од половине укупне светске популације. Најмногољудније земље света су задржале високе рангове у целокупном посматраном периоду (Кина, Индија, САД). Међу првих 5 држава по броју становника у 1950. години нала зиле су се и четири европске земље: Русија, Немачка, Велика Британија и Италија. Педесет година касније од европских држава у првих десет је остала једино Русија, а нове државе са повећаном популацијом и рангом су Паки стан, Нигерија и Бангладеш (World Population Prospects, 2005).
Табела 3. – Ранг држава према броју становника , 1950–2050.
Ранг 1950. Број ст. 2011. Број ст. 2050. Број ст. држава година (у милио.) година (у милио.) година (у милио.) 1. Кина 555 Кина 1 350 Индија 1 590 2. Индија 357 Индија 1 180 Кина 1 390 3. САД 158 САД 310 САД 395 4. Русија 103 Индонезија 236 Индонезија 285 5. Јапан 84 Бразил 198 Нигерија 258 6. Индонезија 79 Пакистан 181 Пакистан 253 7. Немачка 68 Бангладеш 154 Бразил 253 8. Бразил 54 Нигерија 146 Бангладеш 242 9. В. Британија 49 Русија 140 ДР Конго 177 10. Италија 47 Јапан 128 Мексико 139
Извор: World Population Prospects , The 2004 Revision , Volume I: Comprehensive Tables , United ations World Populationstimates and Projections , United ations , ew York , 2005 .
У првим деценијама 21. века доћи ће до значајне промене ранга нај многољуднијих земаља света, јер ће Индија од 2025. године престићи Кину по броју становника. Нека предвиђања су, такође, да ће се број становника Нигерије повећати са 146 милиона почетком 21. века на чак 750 милиона ста новника 2050. године, као и да ће Етиопија забележити интензиван раст ста новништва, са 80 на 174 милиона лица. Насупрот њима, знатан број држава које су већ деценијама у биолошкој депопулацији, смањиће своје укупне по пулационе потенцијале. То је и њихов прворазредни демографски изазов, који има последице на остале елементе демографског развитка (миграције станов ништва, процес старења, обнова демографских резерви за радну снагу итд.). Тако на пример, у Немачкој ће се број становника смањити са данашњих 82 милиона на 72 милиона становника у 2050. години. Европска Унија (27 зема ља) 2011. године имала је 502 милиона становника, а до 2050. године у усло вима наведених демографских трендова имаће незнатно повећање на свега 513 милиона становника. Највећи пораст популације (од око 800 милиона љу ______
17 Милена Спасовски, Даница Шантић
ди) у наредних пет деценија (2011–2050) очекује се у подсахарској Африци, где ће се ДР Конго придружити Нигерији на листи десет најмногољуднијих земаља. Насупрот томе, више од половине развијених земаља света, укључу јући и земље Источне Европе и бившег Совјетског Савеза, очекује пад броја становника у наредних 50 година. Индија је, од 1950. године, допринела пора сту светске популације више од било које друге земље света, а у наредним де ценијама ће постати најмногољуднија држава, док се у Кини очекује смањење броја становника (World Population Prospects, 2005, таб. 3). Диференцијални трендови демографског раста су битно утицали на географски размештај и односе у популационим потенцијалима појединих континената, регија и група земаља. Од укупног броја становника планете 1750. године у Азији је живело 64%, у Европи 21% и у Африци 13%, док су остали континенти били ретко насељени. До почетка 20. века највећи попула циони пораст је забележен у Европи, па је и удео укупног становништва пове ћан на 25%. Популациони пораст је био интензиван и у новоколонизованим регионима света, пре свега Северној и Јужној Америци, у којима је живело укупно 10% светског становништва. Удео Азије и Африке се у укупној свет ској популацији у овом периоду смањио и то на 57%, односно на 8%. У другој половини 20. века смањује се удео становника Европе у укупном становни штву света. Наиме 1950. године тај удео је износио 21,7%, док се крајем про шлог века преполовио на свега 12,4%, а данас износи свега 7%. И Северна Америка бележи смањење удела становништва у укупном и то са 6,8% 1950. година на 5,2% 1998. године. Остали континенти су повећали уделе у укупној светској популацији. Удео становништва Азије је повећан са 55,6% 1950. го дина на 60,7% 1998. године, удео становника Африке са 8,8% на 12,7% и Ла тинске Америке и Кариба са 6,6% на 8,5% у укупном светском становништву (Спасовски, М., 2001). У Азији у првој деценији 21. века и даље живи највише светског становништва са уделом од 60% и трендом смањења до 2050. године на 55%. Други најнасељенији континент на свету је Африка и у њему живи данас 15% укупне светске популације, а према пројекцијама УН у Африци ће до 2050. године живети чак 24% укупне популације (Bloom D. E. 2011).
Најважнији демографски и друштвени изазови сучељени са по пулационом експанзијом и депопулацијом у свету
Поводом рођења седмомилијардитог становника света актуелизују се дискусије о бројним дивергентним трендовима у развитку становништва: природном обнављању становништва, миграцијама становништва, структур ним одликама, распореду, густини и концентрацији популације на различи тим територијалним нивоима. Поларизација у достигнутом нивоу транзиције природног обнављања становништва у свету је главни разлог дивергентних трендова у популационој динамици. Стопа кумулативног фертилитета смање ______18
Milena Spasovski, Danica Šantić
на је у свету као целини у периоду 1950–2011. годинe са 5,0 на 2,5 деце по же ни, а њен распон се у 2011. кретао од 4,4 деце у Африци, 2,2 деце у Латинској Америци до 1,6 деце у Европи. Још драстичнији су примери нивоа кумула тивног фертилитета по државама, а они варирају у Африци између 2,0 у Туни су и 7,0 деце у Нигеру; у Азији између 1,4 деце у Јапану, 1,6 у Кини до 6,2 де це по жени у Авганистану. Транзиција морталитета становништва света се сматра највећим достигнућем у развитку човечанства, јер је и животни век у периоду 1950–2011. глобално продужен са 46 на 69 година, уз евидентан на предак и код развијених (са 65 на 78 година) и код мање развијених региона света (са 41 на 67 година). У истом периоду смртност одојчади смањена је у свету за око 2/3 (са 209‰ на 62‰), у развијеним регионима за скоро 8 пута (са 79‰ на 8‰), а у неразвијеним регионима света за 4 пута (са 240‰ на 68‰). Наведено опадање морталитета и продужавање средњег трајања живота, по себно у неразвијеним регионима света одлучујући је фактор наведене попула ционе експанзије, као и њене регионалне поларизације (Bloom E. D. 2011). Промене у природном обнављању становништва прати и јачање свих облика миграција становништва, те се 21. век може означити и као век међународних миграција (легалне, илегалне миграције, избегла, прог нана и расељена лица, тражиоци азила, трговина људима). Модерне мигра ције становништва, пре свега на релацији село град, неразвијени развијени региони, мањи градови већи регионални центри, односно главни градови и мегалополиси, развијане током 20. века, довеле су до значајног преразме штаја становништва. У периоду 1950–2011. године урбано становништво у свету повећано је са 29% на 51%, и то у развијеним регионима са 53% на 75%, а у регионима у развоју са 18% на 46%, што значи да по први пут у историји човечанства градови имају веће популационе потенцијале у одно су на сеоска насеља и рурални простор. Отуда се као важан изазов у 21. ве ку на свим регионалним нивоима намеће питање квалитета живота станов ништва у градовима, што тражи унапређење планирања просторног разво ја у националним и глобалним оквирима (UNPFA, 2011). У немогућности да овом приликом наведемо и многе друге важне демографске изазове, напомињемо да ће 21. век бити и век убрзаног старе ња популације, посебно у развијеним депопулационим регионима и земља ма, и поред чињенице да је данас у свету 43% популације млађе од 25 го дина. Родна равноправност, односно равнотежа полне структуре такође је важан сегмент међу изазовима у 21. веку, јер се назнаке поремећаја у овој сфери демографског развитка већ назиру и то у државама са политиком 1 детета (Кина), као и у појединим изразито имиграционим државама и реги онима (САД). Зато је веома важно скретање пажње на потребу веће помо ћи младима у сиромашним земљама, као и старима у развијеним земљама света, што је изазов пред којим се у 21. веку налазе све државе, као и све институције међународне заједнице. ______
19 Милена Спасовски, Даница Шантић
Рођење седмомилијардитог становника света актуелизовала је не само питања демографског развитка већ и многа друга питања и проблеме у свим сферама људског живљења на планети. Популациона експанзија регионално и глобално значи притисак на ресурсе: храну, воду, изворе енергије и земљи ште. Пред човечанством су дакле, изазови везани за исхрану становништва, снабдевање чистом пијаћом водом, нарастајуће сиромаштво, повећање обра дивих површина, климатске промене, заустављање даљег нарушавање екоси стема, и бројни други. Фонд Уједињених нација за становништво посебно ин систира на последицама све већих демографских притисака у домену борбе против сиромаштва и очувања животне средине. Изнето је да од 7 милијарди становника данас 1,5 милијарди људи живи у апсолутном сиромаштву (зара ђује мање од 1$ дневно), док чак 1 милијарда лица гладује и свакодневно у свету умире од глади 17.000 деце. Бројни светски парадокси су већ наведени у претходном тексту, али поново истичемо чињеницу да се деценијама у свету производи довољно хране за сво становништво планете, међутим, она се у бо гатом свету расипа, а у сиромашним регионима људи пате због недовољне ис хране и умиру од глади. У извештају UNPFA наводе се као прворазредни иза зов недостатак воде, јер се очекује да ће се свет 2030. суочити са дефицитом во де од 40%. Како обезбедити одржив развој и популациону политику, која ће би ти у његовој функцији на регионалном, националном и глобалном нивоу и даље остаје питање за чијим ће се одговорима непрекидно трагати (UNPFA, 2011).
Србија пред будућим изазовима смањења и изумирања становништва
Док светска популација убрзано расте у последње четири деценије, становништво Србије, српски народ, као и већину етничких заједница у Срби ји одликује биолошка и укупна депопулација. Србија је у периоду после Дру гог светског рата једина земља у Европи у којој су територијално и етнички егзистирала у свету евидентна два модела природног обнављања становни штва, и то модел проширене природне репродукције и популационе експанзи је код Албанаца, Рома, Муслимана и Бошњака и модел недовољне замене гене рација и смањења популационих потенцијала код Срба, Мађара, Хрвата, Влаха и већине осталих етничких заједница. Они су, уз смањење морталитета, про дужења средњег трајања живота и у условима јачања свих облика просторне мобилности становништва, определили трендове у формирању укупних попу лационих потенцијала, а произвели су популациону експанзију на Косову и Метохији и биолошку и укупну депопулацију у Ц. Србији и Војводини. Број становника у Републици Србији повећан је у периоду 1948–1991. године са 6,5 на 9,8 милиона; у Централној Србији са 4,1 на 5,8 милиона; у Војводини са 1,6 на 2 милиона; на Косову и Метохији са 732 хиљаде на про цењених 1,9 милиона. Просечну годишњу стопу раста становништва Ц. Срби је одликује у периоду 1948–2002. континуирано опадање и достизање нега тивних вредности у међупописном периоду 1991–2002. године (1,4% од 1948– ______20
Milena Spasovski, Danica Šantić
1953. до 0,02% 1991–2002). У Војводини је, услед имиграција, стопа раста становништва одступала од дугорочне тенденције опадања (1953–1961. услед колонизације после Другог светског рата и 1991–2002. године услед избегли штва из република претходне Југославије), а негативна стопа забележена је у периоду 1981–1991. од 0,01%. На Косову и Метохији популациона експанзи ја постигнута је са просечним годишњим стопама раста од 2,0% у свим међу пописним периодима од 1948–1991. године. Дуплирање броја становника у овој покрајини остварено је за око 33 године. У Србији (без Косова и Метохи је) апсолутни пораст становништва износио је 1,7 милиона од 1948–2002, а на овом простору је 2002. године живело 7,5 милиона људи (Ђурђев, Б., 2006). Република Србија (без Косова и Метохије) је према првим резултати ма пописа 2011. имала 7.120.666 становника, што је за 377.335 лица мање него у попису 2002. године, што је смањење од 5%. На Косову и Метохији попис становништва није извршен још од 1991. године па је 2009. према проценама на том простору живело 1.805.000 лица (Ficher Weltalmanach, 2011). Са стано вишта постојећих трендова демографског развитка смањење укупног станов ништва Србије је очекивано. Међутим бројне вредности за које је смањена популација морају се анализирати у условима ограничења. Није пописано укупно становништво услед бојкота пописа албанског живља у општинама Бујановац и Прешево, што је био случај и у претходним пописима. Истовре мено, није у потпуности уједначена методологија пописивања сталног станов ништва 2002. и 2011. године. Тако се идентична методологија у ова два попи са односи на пописивање сталних становника која су на територији Србије боравила дуже од годину дана, што је сагласно међународним препорукама. Међутим, то није случај када су у питању расељена лица са Косова и Метохи је, којих је 2002. било око 250.000 на територији Централне Србије и Војводи не, а која су у попису 2011. године ушла у састав сталног становништва Срби је. Постоје и друга методолошка ограничења (нпр. начин пописивања станов ништва у иностранству), али сва она неће нарушити започети тренд укупног бројчаног смањења популационих потенцијала Србије, који ће се у наредним деценијама интензивирати. Томе у прилог иде и вредност просечне годишња стопа опадања популације у Србији у периоду 2002–2011. од 3,5‰ (РЗС, 2011). Први резултати пописа становништва у 2011. показали су сву сложе ност и диференцираност демографских трендова на различитим регионалним нивоима. При том се по интензитету пораста, као пол концентрације станов ништва издваја регион Београда у коме је 2011. пописано 1.639.121, што је по раст од 4% у односу на 2002. Пораст броја ст. је забележен у 22 општине Ср бије, од чега 11 београдских, нишка општина Пантелеј, затим у општинама Нови Сад, Крагујевац, Краљево, Јагодина, Нови Пазар, Врњачка Бања, Тутин, Костолац, Петроварадин. Пораст броја ст. је забележен у 22 општине, а опада ње броја ст. у 146 општина. Ово је резултат превасходно досељавања ст., а у општинама Тутин и Нови Пазар вишег нивоа наталитета ст. (РЗС, 2011). ______
21 Милена Спасовски, Даница Шантић
Карта 2. – ОпштинеРепублике Србији према порасту паду броја ст. (2002=100 )
Извор: РЗС , 2011 . ______22
Milena Spasovski, Danica Šantić
Насупрот овим су готово сви простори Централне Србије и Војводи не, које карактерише биолошка и укупна депопулација. Тако највеће попула ционо опадање у периоду 2002–2011. године је забележено у источној и ју жној Србија, где је популација смањена за преко 200.000 лица или за 11%. Чак у 85 општина Централне Србије и Војводине број становника је за протеклих 9 година смањен за 10 % и више. Општине са највећим падом броја становни ка су: Црна Трава (смањење за 1/3), Мајданпек, Бабушница, Гаџин Хан, Боси леград, Трговиште, Ражањ, Нова Црња, Сечањ и Рековац. Опадање броја ста новника је забележено и у шест општина региона Београд: Стари Град, Вра чар, Савски Венац, Нови Београд, Лазаревац и Сопот (РЗС, 2011). Такође, 11 насеља нема становника, што је за 2 насеља више него у претходном попису. Забрињава чињеница да се број насеља са мање од 100 становника у периоду 2002 2011. године повећао са 707 на 975, док је према новом попису евиден тирано чак 85 сеоских насеља са мање од 10 становника. То показује брзину одвијања биолошке и укупне депопулације (РЗС, 2011). Становништво Централне Србије и Војводине одликује у последње четири деценије биолошка депопулација, која кореспондира са демографским трендовима у земљама Европе. У Србији је стопа кумулативног фертилитета данас 1,4 деце по жени, уз вишедеценијски ниво испод просте замене генера ција. У последњих 10 година у чак 370 сеоских насеља није се родила ни јед на беба. Демографи предвиђају да ће се највероватније до 2050. године у Ср бији смањити становништво за око 500.000, тј. на око 6 милиона. Отуда се као прворазредни изазов пред наше друштво поставља достизање нивоа просте замене генерације, јер од нивоа биолошке репродукције зависе укупни демо графски потенцијали, али и опстанак друштва. Проста замена генерација, сма њивање плодности по националности, уз активнију политику према миграци јама може довести до ублажавања све израженије мезорегионалне диферен цијације Србије у трендовима популационе динамике. Питање опадања броја становника у већини сеоских насеља Србије мора се повезати са историјским наслеђем мреже насеља, заостајањем развоја пољопривреде, сагледавањем ло калних ресурса за развој и другим факторима који би кроз нову валоризацију могли ублажити изумирање сеоских насеља и руралних простора. Још већа пажња научне и стручне и укупне јавности мора се преусмерити на градове регионалне и локалне центре, који интензивирањем исељавања младог и рад носпособног становништва и убрзавањем биолошке депопулације у најнови јем периоду губе популационе потенцијале. У тој групи је и 17 градова Србије са више од 50.000 ст., у којима живи 36% укупне популације, и који својим положајем, природним и створеним ресурсима имају све услове за бржи еко номски развој сразмеран њиховој улози у мрежи урбаних центара Србије. На основу резултата пописа становништва који се одржавају у го дини рађања седмомилијардитог становника планете може се закључити да се Србија данас налази међу земљама које се суочавају са смањењем по ______
23 Милена Спасовски, Даница Шантић
пулације и страхом од изумирања. Демографско старење је прворазредни демографски изазов пред Србијом у 21. веку, јер ће просечна старост ста новништва Србије 2050. године достићи по проценама чак 47 година, ста рији од 65 година чиниће ¼ популације, а најстарији, 70 година и више, 7,6% у укупном становништву. Алармантно је просторно ширење овог процеса од југоисточне и источне Србије, ка осталим деловима Централне Србије и од пограничних простора ка унутрашњости Војводине. Србија, земља великих миграција у прошлости и данас, тренутно је држава са нај већим бројем избеглих и расељених лица у Европи, са сталним порастом броја илегалних миграната и тражиоца азила и са очекивањем између 50 и 100.000 повратника миграната по споразуму о реадмисији. Чињеница је да српска дијаспора броји између 3,5 и 4,5 милиона људи, међу којима је зна тан број високо образованих лица, али је и поред настојања државе, њихов повратак мало вероватан у условима транзиције привреде, економске кри зе и сиромаштва (Спасовски, М., Девеџић, М., 2010). Пред Србијом су бројна отворена питања и проблеми везани за све сегменте демографског развитка. Популациона политика у домену ферти литета, смртности, миграција, старења становништва, урбанизације, разме штаја, густине и концентрације становништва мора се ослањати на иску ства појединих земља света, али уз уважавање утемељења демографских процеса у особеном природном, историјском, друштвеном, привредном и културном миљеу Србије.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
National Geographic (2011), 7 Billion People , Special Issue, October. Спасовски, М. (2001). Популациона експанзија и демографска подељеност света у 20. веку , Демографски процеси у СР Југославији, IX Еколошка истина, Зајечар. United Nations Population Fund (2011): The State of World Population 2011 – People and possibilities in a world of 7 billion, UNPFA, New York. www.unfpa.org David E. Bloom (2011). 7 Billion and Counting, Population, Science, American Association for the Advancement of Science, Vol 333, Washington DC, USA. www.sciencemag.org David E. Bloom, D. Canning, (2011) Booms , Busts and Echoes , Finance & Development Magazine, International Monetary Fund, Washington DC. United Nations (1995b); U.S. Census Bureau, International Programs Center, International Data Base and unpublished tables. U.S. Census Bireau (2005). International Programs Center, International Database and unpublished tables World Population Prospects (2005). The 2004 Revision, Volume I: Comprehensive Tables, United Nations World Populationstimates and Projections, United Nations, New York. Спасовски, М., Девеџић, М. (2010). Становништво и демографски изазови , Путо каз ка одрживом развоју Национална стратегија одрживог развоја, Београд.
______24
Milena Spasovski, Danica Šantić
Ђурђев, Б. (2006). Кретање становништва Србије према досадашњим пописима становништва . У Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. годи не, уредник Пенев Г. Републички завод за статистику, Институт друштвених нау ке Центар за демографска истраживања, Друштво демографа Србије, Београд. Први резултати пописа становништва 2011. године, Републички завод за статисти ку, Београд. Der Neue Fischer Weltalmanach 2012, Zahlen Daten Fakten, Frankfurt am Main, 2011.
Milena Spasovski Danica Šantić
SEVE BILLIO PEOPLE LIVE O THE EARTH POLARIZATIO OF DEMOGRAPHIC DEVELOPME T AT THE BEGI I G OF 21 ST CE TURY
Summary
The United Nations declared that the baby Danica May Camacho born in the Philippines capital Manila on October 31, 2011th is the 7 th billion citizen of the world. The birth of 7th billion baby occurs as result of population expansion, what was the important determinant in demographic trends, especially in second half of 20th century. Demographic trends in all spheres became more complex at the beginning of the 21st century than ever in history. Global demographic challenges with a trend of increase are manifested through the demographic contradictions the expansion of population in underdeveloped parts of the world on one side and depopulation in developed parts of the world on the other side, multiplied with the repercussions in all areas of life. The paper analyzed the changes in population number and growth rates in the world, developed and developing regions, by continent and states, in a historical context, especially in 19th and 20 century. The Republic of Serbia is facing challenges of population reduction and extinction like many other European countries. The total number of people in Republic of Serbia increased from 6.5 to 9.8 million people in period 1948–1991. In central parts of Serbia that increase was from 4.1 to 5.8 million, in Vojvodina from 1.6 to 2 million and in Kosovo and Metohija from 732 thousand to an estimated 1.9 million people. Average annual rate of population growth in Central Serbia shows the continuous decline in the period 1948–2002. (1,4%) reaching negative values in period 1991–2002. ( 0,02%). In Vojvodina due to immigration, population growth rate deviated from the long term declining trend and negative growth rates recorded in period 1981–1991. ( 0,01%). In the region of Kosovo and Metohija population expansion was achieved with an average annual growth rate of 2.0% in all inter censal period of 1948–1991. Doubling the number of inhabitants in the province was achieved in about 33 years. In Serbia (excluding Kosovo and Metohija) the absolute increase in population was 1.7 million from 1948–2002. Total number of population of our country (excluding Kosovo and Metohija) was 7.5 million according to census data in 2002. In the Republic of Serbia (excluding Kosovo and Metohija) according to census data 2011. lived 7,120,666 people which is a decrease of 5% or 377,335 persons in comparison to the 2002 Census year. This is supported by the value of the average ______
25 Милена Спасовски, Даница Шантић annual rate of decline of population ( 0.57%). in the period 2002–2011. The first results of the census in 2011. shows the complexity and differentiation of demographic trends in the different regional levels. Intensive population increase and population concentration is evident in the city of Belgrade, with growth of 63,000 persons in 9 years. Today in Belgrade live 1,639,121 persons. Population growth was recorded in 22 municipalities in Serbia, and population decline in 146 municipalities during the period 2002–2011. The highest values of population decline is in eastern and southern parts of Serbia, with 200,000 persons or 11% less than 9 years ago. In 85 municipalities in Central Serbia and Vojvodina population for the past 9 years was reduced by 10% or more. Number of setlements without population increased only for two new settlements (from 9 to 11 villages). That trend does not fully reflect the devastating consequences of depopulation, but if we take in consideration number of settlements with 10 and less inhabitants (85), we can get the real picture. In addition to the above text is the fact that the number of settlements with less than 100 population increased by 9 years from 707 to 975 villages, as evidence of the speed of the biological and the total depopulation. The republic of Serbia, country whith the great migrations in the past and present time is currently a country with the largest number of refugees and displaced persons in Europe, with constantly increasing number of illegal migrants and asilum seekers. The Serbian diaspora numbers between 3,5 and 4,5 million people including significant number of highly educated people but for the moment their return in conditions of economic crisis and poverty is not realistic. Serbia is facing with number of open questions and problems related to all aspects of population development which must rely on the expirience of chosen world states, respecting the establishment of demographic processes in special natural, hisorical, social, economic and cultural milieu of our country.
______26
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.113(470+470.67) ”1950/2050” Прегледни чланак Review article
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
ПРОГНОЗИРОВАНИЕ ДЕМОГРАФИЧЕСКОГО РАЗВИТИЯ РОССИИ И ДАГЕСТАНА
Аннотация: Обсуждаются методологические подходы и результаты демографического прогнозирования развития народонаселения России и ее самого южного региона – Республики Дагестан. Согласно заключениям прогноза уровень естественного прироста дагестанского населения даже при благоприятных экономических тенденциях развития республики в среднесрочной и долгосрочной перспективе не будет значительным. Результаты прогноза могут быть использованы при научном обосновании главных направлений демографической политики и стратегии социально экономического развития Дагестана.
Ключевые слова: Россия, Дагестан, прогнозирование, инерционный и целевой подходы, рождаемость, смертность, миграция, сценарии демографического развития
Извод: Разматрају се методолошки приступи и резултати демографског прогнози рања развитка становништва Русије и њеног најјужнијег региона – Републике Да гестан. Према закључцима прогнозе ниво природног прираштаја дагестанског ста новништва чак при повољним економским тенденцијама развоја републике у средњорочној и дугорочној перспективи неће бити значајан. Резултати прогнозе могу бити коришћени при научном образлагању главних праваца демографске по литике и стратегије социјално економског развитка Дагестана.
Кључне речи: Русија, Дагестан, прогнозирање, инертни и циљани приступи, на талитет, смртност, миграције, сценарији демографског развитка
Демографические исследования Республики Дагестан часто строятся на сравнении с более общими, но вместе с тем не менее детализированными в информационно статистическом плане показателями по стране в целом. Такого рода сопоставления позволяют решить различные научные задачи, в частности общественно географического и этнополитического порядка. Одна из таких задач – сравнительный анализ и прогноз воспроизводства этнических дагестанцев и всего многонационального сообщества Российской Федерации. В свете задач совершенствования в стране устоев федерализма приобретает научный интерес проблема соотношения демографических тенденций развития, с одной стороны, малых народов, к каковым относятся дагестанские этносы, а с другой – самой многочисленной, а потому и в решающей степени определяющей характер воспроизводства населения страны – русской национальности.
______27 ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
Опираясь на фундаментальные методологические принципы социального прогнозирования, известные российские обществоведы Е.М. Андреев и В.Г. Вишневский совместно со специалистами из Центра демографии и экологии человека при Институте народнохозяйственного прогнозирования РАН (г. Москва) в самом начале нынешнего столетия подготовили прогноз изменения численности населения России до 2050 г. [1]. По этой же методологии разрабатывался и наш прогноз демографического развития Дагестана, методическим базисом которого явилось сопоставительное обобщение инерционного (генетического) и целевого подходов к прогнозированию. В первом случае (инерционный прогноз) анализировались наблюдаемые тенденции рождаемости, смертности и внешней миграции до 2000 г. включительно. Затем определялась совокупность возможных сценариев продолжения каждого из этих трех процессов до 2025 и 2050 гг. Во втором случае (целевой прогноз) рассматривалась совокупность тех же самых изменений (в показателях рождаемости, смертности и внешней миграции), возможных при заданных прогнозистами конкретных целях. Для России такой целью явилось сохранение постоянной численности населения в условиях ее нынешнего катастрофического падения, а для Дагестана – сохранение существующих темпов увеличения численности населения. В логическом плане инерционный прогноз служит первым этапом исследования, на основе которого определяется целый "веер" вероятных, т.е. возможных с точки зрения реальных тенденций, траекторий демографического развития рассматриваемых территорий (в нашем случае – Российской Федерации в целом и Республики Дагестан в частности). Ключевой задачей этого этапа исследования явилось установление двух наиболее вероятных тенденций с предельно низкими (пессимистическими) и предельно высокими (оптимистическими) значениями. Итогом же целевого прогнозирования служит установление наиболее вероятного (среднего) сценария демографического развития территории. Определение такого сценария возможно лишь после совмещения данных инерционного и целевого прогнозов. Инерционные сценарии изменения уровня рождаемости . Рождаемость в России снижалась на протяжении всего XX в. В середине 60 х гг. она впервые опустилась ниже уровня простого возобновления поколений (2,11 2,15 ребенка на одну женщину за весь ее репродуктивный период) и продолжала падать. С 1959 по 1993 гг. суммарный коэффициент рождаемости сократился в стране почти вдвое – с 2,63 до 1,37. В последующие 90 е гг. эта тенденция заметно усилилась. В 1999 г. данный показатель упал до 1,16 ребенка на одну российскую женщину. Такие изменения в целом соответствуют тенденциям, которые в ушедшем веке были свойственны большинству других индустриально развитых стран мира. ______28
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
Иная картина наблюдалась в Дагестане, где рождаемость на протяжении ХХ века медленно росла вплоть до начала 60 х гг., достигнув в 1959 г. своего максимума (5,1 рождений на одну женщину за весь ее репродуктивный период). С середины 60 х гг. рождаемость в республике стала снижаться, и, надо сказать, довольно резко. Если в 1960 г. суммарный коэффициент рождаемости составлял 4,86, в 1979 г. – 3,62, в 1989 г. – 3,17, то к 2000 г. он достиг порогового для естественного воспроизводства показателя – 2,12. Особенно интенсивно рождаемость падала в период 90 х гг., когда ее суммарный показатель сократился почти на одну единицу (читай, на одного ребенка у одной дагестанской женщины за всю ее жизнь). Эксперты ООН считают, что основные черты образа жизни населения урбанизированных государств в ближайшие 50 лет существенно не изменятся. Соответственно, маловероятно, что в этих странах произойдет поворот к росту рождаемости. Как и во всех остальных относительно развитых странах Европы, в России до 2050 г. сохранится нынешний низкий уровень рождаемости. Возможно и его дальнейшее снижение. Подобная тенденция на убыль рождаемости может проявить себя и в Дагестане. Однако, учитывая недостаточность сегодняшних знаний о механизмах, формирующих динамику рождаемости, неверно полностью исключать возможность и некоторого повышения величины этого показателя применительно как к России в целом, так и ее самого южного региона – Республики Дагестан. В частности, не стоит игнорировать позицию тех исследователей и политиков, которые убеждены в эффективности ныне принимаемых в России экономических мер по повышению рождаемости. Правда, очень вероятно и то, что ближе к середине текущего столетия, а может, и гораздо раньше, эти меры демографической политики будут прекращены, поскольку нефтегазовые ресурсы, на которых в настоящее время главным образом и держится социальная сфера страны, попросту иссякнут. Тем более не устойчива прогнозная ситуация в этом плане в южных национальных регионах страны, где уже в ближайшие годы могут быть отменены "демографические дотации" из центра в виде материнского капитала за второго ребенка. По крайней мере, к этому громко призывает руководитель партии ЛДПР В.В. Жириновский. Практика показывает следующую закономерность: что у этого политического деятеля "на языке", то у высшей российской власти обычно бывает "на уме". Поэтому при выборе гипотез изменения уровня рождаемости для России и Дагестана есть смысл в определении как пессимистического, так и оптимистического сценариев демографического развития. Первый сценарий – предельно низкий (пессимистический) – исходит из того, что к 2050 г. показатели рождаемости стабилизируются на уровне 0,95 рождений на одну женщину. Это – минимальный уровень из фиксировавшихся в одном регионе (в данном случае – в Санкт Петербурге) в течение нескольких последних лет. ______
29 ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
Пессимистический сценарий для Дагестана, на наш взгляд, может опираться на среднее значение показателя рождаемости по России за 2000 г. – 1,21 рождений на одну женщину, что почти на одно рождение меньше, чем было в том же году в Дагестане (2,12). Предельно высокий (оптимистический) сценарий для России в целом, напротив, допускает долговременный подъем рождаемости, в результате которого ее уровень к 2050 г. достигнет 2,15 рождений на 1 женщину, что обеспечит минимальный естественный прирост. Для Дагестана оптимистический сценарий будет связан с увеличением суммарного коэффициента рождаемости не менее чем на единицу (с 2,12 до 3,17 рождений на одну женщину). При этом мы имеем в виду возможность возврата к тому показателю, который был характерен для республики накануне перестройки. Прогнозные гипотезы изменений суммарного коэффициента рождаемости представлены в таблице 1.
Таблица 1. – Коэффициенты суммарной рождаемости в России и Дагестане в 2000 г. и предельные прогнозные сценарии до 2050 г. Годы Прогнозные сценарии Предельно низкий (пессимистический) Предельно высокий (оптимистический) 2000 1,21 2,12 1,21 2,12 2025 0,95 1,95 1,93 2,80 2050 0,95 1,21 2,15 3,10
Инерционные сценарии изменения уровня смертности . Динамика смертности в России сильно отличается от аналогичной динамики, сложившейся в большинстве промышленно развитых стран [4, 5]. Характерное для последних непрерывное снижение смертности на протяжении всего ХХ века в России приостановилось в 1960 е гг. С тех пор показатель уровня смертности в стране вырос примерно вдвое – с 7,5‰ в 1959 г. до 14,7‰ в 2000 г. По данным за 2010 г. уровень смертности в России составил 14,3 умерших 1000 чел. населения страны за год. Для сравнения: самый низкий общий показатель смертности в ОАЭ, Катаре, Кувейте (примерно 2‰ в год), где чрезвычайно молодое население, очень высокий удельный вес в населении трудовых мигрантов, высокий уровень здравоохранения и предельно низкий уровень потребления алкоголя. А самый большой показатель (более 25‰ в год) – в африканских Свазиленде, Ботсване, Лесото, т.е. в странах с очень низким уровнем жизни и сильно криминализованной системой государственной власти. Смертность среди российских мужчин в трудоспособном возрасте в 10 раз выше среднеевропейского показателя, а женщин – примерно в четыре раза. Однако мировой опыт свидетельствует, что страны, перешедшие на путь строительства гражданского общества, достигают значительных успехов в плане снижения показателей смертности и увеличения продолжительности ______30
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
жизни своего населения. Поэтому сокращение смертности в России до 2050 г. представляется вполне вероятным сценарием ее демографического развития. В Дагестане снижение смертности прекратилось к 1990 г., когда ее уровень составил 6,4‰. С тех пор он имел незначительное возрастание, достигнув в 2000 г. 7,6 смертей на 1000 жителей. Однако за последнее десятилетие показатель общей смертности в Дагестане снизился, достигнув уровня 6,0 умерших на 1000 населения. Кстати, это один из самых низких показателей среди всех субъектов РФ. Успехи в борьбе со смертностью более явно связаны с общей социально экономической ситуацией на рассматриваемой территории, нежели это можно сказать о факторах, влияющих на изменение уровня рождаемости. Например, вполне реальный оптимизм внушает современная тенденция снижения младенческой смертности в России, которая в последние годы приобрела весьма устойчивый характер. Тем не менее детская смертность в России вдвое выше, чем в среднем по Европе, и составляет 10,2 умерших до года на 1000 родившихся живыми. Подобная благоприятная тенденция в самые последние годы стала укрепляться и в Дагестане. И все же во второй половине последнего десятилетия самые высокие показатели по стране были характерны для Ингушетии – 22, Чечни – 17, Дагестана, Тувы и Алтая – 14 15 умерших до года на 1000 родившихся живыми. Эти факты говорят о том, что младенческая смертность до сих пор остается одной из самых злободневных социальных проблем нашей республики. Рано или поздно в стране произойдет перелом тенденций и в смертности взрослого населения, включая людей трудоспособного и пожилого возраста. Вполне вероятно, что это снижение будет происходить такими же темпами, какие были характерны в последние полвека для стран Западной Европы. Для смертности, как и для рождаемости, "вилка" прогнозных гипотез сводится к двум возможным сценариям – предельно низкому (пессимистическому) и предельно высокому (оптимистическому). Предельно низкий сценарий предполагает, что в ближайшие годы продолжительность жизни россиян будет снижаться теми же стабильными темпами, что в 1965 1980 гг. Но и в этом случае рост смертности не может быть неограниченным. Пороговым уровнем представляется ситуация, когда разрыв в продолжительности жизни мужчин и женщин достигнет 15 лет. При этом продолжительность жизни мужчин упадет до 57 лет и станет ниже, чем в 1955 г. Средняя продолжительность жизни женщин не будет превышать 72 лет. Такова прогнозно демографическая экстрема, выведенная специалистами Московского центра демографии и экологии человека РАН. Пессимистический сценарий для Дагестана, по нашему мнению, может быть связан с движением показателя ожидаемой продолжительности жизни людей к тому состоянию, которое было характерно для населения ______
31 ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
России в период трех десятилетий, предшествующих перестройке. При этом речь идет о сокращении ожидаемой продолжительности жизни дагестанского населения примерно на три года: с 71 года в 2000 г. до 68 лет в 2050 г. Напротив, предельно высокий сценарий предусматривает переход к росту продолжительности жизни. Для российских мужчин и женщин суммарно такой рост принято связывать с темпами, которые были свойственны странам Европейского союза в 1970 2000 гг. (0,23 0,24 года за 1 год). Предполагается, что темп роста у мужчин будет несколько выше, а у женщин – несколько ниже, чем в странах Евросоюза. К 2050 г. разрыв в продолжительности жизни между мужчинами и женщинами в России по такому сценарию не превысит 10 лет.
Таблица 2. – Продолжительность жизни в России и Дагестане в 1959 2000 гг. и прогнозные сценарии до 2050 г. , лет
Год Прогнозные сценарии Мужчины Женщины Предельно низкий Предельно высокий Предельно низкий Предельно высокий РФ РД РФ РД РФ РД РФ РД 2000 59,0 66,0 59,0 66,0 72,2 75,0 72,2 75,0 2025 57,0 64,0 68,1 72,1 71,5 73,5 79,0 80,0 2050 57,0 59,0 74,5 76,0 71,5 72,2 84,5 85,0
В соответствии с оптимистическим сценарием развития гендерный разрыв в продолжительности жизни населения Дагестана следует ожидать в диапазоне не более чем 6 7 лет. Пессимистический сценарий развития допускает увеличение разрыва в продолжительности жизни женщин и мужчин по России до начала нынешнего столетия – примерно 13 лет. Прогнозные гипотезы изменений продолжительности жизни мужчин и женщин представлены в таблице 2. Инерционные сценарии изменения внешней миграции . Выбор прогнозных гипотез внешней миграции намного сложнее, чем в случае с рождаемостью и смертностью, поскольку при объяснении динамики последних в принципе допустимо опираться на знание общемировых тенденций урбанизации [4]. Миграционные же потоки намного больше зависят от конкретных условий места и времени, социальной и этнической психологии масс. Они также гораздо чувствительней к проводимой государством политике. Другими словами, в миграционных процессах, характеризующих межгосударственные и межрегиональные перемещения людей, плохо выражены какие либо генетические закономерности развития. А потому прошлые тенденции таких процессов обладают весьма небольшой предсказательной силой [1]. Недавно прокатившийся по всему миру финансовый кризис убедительно показывает, что прогнозный период до 2050 г. может вместить ______32
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
в себя мощные всплески и падения в экономическом развитии. Такие события способны резко изменить активность и направленность миграций. Вот почему в прогнозах миграционной динамики решающую роль играют не реальные тенденции, а экспертные оценки дальнейшего хода развития такой динамики. В качестве экспертов принято привлекать ведущих специалистов разного профиля, способных делать глубокие научные выводы относительно тенденций развития не только миграционных, но и более общих социально экономических процессов. Осторожность – это, пожалуй, наиболее характерная черта экспертных оценок будущих сценариев развития миграционных процессов. Поэтому "вилка" вероятных сценариев внешней миграции как в России, так и Дагестане не характеризуется широким разбросом. По мнению названных выше московских экспертов, варианты инерционного прогноза миграций должны абстрагироваться от всплесков в миграционном поведении россиян в разгар перестройки (период 1990 х гг.). Прогнозную экстраполяцию необходимо строить с учетом лишь прошлого достаточно многолетнего тренда. Очень важно также понять природу кратковременных процессов значительного сокращения объемов внешней миграции, имевшего место в последние годы в стране. Предельно высокий сценарий допускает, что это сокращение носит кратковременный характер и более ориентируется на тенденции, существовавшие до второй половины 1990 х гг. Предельно низкий сценарий, напротив, основан на допущении, что такое сокращение вполне закономерно. Сложную картину представляет собой тенденция внешней миграции населения Дагестана. До конца 80 х годов ХХ в. республика имела в целом отрицательное сальдо миграции. Дагестан ежегодно терял несколько тысяч экономически активного населения. За годы советской власти за пределами Страны гор в регионах России и союзных республиках сформировались огромные диаспоры дагестанцев. Так, в 1959 г. из 945 тыс. титульных народностей Дагестана (без русских, азербайджанцев и чеченцев), числившихся в СССР, 737 тыс. проживали в своей республике (ДАССР) и 208 тыс. – за ее пределами. Но в 1989 г. за пределами своей республики в СССР уже проживало 629 тыс. дагестанцев при их общей численности на территории всей страны 2073 тыс. чел. (в ДАССР в этот период проживало 1444 тыс. титульных дагестанцев). То есть за указанный период численность дагестанских диаспор на территории бывшего СССР возросла более чем вдвое. Темпы роста "внутренних" и "внешних" дагестанцев за три предперестроечных десятилетия определялись соотношением 196% и 302% [3]. Другими словами, если за сравнительно стабильный и устойчивый в социально экономическом смысле для Дагестана период 1960 1980 х гг. его население удвоилось, то численность дагестанской диаспоры в других регионах СССР за этот же период утроилась. Интересно отметить, что именно с переписного 1989 г. начинается обратный процесс во внешней миграции дагестанцев: въезд в республику ______
33 ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
стал заметно превышать над выездом. Положительное сальдо внешней миграции было обусловлено возвращением дагестанцев на постоянное местожительство в республику главным образом из бывших союзных республик, а также из регионов России. Не будем обсуждать очень объемный и дискуссионный по своему содержанию вопрос о причинах возникновения этой тенденции, отметим лишь то, что к середине 90 х гг. по суммарному миграционному приросту Дагестан уступал лишь Красно дарскому краю, а по аналогичному приросту в сельской местности занимал высшую позицию в России. Со второй половины 90 х гг. сальдо миграции в республике начинает резко снижаться, что связано с первой чеченской войной. В период временного перемирия на Северном Кавказе (1998 1999 гг.) миграционное сальдо вновь становится положительным. Однако с начала 2000 г. наблюдается новая вспышка выездной миграции, обусловленная началом боевых действий в Дагестане и второй военной кампанией в соседней респуб лике (табл. 3). Сальдо миграции в 2002 г. достигло примерно той же величины, что и в 1997 г. [2].
Таблица 3. – Изменение сальдо внешней миграции по Дагестану (соотношение прибывших и убывших в расчете на 1000 населения ), в среднем за год
1966 1970 1971 1975 1976 1980 1981 1988 1989 1990 1991 1992 1993 1995 3,2 7,5 7,5 11,3 +5,1 +7,1 +1,9
1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2,7 +0,4 4,2 5,2 6,2 6,6 7,1
Новое столетие в Дагестане ознаменовалось стабильным увеличением масштабов выездной миграции. Показатель миграционного баланса в период 2008 2009 гг. понизился до 7 отрицательных единиц. Данная тенденция в решающей степени определяется активизацией трудовых миграций (отходничества) жителей сельских районов Дагестана. Эту тенденцию продолжает укреплять выезд из Дагестана на новое место проживания его нетитульных этносов: русских, украинцев, татар, евреев, армян и т.д. Дагестанцы же стали уезжать на постоянное жительство в основном либо в центр России (г. Москву и Московскую область), либо в южные регионы страны (Астраханскую и Ростовскую области, Ставропольский и Краснодарский края) [8]. Очевидно, что выездная миграция нетитульных этносов Дагестана со временем иссякнет (из за их малой численности в республике). Предполагается, что стабилизация экономической ситуации в процессе утверждения рыночных отношений и дальнейшего укрепления основ свободного предпринимательства приведет к снижению выездной ______34
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
активности и представителей титульных, т.е. исторически и географически дагестанских, народностей. Согласно оптимистическому сценарию сальдо внешней миграции дагестанцев будет ежегодно иметь плюсовую величину, составляющую примерно 4,7 на 1000 чел. Это – средняя величина миграционного баланса за первую половину 90 х гг. до начала боевых действий в Чечне. По пессимистическому сценарию данная величина является отрицательной и составляет минус 11,3. Такая убыль во внешней миграции наблюдалась в предперестроечные 80 е годы. Рабочие вопросы целевого прогнозирования . Обобщая итоги прогнозно генетических исследований, можно предположить следующее. Во первых, численность населения России при любом сочетании гипотез инерционного демографического развития в течение ближайших 50 лет будет довольно быстро убывать. Во вторых, Дагестан благодаря прежде всего сохранению и дальнейшему усилению роли институтов исламской морали и исламской семьи будет увеличивать свой человеческий капитал. Соответственно, очерчиваются и главные вопросы, с ответами на которые связана формулировка целей прогнозирования. Вопрос первый: "Как избежать сокращение численности населения государства?" А если более конкретно: "Какой уровень рождаемости и внешней въездной миграции может обеспечить стабильную численность населения России?" Здесь цель предельно ясна: преодолеть падение и обеспечить стабилизацию в динамике численности населения страны. Вопрос второй: "Как сохранить положительные темпы прироста населения Дагестана?" А если более конкретно: "Как сохранить положительный баланс между естественным приростом и миграционной убылью дагестанского населения?" И здесь цель понятна: сохранить существующий, пусть и не высокий, темп роста численности населения Дагестана. Для того чтобы получить ответ на эти вопросы, была выполнена серия прогнозов в соответствии с имеющимися инерционными сценариями смертности населения и внешней миграции в России и Дагестане. На каждом шаге прогноза подбирались такие коэффициенты суммарной рождаемости, которые способны обеспечить, во первых, неизменную численность населения России на уровне 2000 г. и, во вторых, минимальный показатель расширенного естественного воспроизводства в Дагестане на тот же период времени. Для большей наглядности расчетов лучший сценарий смертности объединялся с лучшим сценарием миграции, худший – с худшим, средний – со средним (табл. 4). Расчеты показали, что даже самые благоприятные сочетания низкой смертности и высокой "инерционной" миграции требуют для поддержания неизменной численности россиян такого уровня суммарной рождаемости, который вплоть до 2033 г. оказывался бы выше, чем "предельно высокий" ______
35 ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
по инерционному прогнозу – 2,15 ребенка на одну женщину [1]. А при менее благоприятных изменениях смертности и миграции требуется еще более высокий уровень рождаемости. При этом будет недостаточно просто повысить рождаемость до уровня простого замещения поколений, необходимо еще и компенсировать малочисленность материнских поколений, вызванную снижением рождаемости, происшедшим в 1990 е гг. А для этого рождаемость в целом по России должна хотя бы на какое то время повыситься до 2,5 3 рождений на одну женщину.
Таблица 4. – Совмещение сценариев изменения продолжительности жизни и миграции при расчете "целевого" уровня рождаемости
Прогнозные варианты Низкий Средний Высокий РФ РД РФ РД РФ РД Ожидаемая продолжительность жизни мужчин, лет 2025 58,8 65,5 62,8 66,8 65,9 68,0 2050 60,0 62,8 65,3 67,9 70,9 73,0 Ожидаемая продолжительность жизни женщин, лет 2025 72,8 74,5 74,9 76,4 76,9 78,2 2050 74,0 74,2 77,6 78,4 81,0 82,5 Годовая чистая миграция, тыс. человек 2025 29,0 7,5 73,0 2,7 105,0 2,2 2050 19,0 11,3 57,0 3,3 93,0 4,7
Но подобный рост уровня рождаемости в России маловероятен. Трудно себе представить, что рождаемость уже в ближайшее время в стране поднимется выше 2,1 ребенка на 1 женщину, затем достигнет 2,5 рождений. Тем более маловероятно повышение до трех рождений. Однако подобные "маловероятные" представления опираются прежде всего на "западническую" парадигму общественного развития, которая за советский период очень сильно утвердилась в православно славянском сознании. Если же делать упор как раз на духовные ценности православия, а вместе с этим и на соответствующие институты православной морали и православной семьи, то возрождение тенденций расширенного естественного воспроизводства титульного населения страны представляется вполне реальной перспективой. По крайней мере, в этом убеждены представители так называемого консервативно революционного политического движения в современной России. Ведь нельзя забывать о таком факте: во второй половине XIX и вплоть до 30 х годов XX века в средней полосе России (без губерний Прибалтики и Финляндии) суммарный коэффициент рождаемости превышал 6 7 ребенка на одну женщину. А его резкое падение начинается именно с периода резкого возрастания антиправославного идеологического гнета и государственного терроризма в России.
______36
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
Современные консерваторы революционеры (читай, идеологи русского радикального национализма) резко выступают против иммиграции как альтернативного источника роста численности населения России. В принципе, протест против массового въезда неславянских народов в Россию – это и есть главная "визитная карточка" нынешнего русского национализма. И, надо заметить, ныне наблюдающийся рост великорусской идентичности государствообразующей нации страны не может не отразиться на тенденциях изменения миграционного баланса Дагестана. В данном исследовании эта тема осталась без внимания, хотя совершенно очевидно, что в ней заключается весьма существенный прогнозно поисковый потенциал. Предыдущие прогнозные расчеты говорят о том, что для поддержания численности населения России на уровне начала XXI в. (146 млн человек) нужно было бы уже начиная с первого года нового столетия принимать ежегодно в среднем более 700 тыс. человек в год (нетто миграция) и постепенно наращивать этот объем. К 2030 2035 гг. он должен ежегодно составлять 1,2 1,3 млн человек. Эти цифры указывают на среднее (медианное) значение чистой миграции. Но сейчас Россия явно далека от приема такого количества иммигрантов по причинам не столько экономическим, сколько духовно нравственным. На фоне нынешних показателей перспектива уже в ближайшие десятилетия поддерживать чистую миграцию в стране на уровне 600 800 тыс., а то и миллиона человек в год кажется мало реальной. Однако, как считают специалисты Московского центра демографии и экологии человека, рано или поздно явная невозможность поддерживать хотя бы постоянную численность населения в России за счет только баланса рождений и смертей неизбежно заставит обратиться к миграционному ресурсу [1]. И об этом красноречиво говорит опыт передовых стран Западной Европы. Итак, абстрагируясь от существующих консервативно революционных политических доктрин с их весьма радужными этнодемографическими прогнозами, опирающимися на лозунг "Россия – не Запад!", вернемся все же к тем заключениям по демографическим перспективам нашей страны, которые во многом соответствуют официальным оценкам специалистов ООН. Такие прогнозы неутешительны и предвещают дальнейшее сокращение численности населения Российской Федерации. Наш прогноз опирается на те же методологические приемы исследования, что были использованы московскими специалистами при демографическом прогнозировании развития России. Однако он включает в себя несколько иные вопросы и цели прогнозирования как на среднюю, так и дальнюю перспективу. Его основной результат: установление тенденции незначительного роста численности жителей Дагестана вплоть до 2050 г.
______
37 ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
Согласно расчетам при принятых гипотезах численность населения России в начале 2050 г. с вероятностью 95% будет находиться в вилке 71 (пессимистический сценарий) и 127 (оптимистический сценарий) миллионов человек, а население Дагестана, соответственно, 3,2 и 4,4 млн человек (табл. 5).
Таблица 5. – Численность населения России: фактическая в 2000 г. и по прогнозу на 2025 и 2050 гг. , млн человек Годы Медианное 80% й доверительный 95% й доверительный Значение прогноза интервал интервал РФ РД РФ РД РФ РД 2000 146 2,2 146 2,2 146 2,2 2025 124 3,2 118 130 3,0 3,5 111 137 2,9 3,9 2050 98 3,8 86 111 3,6 4,0 71 127 3,2 4,4
При уменьшении доверительной вероятности до 80%, то есть при некотором снижении надежности прогноза, сужается и вилка возможных значений: по России – от 86 до 111 млн и Дагестану – от 3,6 до 4,0 млн человек. Медианное значение прогнозной численности населения России и Дагестана к началу 2050 г. по всей серии инерционных и целевых прогнозов составит, соответственно, 98 и 3,8 млн человек. Население, млн
160
140
120
100
80
60 Россия 40 Дагестан 20 0
1975 2000 2025 2050 Годы
Рисунок. – Прогнозная динамика численности населения России и Дагестана
Таким образом, к середине текущего столетия прогнозируется возрастание численности населения Дагестана до 3,8 млн человек, т.е. примерно на 70% по сравнению с 2000 г. Население республики составит около 4% численности всего населения страны. Количество же проживающих в России в целом за прогнозный период сократится до 98 млн человек, или уменьшится почти на 1/3 (рис.). По расчетам специалистов ООН, Россия в списке стран мира по численности населения опустится на 19 или 20 строчку. ______38
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
Продолжительность жизни российских мужчин к концу прогнозного периода составит 65,3 года, женщин – 77,6 лет. При этом предполагается незначительное (примерно на 1 год) уменьшение существующей весьма большой разницы между ожидаемой продолжительностью жизни россиян разного пола: с 13,2 лет в 2000 г. до 12,3 лет в 2050 г. Для дагестанского населения разного пола подобный разрыв в продолжительности жизни к 2050 г. составит 11,2 года (в 2000 г. он не превышал 8,5 лет). Ко времени упреждения долгосрочного прогноза продолжительность жизни в Дагестане как мужчин (67,2 лет), так женщин (78,4) возрастет: у мужчин примерно на 1,5 года, у женщин – на 3,6 лет. В ближайшем будущем в Стране гор сохранится преобладание выездной миграции над въездной из за большей динамичности и стабильности экономического роста промышленно развитых регионов России и других государств. Большие потоки дагестанских мигрантов будут по прежнему направляться в центр России (г. Москву и Московскую область), а также в нефтегазодобывающие регионы Урала и Сибири. Однако объектами наиболее активного освоения для жителей Дагестана, как и ныне, останутся прежде всего русскоязычные регионы Юга России – Ставропольский и Краснодарский края, Астраханская и Ростовская области. По пессимистическому сценарию сальдо внешней миграции дагестанцев будет иметь отрицательную величину – в среднем минус 7,5 человек на 1000 населения в год. Согласно оптимистическому сценарию эта величина плюсовая, составляющая 2,2. Динамика медианного значения коэффициента миграционного прироста следующая: в 2025 его значение оставит минус 2,7, в 2050 – минус 3,3 чел. на 1000 населения Дагестана за год. Миграционные процессы способствуют увеличению доли дагестанцев, проживающих за пределами республики в регионах Российской Федерации. По своему количеству представители дагестанской диаспоры ныне и в обозримой перспективе будут не намного уступать проживающим на своей исторической родине. Общая численность собственно дагестанских этносов в России к 2050 г. достигнет примерно 7 млн человек, что составляет примерно 7,3% от всей численности населения страны. Из приблизительно 4 миллионного населения Страны гор в середине текущего столетия около одной трети (1,2 1,3 млн жителей) будет сконцентрирована в ее столице – Махачкале. Рост демографического потенциала этого города обусловливается прежде всего активной внутриреспубликанской миграцией и его территориальным слиянием с окружающими городскими поселениями. Уменьшение численности населения в горной местности будет компенсироваться увеличением плотности населения в приморской полосе республики, где на рост хозяйственного потенциала повлияют геоэкономические факторы [3; 10].
______
39 ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
Заключение
В обозримой перспективе будет наблюдаться повышение роли и значения урбанистического уклада жизни, который как в России, так и большинстве стран мира сопровождается одним результатом – снижением темпов естественного воспроизводства населения. Поэтому уровень естественного прироста дагестанского населения даже при благоприятных экономических тенденциях развития Страны гор в среднесрочной и долгосрочной перспективе не будет значительным. Однако положительный тренд естественного воспроизводства коренных дагестанцев будет оставаться стабильным и устойчивым, как стабильны и устойчивы во времени и пространстве ценности "мусульманской семьи". В заключение отметим, что результаты проведенного прогноза, сочетающего в себе генетический и целевой научно исследовательские подходы, могут пригодиться при обосновании главных направлений как демографической политики, так и общей стратегии социально экономического развития Дагестана.
ЛИТЕРАТУРА
1. Андреев Е.М. , Вишневский В.Г. Демографические перспективы России до 2050 года // Население России 2001. Девятый ежегодный демографический доклад. – Москва: Книжный дом "Университет", 2002. – С. 170 193. 2. Гимбатов Ш.М. , Магомедов М. С.М. , Мудуев Ш.С. , Эльдаров Э.М. Миграционные процессы в Дагестане. – Махачкала: Минтруд РД, 2005. – 128 с. 3. Мудуев Ш.С. , Эльдаров Э.М. Северный Кавказ и Дагестан: социально географические проблемы горных регионов. – Махачкала: ДНЦ РАН, 2002. – 132 с. 4. Слука Н.А. Геодемографические феномены глобальных городов. – М. Смоленск: Ойкумена, 2009. – 317 с. 5. Слука Н.А. Движение населения в глобальных городских регионах // Балтийский регион. 2010. 4(6). – С. 17 28. 6. Эльдаров Э.М. Естественное воспроизводство населения России и Дагестана // Региональные аспекты социальной политики. Вып. 7. – Махачкала: ДГУ, 2005. – С.105 114. 7. Эльдаров Э.М. Динамика система насеља Дагестана у постсовјетском периоду // Демографија, књ. IV, 2007. (Белград, Республика Сербия). – С.265 291. 8. Эфендиев И.И. , Алиев Ш.М. , Гимбатов Ш.М. , Эльдаров Э.М. Занятость и отходничество сельского населения Дагестана. – Махачкала: ДГУ, 2008. – 200 с. 9. Eldarov E.M. The Trends of the Demographic Development of Russia and Dagestan // World Universities Congress. Proceeding II. – Canakkale, Turkey, 2010. – Р.1819 1825. 10. Eldarov E. , Holland E. , Aliyev Sh. , Abdulagatov Z ., Atayev Z. Resettlement and Migration in Post Soviet Dagestan // Eurasian Geography аnd Economics. Vol. XLVIII, No.2. March–April 2007. – PP. 226 248.
______40
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович
Елдаров Елдар Магомедович
ПРОГНОЗИРАЊЕ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВИТКА РУСИЈЕ И ДАГЕСТАНА
Резиме
Демографска истраживања Републике Дагестан често се врше у праћењу са општијим показатељима за земљу у целини. Такве компарације омогућују да се ре ши различити научни задаци, посебно друштвено географског и етно политичког карактера. Један од таквих задатака је упоредна анализа и прогноза репродукције ет ничких Дагестанаца и читаве више националне заједнице Руске Федерације. У све тлу задатака усавршавања федерализма у земљи, научни интерес добија проблем односа демографских тенденција развитка, с једне стране малих народа, међу које спадају и Дагестански етноси, а с друге, нај многобројнија, и зато у највећем степе ну најважнија за репродукцију становништва земље – Руска националност. У догледној перспективи доћи ће до повећања улоге и значаја урбани стичког начина живота како у Русији, тако и у већини земаља света праћени истим резултатом – смањивањем тепма природне репродукције становништва. Зато ниво природног прираштаја Дагестанског становништва чак при повољним економ ским тенденцијама развоја ове планинске земље у средњорочној и дугорочној пер спективи неће бити значајан. Ипак позитиван тренд природне репродукције аутох тоних Дагестанаца остаће стабилан и одржив, колико буду стабилни и одрживи у времену и простору вредности «муслиманске породице». У закључку се истиче, да резултати урађене прогнозе који повезују у себи генетски и циљани научно ис траживачки приступ, могу бити корисни за формулисање главних праваца демо графске политике као и опште стратегије економског развитка Дагестана.
______
41
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 911.37(497.2) ”1992/2009”; 711.2(497.2) ”1992/2009” Прегледни чланак Review article
Valentin Mihailov
CO TEMPORARY TRE DS I THE DEMOGRAPHIC A D SOCIO ECO OMIC DEVELOPME T OF THE CITIES I BULGARIA. A GEOGRAPHICAL REVIEW
Извод: У овом раду су представљeни основни географски проблеми повезани са развојем градова у Бугарској и динамици урбанизацијских процеса у периоду прела ска ка тржишној економији. Осим тога, акценат рада пада на анализу чиниоца повећaвања броја градских насеља током истраживаног периода (1992−2009). У 2011. години, број градова у Републици Бугарској је изнео 256. На почетку 21. века територијална организација градских насеља сачувала је свој значај у односу на це локупни социо економски развој земље. У току транзицијског периода уједно вели ки, као и мали градови наишли су на низ изазова и проблема у свом социо економ ском и демографском развитку. У вези са тиме, у овом раду су анализирана главна питања повезана са просторним аспектима демографских, социјалних и економских промена бугарских градова на основу података из 1992, 2001. и 2009. године.
Кључне речи: градови, Бугарска, постсоцијалистичка трансформација, деиндустриjализација, демографска криза, нови градови
Abstract: In this article, basic geographical changes, tendencies and problems connected with the development of the Bulgarian cities and the process of urbanization in the post socialistic period have been analysed. Moreover, an emphasis was put on the reasons for the increase in general number of urban settlements from 1992 to 2009. In 2011, the number of towns and cities in the Republic of Bulgaria is estimated on 256. In the early 21 th century, the territorial organization of the urban network have had an important influence on the entire socio economic development of Bulgaria. Nevertheless, during the transformation period the cities and towns in Bulgaria have encountered a number of challenges and problems of socio economic and demographic character. Therefore, the spatial aspects of the main demographic, social and economic changes in Bulgarian cities and towns during the post socialist transformation, based on data from the years 1992, 2001 and 2009, have been analysed in the paper.
Key words: cities, Bulgaria, post socialist transformation, deindustrialization, demographic crisis, new towns
Introduction
In Bulgaria, during the period of post socialist transformation, the cities and towns have encountered a number of challenges in their socio economic and demographic development. In this context, the main objective of the current ______43 Valentin Mihailov paper is to outline the current trends and problems in development of cities and urban network in the country. For this reason, in this study based on data from the years 1992, 2001 and 2009 the basic directions of cities development have been analyzed. The paper also considers new political and economic conditions causing difficulties in adapting these cities to the rules of market economy, as well as the outflow of their population on working age and difficulties in implementing new large investment projects. The article has focused on changes in socio economic development during the post socialist period of cities in two main aspects. The first aspect is connected with transformation of economic and administrative functions, the second one – with changes of microgeographical structure of the cities connected with the transformations of urban landscape. At the beginning, it is necessary to make some methodological remarks. The administrative territorial structure of the Republic of Bulgaria is divided into two categories: the territorial administrative units (districts and municipalities) and territorial ones (cities and villages). Specificity of the Bulgarian administrative territorial model is about the problems of urban development which are resolved in the frame of municipalities and districts. The cities and towns are not represented as juridical entities in the framework of the administrative territorial organization and social political relations.1 Among the contemporary Bulgarian cities, only four of them (Sofia, Plovdiv, Varna and Yambol) are self contained administrative units. The most important socio economic indicators of development are usually presented according to the administrative territorial units in official statistical publications in Bulgaria. Since 1990 the studies on Bulgarian cities network have been limited in analyzing to some common population indicators. These circumstances have directly reduced quantity and quality of the scientific investigations and preparation of applied models and recommendations for optimization of national settlement network. To conclude this introductory part, in this article the analyses of the urban network and the development of cities in Bulgaria are mainly based on data from population censuses. For 2009 these are data from the current demographic statistics. The socio economic changes in medium sized towns are analysed on the basis of: the author's own data collected during the area researches; and the limited data for selected years found in some sectoral strategies for national development, as well as in regional plans for development of the Bulgarian districts.
The cities and urban network in Bulgaria: the heritage of the socialist era
The most intensive urbanization processes in Bulgaria took place in the period of socialist industrialization. During that period, the number of urban
1 Law of Administrative Territorial Division of The Republic of Bulgaria, 1995. ______44
Valentin Mihailov population in Bulgaria was tripled. The actual number of the cities is twice higher than that in the middle of XX century. Simultaneously, there was a decrease of demographic weight and functional importance of small towns, regardless of their total number increase. There was an intensive concentration of population in the large and medium cities, especially in the basic industrial centres. In the late 60's and during the 70's, another major transformation started in order to overcome the hitherto scattered structure of the settlement network. There was also shaped a new spatial path of settlement systems organization, called in the theory and practice of urban planning „settlements networks”, „urban networks” or „settlements systems” 2. In those years, the new urban units, as a consequence of intensified economic and transport connections between separate cities, occurrence of common system of social services in the district administrative units, commuting, transferring functions to the suburban peripheries and extension of physical boundaries of cities also appeared. In scientific literature as urban agglomerations have been identified: Sofia Pernik, Varna Devnya, Plovdiv Asenovgrad Krichim, Burgas Kameno, Haskovo Dimitrovgrad Simeonovgrad. In more cases the medium sized towns also participated in those agglomeration structures. More polycentric character of urban agglomerations had the local urban system of Veliko Tarnovo Lyaskovec Gorna Oriahovitsa in North Central Bulgaria. Most of the close contacts, between the cities in the country, existing until the beginning of the 90’s, were next broken. Primarily, it was a result of the breakdown of the centrally planned economic system, breaking of the cooperative system in functioning of industrial plants and as a result of a decrease of a daily work migration. In the post socialist transition, the spatial concentration of urban population in Bulgaria has been primarily characterized with location in separate „points” of the national space, while retaining the classical traditions of the „autonomous” city. Between them there are usually the extensive undeveloped natural areas or the unusable agricultural ones. 3 Many socialist towns and cities rose as a consequence of the positive trend in migration flows from rural areas to cities and also due to development of various non agricultural functions, mostly the industrial and administrative ones. Often in that period the new towns were proclaimed according to subjective and ideological factors. For instance, there were villages being a birthplaces of a high officers from a Communist Party or centres of guerrilla activity during the World War Two. K. Kodjabashev recalls the fact that the
2 A strategy for territorial development of the Republic of Bulgaria / Tendencies and problems in organization and development of the settlement network, 1995. National Centre for Territorial Development and Housing policy, Sofia, p. 8–10. 3 V. Mihaylov, 2009. Cities and urban network transformations in Bulgaria during the post socialistic period, WSU, Kielce, Academic Research, N 2, p. 66–67. ______
45 Valentin Mihailov process of creating the new cities showed particular intensity in the 60 s and 70's. According to the politics in those days, in the Jubilee years of taking the State power by the Communist Party (9th September 1944), on 09.09.1969 the government announced 33 new cities, and on 9th September 1974 – 40. 4 An especially interesting case is the town of Pravets, the birth place of the long standing General Secretary of Communist Part Todor Zhivkov (1911 1998). In 1981 Pravets received the urban status because of 1300 Jubilee of foundation of the Bulgarian State on the Balkans. Generally, the number of Bulgarian cities grew from 110 in 1946 to 238 in 1985. In 1946 there were 5 medium sized towns, which shifted to higher category during the socialist period (Varna, Burgas, Pleven, Ruse and Stara Zagora). To great extent, the increase of number of cities is directly connected to intensive population growth of former small towns, to a small degree – because of receiving an urban functions from village settlements. The important feature is that almost all large and medium cities in Bulgaria were the regional administrative and economic centres and still remain these functions during the whole 20 th and the beginning of 21 th century. Only three cities make exceptions of the mentioned rule – these are Varna, Montana and Blagoevgrad, which got ahead and seized leadership positions in their region respectively from Shumen, Lom and Petrich. There were only few more distinctly deflections in development of the Bulgarian large and medium cities. The rest of all 28 contemporary district centres, except Dimitrovgrad 5 and Smolian, performed various central functions before World War Two. The city of Dimitrovgrad was founded in the 50s as a model of a socialist city and the centre of heavy industry (the cement and chemical plants). It was reflected on implementing a socialist realist approach to its spatial planning and architectural style and forms. Construction of the city began in 1947 through the merger of villages Rakovski, Maryjno and Chernokonyovo. The town of Smolian
4 K. Kodjabashev, 1998: Peculiarities on development and territorial organization of cities in Bulgaria. Collection of papers from Scientific Conference „100 year geography at Sofia University”, p. 200. 5 Dimitgrovgrad, Blageovgrad and the small town of Antonovo (district of Targovishte) were the three of several towns which names were given after Bulgarian communist functionaries (Dimitar Blagoev, Geogri Dimitrov and Anton Krstev). In spite of acute public discussions, only these two above mentioned towns kept their names after the democratic changes. Shumen, called Kolarovgrad (after the name of Vasil Kolarov) in 1950, returned to its historical name in 1965. From medium size category, the towns of Mihaylovgrad, Stanke Dimitrov and Tolbuhin returned their historical names after the breakdown of communist system – these are respectively Montana, Dupnitsa and Dobrich. From the small towns, it concerns Michurin, Temelkovo, Pelovo and Grudovo which received new names after the collapse of communism – today they are respectively Tsarevo, Batanovtsi, Iskar and Grudovo. ______46
Valentin Mihailov founded in 1960 as a result of unification of three villages − Smolian, Raykovo and Ustovo, lying in the Rodophe Mountains, near the Bulgarian Greece state border, closed until the 90’s. This was a main factor of the socio economic, transport and economic isolation of Smolian, and slow growth of its population number. Nowadays Smolian is the smallest medium sized town in Bulgaria. We can recall that during the socialist period, the large cities and medium sized towns developed the polyfunctional economic structure, consisted by industry, administration, education, culture, health care, trades, transport and, rarely − tourism. The highest share of cities’ domestic product had a heavy industry, especially in the case of Burgas, Stara Zagora, Pleven, Pernik, Dimitrovgrad, Vratsa, Vidin, Kurdjali, Razgrad, Kazanluk, Lovech etc.
The share of the cities’categories in the urban network of Bulgaria
As a consequence of almost 50 years period of forced urbanization, today the urbanization ratio in Bulgaria is relatively high, comparing to other countries of Central and Eastern Europe. According to data from 2009, the share of urban population is a bit more than 70%. 6 However, in many cases, this is so called pseudourbanization, typical for the small towns, where the share of their population continues rural lifestyle and work in farm. This also may be applied to settlement landscapes and economic specialization as well. The number of cities and the level of urbanization after 1989 showed the steady growth, despite the total population reduction in the country (about 1.3 million people) and remigrations of adults from the cities and small towns into the villages, because of cheaper costs of living allowance and returning property to agricultural land. Number of cities increased from 236 in 1990 to 255 in 2009 (Table 1) and, after receiving the urban status by Ignatievo (Varna district) in March 2011 – to 256. There is no uniform approach of classification of cities by population in the Bulgarian scientific literature. But, usually they are divided into the following groups: large cities with a population exceeding 100 thousand people (7); medium from 30 to 100 thousand (26); small from 10 to 30 thousand (37); and very small less than 10 thousand (183). The demographic and socio economic domination of the capital city is typical for the urban network in Bulgaria and, the high number of relatively small regional centres. From Bulgarian cities, 220 of them are centres of municipalities. Between them are 28 cities which performed functions of administrative centres of districts. In general, during the post socialist period these central places have retained their administrative functions and impact on the smaller towns of the relevant administrative unit. They still are centres of health care, elite secondary schools and other social and cultural services, fulfilling the needs of the population of the whole district.
6 Source: Law of Administrative Territorial Division of The Republic of Bulgaria, 1995. ______
47 Valentin Mihailov
Table 1. – The dynamics of the share of urban population by categories in Bulgaria during the period 1992–2009
1992 2001 2009 Total Total Total Category number number of Number number of of Number of Number % % % population, of population, cities/year of cities population, % of cities % % in cities in in thousand thousand thousand Over 100 8 3,33 2621,6 46 8 3,3 2561,9 46,8 7 2,3 2436,9 45,1 thousand 30 100 25 10,5 1463,8 25,6 24 9,9 1277,4 23,3 26 10,2 1451,2 26,9 thousand 10 30 53 22,2 881,4 15,4 48 19,8 882,4 16,1 37 14,6 722,9 13,4 thousand Less than 10 152 63,8 737,7 12,3 162 66,9 752,8 13,7 185 72,3 878,6 14,6 thousand Total 238 100 5704,5 100 242 100 5474,4 100 255 100 5401,2 100 Sources: Own calculation on the basis of: www.nsi.bg ; Population 2007, 2008. Sofia , ational Statistical Institute; Population according to districts, municipalities and settlements, 2002. Sensus 2001 . Sofia , ational Statistical Institute .
Primarily, the composition of the district centres consists of medium sized towns and large cities. This category has included 20 cities which have executed district functions by means they carrying out a fundamental role in promoting settlement network and the territorial administrative development of the country. Their main task is to execute mediate functions between the capital and the smallest territorial administrative units (municipalities). Until 1989, each of these centres developed with priority by concentrating various functions ideological, administrative, financial, health, social, cultural ones etc. Until the 80s the city districts showed a significant increase in population due to positive migration growth, consisting of the working age population and the members of their families. The post socialist development of the Bulgarian cities has been characterized with some peculiarities and discrepancies. In that period, one old rule has been confirmed. The areas whose lack of large and rapidly developing cities are still backwarded in terms of the demographic and socio economic development. That is one of the major reasons for the emergence and maintenance of the territorial discrepancies in the socio economic incomes and infrastructure allocation, too. Under the mentioned conditions the class of medium and small towns has been developing poorly. They are situated in traditionally underdeveloped territories, like: the border areas in Western Bulgaria (it concerns mainly Vidin, Montana, Pernik and Kiustendil districts); mountainous territories in Southern Central Bulgaria (Smolian, Kurdjali); mountain and foothill areas in the central parts of the country (Lovech, Gabrovo, Kazanluk, Sliven); mostly rural regions in North Eastern and South Eastern Bulgaria inhabited by Turkish population (Shumen, Dobrich, Razgrad, Targovishte, Silistra). Typical for these ______48
Valentin Mihailov areas are: an advanced underpopulation and the dispersed and undeveloped urban network, in which the central administrative and economic functions are performed by the medium sized towns.
Table 2. – Population dynamics of large and medium sized towns in Bulgaria in the post socialist period ( 1992−2009 ), in thousand The Index of population highest dynamics, City Region 1992 2001 2009 adm. 2009/1992, 1992 = function 100 Sofia SW C 1114, 9 1091, 7 1165,5 104,5 Plovdiv SC DC 341,0 338,2 348,4 102,1 Varna E DC 308,4 312,8 320,8 104,0 Burgas SE DC 195,6 192,3 193,7 99,0 Ruse C DC 170,0 161,4 156,5 92,0 Stara Zagora SE DC 150,3 143,4 140,4 93,4 Pleven C DC 130,8 121,8 111,4 88,3 Dobrich E DC 104,4 100,0 92,6 88,7 Shumen E DC 93,3 89,2 86,8 92,7 Pernik SW DC 90,5 85,9 78,9 87,1 Yambol SE DC 91,4 82,6 77,1 84,3 Haskovo SC DC 80,7 80,3 77,0 95,4 Pazardjik SC DC 82,5 78,8 75,3 91,2 Blagoevgrad SW DC 71,4 71,1 70,4 98,5 V. Tarnovo C DC 67,5 66,8 67,1 99,3 Vratsa W DC 75,5 68,9 61,1 80,8 Gabrovo C DC 76,5 67,0 60,2 78,8 Asenovgrad SC MC 52,3 51,9 51,5 98,3 Kazanluk SC MC 60,0 53,7 49,5 82,4 Vidin W DC 62,6 57,3 49,4 78,9 Kiustendil SW DC 54,4 49,9 45,9 84,3 Kurdjali SC DC 45,7 45,6 45,5 99,4 Montana W DC 52,4 49,1 45,3 86,4 Dimitrovgrad SC MC 50,9 45,7 39,5 77,5 Lovech C DC 48,2 44,1 38,5 80,0 Silistra E DC 48,3 41,9 37,7 77,8 Targovishte E DC 43,0 40,6 37,3 86,9 Dupnitsa SW MC 41,3 38,1 36,0 87,0 Svishtov SC MC 30,4 30,5 35,4 116,5 Razgrad SE DC 40,9 38,9 34,5 84,5 G.Oriahovitsa SC MC 38,9 35,4 32,4 83,3 Smolian SC DC 34,0 33,0 31,7 93,1 Sources: Own calculation on the basis of : Population 2007 , 2008. Sofia, National Statistical Institute; Population according to districts, municipalities and settlements, 2002 . Census 2001. Sofia, National Statistical Institute; www.nsi.bg. Abbreviations: SW – South Western region; SC − South Central region; SE – South Eastern region; NE – North Eastern region; NC – North Central region; NW – North Western region; C – capital; DC – administrative centre of district; MC − administrative centre of municipality.
______
49 Valentin Mihailov
If we compare the statistical data from censuses, they designate that in the period 1946−2001, the highest growth had cities with population over 100 thousand. As Mladenov and Dimitrov (2009) have noted, the size of population of Varna and Burgas in that period increased over 4 times, and in Sofia, Stara Zagora, Ruse and Pleven − over 3 times. 7 Furthermore, the essential factor in this growth rate was the positive trend of migration flows. Despite the falling number of people of the cities over 100 thousand, during the period of democratic changes, almost half of the urban population in the country are still concentrated in this group. Furthermore, in the period 1992 2009 the three biggest cities such as Sofia, Plovdiv and Varna increased the number of their population.
Figure 1. – The territorial structure of the large and medium size cities Bulgaria
Source : Own elaboration .
The demographic dynamics of medium sized towns can be divided into two subperiods. On December 31. 2009, the number of medium sized towns in Bulgaria was estimated on 26. The total number of their population is 1451.2 thousand. The sub period 1992−2001 was that of distinct tendency toward reducing the number and proportion of the population of medium sized towns. The total population of this category reduced at 184 thousand (Table 1). The share of medium sized towns fell from 25, 6% (1992) to 23,3% (2001). This was the result
7 Mladenov Ch., Dimitrov, E., 2009. The processes of urbanization in Bulgaria since of the end of World War Two . Geography’21, N 3, p. 24. ______50
Valentin Mihailov of a decline of the population number in all the cities in this category, and moving the town of Lom to a smaller city group, with the population number below 30 thousand. During the second subperiod, which started in 2001, Sliven and Dobrich joined the medium sized towns. As a result, the share of this category rose by 3,3% in 2001 2009 (table 1 ). During the last two decades they were also seriously affected by the economic and demographic crisis. Both cities lost their position as 100 thousand cities after the decrease of number of their residents with 88 % in 1992−2009 (Table 2). The only city from this category, which showed increasing population number during the period of common demographic stagnation, is Svishtov, on the Danube. Although it is situated in a relatively high urbanized administrative unit, its population increased by 116,5 % in 1992 2009 period, thanks to preservation of its industrial, cultural and educational functions. Simultaneously, the towns from the smallest category that consists of the towns below than 10 thousand also indicated growth. In the sub period 1992 2001 they increased their total population number from 737,7 to 752,8 thousand. Until 2009 in that category already lived 878,6 thousand people. Another important trend in the contemporary development of settlements in Bulgaria is increasing number of the category of very small towns in 1992 2007 (from 152 to 185). Their share in the urban population increased from 12,9% to 14,6 %. That is a direct effect that the small towns with category from 10 to 30 thousand shifted to a smaller category. It was due to the demographic crises and the received urban statute of 21 big villages. The smallest town in the country still remains Melnik located in southern mountain Pirin near to the Bulgarian Greece state boundary. That town has only 375 inhabitants. In comparison to Melnik, the smallest Bulgarian town, the Aydemir (Silistra district) – the biggest Bulgarian village, is almost 20 times greater. The number of inhabitants of Aydemir is 7557.
The contribution of new towns in the development of the post socialist urban network
It must be taken into consideration that, apart from an intensive expansion of predominately quantitative type of urbanization, the urbanization ratio in Bulgaria is not the result only of actually obtained city functions from the former villages. During the last 50 60 years, frequently received urban status from given locality is a result of ambitions of local government structures to gain a more socio cultural prestige and investments on the occasion of shifting to the category of urban settlements. For socialistic period as well as transition one, the representatives of local self government have used the option, which has opened The Law of Administrative Territorial Division of The Republic of Bulgaria. According to the article 33 (1), in order to proclaim a given village for town it is necessary to fulfill following requirements: social and technical infrastructure must be built and the number of population should be over than 3500 for the villages and for the tourist ______
51 Valentin Mihailov resorts not less than 1000 inhabitants. During the last two decades, 21 villages received the urban statute. But, there are exceptions to that rule. As the example of Hadjidimovo i Slivo pole has shown, the urban statute can be received even if the settlement has less than 3500 inhabitants (tab. 3) .
Table 3. – The new towns in Bulgaria after 1989
District, region Year of receiving Number of population, Settlement (NUTS 2) urban status 31.12.2009 Zlatitsa * Sofia, SW 1991 5145 Pirdop * Sofia, SW 1991 7749 Hadjidimovo Blagoevgrad, SW 1996 2657 Bojurishte Sofia, SW 1997 5314 Bania Plovdiv, SC 2002 3498 Aksakovo Varna, NE 2002 7897 Slivo pole Ruse, NC 2002 3169 Primorsko Burgas, SE 2002 3340 Vetren Pazardjik, SC 2003 3473 Kostandovo Pazardjik, SC 2003 4341 Sarnitsa Pazardjik, SC 2003 3607 Głodjevo Ruse, NC 2003 3659 Kiten Burgas, SE 2005 1163 Sveti Vlas Burgas, SE 2006 3634 Kuklen Plovdiv, SC 2006 5896 Marten Ruse, NC 2006 3691 Dobrinishte Blagoevgrad, SW 2006 2736 Momin Prohod Sofia, SW 2006 1561 Aheloy Burgas, SE 2009 2240 Chernomorets Burgas, SE 2009 2177 Ignatievo Varna, NE 2011 4300 Sources: Own elaboration on the basis of: www.nsi.bg; P. Mihaylov , 2006 , Changes in number and the statute of settlements and administrative territorial organisation in Bulgaria. Geography’21 , 1.; Population 2007 , 2008. Sofia , ational Statistical Institute . * Zlatitsa and Pirdop became separate cities as a result of split oh the city Srednogorie in 1991 .
In spatial aspect, southern Bulgaria has a monopol in the process of occurrence of new towns which number is 16. On the NUTS 2 level, the largest number of new towns are concentrated in South Western, South Central and South Eastern regions. Since the 80’s only in North Western Bulgaria no village has received the urban statute. This feature has additionally deepened the discrepancies in urban network development between the Bulgarian regions. Five of the new towns such as Primorsko, Kiten, Sveti Vlas, Chernomorets and Aheloy, are resorts located in the Black Sea. That is geographical region with a traditionally high level of urbanization. The new towns from that area received the urban statute thanks to positive dynamics in development of settlements near the Black Sea. It is a result of realisation of many private projects in the tourism sector and opening hundreds of new hotels and entertainment places, too. Majority of ______52
Valentin Mihailov those settlements has changed in a positive direction. They have become modernized thanks to a built up new infrastructure, the expansion of services. These towns also have enlarged their spatial extension. This is not the case that Sveti Vlas (Saint Vlas), which was a calm sea village and was in a shadow of the near resorts Sunny Beach and Nessebar at the end of the 20 th century, today is called “Bulgarian Monte Carlo”. But, in many cases the expansion of construction led to destruction of valuable natural recourses for tourism such as sand beaches and beach dunes.
Figure 2. – A spatial location of the new towns in Bulgaria
Source: Own elaboration.
An urban statute also received three national important resorts. These ones are Dobrinishte and Momin Prohod from the Sofia district and Bania from the Plovdiv district. These three towns are traditional centres of mountain and balneological tourism. The rest of new towns mainly occurred on the grounds of villages the majority of which population in working age is still employed in agricultural sector. A typical examples for that are Kuklen, Vetren, Kostandovo, Glodjevo oraz Aksakovo. The economic specialization of the above mentioned new towns is dominated by industry sectors based on agricultural inputs and forestry.
Main tendencies in the economic development: deindustrialization and marketization
The current national strategic projects and plans pay particular attention only to the development of largest cities and agglomerations in Bulgaria such as Sofia, Plovdiv, Varna, Burgas, Ruse, Pleven Stara Zagora, Veliko Tarnovo, ______
53 Valentin Mihailov
Haskovo. What is more, the “National Regional Development Strategy 2007−2013” has given priority to the development of the capital and few largest cities, which should be centres of regional development, investments and innovations, highly qualified labour force and modern education. Nevertheless, for the last 130 years, after the National liberation the practice has shown that the largest Bulgarian cities have always been flexible enough and have been successfully and self dependently adapting to different socio economic and political conditions despite the fact whether or not there were special stimulating agents from the state authorities. To a much smaller degree, the mentioned conclusions may concern to the medium sized and, especially, to the small towns. For many of them, the manifested growth in the framework of the socialist model of development to considerable degree happened due to strong paternalistic approach to urban and economic planning. During the 90’s the representatives of these categories fell in deep crises and new unknown conditions of socio economic development including marketization, globalization and liberalization. Until the 1990 the economic profile major of the Bulgarian towns predominated from some industry enterprises, each of them ensured thousands labour places and was a solid source for the local budget. Actually, the crisis has covered all the towns in the country, although in no equally degree. To 1990 in these cities there was constructed and operated at least one great factory on sectors such as: ferrous and nonferrous metallurgy, engineering and chemical industries. The factors such as, loss of markets in former socialist block, entering on the world market of cheaper goods produced in the South and Southeast Asia, the technological backwardness (in some cases), the errors in privatization processes led to the complete liquidation of dozens of large industrial enterprises. For these entities, as a whole, still there are not found significant alternatives. During the 90’s, the gradual liquidation of significant part of industrial enterprises caused high unemployment rate and durable social exclusion. These changes have provided to active emigration processes and deep demographic crisis which appeared in the 70’s and 80’s. At the time of deep structural embarrassments, among medium sized towns were those which had developed industry on a large scale: Vratsa, Vidin, Montana, Pernik, Kiustendil, Razgrad, Shumen, Kurdjali, Dimitrovgrad and Yambol. Additionally, the old socialist model of social and economic development in small towns located by borderlines was also broken. The liquidation of the big units of the Bulgarian Army took place in dozens of towns along western (Bregovo, Breznik, Slivnitsa) and southern (Malko Tarnovo, Simeonovgrad, Harmanli, Elhovo, Topolovgrad and others) border of the country. A typical example for failed transformation is the city of Vidin located in underdeveloped trans border zone of North Western Bulgaria. During the transition period this city lost over 10 thousand people who emigrated to work abroad, mainly to Greece, Italy, Spain and the Czech Republic. What is more, the economic and demographic problems led to liquidation of inter urban transport network in 1998. ______54
Valentin Mihailov
At the beginning of the 90’s, the international importance had the row of full liquidated enterprises. Among them were, for example, the iron foundry plant and the chemical one in Vratsa, the tire factory in Vidin, chemical plant in Yambol which produced synthetic fibers based on raw materials from petrochemical complex in Burgas. Till now, although with strongly reduced production capacity, some industry enterprises are working, as pharmaceutical plant in Razgrad, chemical plant in Dimitrovgrad, trucking and car parts company in Shumen. There are some industrial establishments, which have comparatively successfully continued their activity in the new economic conditions. Among them are, for instance, the nuclear plant in Kozlodui (the North Western Bulgaria), „Berg Montana Fitingi” specializing in manufacturing of galvanized and black malleable iron fittings, „Monbat” producing accumulators for cars, the lead zinc plant in Kurdjali, „Stale Industry” – in Pernik, the sugar plants in Gorna Oriahovitsa. This group contains also „Arsenal” – Kazanluk, the greatest entity in today’s Bulgaria specializing in manufacture of machinery and equipment. In 2007 it employed almost 5000 workers. Good economic results have also shown some enterprises of the porcelan and ceramic industries located in Sevlievo (the North Central Bulgaria). As a whole, investments in modern service activities such as finance, stock trading, banking, retail, information technologies are concentrated mainly in Sofia and the remaining large cities. In the period of transition to market economy Sofia approved its leadership positions in foreign investments. Its share is more than 50 %. The capital city, both with its aglomeration area, has provided 30 % from nationl GDP. Acoording to main indicators of socio economic development Sofia is rather more similar to conditions of development of other capital city from Central and Eastern Europe than to the rest of Bulgarian cities and towns. A new impulse for modernisation of the capital took place in January 21st 1998 when the first stations of Sofia metropolitan was opened. In 2009 the first line connecting western quarters „Obelia” and “Liulin” with the south eastern quarter of “Mladost” was completed. So far, the Sofia Metropolitеn has had 19 kilometers length and 17 stations. The group of largest cities that includes the cities of Plovdiv, Varna, Burgas, Ruse, Stara Zagora and Pleven was under the negative influence of the economic and demographic crisis during the 90’s. Generally, from that group only Plovdiv and Varna have had positive dynamics of population from 1992 to present. But, thanks to remaining various central functions, this category of cities managed to catch up the losses from the beginning of social economic transformation. Furthermore, these large cities have consolidated themselves as makroregional centres of development under the conditions of integration and membership in European union. For instance, opening of boundaries for free movement of people, commodities and the capital have been influenced by positive economic dynamics of Ruse. That city is located in the Danube river, only 64 cilometres to Romanian capital Bucharest. Apart from increasing ______
55 Valentin Mihailov number of foreign tourists and international social contacts, there are a large number of common economic projects being realized with Romania. What is more, the shoping tourism is also widely spread. In post socialist development, with some success, there are few medium sized towns, like Blagoevgrad, Veliko Tarnovo and Svishtov. They have developed their old functions as the centres for higher education, the social and market services and the national transport nodes as well. This fact allowed these cities to attract and retain jobs of thousands of young people from all regions of Bulgaria. At that time, the respectively favourable demographic structure resulted in rapid development of various service activities in the university centres. Only in Blagoevgrad, the number of students equals nearly 20 thousand. The main factor for the current disparities in the development of Bulgarian urban network is the territorial over concentration of foreign investments in three largest cities. According to Strategy for promoting investments in the Republic of Bulgaria (2005, p.10) , during the period 1992−2004 r. the overall value of foreign investments in the national economy is estimated on almost 10 mld US dollars. However, 77, 7 % of them were concentrated in Sofia capital, Plovdiv, Varna and the Sofia districts. Apart from few exceptions, in new economic conditions the investments in medium and small towns are generally limited in some service economic activities, for instance, banking, little office centres, petty trade, entities for foreign car repair, hotels and restaurants. The foreign investments in textile and clothing industry mostly of Italian and Greek origin are noted in all medium and many small towns. They are still helpful to limit female unemployment, but the earnings in those activities are very low, often close to minimum wage level, and many of these entities function in informal sector. As we showed in the previous part, in 2009 almost 87 % from the urban network of Bulgaria is presented by small and very small towns below 30 thousand (tab.2) . Among them are some centres which inherited the old urban functions. The biggest towns of this category, according to 2009, are following: Petrich (29,9 thousand) and Sandanski – (27,0 thousand) from the Blagoevgrad district, Velingrad (23,6 thousand) from the Pazardjik district, Karlovo (24,1 thousand) from the Plovdiv district, Nova Zagora (23,6 thousand) from the Stara Zagora district, Samokov (26,2 thousand) from the Sofia district and Lom (24,3 thousand) from the Montana district. They have developed industry, tourism, the transport of regional or national importance, as well as the administrative functions. Under the market economy conditions dozens of small and very small towns managed to preserve one or more successful enterprises specialized on the subregional or even national scale. The earnings in those towns during the system changes and the employment level were more favorable in comparison to their overall level in the country. Among these centres we can distinguish the next ones: the centre of nuclear energetics Kozlodui (the Vratsa district); the centres of thermal energy Galabovo and Radnevo (the Stara Zagora district); chemical industries in Devnia (the Varna district); ______56
Valentin Mihailov
Sevlievo (the Gabrovo district) earthenware production plant, electronics, and others; Rudozem (the Smolian district) – a centre of production of perfumery and cosmetics and extraction of lead and zinc ores. But, it must be taken into account that mentioned examples are rather exceptions to the general situation dominated by the economic and demographic crisis. The phase of great construction boom had a great influence on some small resort towns as Bansko, Dobrinishte, Apriltsi, Chepelare, Nessebar, Sozopol, Obzor and others. Because of gained different results in economic transition, the cities show different level of unemployment. Such conclusion can be made on the basis of data from the Government Employment Agency. Furthermore, most of them have the unemployment rate below the national one. However, unemployment in most cities in this category vary from 2 to 4 times over the level of the leading national social and economic centres. Taking into account data of July 2009, unemployment in Sofia was only 2%, 3,3% in Varna and 5,4% in Plovdiv. While, the unemployment ratio of medium sized towns is the smallest in Dobrich (5,2%), Gabrovo (5,3%), Svishtov (5,4%) and Shumen (5,6%). Simultaneously, the highest values of the index for the district centres is registered in some peripheral cities, where a considerable number of poorly educated Gypsy or Turkish population live, as well as Montana (10,4%), Smolian (11%), Sliven (10,1%), Silistra (12 %), Targovishte (9,9%).
Socio economic changes and micro geographical structure of the Bulgarian cities
During the post socialist transition, the mikrogeographical structure of the Bulgarian cities have been changing. This refers to their spatial functional, symbolic and aesthetic aspects of development arising from the influence of market economy innovations, changes in the forms of ownership and introduction of democratic forms of local self government. I. Dandolova (2002) ivestigated the changes in the urban residental architecture during the transition period. She made some general conlusions: there is a transition from collectivity to individuality, displacement of big blocks from the small cooperative housing and family houses of diverse architecture; there is the transition from the order to chaos. “The reforms into market economy in Bulgaria stimulated the citizens to be self sufficient, more individual, and also involved tendency to individualization and spatial separation which is respective to both production and residental envioronment.” 8 As Ilieva and Iliev have drown, the spatial changes include the expansion of the cities along the main roads nearby easy reach. The new residential districts, consisting of detached houses are built for wealthy people in the outskirts, although the process of suburbanization is slower. The relocation of housing construction, storehouses, the trade and service network, production activities, and
8 I. Dandolova, 2002. New signs and symbols in housing architecture of Bulgarian city at the 90s./ The city: symbols, images, identities. Lik, Sofia, s. 89. ______
57 Valentin Mihailov other establishments in the suburbs both with urban settlements’ territorial expansion will reduce the distance between them. The authors complete that “the present day areas can be acknowledged as a product of two “rival” tendencies – an efficient land use and implementation of town planning projects.” 9 The Bulgarian cities became the places of a great social polarization. It is clearly visible on the structure of urban environment, caused by post socialist market changes. From one side, logically eestablishing of high income residents groups in Bulgarian cities led to construction of new „neighborhoods of the riches”. They are usually situated in surroundings of Sofia, Varna, Plovdiv and along the Bulgarian Black Sea coast. There are the first closed settlements („gated communities”), completed to provide living comfort for wealthy citizens. There are dozens of similar settlements that were built during the transition period, located near Varna, Sunny Beach, Kableshkovo, Pomorie, Sveti Vlas and so fourth. On the other hand, the mentioned phenomenon is scarce in most medium sized towns. The emergence of dozens new private enterprises caused construction of new and advanced office spaces concentrated in large cities. In this respect without competition is still Sofia. There is a tendency to replacement of construction of business parks from the city centre to the peripheral parts of the capital where the cost of land is cheaper. In housing quarter of „Mladost” the biggest business park in South Eastern Europe named „Business Park Sofia” was built. The first building in that place was completed in 2001. „Business Park Sofia” consists of 35 modern buildings with the business and commercial areas. Its total built up area is estimated on 300 000 sq m. In the biggest Bulgarian business park more than 10 000 workers are being employed. 10 At the same time, the antipode of modern and comfortable new closed settlements are Gypsy settlements in many Bulgarian cities and towns. The largest Gypsy quarters in Bulgaria are located in Sofia – „The Faculty” located in the western parts of the capital and it has about 45 thousand inhabitants, and „Stolipinovo” in Plovdiv (50 thousand inhabitants). The other largest ones all nearly composed of Gypsy population or showing its prevailing share are these: “Hristo Botev” i “Batalova vodenitsa” in Sofia, “Pobeda” („Victory”) and “Akatsiite” in Burgas, “Sheker mahala” (Plovdiv), „Hope” (Sliven), „New Way“ (Vidin), „East” (Kiustendil), „East” (Dimitrovgrad), „Коsharnik” (Montana), „Republika” (Lovech), „Izgrev” ( Sunrise ) in Dobrich, „Stadiona” and „Mladenovo” (Lom) etc. As a whole, these Gypsy ghettos are more and more isolated from contemporary social, cultural and economic development. They are primarily constructed of illegal ramshackle buildings outside formal regulation plans, often without
9 Ilieva M., Iliev, I., 2010. Bulgarian urban settlements in the early 21st century. Bulletin of geography. Socio Economic Series, N 13, p. 121. 10 www.businesspark sofia.com ______58
Valentin Mihailov electricity and even sewerage facilities. They are centres of unemployment and non educated labour force as well as other forms of social exclusion, segregation and auto segregation. Moreover, poor hygiene conditions are the reason for the high proportion of sufferers from tuberculosis. Multiple problems of those settlements were aggravated during the transition period and their mitigation will require huge and long efforts from Bulgarian and European Union institutions so far. Another important trend in the socio economic and urban development is the degradation of the panel block houses, built more intensively in the 60’s, 70’s and 80’s. First of all, former inhabitants of small towns and villages were settled down to these complexes due to manpower needed in construction and operation of new huge industrial plants. In the early 90's, similar estates were constructed in all city categories. Their common feature is a location away from the city centre. They have underdeveloped the technical and social infrastructure, the large no developed areas between the separate buildings. The major part of their inhabitants are descends of former villagers who emigrated to the cities and towns in order to work in giant industrial enterprises. As a typical example of this type of quarters we can show the “Liulin” (120 thousand inhabitants) and „Mladost” (90 thousand) in Sofia, “Meden rudnik” Burgas (80 thousand), “Storgozia” Pleven (60 thousand), “Тrakia” Plovdiv (60 thousand), “Vladislav Varnechik” – Varna (46 thousand), “Dabnika” Vratsa (25 thousand) etc. Revitalization of these complexes and remediation of the high rise panel blocks (which represent 1/3 of all housing stock in Bulgaria) is still backward in comparison with other post socialist cities of East Central Europe. The problems of these housing complexes result from ineffective government programs for remediation and because of low household budgets. The introduction of market mechanisms, the restitution and the development of private initiative have multipled the prices per sq m. In Bulgarian cities the highest growth in housing estate prices was recorded in the period 2003 2008, due to the economic stabilization and growth, and a construction boom. Data for April 2008 (according to National Statistical Institute), showed that the highest housing prices are in Sofia (1186 euro) and Varna (1050 euro). In comparison, the highest prices of medium sized towns were in Blagoevgrad (1194 leva or 597 euro per sq m) and Veliko Tarnovo (1174 leva or 583 euro per sq m) was nearly twice lower in comparison with. In some of the low developed and the peripheral district centres such as Kiustendil and Silistra, the average price per square meter of housing was below than 400 euro. This was the year when the process of housing estates in the country reached their highest values. Shrinkage of the market, the impact of financial crisis, the decline of the employment and the risk of taking credit led to a significant fall of the prices in the next two years (2008−2010). As a whole, the marketization of that sector after 1990 provided to increase the prices of private houses more than 140 times from 6,5 leva (IV.1993) to 945 leva (IV.2010) per sq m. ______
59 Valentin Mihailov
The penetration of Western capital in the economic activities such as trade and tourism, and, to a lesser extent, industry, the internationalization of the economic relations are noticeable in the landscape of post socialist cities and towns in Bulgaria. Powerful impetus to development of modern services in the private sector, for instance, banking, finance, telecommunications, retailing, undoubtedly contribute to improve the aesthetic level of many buildings and of the whole central urban areas. The new petrol stations, bank offices, business parks, logistics centres, hypermarkets, hotels, new factories were built. The recent ones were situated on the old industrial terrains or on completely new, previously undeveloped areas, within the built up zones of the cities or on their immediate surroundings. At the beginning of 2011, the stores of some large foreign hypermarket chains as Kaufland, BILLA and Peny Market (as well as Bulgarian “Technomarket”) have already operated in almost all large and middle sized cities. Mainly in large cities and some of medium ones, where is a conducive economic environment, the stories of foreign trade chains such as METRO, Praktiker, T Market, Plus, Carrefour and so fourth have also operated. During several years (since 2005), the landscape of large cities in Bulgaria has been changing and modernizing through the introduction in their space of the malls, the modern successors of socialists “local universal stores”. They have introduced a new consumer culture in large cities and medium towns and diversified their architectural silhouette. Apart from commercial purposes, the malls have been performing important social functions as a source of reducing of unemployment. Apart from the capital and large cities, in medium towns, the first modern shopping centre of this type was opened in 2006 in Veliko Tarnovo. In the following years, similar projects were realized in Blagoevgrad, Yambol, Gabrovo, Silistra and Dobrich. In 2007 2008, the same project was planned in other medium size cities, but due to financial crisis and reduction of incomes many investors cancelled their plans. This tendency has shown the low consumer demand and low standard of living in that above mentioned size category in Bulgaria and, so far, the introduction of modern services was weaker than in the large cities.
Conclusion
As it was shown in the paper, there are a number of demographic, economic, environmental and spatial functional changes in the post socialist development of urban settlements in Bulgaria. After 20 years of social and economic adaptation of the Bulgarian cities and towns into democratic and market reforms, the changes in the urban network in the country may be shortly characterized by two notions: instability and polarization. As M. Ilieva and I. Iliev have noted, the socio economic and demographic changes which took place in the period of transition did not disturb the urban settlements functions. The largest cities and middle sized towns have preserved their polyfunctional ______60
Valentin Mihailov profile. 11 But, the basic contrast with the previous epoch is the considerable reduction of industry and increase of the service sector, both in the local GDP structure and in employment as well. From one hand, as a whole, the medium and small towns in Bulgaria fell in a deep socio economic crisis. The different social problems, especially those connected with unemployment and low incomes from work have been strained. Economic stagnation and low incomes of the population are still the main factors causing depopulation in Bulgarian cities and towns. Some of them, as Vratsa, Vidin, Silistra and Gabrovo, lost over than 20 % of their population between 1992−2009. However, this trend was also typical for small towns and villages. From the other hand, the long period of social and economic changes and adjustment to newly conditions brought many new opportunities for development of the Bulgarian cities. Few of them, mainly the biggest, were able to use the market economy conditions as well as European integration policies and tools to ensure themselves the stable economic growth and an influence on the processes of urban development on a regional and local scale.
Валентин Михајлов
САВРЕМЕНИ ТРЕНДОВИ У ДЕМОГРАФСКОМ И ДРУШТВЕНО ЕКОНОМСКОМ РАЗВОЈУ ГРАДОВА У БУГАРСКОЈ – ГЕОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД
Закључак
Као што је приказано у раду, постоји низ демографских, економских, еко лошких и просторно функционалне промене у пост социјалистичког развоја урба них насеља у Бугарској. Након 20 година социјалних и економских прилагођавања бугарског градова демократским и тржишним реформама, промене у урбаним мрежама у земљи може бити укратко окарактерисани два појма: нестабилности и поларизације. Као М. Илиева и И. Илијев су указали на социо економске и демо графске промене које су се одиграле у периоду транзиције, а које нису реметиле функције градских насеља. Највећи и градови средње величине су очували свој полифункционалан профил. Али, основна разлика у односу на претходне епохе је значајно смањење индустрије и повећање у сектору услуга, како у локалним GDP структурама тако и при запошљавању. Са једне стране, као целина, средњих и мали градови у Бугарској су пали у дубоку друштвено економску кризу. Различити социјални проблеми, посебно они у вези са незапосленошћу и ниским приходима су истакнути. Економску стаг нацију и ниске приходе становништва су и даље главни фактори који изазивају де
11 Ilieva M., Iliev, I., 2010. Bulgarian urban settlements in the early 21st century. Bulletin of geography. Socio Economic Series, N 13, p.120–121.
______
61 Valentin Mihailov
популацију у бугарском градовима. Неки од њих, као Враца, Видин, Силистра и Габрово, изгубили су више од 20% становништва између 1992 2009. године. Ме ђутим, тај тренд је такође типичан за мале градове и села. Са друге стране, дуг период друштвене и економске промене и прилагођава ње новим условима, условио је нове могућности за развој бугарских градова. Неколи ко њих, углавном највећих, могли су да користе услове тржишне економије, као и по литике европских интеграција да би обезбедили стабилан привредни раст и утицај на процесе урбаног развоја на регионалном и локалном нивоу.
______62
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 94:314.117(439.2) ”1869/1910” Оригиналaн научни рад Original scientific work
Бранко Ћупурдија
СТАНОВНИШТВО СУБОТИЦЕ ПРЕМА ВЕРОИСПОВЕСТИ И МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ 1869–1910.∗∗∗
Извод: Реч је о становништву Суботице у доба Аустроугарске монархије. Предмет пажње је број становника и изјашњавање према вери и матерњем језику, на основу че га се посредно може судити о националној припадности. Показало се да је број ста новника од 1869. до 1910. порастао са 56.323 на 94.610 односно за 38.287 становника (индекс 167,98). Насеље Суботица или унутрашња територија града 1910. године има 46.762, а 19 насеља спољне територије града, без Бајмока и Чантавира, 46470 станов ника, укупно 93232 становника, без војних лица. У периоду од 42 године у верском погледу најбројнији су римокатолици, који имају између 90,31% и 92,64%, православ ци између 3,07% и 4,34%, израелити, између 2,36% и 3,74% и реформати, између 0,34% и 1,50% становника. Све остале верске заједнице, гркокатолици, унитари, еван гелици и остали имају понаособ мање од 1% становника. За мађарски матерњи језик се изјаснило између 49,00% и 58,75%, буњевачком становништву (хрватско српски, српски, остали језици) припада између 35,29% и 40,34%, за српски матерњи језик (припадност православној вери) између 3,27% и 3,75%, за немачки матерњи језик из међу 2,02% и 2,61%, а свим осталим матерњим језицима: словачком, румунском, ру синском, хрватском, словеначком и осталим језицима припада по мање од 1% станов ништва. Указано је на историјске и друштвене процесе који су утицали на изјашњава ње становништва, међу којима и на процес асимилације. Ова питања се разматрају из перспективе данашњих оквира суботичке општине у којој има 19 насеља. То значи да истраживања захватају и насеља Бајмок и Чантавир иако по пописима становништва у Аустроугарској монархији нису припадала слободном краљевском граду Суботици, него Бачко Бодрошкој жупанији. Ово се чини из два разлога: ради поређења ових на сеља са Суботицом у периоду од 1869–1910. године и ради евентуалних, макар и на кнадних и овлашних поређења са данашњим стањем.
Кључне речи: Суботица, асимилација, Аустроугарска, друштво, држава
Abstract: The subject of this paper is a population of Subotica, during the Austro Hungarian monarchy. The attention is given to the number of inhabitants and their declaration of religion and language, based on which indirectly we can judge of their nationality. Population increased from 56,323 to 94,610 inhabitants or for 38,287 inhabitants (index 167.98.) in period 1869 1910. In the urban area of Subotica in 1910th lived 46,762, and in 19 villages outside the city territory, (without Bajmok Cantavir), lived 46,470, which is a total of 93,232 residents, but without military personnel. During
∗ Рад представља резултат истраживања на пројекту 177028, који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. ______63 Бранко Ћупурдија the 42 years period considering the religion structure, Roman Catholics counting between 90.31% and 92.64%,and were most numerous religion group. Only between 3.07% 4.34%, of Orthodox and 2.36% and 3.74%,of Israelites and reform, between 0.34% and 1.50% of the population lived in Subotica. All other religious communities, Greek Catholics, UNITAR, evangelicals and others are individually less than 1% in the share of total population. Persons who speaks hungarian language declared between 49.00% and 58.75% in the share of total population, Bunjevac population (Croatian Serbian, Serbian and other languages) belongs between 35.29% and 40.34% in the share of total population, Serbian language (belonging to the Orthodox faith) between 3.27% and 3.75% in the share of total population, for the German language between 2.02% and 2.61% in the share of total population, and all other native languages, Slovak, Romanian, Ruthenian, Croatian, Slovenian and other languages belong to the less than 1% in the share of total population. This paper explains the historical and social processes that have influenced the declaration of the population, including the process of assimilation. These issues are discussed from the perspective of the present Subotica municipality in which there are 19 settlements. This means that the researches consider also settlements Bajmok and Čantavir even though they didn’t belong to a free royal town of Subotica according to census data in Austria Hungary monarchy. This is done for two reasons: to compare these settlements with Subotica in the period 1869 1910. and in case of subsequent comparisons with today's situation.
Key words: Subotica, assimilation, Austro Hungarian, society, state
Увод
Нагодбом између Аустрије и Мађарске 1867. створена је нова држава, Аустроугарска монархија (Osztrák Magyar Monarchia), чији је један центар, за земље западно од реке Лајте–Транслајтанија, био Беч, а други, за земље ис точно од Лајте–Цислајтанија, Пешта, која је спајањем са Будимом 1873. по стала Будимпешта. Личност владара, аустријског цара и мађарског краља, об једињавала је ове делове државе која је имала заједничку спољну политику и војску и заједничке финансије за њих. У осталим пословима су земље члани це биле самосталне, са дводомним парламентима и владама које су им биле одговорне. Угарски парламент и влада су после Нагодбе радили на организо вању државне управе и школства, стварању услова за развој привреде и регу лисању националног питања. Знатан део поменутих послова је урађен или по кренут у време када је на челу владе био Ђула Андраши (1867 1871). Тако је на основу Аустро угарске нагодбе 1867. и једног посебног закона из 1868. о укидању ердељског парламента и Хрватско угарском нагодбом 1868. успоста вљена територијална целовитост земаља круне светог Стефана. Према Хрватско угарској нагодби, "Мађарска и Хрватска" су једна држава како пре ма осталим деловима Монархије тако и према страним земљама. Хрватска је том приликом накнадно прихватила Аустро угарску нагодбу с тим да се слич ни споразуми убудуће доносе уз њен пристанак. Изван територије Угарске је ______64
Branko Ćupurdija
у управном погледу остала само Војна граница, али је влада Ђуле Андрашија већ 1868. тражила од владара да се она и у управном смислу припоји терито рији Угарске. Овај процес је, међутим, трајао од 1871. до 1884. године, после чега је Војна граница прикључена територији Угарске и Хрватске (Рокаи, П., Ђере, З., Пал, Т., Касаш, А., 2002). Истовремено је са Нагодбом између Аустрије и Угарске 1867. враћен на снагу мађарски устав са жупанијским си стемом. Државна територија је била подељена на жупаније (vármegye), ове на срезове (járás), а ови на општине (község). Упоредо са овом поделом постојале су и две врсте градова: градови са уређеним сенатом (Rendezett tanácsu város), у рангу среза и под влашћу великог жупана жупаније којој су припадали, и слободни краљевски градови (Szabad királyi város, ili, Törvény hatósági jogu város или краће Thj város), у рангу жупаније, који су исто имали великог жу пана, који је био у вези са надлежном владом и министарством. Бачко бодро шка жупанија (Bács bodrog vármegye), чије се седиште налазило у Сомбору, која је у потпуности одговарала области Бачке, имала је 13 срезова, два града у рангу среза, Стару Кањижу (Magyar Kanizsa) и Сенту (Zenta) и четири сло бодна краљевска града, Нови Сад (Ujvidék), Сомбор (Zombor), Суботица (Sza badka) и Баја (Baja). Жупаније су посредством великих жупана, који су се на лазили на њиховим челима и које је постављала влада, били у вези са краљев ском владом у Будимпешти тј. са банском владом у Загребу и одговарајућим министарствима (Палић, М., 1964).1 Тако се, са овим глобалним друштвеним променама, слободни краљевски град Суботица, као саставни део Бачко бо дрошке жупаније, нашао у оквиру нове државе, која се по свом унутрашњем уређењу разликовала од осталих европских држава, и која је као таква пресуд но утицала и на друштвене прилике у свим својим регионима. Из прегледа рада Мађарског краљевског централног уреда за стати стику види се да су у Мађарској у периоду од 1871. до 1911. године, дакле у распону од 40 година, прикупљане две врсте података, тзв. редовно прику пљање података и периодично и ванредно прикупљање података. Редовно прикупљање података подразумевало је извештаје о 39 ставки. Ту се налазила статистика о кретању становништва, емиграцији, имиграцији, путним испра вама, пограничном кретању људи, јавном здравству, лековитим бањама и из ворима минералне воде, жетви, берби винограда, промету поседовних тела из земљишних књига, лову, сточним вашарима, пијачним ценама, рударству и металургији, трговинским и занатским коморама, занатским телима и зана тлијским организацијама, акционарским друштвима занатског карактера, про дуктивности трговинских млинова, фабричким погонима и радницима, фа бричкој производњи, бројном стању радника и потражњи за радницима фа брика и рударских и металуршких предузећа, обустави рада и отпуштању
1 Видети: Административно територијалне променеу НР Србији од 1834 1954, На родна Република Србија, Завод за статистику, Београд, мај 1955, 40, 41, 43. ______
65 Бранко Ћупурдија
радника, несрећи на раду, ручним залагаоницама и позајмним фирмама, спољној трговини, дневном извештају будимпештанског промета пшенице, залихама пшенице и млевених производа смештеним у јавним робним скла диштима и задружним складиштима, железници, бродарском и робном про мету Ријеке (Фиуме), бродарско прометним подацима лука мађарско хрват ске морске обале, кредитним установама, задружном пословању, осигуравају ћим пословима, штетама изазваним пожарима, јавној просвети, филантроп ским школским и васпитним установама и склоништима за децу, јавним збир кама и јавним библиотекама, црквама и верском животу, ванкофесионалним лицима и правосуђу. Са друге стране, периодично и ванредно прикупљање података и важнији стари снимци стања ствари подразумевали су извештај о 16 ставки. Ту се налазила статистика о пописима становништва из 1869, 1880, 1890, 1900. и 1910. године, Закон који прописује попис становништва из 1910. године и упутства, публикација о историји становништва из времена Pragma tica sanctio (1720), попис Цигана, статистика слепоће и оболелих од рака, по љопривредни снимак из 1895. године, попис стоке, статистика млинске инду стрије, благајни за помоћ болеснима, вода Мађарске, исхране у Мађарској и друштава у Мађарској, библиотечка статистика, прикупљање података за ци љеве реформе права гласа, статистика буџета органа локалне самоуправе (оп штинских, жупанијских, градских, старатељских благајни) и Земаљска оп штинска комисија за главне књиге (Kir, A., M., 1911). Писац извештаја о раду Мађарског краљевског централног уреда за статистику, када пише о периодичном и ванредном прикупљању података и важнијим старим снимцима, који је за наша истраживања у овом тренутку и најбитнији, истиче да у Мађарској не постоји посебан закон о попису ста новништва који би одредио у којим временским размацима они треба да се обаве. Пет пописа становништва, колико их је било "од времена поновног успостављања уставног стања", било је посебно одређено законским члано вима 1869:III, 1880:LII, 1890:IX, 1899:XLIII и 1990:VIII. Али изгледа као да је одсуство општег закона о попису становништва надомештено уверењем које се уврежило и у свести грађана, а то је, да је посматрано са тачке гледи шта управљања државом, одржавање пописа становништва обавезно и да у утврђивању рокова пописа следимо закључке конгреса статистичара који је одржан 1872. у Санкт Петерсбургу, а према којима свака земља треба да ор ганизује попис становништва сваких десет година и то у годинама које се завршавају са нулом. У складу са том одлуком у Мађарској је, почевши од 1880, свака деценија окончана пописом становништва. Иако су под надле штвом Мађарског краљевског централног уреда за статистику организована само четири последња пописа становништва у извештају о његовом раду је поменут и попис становништва из 1869. "како бисмо могли да пажљиво пра тимо развојни ток пописа становништва у Мађарској од самог почетка" (Kir, A., M., 1911). ______66
Branko Ćupurdija
Попис становништва из 1869. је једини примењивао систем листи та ко да у великој мери одудара од каснијих пописа. У градовима се обављао по моћу пријавних формулара које је попуњавао домаћин односно глава дома ћинства, а у другим местима помоћу прикупљачких формулара које је попу њавао пописивачки агент. У Будимпешти су из експерименталних разлога ко ристили индивидуалне пописне листе које је по могућности свако био дужан сам да испуни. Зато је у главном граду за попис био одређен један дан, а у осталим деловима земље је требао да почне 3.1.1870. и да се спроводи док се не заврши. Иначе је на формуларима за прикупљање података писало да се попис односи на стање затечено 31.12.1869. Попис је доносио податке о теле сним и душевним манама становника, односу према војсци, домицилитету странаца и месту боравка чланова породице који су били одсутни, занимањи ма, запослености, издржаваоцима и издржаваним лицима, стамбеним односи ма и домаћим животињама. "Из разлога политичке опрезности овај попис је пренебрегао односе матерњег језика и познавања језика". На крају је стати стички центар "на основу делимично мањкавих материјала" објавио резултате пописа у четири велика фолио тома, при чему је у уводном делу дат извештај о начину спровођења пописа (Kir, A., M., 1911). На одређен начин се подразу мева, па вероватно писац извештаја о томе и не говори посебно, да је попис донео податке и о броју становника и о верском изјашњавању становника. У односу на претходни, попис становништва из 1880. године, је по казао напредак у три правца: примени индивидуалног пописног формулара, укључивању службеног елемента у рад на спровођењу пописа и централиза цији обраде прикупљеног статистичког материјала. Највећа предност систе ма индивидуалних формулара, који је издржао пробу и у иностранству, у односу на систем регистара је у томе што се помоћу њега могу избећи гре шке које се лако дешавају у регистрима и што омогућава потпуније искори шћавање сакупљене статистичке грађе. Овог пута попис је садржао и пита ње које "се односи на матерњи језик и на говорене домаће језике", а оне који нису умели да говоре попис није уврстио ни у једну националну односно је зичку категорију. Посебним питањем се сазнавало да ли је пописано лице болесно, и ако јесте од када је болесно. Видан је напредак на пописном фор мулару који се односи на занимање, где се поред главног занимања и радног односа, траже подаци и о евентуалном споредном занимању. Попис је обу хватио и број станова, кућа и домаћих животиња. У Будимпешти, где је по писни формулар у више ствари одступао од узорка који је био примењиван широм земље, узимање података је било изузетно по томе што је требало попунити индивидуални пописни лист и о људима који су привремено од сутни. Резултати пописа становништва су објављени у два тома, у првом су дати подаци на нивоу земље и по муниципијама, а у другом су дати подаци по општинама о броју кућа и грађана и припадности према матерњем језику и вероисповести (Kir, A., M., 1911). ______
67 Бранко Ћупурдија
Наредни попис становништва је спроведен 3. децембра 1890. године. Он је задржао систем пописних формулара, који је успешно примењен на претходном попису, и питања која су се односила на демографске односе, а даље усавршио поступак пописивања занимања и односа у запошљавању, разликујући самосталност у послу и рад за друге, рад у домаћинству, кућне слуге, издржаваоце и издржаване. Овај попис није био повезан са пописом стоке, али су детаљно пописани грађевински објекти, зидови и кровишта, чи ме су обезбеђени подаци за потребе заштите од пожара и противпожарног осигурања. Уред за статистику је резултате пописа објавио у три обимна тома као прва три тома нове едиције Статистичких саопштења, покренуте 1893. го дине. Први том садржи "општи опис народа", други професионалну статисти ку, а трећи статистику грађевинских објеката. На основу материјала сакупље ног приликом овог пописа становништва објављена су 1892. године још два рада, збирка топонима и збирка наслова о занатлијама и трговцима и њихо вим фирмама у Мађарској (Kir, A., M., 1911). Овом приликом, а поводом де таљног пописа грађевинских објеката, треба указати на чињеницу да се грађа о њима може користити и за друге потребе а не само за потребе противпожар не заштите и противпожарног осигурања. Она се може користити за проуча вање историје архитектуре и насеља. Подробни описи стамбених и других објеката, дати у попису становништва, уз истраживања на терену, омогућавају целовитији приступ градитељској култури. Попис становништва из 1900. године је разуђенији од оних који су ра није проведени. О томе на свој начин говори и чињеница да су његови резул тати објављени у 10 томова. Приказани су: Општи опис популације по општи нама; Занимање становништва по општинама; Детаљан опис становништва (демографски резултати); Занимање становништва детаљно обрађено; Неки даљи детаљи занимања становништва и статистика предузећа; Радно време и плата чиновничког и другог помоћног особља који спадају у оквир индустри је; Занимање становништва упоређено са главним демографским подацима; Гране јавних услужних делатности и слободна занимања; Прилике становни штва у погледу поседовања кућа и земље; и Резиме коначних резултата, науч ни коментар, (Kir, A., M., 1911). Последњи попис становништва у Аустроугарској монархији се одно си на стање затечено 31. децембра 1910, а проведен је у првих 10 дана 1911. године. Резултати пописа су објављени у шест књига. Он је донео неколико битних новина. Тако је постављено питање о броју деце које има пописано лице. Оно је постављено зато што се у појединим областима "систем одгајања свега једног детета" почео нагло ширити. Осим тога, дошло је до значајног проширења питања која се односе на образовни ниво пописаног лица. Тако се питања не ограничавају само на то да ли пописано лице зна да чита и пише, него су пописани и они који су завршили четири или шест разреда основне школе, четири или осам разреда средње школе или других установа истог ни ______68
Branko Ćupurdija
воа. И међу демографским питањима су се, поред оних од пре 10 година, поја вила и четири нова питања. Прво се односи на место становања, друго на вре ме боравка у месту становања, треће на то да ли је пописано лице било у ино странству, и четврто, да ли је лице служило војни рок. Циљ прва три питања је да осветле стабилност пoпулације и склоност ка пресељавањима, а циљ че твртог питања је да осветли "физичку развијеност и телесно здравље" поједи них класа становништва. Што се тиче детаља о намени зграда препоручено је да се избегава збрајање и збирни назив и да " свака појединачна зграда буде исказана у посебном реду ". Тај принцип је задржан и код пописивања салаша и мајура (Kir, A., M., 1911, Stanovništvo Narodne Republike Srbije od 1834– 1953). На тај начин законодавац је створио и својеврсну основу за проучавање стања на периферији груписаних насеља, села, варошица и градова. У целини посматрани, дакле, пописи су вршени првих дана јануара наредне године за стање од 31. децембра прошле године. Због административ них подела које су се мењале више пута, посебно због сужавања подручја која су била под војном управом (војне крајине) у корист цивилне управе и са про менама у подручјима и правима самоуправних градова, подаци пописа из 1869. нису упоредиви са подацима из 1880. године, а ни ови са подацима од 1890. до 1910. године, мада је подела утврђена осамдесетих година остала, без знатнијих измена, на снази до пропасти Аустроугарске монархије. Иначе су многе од мађарских статистичких публикација осим на мађарском објављене и на немачком и француском језику, што их чини доступнијим знатно већем броју читалаца (Stanovništvo Narodne Republike Srbije od 1834–1953).
Особености Суботице
Већ 1857. године, десетак година пре него што ће припасти Аустроу гарској монархији, Суботица је са 53499 становника, по величини била трећи град у Угарској, иза Будимпеште и Сегедина а испред Пожуна, Дебрецина и Темишвара. 2 Слику града из тога времена и надолазећих друштвених промена приказали су поједини истраживачи. Тако један од њих пише: "U poslednjim decenijama 19. i početkom 20. veka Subotica je potpuno iz menila lik ogromnog panonskog sela. Trošne i stare prizemne kuće, pokrivene tr skom, zamenile su moderne porodične kuće ili spratne najamne palate i javni objekti. Prašnjave ili blatnjave ulice se popločavaju ili asfaltiraju, a za pešake se grade trotoari. Iste te ulice će dobiti prijatniji izgled zbog zasađenih drvoreda, ali i škiljave svetlosti noćnih lampi koje su ipak razbijale totalni mrak. Na trgovima su uređivane cvetne leje i travnate površine. Da bi se stanovništvo snabdelo kvalitetnom pijaćom vodom buše ni su bunari, za potrebe gradskog saobraćaja ulicama Subotice krenuo je električni tramvaj, na Paliću je izgrađeno kupalište za odmor svih Subotičana...
2 Szabadka szab. kir. város közigazgatása az 1902 1912. években, Szabadka, 1912, 23. ______
69 Бранко Ћупурдија
Dug bi bio spisak kada bismo nabrajali sve promene koje su se desile u životu Subotičana. Možda je još važnije da su se izmenili oni sami. Na mesto stare zemljopo sedničke aristokratije, koja je vekovima, gotovo po inerciji, upravljala gradom, pojavilo se u drugoj polovini 19. veka građanstvo, društveni sloj sa znatno širim horizontima, otvoren za novosti, spreman da uči, putuje, usvaja, reskira. Pre svega njima, kao i po tražnji za poljoprivrednim proizvodima, Subotica ima da zahvali svoj strelovit razvoj. Sve je bilo izmenjeno za tridesetak godina – i izgled grada i ljudi" (Grlica, M., 2001). Овом кратком али надахнутом опису града, ради потпунијег увида у његов развој, треба додати још неколико чињеница из привредног живо та. Познато је да значајну економску снагу град још увек црпи из пољо привреде. Тако се још 1910. половина ст. бавила пољопривредом, али је радило и 3089 занатских предузећа у којима је било запослено око 10000 људи. У исто време, међу индустријским предузећима постоје: фабрика бакреног и гвозденог намештаја, вештачког ђубрива, железничка радиони ца, грађевинско предузеће, предузеће за израду одевне конфекције, преду зећа која су се бавила каменорезачком делатношћу, производњом цигле, текстила, свиле, шешира и целулоидних робних артикала и предузећа у области млинске индустрије. Многобројни хотели и гостионице сведоче да град има и значајне могућности за развој туризма. Привреда, трговина и туризам су добили посебан подстицај изградњом железнице. Тако је кроз Суботицу прошла главна железничка пруга на релацији Будимпешта Бео град, Баја Сегедин и Сомбор Сента. Прва штедионица је успостављена 1869, тако да је и банкарство почело давати знатан удео у развоју града. 3 Све то је допринело да Суботица последњих деценија 19. и почетком 20. века, поготово у време када су се на њеном челу налазили градоначелници Л. Мамужић (1884 1902) и К. Биро (1902 1918), буде значајно економско, друштвено и културно средиште у овом делу Панонске низије (Libman, E., 2003: Libman, E., 2011).
Број становника
По првом попису становништва у Аустроугарској монархији, прове деном 1869. године, слободни краљевски град Суботица је имао 8.645 кућа, 12.472 породице и 56.323 становника, Бајмок (Bajmok), чији су становници пописани у оквиру Горњег среза (Felső járás) Бачке жупаније (Bács megye), имао je 1.107 кућа, 1.303 породице и 6.446 становника, а Чантавир (Csantavér), чији су становници пописани у оквиру Телечког среза (Telecskai járás) Бачке жупаније, имао је 859 кућа, 1.108 породица и 4.725 становника. По последњем попису становништва проведеном 1910, Суботица је имала 15.520 кућа и 94.610 становника, Бајмок, који је пописан у оквиру Бачалмашког среза
3 Városi és vármegyei szociográfiák, XIV, Budapest, 1941, 426. ______70
Branko Ćupurdija
(Bácsalmási járás) 1.789 кућа и 8.271 становника и Чантавир, који је пописан у оквиру Бачкотополског среза (Topolyai járás) 1.458 кућа и 7.625 становника. 4 То значи да је у периоду од 40 година број кућа у Суботици порастао за 6.875 а број становника за 38.287, у Бајмоку је број кућа порастао за 682 а број ста новника за 1.825, и у Чантавиру је број кућа порастао за 599 а број становника за 2.900. Укупно је у сва три насеља за четири деценије број кућа порастао за 8.156 а број становника за 43.012. На кретање броја становника су, осим природног прираштаја и мигра ционог салда, утицали и други чиниоци, као што су епидемијa колере и при пајање Александрова. У периоду између првог и другог пописа, 1873. године у Суботици је избила колера. Она је била део пандемије која је владала у Угарској и Европи. У Суботици је епидемија колере владала од 2. јула до 1. октобра 1873. године. Оболео је 1.561 човек а умрло је 877 људи. На ширење болести је утицало више чињеница. Једна од њих је што превентивне мере ни су правовремено предузете. Да су оне правовремено предузете, као на пример у Новом Саду, број жртава би био знатно мањи. "Узрок појаве колере у Субо тици је у прво време била контактна инфекција а касније тзв. `водена инф екција`, када су колеричне клице доспевале у воду за пиће, узрокујући опаку болест широких размера". Појави и ширењу колере доприносили су и "плитко копани бунари за пијаћу воду у које се сливала и загађена вода, висок ниво подземних вода, многобројне баре и прљави одводни канали, нечистоћа на улицама и двориштима" (Pančić, I., 1991). У периоду између предпоследњег пописа, одржаног 1900. године, и последњег пописа, проведеног 1910. године, Суботици је припојен Шандор, данашње Александрово. Шандор је фебруара 1804. године службено прогла шен селом, а једно столеће касније, 1904. године је укинут и припојен граду Суботици (Ulmer, G., 1999). Овим чином је територија града Суботице пора сла са 166.077 к.ј. на 169.192 к. ј. односно за 3.115 к. ј. 5 Тиме је уједно повећан и број становника Суботице. Видећемо касније да је Шандор по попису из 1910. године, дакле, по првом попису након што је припојен Суботици, имао 1.589 становника. Тада, 1910. године, Бајмок је имао 18.014 к. ј. 6 а Чатавир
4 Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, Bács megye, Teleki László Alapítvány – Közpopnti Statisztikai Hivatal, Budapest, 2005, 17, 19, 20; A Magyar Szent Korona orzságainak 1910. évi népszámlálása, I rész, Budapest, 1912, 176, 177, 180 183. 5 A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, Bács Bodrog vármegye, Bu dapest, 1902, 6; А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, Magyar Királyi Közpopnti Statisztikai Hivatal, I rész, Budapest, 1912, 182. 6 А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 176. Упоредити и: A Magyar Korona orzságainak helységnévtára, Országos Magyar Királyi Közpopnti Statisztikai Hivatal, Budapest, 1892, 50, 51; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, Bács Bodrog vármegye, 2. ______
71 Бранко Ћупурдија
14.519 к. ј. 7 Најпотпунији увид у становништво Суботице и њених насеља мо же се стећи на основу пописа проведеног 1910. године. Према њему, унутра шњу територију града Суботице чини осам квартова и Шандор (Sándor külváros). У I кварту живи 4.535, у II 5.937, III 7.108, IV 4.564, V 8.305, VI 6.472, VII 3.562 и у VIII 4.690 становника и у Шандору 1.589 становника. Уну трашња територија града има 46.762 становника. Спољашњу територију града Суботице чини 19 насеља: Келебија (Kelebia puszta) са 4.782 становника, Ше бешић (Sebesics puszta) са 4.124 становника, Таванкут (Tavankút puszta) са 4.166 становника, Ђурђин (Györgyén puszta) са 1.815 становника, Павловац (Vámtelek puszta) са 1.475 становника, Жедник (Nagyfény puszta) са 2.086 ста новника, Зобнатица (Zobnaticza puszta) са 1.297 становника, Верушић (Veru sics puszta) са 4.498 становника, Лудаш (Ludas puszta) са 4.459 становника, Ра дановац (Radanovácz pusta) са 1.224 становника, Томпа (Tompa puszta) са 6.392 становника, Палић купалиште (Palics fürdő) са 809 становника, Сегедин ски виногради (Szegedi szőllők) са 1.655 становника, Мајшански виногради (Majsai szőllők) са 1.565 становника, Буцка виногради (Buckai szőllők) са 334 становника, Халашки виногради (Halasi szőllők) са 1.581 становником, Бајски виногради (Bajai szőllők) са 1.464 становника, Западне угарнице (Napnyugati ugar) са 2.117 ст. и Источне угарнице (Nepkeleti ugar) са 627 становника. У на сељима која чине спољњу територију града Суботице живи 46.470 ст. Заједно унутрашња и спољња територија града имају 93.232 ст. односно цивилних ли ца. 8 У колико се узму у обзир и војна лица Суботица има 94.610 ст. И у Бајмо ку и Чантавиру је слична ситуација као и у Суботици. И у овим насељима део становништва живи на спољњим територијама. Тако, према истом попису из 1910. године, у Бајмоку од 8.271 становника на спољњим територијама живи 1.193 ст., а у Чантавиру, који има 7.625 ст., на салашима живи 2.283 лица. 9 Из приложених извора и табела се види да је у читавом назначеном периоду од 1869 1910. године број становника Суботице растао према индек су 67,98, Бајмока 28,31, Чантавира 61,38 и у сва три насеља укупно 63,73. У прве две деценије Чантавир је имао највећи индекс раста броја становника, а у следеће две деценије је тај примат преузела Суботица. Подаци показују да су Суботица и Чантавир највећи индекс раста броја становника имали у периоду од 1880 1890. године (18,51 односно 19,67), а Бајмок једну деценију касније, у
7 А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, Magyar Királyi Közpopnti Statisztikai Hivatal, I rész, 180. Упоредити и: A Magyar Korona orzságai nak helységnévtára, Országos Magyar Királyi Közpopnti Statisztikai Hivatal, 56, 57; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, Bács Bodrog vármegye, A Magyar Királyi Közpopnti Statisztikai Hivatal, 4; A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás, Az Országos Magyar Kir. Statisztikai Hiva tal, II kötet, Budapest, 1882, 25, 28, 29. 8 А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 539. 9 Исто, 535, 537. ______72
Branko Ćupurdija
периоду од 1900 1910. године (9,00), мада је и тада био мањи од индекса раста броја становника Суботице и Чантавира. Осим тога, у периоду од 1869 1910. године је број становника Суботице сваке године растао за 912, Бајмока за 43, Чантавира за 69 и за сва три насеља укупно за 1.024 појединца.
Табела 1. – Број становника Суботице по пописима из 1869 , 1880 , 1890 , 1900. и 1910.
Разлика 1869 1880 1890 1900 1910 1910 1869 Суботица 56323 61376 72737 82122 94610 +38287
Табела 1. – Индекс броја становника Суботице по пописима из 1869 , 1880 , 1890 , 1900. и 1910. године
1880/1869 1890/1880 1900/1890 1910/1900 1910/1869 Суботица 108,97 118,51 112,90 115,21 167,98
Табела 1. – Међупописна разлика броја становника Суботице по пописима из 1869 , 1880 , 1890 , 1900. и 1910. године
1880/1869 1890/1880 1900/1890 1910/1900 1910/1869 Суботица 5053 11361 9385 12488 38287
Табела 1. – Годишњи раст броја становника Суботице по пописима из 1869 , 1880 , 1890 , 1900. и 1910. године
1880/1869 1890/1880 1900/1890 1910/1900 1910/1869 Суботица 421 1136 939 1249 912
Извори: Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai , Bács megye , Teleki László Alapítvány Közponzi Statisztikai Hivatal , Budapest , 2005 , 20 ; A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás , Az Országos Magyar kir. Statisztikai Hivatal , II kötet , Budapest , 1882 , 29 ; A Magyar Korona országainak helységnévtára , Országos Magyar Királyi Központi Statisztikai Hivatal , Budapest , 1892 , 60 ; A Magyar Korona országainak 1900. évi népszámlálása , Bács Bodrog vármegye , A Magyar Királyi Központi Statisztikai Hivatal , Budapest , 1902, 6; A Magyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása , Magyar Királyi Központi Statisztikai Hivatal , I rész , Budapest , 1912 , 182.
Појединачно посматрано, Чантавир је имао највећи индекс раста броја становника у једној деценији (19,67). Он произилази из општих дру штвених процеса онога времена. Суботица је, у складу са догађањима на кон револуције 1848/49. године, престала да буде феудални господар у Чантавиру, а задржала статус патрона односно заштитника и попримила права велепоседника, каква су имали и други градови: Сомбор, Нови Сад, Кањижа, Сента, Панчево, Кикинда и Вршац, јер су до аграрне реформе проведене 1919. године уживали значајне комплексе земље у властитим и другим атарима. У Чантавиру су ослобађање кметова уз откуп земље, по дела заједничких пашњака и комасација односно укрупњавање земљи ______
73 Бранко Ћупурдија
шних поседа на једном месту, током двадесетак година након револуције 1848/49. године, спровођени преварама и на штету сељака (бивших кмето ва и желира), с намером да се заокруже и повећају земљишни велепоседи оријентисани на производњу за тржиште, на веће искоришћавање радне снаге и на повећање броја сељака без земље и са мало земље, који су се бр зо пролетаризовали. Промене у аграрним односима и масовна глад изазва на честим сушама довели су већину становника Чантавира педесетих и ше здесетих година 19. века у веома неповољан положај. Нешто повољније прилике настале су седамдесетих и осамдесетих година 19. века када је у Угарској, нарочито на велепоседима, којима је био окружен и чантавирски атар, појачана производња пшенице ради снабдевања индустријских и ур баних реона западноевропских земаља. То је, уз реализовање крупних гра ђевинских подухвата, као што је изградња мелиорационих система за од брану од поплава и суша и изградњу железничких пруга, и пољопривред ним радницима Чантавира дало знатно веће могућности за запослење и за зараду. Али ове прилике су се у последњој деценији 19. века измениле, ка да је смањен обим изградње мелиорационих система и железничких пруга, повећана примена механизације у пољопривредним пословима и када је дошло до аграрне кризе у Угарској због веће конкуренције њеној пшеници на иностраним, западноевропским тржиштима. То је довело да раста броја незапослених пољопривредних радника у целој земљи па и у јужној Угар ској, што је произвело јачи прилив на тржишту радне снаге, који је довео до смањења цена надница и даљег погоршавања услова рада, а вишак рад не снаге из пољопривреде није могао да се одлива у индустрију, због сла бијег раста индустрије. Све то је навело пољопривредне раднике да се ор ганизују и воде борбу за свој материјални положај у друштву (Palić I. M., Kiš, 1983). И све то у тренутку и у ситуацији када су у Чантавиру, чији је атар имао 14519 к. ј. земље, поседници земље или неких других средстава за производњу били у мањини и када су и међу њима превладавали сељаци са мало земље, трговци и ситне занатлије, када је било око сто имућнијих породица са неколико десетина к. ј. земље, само три породице са око сто к. ј. земље, када је "политичкој општини Чантавир" припадало 506 к. ј. земље а велепоседнику, граду Суботици 4204 к. ј. земље. 10 Из претходних излага ња се може запазити да је, и иначе висок индекс раста броја становника Чантавира, био највећи у ситуацији када су услови за запошљавање и зара ду били најповољнији, седамдесетих и осамдесетих година 19. века и да се индекс раста броја становника смањио у наредним деценијама, са повећа вањем незапослености и аграрном кризом.
10 Исто, 7, 8, 95. И. Ивањи наводи да је 1893., од 14519 к. ј. земље, "великој општи ни Чантавир" припадало 516 к. ј. земље, а Суботици 4204 к. ј. земље. I. Iványi, Bács Bodrog vármegye földrajzi és történelmi helynévtára, Szabadka, 1906, 17, 18. ______74
Branko Ćupurdija
Становништво према вероисповести
Посматрано хронолошки, изјашњавање према вероисповести је прет ходило изјашњавању према матерњем језику за 12 година. У периоду од 1869. до 1910. је порастао број припадника свих верских група и оних који су иска зани као припадници "осталих вера" или "осталих". Најбројнији су римокато лици. Њима је, по свим пописима, припадало преко 90% становника. Њихов број је за четири деценије порастао са 52.181 (92,64%) на 85.445 (90,31%) од носно за 33.264 ( 2,33%) душе. Иза њих су по бројности православци и израе лити. Број православаца (гркоисточних) је порастао са 2.445 (4,34%) на 3.486 (3,68%) односно за 1.041 ( 0,66%) душу. Број израелита се повећао са 1.331 (2,36%) на 3.539 (3,74%) односно за 2.208 (1,38%) душа. Број реформата (хел вета) се повећао са 190 (0,34%) на 1.420 (1,50%) односно за 1.230 (1,16%) при падника. Припадници свих осталих верских група имају појединачно мање од 1% становника. Тако се број гркокатолика повећао са 1 (0,00%) на 152 (0,16%) односно за 151 (0,16%) душу, унитара од 0 до 6 (0,00%) чланова односно за 6 (0,00%) чланова, а евангелика аугсбуршке вероисповести од 141 (0,25%) до 511 (0,54%) чланова односно за 370 (0,29%) душа и припадника осталих вера од 34 (0,06%) на 51 (0,05%) односно за 17 ( 0,01%) чланова. Уз изјашњавање становника Суботице према вероисповести треба учинити још два објашњења, која иначе важе и за Бајмок и Чантавир, јер је реч о истој методологији пописивања становништва. Прво, према пописима на мађарском језику, из 1869. и 1910, припадници аугсбуршке вероиспове сти и реформати односно хелвети су дати одвојено, а у пописима 1880, 1890. и 1900. су, осим евангелика аугсбуршке вероисповести, као евангелици при казани и реформати, мада су исказани посебно. Другим речима, произилази као да реформати припадају евангелицима. По другим изворима, на немач ком језику, евангелици и реформати су одвојено приказани по свим пописи ма, па и онима из 1880, 1890. и 1900. Ова подвојеност у приказивању пода така произилази из различитог начина организовања евангелика и реформа та у државној заједници. У Хабсбуршкој монархији евангелици (лутерани) и реформати (калвинисти, хелвети) су били подељени на организације у Аустрији, Угарској и Босни и Херцеговини. Аустријска евангеличка црква, која је била организована "по синодално презбитеријалном систему са кон зисторијалним елементима", је обухватала и евангелике и калвинисте, што значи да су њихове општине биле биконфесионалне односно да су обједи њавале лутеране и хелвете. За разлику од немачког модела, по коме је била уређена Аустријска евангеличка црква, Угарска евангеличка црква је била устројена "по виртенбершком и посебно швајцарском моделу са синодално презбитерском структуром, у коме је главна улога припадала општинама, на чијем челу је стајао доживотно изабрани лаички генерални инспектор". У оквиру њеног Монтана дистрикта су били Бачки, Сремски, Банатски и Хр ______
75 Бранко Ћупурдија
ватско славонски сениорат. Она је обухватала и калвинисте, али су црквене општине у њој биле једноконфесионалне (Janjetović, Z., 2005) . У Суботици је Евангелистичка хришћанска црква аугзбуршке вероисповести основана 1860. (данашња црква је подигнута 1900), а Реформатска хришћанска црква 1863. (Kovačević, B., 2007). Друго објашњење које треба имати у виду када је реч о изјашњава њу становништва према вероисповести се односи на остале становнике. Категорија "остале вере" се у изворима појављује по пописима 1869, 1880. и 1890. године, а "остали" се појављују по пописима 1900. и 1910. године. У табелама које следе оне су дате заједно јер се највероватније ради о ис тој категорији грађана. За тренутак се чини да би рубрика "остали" могла да подразумева и оне који нису верници, али то нису била времена која су имала много наклоности за оне који би се евентуално изјаснили као неве рујући или атеисти.
Табела 2. – Становништво Суботице према вероисповести по по пописима из 1869 , 1880 , 1890 , 1900. и 1910. године 1869 1880 1890 1900 1910 Разлика 1910 1869 56323 61367 72737 82122 94610 +38287 Укупно 100,00% 100,00% 100,00% 100,00% 100,00% 52181 56726 66635 74824 85445 +33264 Римокатолици 92,64% 92,43% 91,61% 91,11% 90,31% 2,33% 1 144 143 220 152 +151 Гркокатолици 0,00% 0,23% 0,20% 0,27% 0,16% +0,16% Гркоисточни 2445 2304 2480 2523 3486 +1041 4,34% 3,75% 3,41% 3,07% 3,68% 0,66% Унитари 5 9 10 6 +6 0,00% 0,01% 0,01% 0,00% 0,00% Евангелици 141 156 249 371 511 +370 0,25% 0,25% 0,34% 0,45% 0,54% +0,29% Реформати 190 358 665 1028 1420 +1230 (Хелвети) 0,34% 0,58% 0,91% 1,25% 1,50% +1,16% Израелити 1331 1647 2540 3024 3539 +2208 2,36% 2,68% 3,49% 3,68% 3,74% +1,38% Остале вере 34 27 16 122 51 +17 0,06% 0,04% 0,02% 0,15% 0,05% 0,01%
Извори: Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai , 20 ; A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás , II kötet , 29 ; A Magyar Korona országainak helységnévtára , 60 , 61 ; A Magyar Korona országainak 1900. évi népszámlálása, 6, 7; A Magyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása , I rész, 182 , 183 ; Volkszählung in der ländern der Ungarischen Heil. Krone im Jahre 1900 , Zehnter Teil , Zusammenfassung der Endergebnisse , Ungarische statistische Mitteilungen , eue Serie , 27 . Band , Budapest , 1909 , 84 , 85 , 92 , 93 .
На основу приказаних извора се види да у периоду од 1869. до 1910. године, међу верским заједницама које имају више од 1% становништва, нај ______76
Branko Ćupurdija
већи индекс раста имају реформати односно хелвети, иако они више од 1% становништва чине тек по последња два пописа. У том периоду индекс њихо вог раста износи 747,37, што значи да су се у просеку сваке године повећава ли за 29 припадника. На другом месту су израелити, њихов број је растао по индексу 265,89, са просечним годишњим растом од 53 појединца. На трећем месту су римокатолици. Они су расли по индексу 163,75, са просечним годи шњим повећањем од 792 појединца. На четвртом месту су православци, са ин дексом 142,58 и просечним годишњим растом од 25 душа. Међу верским за једницама које имају мање од 1% становништва, највећи индекс раста имају гркокатолици, 15.200, са просечним годишњим растом од 4 појединца. На другом месту су евангелици, са индексом раста 362,41 и просечним годи шњим повећањем за 9 особа. На трећем месту су припадници осталих вера, чији је индекс раста 150, а просечни годишњи раст не достиже ни једно лице (0). На четвртом месту су унитари, чији је индекс раста у периоду од 1880. до 1910. године 120, а просечни годишњи раст не износи ни једно лице (0). И у Бајмоку, као и у Суботици, има 8 верских група. Овде римокато лици имају још већи степен учешћа у укупном становништву. Према свим по писима они имају више од 95% становника. Тако се њихов број за четири де ценије повећао са 6.246 (96,90%) на 8.003 (96,76%) односно за 1.757 душа, а смањио се за 00,14%. Иза њих су по бројности израелити. Њихов број се сма њио са 197 (3,06%) на 149 (1,80%) душа или за 1,26%. Све остале верске групе појединачно имају мање од 1% становника, с тим што је број православаца, евангелика аугсбуршке вероисповести, реформата односно хелвета и припад ника осталих вера у благом порасту, а број гркокатолика и унитара у благом опадању. При том треба имати у виду да је по попису 1910. године за припад нике "осталих" вера, којих је 31 (0,37%), у напомени дато објашњење да се највећим делом ради о онима који су ван конфесије односно о назаренима. 11 У изјашњавању према вероисповести Чантавир се показао као још ве ћи бастион католичанства и од Суботице и од Бајмока. У све четири деценије проценат католика у њему превазилази 96% становника. Тако се њихов број повећао са 4595 (97,25%) на 7398 (97,02%) односно за 3343 верника, а смањио за 00,23% верника. Иза њих су по бројности израелити. Једино још они имају више од 1% припадника. Њихов број се повећао са 107 (2,26%) на 143 (1,87%) односно за 36 душа, а смањио за 0,39%. Припадници свих осталих вероиспо вести, гркокатолици, православци (гркоисточни), евангелици аугсбуршке ве роисповести, реформати односно хелвети и припадници "осталих вера", имају појединачно мање од 1% становника и њихов број је у благом порасту, осим
11 Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, 17; A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 25; A Magyar Korona orzságainak helységnévtára, 50, 51; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, 2, 3; А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 176, 177. ______
77 Бранко Ћупурдија
припадника осталих вероисповести чији је број смањен за 1 ( 0,04%). Овог пута попис није регистровао унитаре. 12
Становништво према матерњем језику
У периоду од 30 година (1880–1910) највећи број грађана Суботице се изјаснио за мађарски као матерњи језик. Број оних којима је мађарски језик матерњи је порастао са 30.075 (49,00%) на 55.587 (58,75%) односно за 25.512 (9,75%). Други по снази су они који су се 1880. изјаснили за хрватски српски односно за српско хрватски као матерњи језик. Њих је те године било 26.637 (43,40%). Ако знамо да су се по истом попису 2.304 (3,75%) појединца изја снила као припадници православне вере, односно као Срби, онда произилази да су се 24.333 (39,65%) Буњевца, који су најбројнији међу словенским ста новништвом, изјаснила за хрватски српски матерњи језик. По следећем попи су, 1890, Срби и Буњевци су се изјаснили за српски матерњи језик. Има их 31.824 (43,75%). Ако се томе дода да је по попису 1890. православној вери припадало 2.480 (3,41%) становника, произилази да су се 29.344 (40,34%) Бу њевца изјаснила за српски матерњи језик У протеклих 10 година, дакле, коли ко је протекло од пописа 1880, ова буњевачка (хрватска) и српска односно српска и буњевачка популација, заједно посматрана, повећана је за 5.187 (0,35%) људи. По следећем попису, 1900, Буњевци су сврстани међу "остале". Има их 31.367 (38,19%). У објашњењу датом уз попис, даље, стоји да су поје динци исказани у рубрици осталих матерњих језика претежно Буњевци (29.430) и Далмати (1.784), којих заједно има 31.214 (38,00%) становника. По наредном и последњем попису Буњевци су сврстани у категорију "осталих" језика, која има 33.390 (35,29%) становника. У објашњењу уз попис стоји да су међу осталим матерњим језицима дати претежно Буњевци, којих има 33.208 (35,10%) од укупног становништва. На основу свега произилази да је у протекле три деценије број Буњеваца порастао од 24.333 (39,65%) на 33.208 (35,10%) становника, односно за 8.875 ( 4,55%) становника. На трећем месту по снази су они којима је српски матерњи језик. Ако судимо по припадности православној вери у Суботици 1880. има 2.304 (3,75%) а 1890. 2.480 (3,41%) појединаца којима је српски језик матерњи. По попису 1900. се за припадност српском као матерњем језику изјаснило 2.684 (3,27%), а по попису 1910. годи не 3.514 (3,71%) грађана Суботице. На основу претходног излагања се види да је, условно речено, број грађана којима је српски језик матерњи у посма тране три деценије порастао са 2.304 (3,75%) на 3.514 (3,71%) односно за
12 Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, 19; A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 28; A Magyar Korona orzságainak helységnévtára, 56, 57; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, 4, 5; А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 180, 181. ______78
Branko Ćupurdija
1.210 ( 0,04%) припадника. На четвртом месту по бројности су они којима је немачки језик матерњи. У протеклом периоду њихов број се повећао са 1.479 (2,41%) на 1.913 (2,02%) односно за 434 ( 0,39%) припадника. Припадници свих осталих матерњих језика појединачно имају мање од 1% становника, с тим што је број оних којима је матерњи словачки језик у благом паду, а број оних којима су матерњи језици румунски, русински (рутенски) и хрватски, дат као самосталан језик, у благом порасту. Тако је број оних којима је сло вачки матерњи језик пао са 325 (0,53%) на 100 (0,11%) односно за 225 (0,42%) лица, а број оних којима је румунски матерњи језик повећао са 8 (0,01%) на 60 (0,06%) односно за 52 (0,05%) лица, број оних којима је русински (рутенски) матерњи језик повећао са 5 (0,00%) на 7 (0,00%) односно за 2 (0,00%) лица и број оних којима је хрватски матерњи језик повећао са 19 (0,03%) на 39 (0,04%) односно за 20 (0,01%) лица. У исто време, у целом назначеном перио ду, само у једном наврату, 1890, су се 64 (0,09%) лица изјаснила за словеначки (вендски) матерњи језик и само у једном наврату, 1880, су се 64 (0,10%) лица изјаснила за "иностране језике" а 37 (0,06%) лица за "остале домаће језике. На основу изјашњавања према матерњем језику од 1880. до 1910. го дине, дакле у периоду од три деценије, види се да је индекс оних који су се из јаснили за мађарски матерњи језик, износио 184,83, а просечан годишњи раст 850 лица. На другом месту су они који су се изјаснили за српски језик. Њихов број је растао по индексу 152,52 односно у просеку за 40 лица годишње. На трећем месту је буњевачко становништво, било да је исказано у оквиру хрват ско српског, српског или осталих матерњих језика. Њихов број расте по ин дексу 137,22 односно у просеку за 67 лица годишње. На четвртом месту су они који су се изјаснили за немачки матерњи језик. Они су расли по индексу 129,34 или у просеку за 43 лица годишње. Међу грађанима чији матерњи јези ци имају мање од 1% становништва, највећи индекс раста имају они који су се изјаснили за румунски матерњи језик, 750, са просечним годишњим растом од 2 члана. На другом месту су они који су се у периоду од 1890. до 1910. го дине изјаснили за хрватски матерњи језик, са индексом 205,26 односно са просечним годишњим растом од 1 особе. На трећем месту су они који су се изјаснили за русински (рутенски) матерњи језик. Њихов број, у периоду од 30 година, расте по индексу 140 односно у просеку за 1 лице годишње. На четвр том месту су они којима је словачки матерњи језик. Њихов број се за три де ценије смањио по индексу 30,77 односно просечно за 8 лица годишње. И у Бајмоку се, као и у Суботици, највећи број грађана изјаснио за припадност мађарском матерњем језику. У периоду од 1880. до 1910. године број оних којима је мађарски матерњи језик се повећао од 2.803 (42,09%) до 4.307 (52,07%) односно за 1.504 (9,99%) припадника. Број оних којима је не мачки матерњи језик заузима око једне четвртине становништва и у благом је порасту. Он се повећао са 1.629 (24,45%) на 2.062 (24,93%) односна за 433 (0,48) лица. Приближно исту бројчану снагу има и буњевачко становништво. ______
79 Бранко Ћупурдија
Табела 5. – Становништво Суботице према матерњем језику по пописима из 1880 , 1890 , 1900. и 1910. године
1880 1890 1900 1910 Разлика 1910 1880 61367 72737 82122 94610 +33243 Укупно 100,00% 100,00% 100,00% 100,00% 30075 38327 46050 55587 +25512 Мађарски 49,00% 52,69% 56,07% 58,75% +9,75% 1479 1898 1822 1913 +434 Немачки 2,41% 2,61% 2,22% 2,02% 0,39% 325 476 166 100 225 Словачки 0,53% 0,65% 0,20% 0,11% 0,42% 8 16 6 60 +52 Румунски 0,01% 0,02% 0,00% 0,06% +0,05% 5 2 1 7 +2 Рутенски 0,00% 0,00% 0,00% 0,00% 0,00% 26637 Хрватски Српски 43,40% 19 26 39 +20 Хрватски 0,03% 0,03% 0,04% +0,01% 31824 2684 3514 28310' Српски 43,75% 3,27% 3,71% 40,04% 64 Словеначки 0,09% 37 Остали домаћи језици 0,06% 64 Инострани језици 0,10% 111 Остали језици 0,15% 31367 33390 +2023 Остали 38,19% 35,29% 2,90% 2737 Не знају говорити 4,46%
Извори: A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás , II kötet , 29; A Magyar Korona országainak helységnévtára , 60; A Magyar Korona országainak 1900. évi népszámlálása , 6, 7; A Magyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása , I rész , 182, 183.
Тако се 1880. године за припадност хрватском српском језику изја снило 1.843 (27,67%) лица. Ако знамо да у том тренутку у Бајмоку има 7 (0,10%) православаца, произилази да се за хрватски српски језик изјаснило 1.836 (27,57%) Буњеваца. По следећем попису, 1890, Буњевци су се изјаснили за српски матерњи језик. У том тренутку има 1.936 (27,07%) грађана којима је српски матерњи језик. Ако од тог броја одузмемо 11 (0,15%) припадника пра вославне вере, којима је српски матерњи језик, произилази да се 1.925 (26,92%) Буњеваца изјаснило за српски матерњи језик. По попису из 1900. го ______80
Branko Ćupurdija
дине Буњевци су сврстани међу "остале", којих има 1.980 (26,09%). У напоме ни уз овај попис стоји да су појединци исказани у рубрици осталих матерњих језика претежно Буњевци. Слична је ситуација и по попису 1910. године, који је забележио 1.879 (22,71%) "осталих". У напомени уз овај попис је дато обја шњење да су "остали" припадници матерњег језика највећим делом Буњевци. На основу приказаних података произилази да је у периоду од 1880. до 1910. године број Буњеваца, било да су дати у оквиру хрватско српског, српског или међу осталим језицима, порастао од 1.836 (27,57%) на 1.879 (22,71%) од носно за 43 ( 4,86%) припадника. Сви остали матерњи језици имају поједи начно мање од 1% припадника, с тим што је број оних којима је српски и сло вачки језик матерњи у благом успону а број оних којима је румунски матерњи језик у благом паду. Ако судимо према припадности православној вери, онда оних којима је српски матерњи језик 1880. године има 7 (0,10%), 1890. године 11 (0,15%), а 1900. године се 21 (0,28%) лице и 1910. године се 17 (0,20%) ли ца изјаснило за српски матерњи језик, што значи да је њихов број у овом пе риоду повећан за 10 (0,10%) припадника. У исто време број оних којима је словачки матерњи језик се повећао са 1 (0,01%) на 5 (0,06%) односно за 4 (0,05%), а број оних којима је румунски матерњи језик смањио са 4 (0,05%) на 1 (0,01%) односно за 3 ( 0,04%) лица. Истовремено, за хрватски, словеначки и иностране језике се није изјаснило ни једно пописано лице. 13 У Чантавиру је у посматране три деценије број оних којима је мађар ски матерњи језик далеко већи него у Бајмоку. Он је порастао са 4.761 (91,71%) на 7.312 (95,89%) односно за 2.551 (4,18%) припадника. На другом месту су они којима је хрватски српски матерњи језик, којих 1880. године има 137 (2,64). С обзиром да по том попису нема православаца, произилази да је у потпуности реч о Буњевцима који су се изјаснили за хрватски српски матер њи језик. По попису 1890. године за српски матерњи језик се изјаснило 174 (2,80%) становника. Имајући у виду да по овом попису има 2 (0,03%) право славна верника, произилази да су се 172 (2,77%) Буњевца изјаснила за српски матерњи језик. По попису 1900. године има 217 (3,16%) "осталих". У напоме ни је дато објашњење да су припадници осталих матерњих језика већином Бу њевци и Далмати. По попису 1910. године има 250 (3,28%) "осталих". У при логу је дато објашњење да су припадници осталих матерњих језика углавном Буњевци и Цигани. Видимо да је број Буњеваца у периоду од 1880. до 1900. године порастао од 137 (2,64%) до 217 (3,16%) односно за 80 (0,52%) лица и да по последњем попису 1910. године није установљен тачан број, он је у сва ком случају мањи од 250 (3,28%). Припадници свих осталих матерњих језика
13 A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 25; A Magyar Korona orzságainak helységnévtára, 50; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, 2, 3; А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 176, 177. ______
81 Бранко Ћупурдија
чине и појединачно и збирно језички и етнички ситнеж. У континуитету се је дино помињу немачки и српски језик. Тако се број лица којима је немачки ма терњи језик за три деценије, од 1880. до 1910. године, повећао са 14 (0,27%) на 42 (0,55%) односно за 28 (0,28%) лица, а број оних којима је српски матер њи језик за две деценије, од 1890. до 1910. године, повећао са 2 (0,03%) на 21 (0,27%) односно за 19 (0,24%) лица. Словачки, русински (рутенски) и хрват ски се спомињу спорадично а румунски и словеначки ни тако. 14 Наведени извори сведоче да је по попису становништва 1880. године изјашњавање према матерњем језику подразумевало и одредницу хрватски српски језик, која је, имајући у виду сложеност буњевачког питања, тешко де љива. Наиме, према вери се може распознати број српског становништва, али је тешко са сигурношћу тврдити какав је прецизнији однос према језику уну тар буњевачког односно хрватског становништва тим пре што је то период у коме хрватско становништво нема значајнијег удела. О сложености овог пита ња говори и мишљење појединих лингвиста. Тако на пример Драгослав Пе тровић говори о похрваћивању католика српског језика, међу којима су и Бу њевци. "До 17 18. века хрватским се сматрао само узани појас од Ријеке пре ма Карловцу и `хрватско име` тек се касније проширило на кајкавски простор (чија је основица неспорно словеначка), али у пространим областима штокав штине о Хрватима се ништа није знало и тамо су се, уз православне Србе, на лазили Срби `закона римског` и Срби `закона мухамеданског`. О томе сведоче и такви подаци да се и сарајевски надбискуп жалио да су фрањевци `Срби` и да `нису никакви Хрвати`, а да је у Славонији хрватско име чак и `зазорно као у Хрватској име крањско`. Тек под утицајем праваштва, од краја 19. века, Ср би католици `постали су Хрвати`, а мухамеданци се почели идентификовати са `бошњаштвом` (Петровић, Д., 2007).
Опште друштвене прилике и пописи становништва
Да би се пописи становништва боље разумели потребно је сагледати општу слику друштва у коме су настали. Више аутора је указало на друштве ну ситуацију у Угарској у време настанка поменутих пописа и посебно на од нос државе према народносном питању. Један од њих је Лазар Стипић. Он је у студији Истина о Мађарима, објављеној 1929. године изнео неколико подата ка и коментара о пописима становништва у Аустроугарској монархији. По њему је процес мађаризације немађарског становништва посебно узео маха последњих деценија 19. и у првој деценији 20. века, што се лако може запази
14 A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 28; A Magyar Korona orzságainak helységnévtára, 56; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, 4, 5; А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 180, 181. ______82
Branko Ćupurdija
ти из статистика о отварању и затварању школа. Тако је, поред укидања ру мунских, чехословачких, немачких и југословенских школа и отварања ма ђарских школа у немађарским срединама, за мађаризацију употребљено и то да су на попису 1910. године за Мађара рачунали сваког ко је знао мађарски језик, без обзира који језик му је био матерњи језик. То су установиле румун ске, чехословачке, аустријске и југословенске власти приликом првог пописа становништва у новим државама, створеним после пада Аустроугарске мо нархије (Стипић, Л., 1929). О томе на одређен начин сведочи и изјава позна тих јавних радника из буњевачких редова који су учествовали у спровођењу пописа становништва у Угарској 1910. године, дата у Суботици 24. јануара 1919. године. У њој се каже да су у мађарско становништво урачунати сви они који су нешто знали говорити мађарски и многе породице у целини иако један део њихових чланова није знао мађарски (Marković, S., 2010). Тако ови подаци бацају повратно светло на начин провођења пописа становништва и својеврстан су документ о томе. Димитрије Кириловић је посветио највише пажње овој проблематици. Он у својој расправи, Помађаривање у бившој Угарској, на основу званичних и других мађарских извора, приказује школску политику угарске владе, коју је она сама сматрала најважнијим средством за помађаривање националних мањина. Иако је, по њему, мађаризација старијег датума он је за полазну тач ку узео 1867. годину, "када су Мађари постали искључиви господари Угар ске" (Кириловић, Д., 1935). У том контексту истиче да још код пописа 1869. године они нису смели да узму у обзир ни матерњи језик ни народност, него само веру, зато што им ти подаци не би ишли у прилог. Указује да је број Ма ђара у Угарској био знатно мањи од броја народности. Овај однос је био такав све до краја 19. века, када су се последице мађаризације већ јасно опажале. Тако је по попису 1900. године било 51,4% (8.500.000) оних којима је мађар ски матерњи језик и 48,6% (8.100.000) оних којима је немађарски матерњи је зик, а по попису 1910. године 54,5% (9.944.628) оних којима је матерњи језик мађарски и 45,5% (8.319.905) оних којима матерњи језик није мађарски. За разлику од мађарских писаца, који углавном овај нагли прираст мађарског становништва тумаче јачим наталитетом и природним асимилационим спо собностима, Д. Кириловић сматра да се он појавио, уз фалсификовање у ко рист Мађара, чега је "у знатној мери" било, углавном као "последица насилне асимилације која је потекла из тежње за стварањем јединственог народа, а што је отпочело већ годину дана после нагодбе са Аустријом", 44 тим чланом закона о народносној равноправности из 1868. године. Овај закон је само ма ђарски језик прогласио за званични, државни језик. Он је, уједно, одредио у којим службеним приликама народности могу да употребљавају властити ма терњи језик. Другим речима, он је натполовичној већини грађана "ограничио право службене употребе њиховог матерњег језика", чиме су положени теме љи неравноправности народа у Угарској и отворена врата снажнијем помађа ______
83 Бранко Ћупурдија
ривању немађарског становништва, тим пре ако се има у виду да је једна ње гова одредба све народности у политичком погледу прогласила за "јединствен и недељив мађарски народ" (Кириловић, Д., 1935). Осим тога, у служби пома ђаривања су била: културна друштва, позориште, штампа, хумане установе тј. државна прихватилишта за децу, капитал, црква и промене личних имена и презимена и имена општина. То су били разлози због којих су Срби, Словаци и Румуни, преко извршног одбора Конгреса народности одржаног у Будимпе шти августа 1895. године, уочи прославе хиљадугодишњице оснивања мађар ске државе, у штампи објавили протест, тражећи да се народносно питање ре ши онако како су народности тражиле 1868. године (Кириловић, Д., 1935). А народности су још тада тражиле да се Мађари, Срби, Румуни, Русини, Слова ци и Немци признају за равноправне историјске народе, чије ће заједничко име бити "угарски" а не "мађарски" народ, и обликовање жупанија и изборних срезова у којима би један од народа имао релативну или апсолутну већину и где би његов властити језик био званични у администрацији, школству и пра восуђу. 15 Види се да је Димитрије Кириловић проучио многе сегменте угар ског друштва како би показао да је помађаривање народности било саставни део државе идеологије. Ипак, подаци које он износи о становништву Угарске су старијег датума, са краја прве деценије 19. века и не види се каква је била ситуација на почетку Аустроугарске нагодбе, или бар приближно у то време, што отежава прецизнији увид у раст броја етничких заједница, иако су подаци који се односе на крај овог периода прецизни. Димитрије Кириловић се у још једном наврату бавио овом проблема тиком, у књизи Асимилациони успеси Мађара у Бачкој, Банату и Барањи, об јављеној 1937. У уводном делу студије истиче да су Мађари у предтријанон ској Угарској асимиловали велики број немађарских становника, унеколико природним путем, јер су имали повлашћен положај у држави, али највише на силним помађаривањем, нарочито помоћу цркве и школе, у ситуацији када национална свест немађарских народности није била пробуђена као код Ма ђара. Те помађарене масе потичу од римокатоличких Словака, док су еванге лици остали верни својој етничкој традицији, Буњеваца, Шокаца, Немаца, Хр вата, Русина, Бугара, Крашована, Чеха, Пољака, Румуна, Јевреја, Јермена, Гр
15 Исто, 15. Закон о народностима, чији су предлагачи били Ј. Етвеш и Ф. Деак, ступио је на снагу 6. децембра 1868. године. Он је пружао личне повластице у смислу обезбеђивања школских, управних, црквених и судбенопословних права и права немађарских народа на слободно удруживање односно оснивање заједница. Он, међутим, никада није заживео. Опозициони посланици немађари су 11. фебру ара 1867. године поднели свој законски предлог. Он предлогу већине о "мађарској политичкој нацији" супротставља предлог о "историјским земаљским народима", који своје административно управне интересе треба да обезбеде обликовањем жу панија на националним основама. (Г. Г. Кемењ, Лајош Мочари и Срби, Зборник за друштвене науке, 21, Матица срска, Нови Сад, 1958, 68). ______84
Branko Ćupurdija
ка, Цинцара, Цигана и Срба. Овом приликом он је навео списак немађарских презимена "мађарских" породица, по општинама и срезовима. При том је об јаснио и поступак којим се у раду служио. "Свако такво презиме у сваком ме сту, забележено је само једаред и у оним случајевима, где је оно заједничко за две три па чак и за десетак породица једне исте општине". У граду Суботици је констатовао 114 таквих презимена, а у Бајмоку, који је тада, у међуратном периоду, припадао сомборском срезу, 29 презимена. Чантавир није посебно исказан, него је дат заједно са Бачком Тополом и Старом Моравицом, који су тада припадали бачкотополском срезу. У ова три насеља је забележио 234 не мађарска презимена која су постала мађарска (Кириловић, Д., 1937). Боља страна овог рада је у томе што је и на овој грађи, на презименима, за читаву територију Бачке, Баната и Барање, приказао процес асимилације немађарског становништва. Његова лошија страна је у томе што није забележена учеста лост односно потпуност њиховог појављивања по местима или општинама. Тако би ови подаци били много оперативнији и могли би се употребљавати за израчунавање тачнијег броја и процента асимилованог становништва. Владимир Марган је у расправи под истим именом, Помађаривање у бившој Угарској, подржао тезе Димитрија Кириловића. Он је посебну пажњу обратио на популациону политику и изборни систем у Угарској. На основу анализе статистичких података, посебно на основу наглог пораста броја Ма ђара и великог опадања броја свих народности закључио је да су, кад су у пи тању народности, владале "несношљиве прилике" односно да је постојао "си лан притисак мађарске државе". Осим тога, истакао је да су главне основе из борног права, нарочито у погледу интелектуалног и имовног цензуса, које је сабор утврдио још 1848. године, углавном задржане и у закону из 1874. годи не, све до закона из 1913. године, када их је 14. члан подвргао мањим проме нама. Циљ ових закона је био да Мађарима обезбеди бројну надмоћ у држави. На изборима је, иако је имало бројну већину, у ствари учествовало само око 10% 15% немађарског становништва. Да су избори били слободни, мађарска хегемоија не би била могућа ни у парламенту ни у држави. "Само пролазно и малобројно били су у мађарском парламенту заступљени Срби, Румуни и Словаци. Никада они нису могли ни да се приближе оном броју, који им је уствари припадао, па и према званичним, мађарским статистичким подацима. А да је тако било деценијама, исувише је познато" (Марган, В., 1935).16 На сличан начин о ситуацији у угарском друштву овога доба сведоче и други аутори. Тако З. Јањетовић указује да су се Мађари почели држати све ексклузивније још од 1861. године, односно од пропасти апсолутизма, да би се после аустро угарске нагодбе 1867. године њихови односи са свим нема
16 У угарском сабору је од 413 мандата, колико је имао до 1913, када се повећао на 435, број опозиционих посланика немађара 1869. износио 15 мандата, 1872. 6 мандата, а у фебруару 1887. је у њему било више од 20 Срба. (Исто, 150; Г. Г. Кемењ, н. д, 58, 69). ______
85 Бранко Ћупурдија
ђарским народима заоштрили. Прецизније казано, заоштрили су се односи са национално свеснијим делом тих народа и људима који су их предводили. Мађарска елита је постепено показивала све мање разумевања за друге наро де. Истовремено, мађаризација је узимала све више маха, а међу онима који су спроводили овакву политику било је и доста јеврејских и немачких асими ланата, што је у крајевима у којима је превладавало мањинско становништво изазивало огорчење не само против Мађара него у одређеној мери и против Јевреја и Немаца (Janjetović, Z.). Најпотпунији подаци о становништву у угарском делу државе су дати у раду Петра Рокаиа, Золтана Ђереа, Тибора Пала и Александра Касаша. Они истичу да су Мађари у време Нагодбе имали релативну већину од око 40% становништва. Ипак за полазну основу у поређењу узимају попис из 1851. го дине, јер се на основу њега може судити о националној припадности. Те годи не је у Угарској без Хрватске било 13,2 милиона становника, од чега 4,8 (36,8%) милиона Мађара, 1880. их је било 6,4 милиона, што значи да су се за три деценије повећали за 34%, да би у периоду од 1880. до 1910. достигли око 55% од укупног становништва. Истовремено број припадника народности се од 1851. до 1880. повећао за 10%, а од 1880. до 1910. за 17%. Број Мађара од 1851. до 1910. повећао са са 4,9 милиона на 10,1 милион, односно за 107%. То је било веома значајно повећање чак и за европске прилике. Поређења ради, у истом периоду се становништво Хабзбуршке монархије повећало за 60%, а становништво Европе за 70%. Што се тиче процентуалног односа између по јединих етничких заједница у Угарској без Хрватске може се рећи да по попи су 1910. има 54,5% Мађара, 16% Румуна, 10,7% Словака, 10,4% Немаца, 2,5% Срба, 2,5% Русина, 1,1% Хрвата и 2,2% осталих. У том контексту дата је и оцена о порасту броја становника. "Савременици су водили велике расправе о природи брзог пораста броја Мађара. Најчешће су га приписивали асимилаци ји. Неки су непотребно наглашавали насилну мађаризацију, мада, иако је по стојала таква тежња одређених кругова, она ипак није преовладавала. До аси милације је углавном дошло због општег, а посебно економског развоја. Пра ва средишта `асимилације` били су настајући градови, индустријски центри. До асимилације је долазило и зато што је, због друштвеног положаја, било бо ље припадати мађарској нацији. Тако је међу асимилованим становништвом било највише Јевреја, Немаца, Словака и Украјинаца. Код народа који су ужи вали извесну самосталност (Хрвати), или су припадали другој вероисповести (Срби и Румуни), асимилација је била мање значајна" (П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш). Добра страна овог става је, поред осталог, што је указано на опште и појединачне друштвене услове који су доводили до асимилације и који су се разликовали од једне до друге етничке групе. Истовремено, треба имати у виду и насилну асимилацију. Видели смо да су Л. Стипић, Д. Кирило вић, В. Марган и З. Јањетовић указали на неке аргументе који говоре у прилог томе. Осим тога, посебан значај томе даје чињеница што пописе становни ______86
Branko Ćupurdija
штва проводи држава односно поједини органи државног апарата, што говори о томе да је то била тенденција која је превладавала, бар код владајућих кру гова Угарске. Можда би се о томе лакше могло судити на основу емпиријских истраживања појединих регија, а једна од њих је Суботица. Многи од поменутих друштвених процеса су се осећали и у Суботи ци, где су Буњевци, као највећа група словенског становништва, били на нај јачем удару асимилације. О томе се огласило неколико њихових првака. Један од њих је Лазар Мамужић, суботички градски заступник, потоњи градоначел ник Суботице. Он је у градском представничком телу на самом крају 1873. го дине изјавио да многобројна буњевачка деца не похађају основну школу зато што учитељи не знају буњевачки језик. Након тога су, на самој скупштини и на страницама недељника "Бачкаи Хирадо" (Bácskai Hiradó), његово мишље ње напали они који су другачије мислили.17 Он је у неколико чланака који су изашли као додатак "Суботичком Гласнику" (Subatički Glasnik) одговорио на те нападе. Ти чланци су касније објављени као посебно издање. У њима је Л. Мамужић одговорио на оптужбе објављене у поменутом недељнику, да у Су ботици постоје антидржавне односно панславистичке агитације, да он загова ра буњевачку Војводину, да Полита (Михаило Полит Десанчић) нису у парла мент изабрали Срби него буњевачки агитатори како би демонстрирали и слично. Он је, као припадник "мађарске политичке нације" и као "чедо једне посебне националности", одговорио да проговара зато да би изложио своје мишљење о буњевачком основном школству и о образовању на матерњем је зику. Одговорио је да је његова патриотска дужност да одбаци поменуте оп тужбе и да покаже да су неосноване и злонамерне. Похвалио је законске од редбе из 1868. године које се односе на школство, указао да оне допуштају и налажу учење на матерњем језику, указао да буњевачки народ у Суботици не ма ни једну народну школу, ни једног свог учитеља, ни један буквар на матер њем језику и на, по његовом мишљењу, погрешно схватање да образовање на мађарском језику доприноси помађарењу Буњеваца. Сматра да је буњевачки народ безбедан од помађаривања све док буде водио свој традиционални, па тријархални начин живота заснован на великим породицама и земљорадњи. Мало касније он је кориговао свој став, рекавши да нико неће порицати да основно образовање на мађарском језику води мађаризацији али и запуште ном духовном стању буњевачког народа. 18 Очигледно је да је писац ових ре дова и сам у души био подељен и да је истовремено указао на разлоге који су брана мађаризацији и разлоге који јој иду у прилог. Овим питањем се бавио и Амброзије Шарчевић. Он се, као анонимни аутор, у пет наставака у Невену, кога је уређивао Мијо Мандић, обратио ма
17 M. Grlica, Lazar Mamužić i Karolj Biro između slave i zaborava, 6. 18 L. Mamusich, A "Bácskai Hiradó" és a bunyevác elemi tanügy, Szabadka, 1874, еlőszó, 1, 17, 18, 23, 24, 30, 31. Упоредити и: Д. Кириловић, Помађаривање у бившој Угарској, 48. ______
87 Бранко Ћупурдија
ђарском публицисти и државнику Лајошу Мочарију, препоручујући Буњевци ма који знају мађарски да прочитају радове овог писца о културним задругама и народносном питању. 19 Ова преписка указује на многе важне чињенице из друштвеног, политичког и културног живота Суботице онога времена. Тако се у њој говори о пореклу Буњеваца и Шокаца, даје за право Л. Мочарију што их назива католичким Србима, насељавању Буњеваца, Срба, Немаца, Словака и Мађара у ове крајеве, упоређује породични живота буњевачког, шокачког, српског и мађарског становништва, коментаришу поједини аспекти живота и рада Ивана Антуновића, Лазе Мамужића, Аге Мамужића и других, пише о оснивању Пучке касине, односима у међународној политици, о Србији, Бугар ској, Грчкој, Русији и Турској и тако даље. На овом месту ћемо указати само на број Буњеваца и на стање у књижевном језику и у буњевачким школама у Суботици, онако како их види Амброзије Шарчевић. Тако указује да у Субо тици, Сомбору и Баји односно у бајском трокуту има 80 хиљада Буњеваца, од чега у Суботици 37 хиљада, а заједно са Србима има их 40 хиљада. 20 Овај по датак се односи на време између другог и трећег пописа становништва. По попису из 1880. године Буњевци су урачунати у оне којима је матерњи језик хрватски српски, за који се изјаснило 26.637 (43,40%) грађана, од чега је 24.333 (39,65%) Буњеваца, а 2.304 (3,75%) православаца односно Срба. По по пису 1890. године се за српски матерњи језик изјаснило 31.824 (43,75%) гра ђана, од чега православној вери односно Србима припада 2.480 (3,41%) ста новника, а 29.344 (40,34%) припада Буњевцима. У овој деценији је, дакле, број становника Суботице повећан за 11.361, од чега број Буњеваца и Срба за 5.187 (0,35%). Произилази, према подацима које је дао Амброзије Шарчевић, да 1886. године, четири године пре пописа, Срба и Буњеваца има 40.000, а да ће их по резултатима пописа 1890. године бити тек 31.824 (43,75%) односно за 8.176 грађана мање. То значи да је број Срба и Буњеваца на попису 1890. године био умањен за најмање 8.176 душа. На истом месту Амброзије Шарчевић укратко говори и о језику и ве ри Буњеваца и Срба. Истиче да осим вере, у језику, породичном животу и обичајима нема разлике, само што Буњевци у говору у понеким речима упо требљавају "и" где Срби употребљавају "е", док Шокци крајње слогове речи
19 Видети: Čujte, i dobro utuvite ovo braćo Bunjevci, Neven, br. 5, godina III, Som bor, 15. svibnja 1886, 65 67; Otvoren list jednog bunjevačkog patriote, Lajošu Močari ju, Neven, br. 8, godina III, Sombor, 15. kolovoza 1886, 124 127; Otvoren list jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju, Neven, broj 9, godina III, Sombor, 15. rujna 1886, 133 137; Otvoren list jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju, Neven, br. 10, godina III, Sombor, 15. listopada 1886, 154 156; Otvoren list jednog bunjevačkog patriore Lajošu Močariju, Neven, br. 11, godina III, Sombor, 15. studena 1886, 162 163. Име овог непознатог аутора открио нам је 1993. Иштван Сентђерђи (Szentgyörgyi István) библиотекар Завичајног одељења градске библиотеке у Суботици. 20 Otvoren list jednog bunjevačkog patriote, Lajošu Močariju, Neven, broj 8, 125, 126. ______88
Branko Ćupurdija
отежу. "Što se književnog jezika tiče, hrvatska književnost se malo razlikovala, ali sada su Hrvati primili srbski jezik za književni, i od to doba Bunjevci i Šokci razu meju hrvatski kao svoj sobstveni jezik. Bunjevci i Šokci služe se latinskim, a Srbi ćirilovskim slovima". 21 Из овог става се види да је прелазак Хрвата на штокави цу олакшао Буњевцима комуникацију са њима, односно да они, који су и са ми штокавци, разумеју сада хрватски као свој сопствени језик. На основу тога се даље може претпоставити да је тај прелазак омогућио лакше разумевање и приближавање буњевачког и хрватског становништва и, у крајњој инстанци, утицао, макар и у повоју, на процес хрватизације Буњеваца. У прилог томе иде и став бискупа Ивана Антуновића који 1882. године пише да после не сретног мохачког пораза (1526), где год је било Срба да је тамо у мањој или већој мери било и Буњеваца и Шокаца, "ili kako se danas volimo nazivati Hrva tah...".22 Али, он говори у име Буњеваца и Шокаца уопште и не износи преци зније бројчане податке о њиховом учешћу међу Хрватима. Што је најважније, из његовог се става види да је то новији процес. У прилог томе да је реч о но вијем и слабашном процесу иде и чињеница да се по свим следећим пописима становништва веома мали број грађана изјаснио за хрватски матерњи језик, у Суботици од 19 39 појединаца, у Бајмоку нико и у Чантавиру 1 појединац. Треће важно питање кога се Амброзије Шарчевић дотакао у свом отвореном писму Лајошу Мочарију је школство. Из овог писма се може стећи најбољи увид у стање наставе у буњевачким пучким школама у Суботици, за које се, иначе, занимао Лајош Мочари. У њему се, поред осталог, каже да су у Суботици 1868. године, када је школски закон ступио на снагу, уредиле шко ле и да се, противно постојећем обичају, обучавање обавља искључиво на ма ђарском језику. У прилог томе говори и чињеница да у 12 буњевачких школа у предграђима има само четири учитеља и учитељице којима је матерњи језик буњевачки. Главни циљ није основна настава него мађарски језик. Интелиген ција, која је и сама створена из народа, држи да је буњевачки народ изгубио сећање на свој племенски живот, језик и обичаје, и да је за помађарење до вољно ако буњевачка деца не уче у школи на матерњем него на мађарском је зику. Одомаћила је уверење да ће буњевачка деца после две три године та квог учења увести мађарштину у своју породицу. Ту не помаже ни школски закон који је направљен на искуствима савремене педагогије, ни мисао Ф. Де ака да се ни у гимназијама неће постићи циљ без матерњег језика, нема ту вредности ни рад Л. Кошута о културним задругама, у коме истиче да мађар штина не може допрети на породично огњиште путем школског језика, и да тамо где је школски језик у супротности са језиком којим се говори у породи
21 Исто. 22 I. Antunovich, Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, gradjanskom i gospodarskom, Sombor, 1930, 170, 171. Прво издање књиге је објавио сам писац у Бечу 1882. године. ______
89 Бранко Ћупурдија
ци, школа увек слабо прође. Узалуд је наводити примере из живота, да се бу њевачко дете које ради у занатским радионицама и трговачким радњама, иако у школи не чује ни једну реч мађарског језика, лако може помађарити. И обр нуто, буњевачко дете које по устаљеним обичајима живи у кући својих роди теља, и ако у школи не учи свој матерњи (него мађарски) језик, поново ће се побуњевчити. Тако је у буњевачким школама отежано и систематско учење толико потребног мађарског језика. Упркос свему званично се тврди да ма ђарски учитељи, служећи се искључиво мађарским језиком, са успехом пре дају у буњевачким школама. Не прави се разлика између наставног језика, ко ји по важећем школском закону увек треба да буде матерњи језик, са једне стране, и учења мађарског језика као државног језика, са друге стране. Изго вор се налази у томе што народ на то пристаје. "Nema zato primera u istoriji ljudske obrazovanosti. Hrdjava je to politika, bezdušan posao, grih protiv Boga i ljudi! Ne ispunjuje se ovdi naredba sanctionisanog za pomadjarivanjem u slied na rodnih okolnosti kod Bunjevaca uvodjenjem u škole madjarskog jezika kao nastav nog, ućutkuje se pedagogička savist profesorskog i učiteljskog zbora, šk. nadzorni ka i školske stolice". 23 После овог потанког описа стања у буњевачким школама писац отво реног писма Амброзије Шарчевић моли Лајоша Мочарија да узме његов род у одбрану и препоручује му да пригрли његову културну ствар са оном љуба вљу са којом се брине за судбину милиона угарских држављана. И сасвим на крају, закључујући у Суботици 7. маја 1886. године своје отворено писмо, он је изразио наду да ће народ коме припада преживети ово тешко време, каквих је већ било у његовој прошлости. У том смислу вели да овај народ није за про падање, да је издржао све тешкоће у протеклих 200 година, турско варвар ство, феудалност и аустријску војну управу и да ће преживети и "uobraženi li beralizam današnjeg doba", који га тишти и који у виду "slavnog magjarskog pa triotizma" настоји да му угуши језик и сваку духовну светлост иако овај народ са њима пред једним олтаром клечи и Богу се моли.!24 Ово писмо је својеврсно сведочанство једног добро обавештеног и образованог буњевачког патриоте. У њему је акценат на буњевачком питању али се из њега јасно сагледавају и неки основни обриси стања у угарском дру штву онога времена. И што је најважније, када је у питању школство, које је писац добро познавао, он је указао на јасну разлику између наставног језика, који по законским нормама треба да је матерњи, и мађарског језика који треба да се учи као државни. Он чак сматра да постојећа пракса и не придржавање законских одредби о настави на матерњем језику отежавају и систематично учење ђацима толико потребног мађарског језика.
23 Otvoren list jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju, Neven, broj 9, 134 135. 24 Otvoren list jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju, Neven, broj 11, 163. ______90
Branko Ćupurdija
У вези настојања да се буњевачки језик уведе у школе треба поменути још два покушаја Паје Кујунџића, члана Школског одбора, и његових сарад ника. Он је 14. октобра 1894. године поднео Школском одбору писани пред лог у коме тражи да се наредбеним путем утврди употреба буњевачког језика у основним школама. Предлог је разматран на седници истог тела 26. јануара 1896. године. При поименичном гласању већина Буњеваца је гласала против предлога, који је уједно био и предлог пододбора. Пајо Кујунџић је предлог даље упутио Административном одбору града Суботице, а подржали су га Вецо Мамужић, Душан Петровић и Иван Малагурски са молбом коју је пот писало 1200 људи. У тој молби се, поред осталог, каже да Буњевци говоре далматински (српско хрватски) језик и да сачињавају више од половине субо тичког становништва. Али, ни у даљем поступку предлог није прихваћен (Стајић, В., 1930). Седам година касније учинио је Пајо Кујунџић још један покушај, преко тек основаног Удружења за буњевачку школу, чији је пред седник био. Тако је 20. априла 1913. Сенату Суботице упутио статут Удруже ња за буњевачку школу, записник о оснивачкој скупштини, 40 табака са пот писима и његову представку са молбом да то препоручи влади, коју је водио Иштван Тиса (Tisza István). Представку је на организационој скупштини која је одржана 29. марта 1914, подржало 1.155 људи са својим потписима. Подно сиоци се у представци позивају на законске оквире, који дозвољавају да удру жења подносе део терета за просвету, указује да 1900, од 82.122 становника њих 34.334 зна читати и писати а 47.788 становника не зна читати и писати, да Буњеваца има 34.000, да већ годинама ни једно њихово дете не може да по ложи матуру и да је већ око тридесет година језик њиховог пука искључен из њихових школа. На читав овај пројекат дошла је 16. јуна 1914. примедба вла де у којој је речено да ће удружење моћи почети са радом када му статути бу ду одобрени од владе. Ускоро потом је избио Први светски рат, што је онемо гућило даље деловање на овом плану (Стајић, В., 1930: Стајић, В., 1933). Приближно у исто време када и Пајо Кујунџић и Мијо Мандић се, као анонимни аутор, под псеудонимом X. Y., бавио овом проблематиком. Он у оквиру буњевачког питања расправља о спровођењу појединих законских чланова везаних за просвету. У том смислу истиче да је мађарско законодав ство, доносећи закон о народностима 1868. године, водило рачуна о томе да се основно образовање одвија на матерњем језику дотичног народа и да се знање стечено у основним школама може надограђивати током даљег школо вања. У складу са тим, да би поткрепио овај став, цитира 17. и 18. параграф овог закона и указује на чињеницу да закон не само што дозвољава него и на ређује њихову употребу. Тако је, без изузетка, основно народно образовање вођено на матерњем језику "све до насилне мађаризације 1879. године". "Ма да је закон из 1879. године одредио јасне мере о школовању ученика немађар ског језика на њиховом матерњем језику, шовинисти су дотични закон проту мачили тако, да основно образовање од сада не може да има други циљ осим ______
91 Бранко Ћупурдија
искључивог предавања мађарског језика у школама немађарског језичког под ручја и истискивање језика домаћих националности из основних школа". Тако су директори школа, бележници, просветни инспектори, срески начелници и сви "којима је било стало до јефтино стечене славе" објавили "рат настави на буњевачком језику". Зато је једини начин да се живи у миру спровођење ва жећег закона о националностима. Он треба да се спроводи у јавној администрацији, правосуђу и просвети. То значи да у јавној управи и судству треба да раде само они који знају језике националности, а у просвети, у учи тељским школама и гимназијама у Суботици, Баји, Калочи и Печују, осим ма ђарског, немачког и француског језика, треба подучавати и буњевачки језик, а у буњевачко шокачким основним школама треба поред учења мађарске абе цеде и језика да се учи и буњевачка абецеда на буњевачком језику. Заогрнут плаштом анонимности писац је проговорио и о бројним мађарским земљорад ничким породицама које су се побуњевчиле. Тако наводи породице са прези менима: Шош (Sós), Хегедиш (Hegedűs), Фекете, Лендваи, Филе (Füle), Ковач (Kovács), Болвари (Bolvári), Хорват (Horvát), Визи, Нађ (Nagy), Хидег, Сегеди (Szegedi), Корпонаи, Фехер (Fehér) и многе друге породице. 25 Тиме је у ствари показао да је у етнички мешовитим срединама за очекивати да процес култур не размене није увек једносмеран него да зна тећи у оба правца. На то указују и други писци. Тако И. Војнић Кортмиш истиче да су Буњевци били снажан асимилациони фактор у местима где су чинили већину. У том смислу наводи да су се у Сомбору побуњевчили Словаци римокатоличке вере и неке породи це са презименима: Абрахам, Бургер, Хорват, Немет и другим презименима (Vojnić Kortmiš I., 2006). Ипак, ова настојања да се буњевачки језик уведе у школе нису остала без одјека, иако Удружење за буњевачку школу није заживело. То се види из једног дописа непознатог писца, који се оглашава под псеудонимом Народ њак, у коме се каже да је дозвољено да се веронаука предаје на матерњем је зику. "Pogledom na tisnu vezu izmedju virskoga života i vironauke, držim da se u državnim, općinskim, privatnim i društvenim školama pučkoga značaja, kao u 6 razreda osnovnih škola, u višjim pučkim i gradjanskim školama, i u preparandijama učitelja i zabavilja, može dopustiti da se vironauka učenicima pridaje na njevom materinskom jeziku. ..". Овом наредбом, коју је министар наставе и поуке Бела Јанковић (Béla Janković), упутио из Будимпеште 24. травња 1914. свим "preča
25 X. Y., Bunyevác kérdés és az 1868 iki XXXVIII. és XLIV. törvény czikkek végre hajtása, Szabadka, 1896, 4, 8, 9, 14, 15,18, 19. Ова брошура је настала 1896. године,у време миленијумских прослава у Мађарској. М. Еветовић и Т. Коложи је припису ју П. Кујунџићу, а Ј. Шокчић, М. Кнежевић, И. Сентђерђи, Н. Башић Палковић и Е. Бажант М. Мандићу. Видети: I. Szentgyörgyi, N. Bašić Palković, E. Bažant, Bibli ografija Mije Mandića, Društve organizacija Momografija i Gradska biblioteka Suboti ca, Subotica, 1987, 10, 11. ______92
Branko Ćupurdija snim crkvenim oblastima", уједно je стављена ван снаге наредба његовог прет ходника од 23. X 1908. године по којој je наложено да се настава држи на ма ђарском језику. 26 Неки хроничари онога времена су посредно указали на последице које је, пред крај Аустроугарске монархије, овакво школство оставило на буњевач ку популацију. У том смислу Балинт Белошић (Bellosics Bálint), писац текста о Буњевцима у монографији о Бачко Бодрошкој жупанији истиче да се буње вачки народни елемент, а нарочито његова интелигенција, снажно мађаризира и да је овај процес користан за Мађаре јер, уз све слабости, преноси знатне физичке и духовне вредности а посебно верност према мађарској идеји др жавности. Затим указује да овај процес није новијег датума и да асимилација племства из редова Буњеваца има дугу традицију. Подсећа да је за време тур ских ратова уништено и мађарско племство жупаније и да је њихове поседе после повлачења Османлија највећим делом запленио краљевски дворски ерар, као територију која је стечена правом оружја. На место мађарског плем ства долазе племићке породице буњевачког порекла: Латиновић, Антуновић, Милашин, Мукић, Пијуковић, Парчетић, Вуковић, Војнић, Рудић и друге, ко је су у интелектуалном и економском погледу Суботици, Жупанији и Угар ској дале значајне водеће људе. "У срцу и у свом језику су се толико помађа рили, да једино још њихова презимена показују да нису прави, староставни Мађари". 27 На основу ових неколико редова се види да је образовани део бу њевачке популације био склонији помађаривању јер је то био један од услова напредовања у социјалној хијерархији. Посебно је питање, које аутор отвара, да ли је процес мађаризације користан за мађарски народ и државу. Он у том смислу нема дилеме. Сматра да је то користан процес. Његов став је у складу са владајућом друштвеном идеологијом. У том случају остаје отворено пита ње зашто се онда поједини припадници буњевачког рода, истакнути интелек туалци, буне против таквог стања у Суботици и зашто се учесници Конгреса народности одржаног у Будимпешти буне против таквог стања у Угарској. Од данашњих историчара питању образовања у Суботици у доба Аустроугарске монархије највише пажње је посветио суботички историчар Мирко Грлица. По његовим истраживањима у периоду од 1880. до 1900. про ценат писмених се међу Јеврејима повећао са 70,9% на 83,4%, међу реформа тима са 61,2% на 75,7%, међу православнима са 25,7% на 49,55% и међу ри мокатолицима са 19,6% на 39,3%. Упркос овом значајном повећању, проценат писмених је 1900. године износио 41,5%, а 1910. године 51,15%. Узроци висо ком степену неписмености леже у националној структури становништва. Про
26 Narodnjak, Ministarska naredba o jeziku vironauke u pučkim školama br. 1797/1914, Neven, broj 19, godina XXXI, Subotica, 9. svibnja 1914, 1 27 B. Bellosics, Bunyeváczok, u: Bács Bodrog Vármegye, I, szerkesztette S. Borovszky, Országos Monografiai Társaság, Budapest, 1909, 407. ______
93 Бранко Ћупурдија
цесу мађаризације је подлегао релативно мали број Буњеваца, углавном инте лектуалаца који су радили у градској управи, док је велика већина осталих од бијала да похађа обавезно основно образовање на државном односно мађар ском језику и тако се, плаћајући скупу цену, бранила од мађаризације. 28 Потпунији увид у стање школства у ужој Угарској 1913/14. године, на територији која ће касније припасти Војводини, може се стећи на основу чи њенице да је постојало 645 мађарских основних школа у којима су радила 1.832 мађарска учитеља, док су Срби имали 179 школа са 592 учитеља, а све остале народности су имале 79 школа са 802 учитеља. Срби и Румуни су на нивоу основних школа имали боље просветне могућности јер су поседовали црквено школску аутономију. Са друге стране, Немци и Словаци нису имали установу која би бринула о њиховим националним правима у просвети, што је, поред неких других чинилаца, утицало и на број њихових школа. При том треба имати у виду да су и у српским аутономним школама обавезни предме ти – мађарски језик, географија, историја и уставно уређење – предавани на мађарском језику, што је смањивало број часова који су били потребни да би се учили други предмети на матерњем језику. Што се тиче Русина, њихове верске школе у трајању од два разреда су 1899. године подржављене, што је русинске општине ослободило обавезе да издржавају школе, али су зато биле подвргнуте мађаризацији. И у већини швапских општина је била слична ситу ација. "Добром делу материјалистички оријентисаних Шваба је и био циљ да им деца што боље науче мађарски ради лакшег друштвеног успона". 29 Према до сада доступним изворима и литератури најпрецизније се о процесу асимилације немађарских народа у Суботици може судити на основу података о Јеврејима. Истраживања Мирка Грлице су показала да је главни рабин суботичке јеврејске заједнице, Јожеф Гершон, урадио преписе четири књиге рођених, венчаних и умрлих у периоду од 1868. до 1905. године. На основу две матичне књиге рођених, које се односе на период од 1868. до 1895. године види се да су многа јеврејска презимена промењена у мађарска. Овај поступак је забележен код сваког новорођеног детета које је у току живота лично тражило или су његови родитељи тражили и добили одобрење од Ми
28 M. Grlica, Stanovništvo Subotice 1867 1914, 213, 214. Марко Протић наводи да су српске вероисповедне школе у Суботици1870. године, када је председник Српске православне црквене општине био Јефта Арадски, предате граду, да их претвори у комуналне школе. Мишљења је да је ово био исувише нагао потез, повучен са ци љем да се избегну велики трошкови око издржавања вероисповедних школа. Али Срби су се убрзо разочарали са овим што су учинили и почели тражити начин да ублаже последице овог чина. Тако је на Келебији 1894. године поново отворена прва вероисповедна школа. М. Протић, Српски триумвири у буњевачком ренесан су од 1860 1900 год. и друго о суботичким Србима и њиховим напорима за спас и част свог имена, (Суботица, 1933), 25 28. 29 Z. Janjetović, н. д, 221 223. ______94
Branko Ćupurdija
нистарства унутрашњих послова Угарске да јеврејско презиме замени са ма ђарским (Grlica, M. 1994). На основу списка појединаца који су променили презиме могуће је извести неколико запажања. Први појединци који су променили презиме су рођени 1873. године. Промене су урађене следеће, 1874. када је онима који су мењали презиме било годину дана. Последња замена је извршена 1918. године, у старосној доби од 33 године. Тако је у периоду од 44 године 175 појединаца променило своја презимена. На основу тога се види да су у про секу сваке године 3,97 појединаца променила презиме. Подаци даље сведоче да су у периоду од 1874 1880. презиме промениле 4 особе, од 1881 1890. 7 особа, од 1891 1900. године 56 особа, од 1901 1910. 74 особе, од 1911 1918. 29 особа, док се за 5 особа не зна тачан датум промене. Очигледно је да је најјачи тренд промене презимена био у последњој деценији 19. и првој деце нији 20. века и да би се тај тренд наставио истим или сличним интензитетом да га нису омеле ратне прилике. При том, ради јаснијег сагледавања овог процеса, треба имати у виду више чињеница од којих овом приликом поми њемо три. Прво, суботичким Јеврејима, који чине од 2,36% 3,74% попула ције, матерњи језик је мађарски. Самим тим, онима који су се одлучили да прихвате мађарско презиме било је једноставније да то ураде. Друго, јевреј ска заједница је најобразованија заједница у Суботици. Као припадници те заједнице њени чланови су били у позицији да прихвате одговорне функције у привредном и уопште друштвеном животу града. А на такве функције су сразмерно једноставније могли доћи уколико су били на линији опште дру штвене и државне идеологије. Другим речима, промена презимена је, уз још неке друге, била чињеница која је могла помоћи лакшем сналажењу и на предовању у друштвеној хијерархији. И треће, познато је да се интегритет јеврејске заједнице и њено национално осећање темељи на вери, на припад ности јудистичкој религији. Из тога произилази да национално осећање при падника ове заједнице не мора бити угрожено променом презимена него да се пре може радити о поистовећивању са најважнијим, глобалним друштве ним схватањима и односима које, додуше, у смислу задржавања новог пре зимена, има трајније или трајне последице. Можда поп Пајо Кујунџић, пишући у Суботици 20. априла 1914. го дине на мађарском језику молбу надлежном министарству да одобри рад Удружења за буњевачку школу, није знао да је то последњи покушај да се на том пољу нешто учини. Градски начелник Суботице, Карољ Биро, обаве стио га је да је Удружењу забрањен рад пре него што буду одобрени стату ти. То се догодило крајем јуна месеца исте године, два дана након атентата на принца Франца Фердинанда и његову супругу у Сарајеву. На тај начин су, вели Васа Стајић, мађарске власти одговориле "na poslednju domoljubivu molbu Bunjevaca". Молбом се од њих није могао добити ни буквар, ни мали део оних права које је српско становништво уживало. За добијање прве шко ______
95 Бранко Ћупурдија
ле на матерњем језику морала се овде повући државна граница. 30 Али, само четири године касније, последње године рата, притиснута збивањима на фронтовима, владајућа кућа Аустроугарске монархије, након што је 21. но вембра 1916. умро у 86. години живота цар и краљ Франц Јозеф I, који је Монархијом којој је био на челу и њеним народима владао 68 година као аустријски цар и уједно 49 година као мађарски краљ, и након што га је на престолу заменио Карло I као аустријски цар односно Карло IV као мађар ски краљ, била је спремна да понуди много више, трећу федералну јединицу за Јужне Словене, али они ће, захваљујући победи Краљевине Србије у рату и њеној пијемонтској улози, 1. децембра 1918. створити своју самосталну државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. 31
Закључак
1. У периоду од 1869. до 1910. становништво Суботице се повећало са 56.323 на 94.610 становника односно за 38.287 становника (индекс 167,98). Насеље Суботица или унутрашња територија града 1910. године има 46.762, а 19 насеља спољне територије града, без Бајмока и Чантавира, 46.470 станов ника, укупно 93.232 становника, без војних лица. У периоду од 42 године у верском погледу најбројнији су римокатолици, који имају између 90,31% и 92,64% становништва, затим следе православци којима припада између 3,07% и 4,34%, израелити, који броје између 2,36% и 3,74% и реформати, који имају између 0,34% и 1,50% становника. Све остале верске заједнице, гркокатоли ци, унитари, евангелици и остали имају понаособ мање од 1% становништва. За мађарски матерњи језик се изјаснило између 49,00% и 58,75%, буњевачком становништву (хрватско српски, српски, остали језици) припада између 35,29% и 40,34%, за српски матерњи језик (припадност православној вери) из међу 3,27% и 3,75%, за немачки матерњи језик између 2,02% и 2,61%, а свим осталим матерњим језицима, словачком, румунском, русинском, хрватском, словеначком и осталим језицима припада по мање од 1% становништва, с тим што је по попису 1880. хрватско српском матерњем језику припадало 43,40% (Буњеваца и Срба) и 4,46% оних који не знају говорити. 2. Помађаривање немађарског становништва произилази делом из за једнице живота на истом простору али у крајњој линији и из друштвене и др жавне идеологије према којој је сваки грађанин угарског друштва политички припадник мађарског народа. Процес мађаризације немађарског становни штва се најбоље огледа у прихватању мађарских презимена. Он је констато ван код више етничких заједница али се најпрецизније може пратити код чла нова јеврејске заједнице. Истина, има и обрнутих случајева, да се припадници
30 V. Stajić, Mađarizacija i preporod Bunjevaca, 36, 46. 31 S. Marković, н. д, 20 22; П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, н. д, 527. ______96
Branko Ćupurdija
мађарске заједнице побуњевче, задржавајући своја презимена, односно да се под мађарским презименима налази буњевачко становништво, што се јавља као последица заједничког живота а не асимилације коју проводи држава. Ово је карактеристично за Суботицу и околину. Сличних примера има и у Сомбо ру и околини, где је словачко римокатоличко и друго становништво поприми ло буњевачки начин живота. 3. Више буњевачких посленика је у својим јавним наступима изразило своје незадовољство полажајем Буњеваца у друштву, посебно потискивањем наставе на матерњем језику и апострофирањем наставе на мађарском језику у школама. Због свега тога они се често обраћају и траже за своје ставове подр шку у појединим ставовима и делима: Лајоша Мочарија, Ференца Деака, Оскара Јасија, Лајоша Кошута и других. У том контексту треба поменути да је Лајош Мочари на саборским заседањима често заступао интересе народно сти, тако да су оне у њему виделе свог браниоца. Јаша Томић је једном прили ком, поводом заседања одржаног 27. јануара 1887. године изјавио да Л. Моча ри брани народносну равноправност из државничких разлога јер види да би она "могла бити најјачи стуб Угарске, и да се без ње Угарска лелуја". 32 4. Ови подаци, посебно они који говоре о помађаривању презимена, ма колико прецизни били, и текстови писаца који критички сагледавају поло жај народности, не могу изменити општу слику добијену званичним пописом становништва Суботице, али могу допринети њеном потпунијем сагледавању и разумевању, а тиме и бољем разумевању угарског друштва и државе у целини.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Narodnjak, Ministarska naredba o jeziku vironauke u pučkim školama br. 1797/1914, Neven, broj 19, godina XXXI, Subotica, 9. svibnja 1914. A M. Kir. Központi Statisztikai Hivatal munkássága (1871 1911) , A Magyar Kir. Központi Statisztikai Hivatal,Budapest, 1911. Szabadka szab. kir. város közigazgatása az 1902 1912. években, Szabadka, 1912. Városi és vármegyei szociográfiák , XIV, Budapest, 1941. Stanovništvo Narodne Republike Srbije od 1834 1953, I, Zavod za statistiku i evidenciju N. R. Srbije, serija B, sveska 1, Beograd, juna 1953. Административно територијалне промене у НР Србији од 1834 1954 године, Народна Република Србија, Завод за статистику, Београд, мај 1955. I. Antunovich, Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, gradjanskom i gospodarskom , Sombor, 1930. B. Bellosics, Bunyeváczok, u: Bács Bodrog Vármegye, I, szerkesztette S. Borovszky, Országos Monografiai Társaság, Budapest, 1909. I. Vojnić Kortmiš, Uvod u povist Bunjevaca i njevog imena, u: Zbornik radova sa simpozijuma "O Bunjevcima " u Subotici 7 9. decembra 2006. godine , Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine i Srpska akademija nauka i umetnosti, Novi Sad, 2007.
32 Г. Г. Кемењ, н. д, 57, 58. ______
97 Бранко Ћупурдија
M. Grlica, Promena jevrejskih prezimena u mađarska, Rukovet, broj 4 5, Subotica, jul 1994. M. Grlica, Stanovništvo Subotice 1867 1914. godine, Museion , 1, Godišnjak Gradskog muzeja Subotica, Gradski muzej Subotica, Subotica, 2001. M. Grlica, Lazar Mamužić i Karolj Biro između slave i zaborava, Rukovet , broj 4 5 6 7, Subotica, 2003. I. Iványi, Bács Bodrog vármegye földrajzi és történelmi helynévtára , Szabadka, 1906. Z. Janjetović, Deca careva , pastorčad kraljeva. acionalne manjine u Jugoslaviji 1918 1941 , Institut za noviju istoriju Srbije, Biblioteka "Studije i monografije", knjiga 29, Beograd, 2005. Г. Г. Кемењ, Лајош Мочари и Срби, Зборник за друштвене науке , 21, Матица срска, Нови Сад, 1958. Д. Кириловић, Помађаривање у бившој Угарској , Нови Сад, 1935. Д. Кириловић, Асимилациони успеси Мађара у Бачкој , Банату и Барањи: Прилог питању демађаризације Војводине , Нови Сад, 1937. B. Kovačević, Vera i uteha. Istraživanje religijske prakse u Subotici , Otvoreni univerzitet, Subotica, 2007. E. Libman, D. Čuso: Dr Antal Barta – život i rad. Povodom 150. godišnjice rođenja osnivača Službe za hitnu medicinsku pomoć u Subotici, Ex Pannonia , 14, Istorijski arhiv Subotica, Subotica, 2011. L. Mamusich, A "Bácskai Hiradó " és a bunyevác elemi tanügy , Szabadka, 1874. В. Марган, Помађаривање у бившој Угарској, Гласник Историског друштва у Новом Саду , књига VIII, Нови Сад, 1935. S. Marković, Politički život Bunjevaca Vojvodine u Kraljevini SHS Jugoslaviji 1918 1941. godine , Bunjevački informativni centar, Subotica, 2010. М. Палић, Преглед администартивно територијалних промена у Војводини 1918 1941, Зборник за друштвене науке , 38, Матица српска, Нови Сад, 1964. M. Palić I. Kiš, Uzavrela zemlja. Radnički pkret u Čantaviru 1895 1945 , Minerva, Subotica, 1983. I. Pančić, Kolera u Subotici 1873 , Medicinski centar i DO "Monografija", Subotica, 1991. Д. Петровић, Бачки Буњевци у светлости етноисторијских и лингвистичких чињеница, у: Zbornik radova sa simpozijuma "O Bunjevcima " u Subotici 7 9. decembra 2006. godine , Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine i Srpska akademija nauka i umetnosti, Ogranak u Novom Sadu, Novi Sad, 2007. М. Протић, Српски триумвири у буњевачком ренесансу од 1860 1900 год. и друго о суботичким Србима и њиховим напорима за спас и част свог имена (Суботица, 1933). П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара , Clio, Београд, 2002. I. Szentgyörgyi, N. Bašić Palković, E. Bažant, Bibliografija Mije Mandića , Društve organizacija Momografija i Gradska biblioteka Subotica, Subotica, 1987. В. Стајић, Мађаризација и демађаризација Буњеваца, Летопис Матице српске , година CIIII, књига 325, свеска 1 3, Нови Сад, јули август и септембар, 1930. V. Stajić, Mađarizacija i preporod Bunjevaca , Sremski Karlovci, 1935. Л. Стипић, Истина о Мађарима (По мађарским подацима) , Издање Културног и Хуманог Националног Друштва "Северна Звезда" у Суботици, Суботица, 1929. G. Ulmer, Vlastelinsko naselje Aleksandrovo, Subotičke novine, Subotica, 1999. 45. X. Y., Bunyevác kérdés és az 1868 iki XXXVIII. és XLIV. törvény czikkek végrehajtása, Szabadka, 1896. ______98
Branko Ćupurdija
Branko Ćupurdija
POPULATIO OF SUBOTICA BY RELIGIO A D ATIVE LA GUAGE 1869–1910
Summary
The subject of this paper is a population of Subotica, during the Austro Hungarian monarchy. The attention is given to the number of inhabitants and their declaration of religion and language, based on which indirectly we can judge of their nationality. Population increased from 56,323 to 94,610 inhabitants or for 38,287 inhabitants (index 167.98.) in period 1869 1910. In the urban area of Subotica in 1910th lived 46,762, and in 19 villages outside the city territory, (without Bajmok Cantavir), lived 46,470, which is a total of 93,232 residents, but without military personnel. During the 42 years period considering the religion structure, Roman Catholics counting between 90.31% and 92.64%,and were most numerous religion group. Only between 3.07% 4.34%, of Orthodox and 2.36% and 3.74%,of Israelites and reform, between 0.34% and 1.50% of the population lived in Subotica. All other religious communities, Greek Catholics, UNITAR, evangelicals and others are individually less than 1% in the share of total population. Persons who speaks hungarian language declared between 49.00% and 58.75% in the share of total population, Bunjevac population (Croatian Serbian, Serbian and other languages) belongs between 35.29% and 40.34% in the share of total population, Serbian language (belonging to the Orthodox faith) between 3.27% and 3.75% in the share of total population, for the German language between 2.02% and 2.61% in the share of total population, and all other native languages, Slovak, Romanian, Ruthenian, Croatian, Slovenian and other languages belong to the less than 1% in the share of total population. This paper explains the historical and social processes that have influenced the declaration of the population, including the process of assimilation. These issues are discussed from the perspective of the present Subotica municipality in which there are 19 settlements. This means that the researches consider also settlements Bajmok and Čantavir even though they didn’t belong to a free royal town of Subotica according to census data in Austria Hungary monarchy. This is done for two reasons: to compare these settlements with Subotica in the period 1869 1910. and in case of subsequent comparisons with today's situation.
______
99
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.117(497.11) ”1444/1446”(093.2); 94(497.11 Крушевац) ”1444/1446”(093.2) Оригиналaн научни рад Original scientific work
Љубица Рајковић
ТУРСКИ ПОПИС КРУШЕВАЧКЕ ОБЛАСТИ ИЗ 1444–1446. ГОДИНЕ
Извод: У овом раду се са социолошког становишта анализирају подаци пописа кру шевачког подручја из половине петнаестог века. Анализа је урађена на основу сачу ваног турског пописа, дефтера под називом: Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владе Мехмеда II (1444–1446), који је рађен на самом тере ну. На основу овог пописа је анализирано размештање српског становништва у та дашњим селима крушевачке области, имена села, број кућа и њихов приход, поре ске и војне обавезе породица, као и податак да су села била често разарана. Круше вачко подручје и његово становништво одликује дубока и садржајна историјска прошлост, испуњена сталним ратовима, разарањем насеља и страдањем становни штва, са врло тешким последицама. На ту прошлост се у овом раду гледа као на ак тивни садржај каснијих историјских стања, а не као на нешто минуло, што је оти шло у неповрат и што је мртво. Посебно је значајно повезивање историјског развоја становништва крушевачког подручја са његовим демографским и друштвено поли тичким развојем. Демографски процеси су у основи дугорочни и свако ново раздо бље демографског развитка нужно носи значајне трагове и утицаје претходног.
Кључне речи: турски попис, средњи век, крушевачко подручје, становништво, породица, страдање.
Abstract: From the sociological perspective this study investigates the data of the census of the Kruševac area from the middle part of the fifteenth century. The analysis was conducted on the basis of a preserved Turkish census, a defter titled The Census of the Areas of Kruševac, Toplica and Dubočica During the First Reign of Mehmed II (1444–1446) which was actually completed in the field. The defter served as the basis for the analysis of the distribution of Serbian population in the villages of the period of the Kruševac area, the number of houses and their income, tax and military obligations of families as well as the fact whether the villages had sustained frequent demolition. The Kruševac area and its population have a long and rich history, packed with continuous warfare, destruction of settlements and tribulations by its people with grave consequences. This paper views the history of the region as an active content of subsequent historical conditions, rather than something dead and buried, long gone. Of especial importance is the linking of the historical development of the population of the Kruševac area with its demographic and socio political development. In essence, demographic processes are long term, and each new phase of demographic development necessarily carries significant traces and influences of the prior one.
Key words: Turkish census, the Middle Ages, the Kruševac area, population, family, tribulations ______101 Љубица Рајковић
Увод
У овом раду се проучава становништво крушевачког подручја из периода половине петнаестог века (1444–1446) а на основу сачуваног тур ског пописа, дефтера под називом: Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владе Мехмеда II (1444–1446), који има изузетну вредност јер је рађен на самом терену. Крушевачко подручје се одликује богатом и садржајном историјском прошлошћу, која је стварана у тешким и драматичним ситуацијама. У трагичним условима стварања историје, че сто је број крушевачких пустоселина био већи од броја насељених села, због чега је изостала писана евиденција о већем делу историјске прошло сти крушевачког подручја. Турски акини су уништавали све пред собом, убијајући Србе и не остављајући писане изворе о томе. Затечено српско становништво је наступајућа турска војска гонила са старих станишта пљачком и убијањем и приморавала га да прихвати тешке услове живота у новим стаништима, као пребеци. Један од ретких писаних докумената из тога доба представља поменути дефтер из половине петнаестог века. Крушевачко подручје одликује богата историјска прошлост, као и да је она веома значајна не само у историографији него и у демографији. Посебно је значајно повезивање историјског развоја становништва круше вачког подручја са његовим демографским и друштвено политичким раз војем. Демографски процеси су у основи дугорочни и свако ново раздобље демографског развитка нужно носи значајне трагове и утицаје претходног.
Теоријски приступ
Неопходно је претходно теоријско расветљавање различитих теориј ских концепата и погледа о структури, функцији и суштини старе, преин дустријске породице на нашим просторима, како би се олакшало разумева ње конкретног документа турског пописа и тиме пружио модел за његову методолошку обраду. Утврђене су три основне теоријске оријентације у савременој социо логији, које се баве преиндустријском, агрикултурном породицом: исто ријско демографски , друштвено економски и развојни. Примарни еле менти историјско демографског приступа, према мишљењу Рајглија (Wri gley) и Питера Леслита (Peter Laslett), јесу становишта да је брак био уни верзална појава и да се склапао веома рано, што је резултат постојања и сталног одржавања проширене, велике породице домаћинства различитих породичних или сродничких структура (претежно у источним и ваневроп ским географским просторима), са малим уделом целибата, са просечно мањим бројем деце у породици (због удруживања високог фертилитета и високог морталитета), и са просечном дужином животног века становни штва од око 30 година (процењена за француску област Крулаи у периоду ______102
Ljubica Rajković
1675–1775, у вишим слојевима) што је онемогућавало опстајање више ге нерација унутар једне породице (Бобић М., 1995; Рајковић Љ., 1992, 1993). Други приступ проучавању историје породице и домаћинства јесте дру штвено економски, чије је становиште да су тип својине и правила насле ђивања, уз деловање демографских фактора, утицали на формирање поро дице одређене величине и састава, као и на интерперсоналне односе у до маћинству. Централно место овог теоријског правца јесте трансмисија или пренос природних ресурса и материјалног богатства са једне на другу ге нерацију. Трећи правац у проучавању историје породице и домаћинства је развојни или циклични – са становишта породичних циклуса, те сроднич ко језгро и одговарајући сроднички процес у времену и простору. Главни представник овог правца јесте Хамел (E. A. Hamel), за кога концепт поро дичних циклуса представља прихватљиво аналитичко средство у проуча вању специфичног типа српске породичне задруге. Проучавао је турски попис становништва Београдског пашалука из 1830. године и доказао да је задруга била, временски и просторно, променљива величина. Проучавање и упознавање историје једног подручја и његовог станов ништва у међусобној повезаности и условљености нужно је, пошто је историјски моменат веома значајна компонента демографског развоја и ва жан чинилац породичних и вредносних промена. Савремени облици разво ја и кретања становништва крушевачког подручја не могу се довољно на учно објаснити ако се не познаје његова историја. Богата историјска про шлост крушевачког подручја и његовог становништва гледа се као на ак тивни садржај каснијих историјских стања, а не као на нешто минуло, што је отишло у неповрат и што је мртво. Полазећи од претходног теоријског становишта, у овом раду се пола зи од две супротне хипотезе: 1. крушевачко подручје и његово становништво одликује дубока и са држајна историјска прошлост, са различитим збивањима током напретка и страдања. 2. крушевачко подручје и његово становништво одликује трагична про шлост, испуњена сталним ратовима, разарањем насеља и страдањем станов ништва, са врло тешким последицама. У свим тим страдањима интереси Срба су остајали по страни, а доминирали су договори великих сила.
Методолошке основе истраживања
У овом раду се користи методолошко искуство историјских наука као и да се ствара искуствена евиденција историографским методима, користећи историјски извор писаног облика, који је настао као саставни део одређених друштвених процеса и друштвене делатности. То методолошко начело је било условљено чињеницом да није било могуће проучавати становништво ______
103 Љубица Рајковић
крушевачког подручја из прошлости само на основу изворних података које је истраживач сам прикупио за специјално научне потребе. Овде се, пре све га, мисли на регистровање укупног броја становништва и укупног броја до мова са пореским задужењима, вођење пореских књига и броја пореских глава, израда извештаја о земљишном фонду и земљишном приходу, о начи ну прикупљања пореза и о тешкоћама у могућности његовог плаћања (осло бађање од пореских обавеза услед телесних и здравствених тешкоћа) и сл. Евиденције ове врсте настале су ради задовољења потреба постојеће дру штвене организације (Милић, В., 1978). Историјски извори су веома значајна сведочанства о становништву, његовој прошлости, кретању, насељености и сл., посебно када се има у виду чињеница да су потпунији статистички подаци новијег датума (од 19. века). Деле се у четири групе: материјални остаци људске делатности (оруђа за рад, одећа, обућа, новац, оружје и сл.), писани, ликовни и звучни извори (Ђурђев, 2001). Познати историјски извори о становништву у нашим краје вима су манастирске хрисовуље или повеље у којима се бележе подаци о зе мљишним поседима и становништву (домаћинствима), као што су Хилан дарске и Дечанске хрисовуље из 14. века. Поред тога, од значаја су и сачува ни турски пописи, дефтери који се односе на наше земље у средњем веку, из којих је могуће реконструисати демографски развој и природно кретање ста новништва (Бобић, М., 2001, 2007, Рајковић, Љ., 1992). Корисно је било ослонити се и на археолошка проучавања остатака ма теријалне културе и уметности, пронађених на овом простору. У многим се лима су и до данас сачувани разни материјални остаци из периода средњеве ковне српске државе, који нам сведоче о друштвеном животу тадашњег доба и о постојању јаког историјског континуитета насеља и становништва на кру шевачком подручју. Тако, на пример, у селима: Кукљин, Бела Вода, Брајко вац, Коњух, Велика Дренова, Лазаревац, Текија, Гаглово – Старосело, сачува на су стара гробља и споменици са натписима и именима још из средњевеков не Србије: њиве са остацима гробља, цигле као подлога "Царског друма", ве лике потковице, врхови од копља и стреле, комади од мамуза, узенгија, стари новац, земљано посуђе, а код села Кукљин развалина куле као и Стражарац, који представља један вис одакле се пазило да непријатељ не пређе Мораву. Тешкоће се јављају у примени историографских искустава у социологи ји, у прикупљању и обради историјских радова и у упоређивању њихових закључака. При анализи тако добијених података из разноврсних извора, би ло је потребно упознати се са претходним условима стварања тих историј ских синтеза, са њиховим циљевима и са практичним значајем. Како Анђел ка Милић тврди (1988) историја има одлучујућу улогу у пружању помоћи у проучавању и објашњењу домаћег живота у прошлости. Интердисциплинар но проучавање различитих аспеката и појавних облика породичног живота једини је исправни правац породичне историјске реконструкције. ______104
Ljubica Rajković
Резултати истраживања
Под крушевачким подручјем се у овом раду мисли на данашњу терито рију општине Крушевац, која је у прошлости различито именована, често ме њајући са именом и границе. У периоду средњевековне српске државе, у доба кнеза Лазара, Крушевац је био престоница Србије. Са надирањем турских освајача и са падом средњевековне српске државе, он губи престони значај. Непосредно после дефинитивног запоседања града Крушевца од стране Тура ка, они га именују у Алаџа Хисар (Шарени Град), основавши крушевачки сан џак или лива Алаџа Хисар (1455), када га претварају у седиште новоформира ног санџака под истим именом. Тако формирани санџак у 16. веку је захватао централну и југоисточну Србију, од планина Жељин и Копаоник на западу, до данашње југословенско бугарске границе, код Калне и Срезимироваца на ис току и од Параћина на северу, до Гњилана на југу. Почетком 18. века, круше вачко подручје је између Турске и Аустрије подељено долином Западне Мо раве на два дела: аустријски део и турски. Тада су Турци, повлачећи се пред аустријском војском, уништавали све пред собом, како би онемогућили или бар што више отежавали продирање аустријске војске. Због тога су Аустри јанци стигли само до Сталаћа, где су се зауставили и где је одређена граница Аустрије и Турске, делећи становнике крушевачког подручја на аустријске и турске поданике. Одвајање Крушевца и његовог подручја од осталог дела Ср бије и његово претварање у пограничну област, догађало се и касније, почет ком 19. века, после коначног ослобађања Србије од четворовековног подани штва Турској. Повлачењем нове српско турске границе, поједини сеоски ата ри крушевачког подручја једним делом су припали Србији, док су другим остали Турској. Крушевац је све до 1833. остао турска варош. Дешавало се и то да је само село остало на једној страни, док су сеоска имања, пашњаци и ливаде, њиве, виногради, воденице, појила за стоку, сеоски путеви припали другој страни. Било је и случајева да је нова граница ишла средином села. Сва та и друга догађања из прошлости су наметала многе дилеме око опредељења за термин крушевачко подручје, које у овом раду обухвата простор варо шког (градског) дела и сеоских насеља, почев од периода после пада Крушев ца и његовог подручја под турску управу. Није сасвим извесно коју је терито рију обухватала ова област, али се зна да је њено средиште било у Крушевцу.
Турски попис области Крушевца из 1444–1446.
Са освајањем тврђаве Ново Брдо, у српским земљама је коначно ус постављена турска власт (после 66 година српско – турског двовлашћа: од 1389–1455). Када су Турци укинули двовлашће у нашим земљама, Порта је успоставила феудални систем на освојеној територији, на линији Скопље Сарајево и Ниш–Крушевац–Смедерево. Тада је уједно слала и пописне ко мисије. Ове комисије су уз помоћ локалних власти и угледних домаћина вр ______
105 Љубица Рајковић
шиле попис области. Турски пописи "земаља и људи" имали су неколико намена: 1. да утврде величину територије османске државе; 2. да установе све изворе феудалних прихода; 3. да се изврши расподела феудалних прихо да; 4. да се утврди статус становништва и обим њихових пореских обавеза (Бобић, М., 1996). Према писању М. Спремића (1994) турско освајање је би ло дуготрајан процес. Султан је преко пореза настојао да што више привред но онеспособи и умртви вазалне државе, а онда их је пљачкао и разарао. То је утицало на велика померања становништва. У опљачкану и опустошену земљу, Турци су насељавали муслимане, док се хришћанско становништво повлачило. Иналџик (1974) је писао да је турски систем поделе земље по провинцијама у феудалну својину ( лена) одређивао не само карактер про винцијске администрације Царства, већ и његову финансијску, друштвену и аграрну политику, као и да је настао из неопходности да се велика царска војска одржава на основама средњевековне привреде. Све те институције биле су у складу са војним потребама државе. Из тог периода сачувана су три пописа дефтера (турски израз), који се односе на наше земље. Најстари ји су они који датирају из времена султана Мурата II (1421–1451). За потре бе овог рада издвојен је дефтер који се односи на турски Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владе Мехмеда II (1444–1446), који се не приказује у целини, већ је издвојена област Крушевца. Из података овог пописа види се да су поменуте области једном већ биле пописиване раније, али тај дефтер до сада није пронађен. Поред тога, и овом недостаје почетак (око девет страна), услед чега је остао непо знат наслов као и тачан број пописаних градова, док се зна број села и ме зри (зиратно земљиште, старо селиште, напуштено или расељено село) (Зиројевић, О., 1968). Уписана су и три манастира. Подаци су сумарне при роде (у питању је збирни дефтер) и обухвата број домова, обичних и удо вичких, висину прихода, евентуалне обавезе села, а забележене су и све промене у вези са тимарима (војним поседима, војна лена која су доносила приход од једне до двадесет хиљада акчи годишње) и селима, до којих је током десет година долазило. Ипак, тачне границе пописаних области није могуће повући, пошто дефтеру недостаје почетак, а и услед чињенице да је известан број села могао остати неуписан због њихове напуштености. Као такав, овај дефтер садржи укупно 265 села, 28 мезри и 3 манастира. У овом раду коришћени су само подаци о броју насељених и напу штених села и манастира, који се односе на подручје Крушевца. Пошто гра нице области Крушевца, Топлице и Дубочице овим пописом нису одређене и одвојене, то је у пребројавању насеља вођено рачуна о територијалној одређе ности тадашњих насеља у поређењу са данашњим, односно анализирана су она села која су тада припадала области Крушевца а према границама дана шње општине Крушевац. Објашњење овог поступка појаснићемо на примери ма: село Коњух и тада и сада припада крушевачком подручју. Али, села Бре ______106
Ljubica Rajković
сно Поље, Бшаница (данас Бзеница), Лоздрина (Лозна) у 15. веку су припада ла области Крушевца а данас општини Трстеник. И поред тога, анализирана су у овом раду услед тога што се и за њих може рећи да припадају крушевач ком подручју, пошто осим територијалних разлика села и становника двеју општина, других скоро да и нема. Полазећи од података да су пописивана обична и удовичка домаћинства, односно домови са мушкарцем и женом као старешином, оправдана је претпоставка да је пореска обавеза најважнији раз лог овог пописа и то не само обавеза у новцу, већ и у броју мушкараца спо собних за војну службу.
Tабела 1. – Број села и домова на крушевачком подручју са укупним приходом , из периода 1444–1446. године
Власник Укупан Садашња Приход Редни тимара и Број Број број територијална Назив села у број његово домова удовица свих припадност акчама занимање домова пописаног села Тимар Влка и Општина 1. Коњух 1 77 10 87 6.635 брата Мркше Крушевац Хасан је по Текија, својој жељи Ледине 2 8 1 9 1.121 Крушевац 2. пренео сину Дреновац 95 1 96 1.550 Општина Хаџибу Крушевац
1 Пошто је овај попис пратио и све промене у вези са селима током наредне деценије, на основу тога је утврђено да је у периоду од 1449–1453. године Коњух, као напредно и богато село, потпуно разорено и подељено у три мања, са још већим бројем удовица и са три и по пута мање домова. Имена новооснованих села су: Прачариште, Доње Прачариште и Коњух. Судећи према укупном приходу, ово село је пре разарања убра јано у групу богатијих јер сва села изнад 1000 акчи прихода рачунала су се у богатија, а што се може закључити на основу података да је сваки спахија који је имао тимар са приходом од најмање хиљаду акчи био џебелија, а то значи оклопник или коњаник са потпуном ратном спремом кога је феудалац са собом водио или као замену слао у рат. После разарања овог села, његов нови власник је ичоглен Караџе, а ичоглани (аџеми оглани) су била хришћанска деца узета као данак у крви, који су се у Цариграду и Је дрену припремали за различите државне службе. 2 На простору на коме је половином 15. века лежало село Ледине била је првобитна настањеност данашњег села Текија, што је утврђено на основу старих војних и топо графских карата, на којима се налазе разни називи за тај простор: Брешћак, Ледине, Ровине, Селиште, Кућиште. На основу тих записа и података из овог пописа о селу Ледине, које се налазило североисточно од Крушевца, утврђено је да је то могло бити данашње подручје између Дедине и Капиџије, као и да је ту некада било село Текија, где су расли велики брестови, па је данас та локација позната у народу као Брешћак. Због близине дрво прерађивачке индустрије "Савремени дом" и хемијске индустрије "Милоје Закић" – "Трајал", простор некадашњег села Ледине дуго година је био нена сељен. Међутим, његово потпуно насељавање остварено је убрзаним досељавањем Срба и Црногораца из Косова, који су, после протеривања са својих станишта од стра не Албанаца, нашли свој мир на овом простору. ______
107 Љубица Рајковић
Тимар Северозападно 3. Туфекџије Крадине 21 4 25 1.204 од Крушевца Караџе 3 Тимар Лаблије Општина 4. Ћуковац 17 3 20 1.120 Хашина Куршумлија Тимар Село Горна 5. Мурајди 16 2 18 1.118 Непознато Изколина Балабана Тимар Месута, Општина 6. Беговог Дашница 29 29 1.690 Александровац гулама 4 Тимар Село Лозна, 7. чакирџије Лоздрина 12 1 13 976 општина Дагана 5 Трстеник Тимар Хизира Општина 8. све до 1447. а од 34 7 41 2.270 Ломница Крушевац 1448. дато је аги Данашње село Тимар Зебица, 9. Загарџије 6 Жебница 9 9 611 општина Мехмеда Крушевац Општине Тимар Бресно 3 3 300 Трстеник 10. Черибаше 7 Поље Општина Јусуфа Шогоље 14 2 16 1.852 Крушевац Село Пародин Тимар 11. Бордо 8 2 10 1.355 општина Махмуда Прокупље Село Набрђе у Тимар сатрака 8 Блацу Село Набрђани 16 1 17 898 12. слуге Бзеница Бшаница 14 1 15 2.520 Исмаиловог општина Трстеник Општина 13. Тимар Мурата Мачковац 35 1 36 1.500 Крушевац Тимар Јусуфа, Општина 14. гулама Јакуб Себечевац 14 1 15 2.520 Александровац беговог
3 Туфекчија и туфенкчија: пушкар, занатлија који је израђивао и поправљао пушке. 4 Гулам: дечак, слуга, рог. 5 Чакирџија – слободан сељак који је узгајао или хватао ову врсту ловачких соко лова. За своју службу уживали су слободне баштине и били ослобођени од пореза. Припадници једне групе дворских јаничара. 6 Загарџија – човек који се старао о ловачким псима, припадник посебног рода ја ничарске војске. 7 Черибаша – војни старешина, нижи старешина разних војничких и полувојничких друштвених редова као што су војници, Јаруци и Цигани. А под војницима се под разумевао посебан турски војнички род на Балкану, који је регрутован из редова до маћег, претежно влашког становништва. Власима је називно сеоско пастирско ста новништво. Село Бресно Поље је ново јер су села разорена, и дато је черибаши Јусу фу, који је мултезим (закупац државних прихода). 8 Сатракчија или сатрџија – кожар, кји се бави стругањем длаке са говеђих кожа. ______108
Ljubica Rajković
Општина 15. Тимар Мурата Вучак 13 2 15 1.062 Крушевац Тимар Општина 16. Луковица Мухамеда Крушевац Прачариште 8 8 Део Коњуха Тимар Колака 17. Доње Потпуно Јакута Прачариште разорено Тимар Општина 18. Ичоглана Коњух 13 4 17 1.572 Крушевац Караџе Тимар калауза 9 Горњи Општина 19. 22 1 23 2.660 Јована Мачковац Крушевац Тимар 20. Тркања непознато Силојана Жабаре, 21. Тимар Касима Жабарје 6 6 265 општина Крушевац Тимар Кучук 22. Милановица 16 1 17 960 Непознато Атмаџе Тимар Атмаџе Горња Општина 23. 4 4 300 (рањеник) Сушица Крушевац Општина 24. Тимар Бурака Златари 8 1 9 580 Крушевац УКУПНО 29 526 46 572 36.639
Извор: Зиројевић , О. ( 1968 ). Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време пре владе Мехмеда II (1444 –1446 ).
На основу података из табеле 1. види се да је крушевачка област половином 15. века била подељена на 24 тимара и 29 села. Дакле, већи је број села од броја тимара, а то значи да је два или више села било обухва ћено једним војним поседом. Власник тог поседа је могао бити само му шкарац и то као појединац, два брата или муж и жена. У случају смрти оца, деца су имала право да наставе са уживањем. Право власништва је по тврђивано тахвилом (преносним писмом), уз обавезу да власници, ужива јући у поседу, учествују у војним походима. Право уживања тимаром сти цали су и неверници, како су овде називани Срби, али само онда када је то била њихова баштина (очинско наслеђе), поред којих је записано: "... па је онда дато синовима: Брајану, Петру, Ђури и Радославу да га заједнички уживају и учествују у војним походима" (Зиројевић, О., ibidem). Осим у овом, малобројни Срби су уживали право власништва тимаром и у случају када "неко од неверника постане муслиман" (ibidem, 400). Наравно, ово су били само појединачни случајеви, који се наводе не због њихове учестале заступљености, већ услед њиховог значаја за опис и боље схватање тада шњих прилика и друштвених односа, у којима је положај Срба био најне повољнији. За боље сагледавање "раје", како су називани житељи села, по моћи ће и опис случајева у којима је право власништва тимаром одузима
9 Калауз – водич. ______
109 Љубица Рајковић
но. У попису су бележене и посебне особине власника тимара, као, на при мер, да је неки ичоглан Карађоз "пијаница, покрао је кадијиног човека и истовремено се и његова раја жали. Санџакбег, Мехмедбег је написао пи смо и то известио, због тога је тимар додељен џераху (хирургу) Хамзи" (ibidem, 404). Забележен је и случај када је одузет тимар Хамзи јер је "сина и кћерку једног неверника завео и продао (као робље) (ibidem, 387). У слу чају да су муж и жена заједнички уживали право власништва, па муж умре или "буде убијен на путу до Крушевца, а жена се уда за неверника" онда јој се то право одузима (ibidem, 385). Из пописа се виде и занимљиви подаци о броју села и њихових до мова, подељених на удовичка домаћинства и на домове са мушкарцем као старешином, као и укупан годишњи приход који су власници тимара уби рали у акчама (врста турског новца од 1 грама злата од 14 карата). Тада је било забележено у области Крушевца двадесет девет села, што је нешто мало више од 1/10 укупно пописаних села на целом подручју области Кру шевца, Топлице и Дубочице. Међутим, овом броју је потребно додати и укупно 36 непознатих села, чија територијална припадност није одређена, а међу којима има и из крушевачке области. Од укупно пописаних деведе сет осам мезри и три манастира, са подручја Крушевца нису забележени ни у једном случају. Поред тога, на основу података о занимању власника тимара (черибаша, загарџија, чакирџија, туфекчија или сатракчија), види се да су села и њихови житељи били најчешће у служби учешћа у војним походима, обраде земље као и развоја сточарства и лова. Висина прихода зависила је од развоја ових делатности, што су оне развијеније и укупан годишњи приход села био је више од 1000 акчи. А од укупног броја попи саних села, чак 58.1% њих имало је такав приход. О величини села је такође веома вредно говорити. Половином 15. века, број кућа у многим селима кретао се између 3 и 30. Села која су према шила 50 домова много се била ређе заступљена, док су она са више од 80 и са 100 кућа била права реткост и забележена су само у једном случају: село Дреновац, са 95 домова (данас припада општини Александровац). Више од ¼ свих села била су у групи до 15 домова (25.8%), а просечно је било 20 до мова по једном селу, на основу чега се може закључити да су села круше вачке области, најчешће била са мањим бројем домова. Анализа података овог пописа од значаја је и услед тога што је та да укупан број домова (572) био подељен на два дела: на 526 домаћинстава у којима је мушкарац био старешина и 46 удовичких, што у укупном броју кућа (породица) има високо учешће од 8.7%. Удовичка домаћинства су из двојена јер су она, према османско турским законским одредбама, посебно третирана. Она су била ослобођена од неких пореских обавеза, а и оно што су била обавезна да дају давала су у смањеном износу (са 6 акчи дохотка, насупрот мушкарцима, ожењеним и неожењеним, који су оптерећивани са ______110
Ljubica Rajković
25 акчи прихода по глави). Удовице су пописиване јер су оне биле старе шина домаћинства у коме је поред њих било још и деце, неспособне за вој не походе. Највећим бројем пописаних удовица издваја се село Коњух, где је чак 13% удовичких у односу на укупан број пописаних домова (10 удо вичких у поређењу са 77). Велики број удовичких домаћинстава у сагла сности је са тврдњом да су се пред крај пада српске средњевековне државе на овом простору често изводили војни походи са тешким последицама по хришћанско становништво, који су настављени и касније, током наше тра гичне прошлости.
Закључак
Из овог историјског материјала дато је све што је било могуће анализи рати, пошто је то изворна грађа настала из сасвим другачијих, фискално по реских обзира, те да је овим документом обухваћен само један део попула ције: одрасла лица (пунолетна, радно способна). Не зна се тачно како је из гледала сеоска породица на крушевачком подручју у том периоду – које личности су улазиле у њен састав, не зна се колико је било деце у породици и каквог пола, као и колико је било старих лица оба пола. Попис не омогућа ва да се реконструише број мушкараца удоваца. О удовичким домаћинстви ма може се закључити само то да су у њима функцију старешине имале же не удовице са малолетном децом и да су због тога биле блаже опорезоване. Друштвену улогу старешине домаћинства удовице су обављале привремено, до одрастања деце, када је на њихово место ступао мушки потомак умрлог домаћина (Бобић, М., 1995: 107). Ипак, ова сасвим специфична историјска грађа – сведочанство о по родици на крушевачком подручју из периода српског средњевековног дру штва, и са само збирним податком о кућама, омогућила нам је да протума чимо које су пореске обавезе биле у тадашњој породици али и да су те по родице из својих редова морале да регрутују одређени број војника, те ка ко је било размештено српско становништво на крушевачком подручју под турском влашћу: у селима са различитим приходима, као и да су та села била често разарана, чиме се потврђује полазна претпоставка да крушевач ко подручје и његово становништво одликује трагична прошлост, испуње на сталним ратовима, разарањем насеља и страдањем становништва, са вр ло тешким последицама. Попис крушевачке области доноси и распоред феудалних имања изме ђу крупних феудалаца и спахија, на тзв. тимаре. Тимари су представљали специфичан систем ситне феудалне својине турског феудализма, који су по својој економској суштини и друштвеном значењу, водили порекло од ви зантијске феудалне проније. Феудални принцип "тимара" одредио је сасвим специфичан друштвени развитак: уместо укрупњавања феудалног поседа ______
111 Љубица Рајковић
(као што је био западноевропски великопосед – окосница економског напре довања и модернизације привреде и друштва), дошло је до уситњавања феу далних лена у рукама многобројних ситних војних племића. Институција тимара била је основа јаке централне власти, чији је основни циљ био вој ничко јачање и проширивање освојених територија (Бобић, 1995: 114). Потчињено српско становништво – "раја" распоређено је, у овом по пису, по селима, а у оквиру села пописана су: сва лица која сносе одговор ност за целу породицу (кућу), тј. заузимају положај "домаћина": одрасли, пунолетни старији од 15 година 10 , мушкарци, као и жене удовице, које су преузеле улогу главе породице. Турцима је највише било стало до тога да им не пресуше извори прихода од сеоских баштина. На крају пописа следи ла је рекапитулација: броја свих села на крушевачком подручју, броја кућа (домаћинстава) чији је домаћин мушкарац, броја кућа на чијем челу је била жена удовица, те укупан број свих домова и укупан приход у акчама.
ЛИТЕРАТУРА
Богишић, В., (1983). Правни обичаји у Црној Гори , Херцеговини и Албанији , анкета из 1987. Титоград. Бобић, М. (2007). Демографија и социологија веза или синтеза , Београд: Јавно предузеће "Службени гласник". Бобић, М. (1995). Теоријско концептуални и методолошки проблеми у проучавању прошлости породице на основу турског пописа Области Бранковића 1455. године. Београд: Филозофски факултет Одељење за социологију, магистарски рад. Бобић, М. (1996). Проучавање породице и домаћинства на основу пописа Области Бранковића из 1455. године. Становништво , 1–2, 23–49. Бобић, М. (1998). Куће (породице) у попису Области Бранковића 1455. године. Становништво , 1–2, 25–45. Зиројевић, О. (1968). Попис области Крушевца , Топлице и Дубочице у време прве владе Мехмеда II (1444 –1446). Врање: Врањски гласник IV. Иналџик, Х. (1974). Османско царство. Београд: СКЗ. Laslett, P. (1972) (ed.). Househould and family in past times . Cambridge. Милић В. (1976). Социолошки метод. Београд: Нолит. Милић А. (1988). (приредила). Рађање модерне породице. Београд: Завод за уџбе нике и наставна средства. Новаковић, С. (1965). Село. Београд: Српска књижевна задруга. Рајковић, Љ. (1992). Демографске карактеристике крушевачког подручја до 20. века. Београд: Филозофски факултет Одељење за социологију, магистарски рад.
10 У етнографској и историјско правној литератури се под пунолетством у старој Србији подразумевао узраст од 15–17 година старости и поклапао се са брачном зрелошћу мушкарца. О томе сведоче трагови сачуваног обичајног права (Боги шић, 1984); у том погледу није прављена разлика између влсастеле и себара (пот чињеног становништва). ______112
Ljubica Rajković
Рајковић, Љ. (1993). Кућне заједнице на крушевачком подручју током 19. века. Социологија 3–4. Спремић, М. (1994): Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба , Београд: СКЗ. Филиповић, Н. (1952). Поглед на османски феудализам (са нарочитим обзиром на аграрне односе). Годишњак Историјског друштва БиХ, Сарајево: год. 4.
Ljubica Rajković
TURKISH CE SUS OF THE KRUŠEVAC AREA OF 1444–1446 YEAR
Summary
This study is the result of the analysis of a preserved Turkish census, a defter titled The Census of the Areas of Kruševac, Toplica and Dubočica During the First Reign of Mehmed II (1444 –1446) which is of great value since it was completed in the field. The data concerning Kruševac were selected from the whole census. The census had been conducted by the Turks in order to determine overall income by a house (family), as a reference for setting the amount of taxes payable by the "raja”. The document covers only adult males (of age, capable of work), while women were taken into account only as widows, when they were given the status of the head of the household, for tax purposes. They paid less tax in comparison with the households where the heads were men. Widows played the social role of the head of the household only temporarily, until their sons grew up. The Turks took great care that their sources of rural inheritance should not dry up. This highly specific original source allowed us to extrapolate the distribution of Serbian population in the Kruševac area under Turkish reign: the names of villages, the number of houses and their income, tax and military responsibilities of families as well as the fact whether the villages had sustained frequent demolition, all support the assumption that the Kruševac area and its population had tragic past, filled with continuous warfare, destruction of settlements and tribulations by its people with grave consequences. The census ends with a summary of the overall number of population in the Kruševac area, the number of houses (households) headed by men, the number of houses headed by a widowed woman as well as the total number of households and the total income in silver coins akca.
______
113
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.117 055.2(497.11)”1950/2008”; 314.3(497.11)”1950/2008” Оригиналaн научни рад Original scientific work
Мирјана Девеџић Марија Муцић
ПРОМЕНЕ ОБИМА И СТАРОСНОГ САСТАВА ФЕРТИЛНОГ КОНТИНГЕНТА У СРБИЈИ ∗∗∗
Извод: У овом раду се истражују обим и старосни састав женског становништва у старости погодноj за репродукцију, као и процес старења фертилног контингента, и то као демографска детерминантна плодности. Анализира се и удео жена у опти малном репродуктивном периоду у фертилном контингенту, као и његова просеч на старост. Такође се истражују промене фертилитета према старости у периоду од 1950. до 2008. године, утврђују фазе различитих међуодноса плодности жена по петогодишњим старосним групама и њихово учешће у репродукцији. Посебна пажња се, поред процеса, посвећује и редистрибуцији фертилних потенцијала на нивоу општина нa основу података из 1981. и 2002. године.
Кључне речи: фертилни контингент, старење, Србија, фертилитет
Abstract: This paper explores the size, age structure and ageing of women in reproductive period, and that as a demographic determinant of fertility. Also, paper analyzes participation of the optimal reproductive age women (RAW) in the overall RAW and its average age. It also explores changes in аge specific fertility rates from 1950 to 2008, and determines the relationship between the different phases of the fertility of women in five year age groups and their participation in reproduction. In addition to the process, special attention was given to the redistribution of the reproductive potentials at the municipal level based on the 1981 and 2002 census data.
Key words: reproductive age women, ageing, Serbia, fertility
Увод
Недовољно обнављање становништва и демографско старење су једне од најважнијих и међусобно повезаних карактеристика демографског развит ка у централној Србији и Војводини. Мада у савременом периоду социоеко номски фактори и репродуктивне норме имају доминантан значај за ниво фертилитета, обим и старосна структура фертилног контингента представља ју важан демографски оквир репродукције. Механизми популационог момен тума, кao и неопходност изналажења адекватних мера за подстицање рађања,
∗ Рад представља резултат истраживања на пројекту 47006, који финансира Мини старство просвете и науке Републике Србије. ______115 Мирјана Девеџић, Марија Муцић
такође указују на значај ове проблематике. То је посебно важно када постоје израженије регионалне разлике. Оне су у Србији дуго биле изузетно велике као резултат различитог темпа у одвијању процеса демографске транзиције. Главна особеност природног обнављања становништва у Србији у другој половини 20. века је истовремено коегзистирање два супротна и на ет ничкој основи утемељена репродуктивна модела. Модел високе плодности и проширене репродукције присутан је код албанске, ромске и муслиманске (бошњачке) популације, а модел ниске плодности и недовољне репродукције код Срба и осталих националности. Такве супротности природног кретања становништва формирале су и аналогну просторно демографску неравноте жу. Поларизација је успостављена и на мезо и микронивоу, што је додатно за оштрило проблем размештаја демографских потенцијала, отежало функцио налну организацију простора, децентрализацију и економски напредак земље. Опадајући тренд наталитета у Србији започиње након компензацио ног периода, од 1954. године. Вредности стопе наталитета су већ тада са 25 промила пале испод 20 промила, да би током деведесетих достигле ниво око 10 промила. По подацима РЗС Србије, 2009. општа стопа наталитета била је испод 10‰, односно 9,4‰ у централној Србији и 9,3‰ у Војводини. Осцила ције у броју живорођене деце током друге половине прошлог века зависиле су знатно од промена у обиму и старосној структури фертилног контингента. Та ко jе током седамдесетих година, у време уласка "бејби бум" генерација у оп тимално репродуктивно доба, остварено благo повећањe опште стопе ферти литета, упркос смањењу просечног броја деце по жени. Неповољне тенденцијe, интензивиране деведесетих година, довелe су до неких демографских проме на које представљају окосницу даље природне динамике становништва. На мезо и микронивоу, интензивне миграције и преразмештај ста новништва варирали су “територијалне носиоце” репродукције, ниво ферти литета и просторну дистрибуцију женског фертилног контингента. Најнови ји тренутак карактерише релативна хомогенизација фертилитета на нивоу недовољном за обнављање становништва, и даље опадајући тренд плодно сти и у апсолутном и у релативном смислу, одлагање рађања, као и одсуство репродуктивних потенцијала на одређеним територијама. Дугогодишња ет нодемографска поларизација која је основа територијалне диференцијације природног кретања и даље је присутна, али је редукована на мању територију. Пред нови попис који ће нас упознати са тренутним репродуктивним потенцијалима у земљи, ово истраживање предочава путеве којим се до њега стигло. Рад је базиран на пописима становништва 1953, 1981. 1 и 2002, као из ворима података о обиму и старосном саставу фертилног контингента, и на подацима виталне статистике захваљујући којима се утврђују трендови плод ности, одлагање рађања и старосни модел рађања. Tри изабране пописне го
1 Коришћени су подаци о фертилном контингенту у земљи. ______116
Mirјana Devedžić, Marija Mucić
дине узете су као пресеци три различита стања у држави. Попис становни штва из 1953, први детаљни попис после Другог светског рата, бележи време почетног развојног замаха, када је Србија била аграрна, сиромашна, жене нео бразоване, a дух традиционализма и патријархалног васпитања веома јак. Зе мља је, такође, била у фази послератног компензационог периода. Период на кон тога обележен је популационим мерама социјалистичког системa, па су због прокламоване једнакости полова, жене пре него у другим земљама доби јале могућност образовања и запослења. Социјално окружење је било добро и за рађање, због разних повластица, боловања, вртића, могућности усклађива ња породичног и пословног живота. Поменути период би се могао назвати пе риодом стабилности у земљи, па је попис из 1981. анализиран из тог разлога. Последњи попис из 2002. године спроведен је после деценије великих поли тичких, економских и друштвених ломова, ратова, изолације, санкција, мате ријалне кризе. Отежана компарација због различите методологије пописива ња становништва приликом последњег пописа, премошћена је коришћењем података о женском становништву у земљи за претходне пописе. Испољили су се и други методолошки проблеми, јер су витални догађаји становништва које није обухваћено пописом (у иностранству живи дуже од годину дана), све до 2005. ипак егзистирали у виталној статистици. Присутне су и неусагла шености између пописне и виталне статистике категорије избеглог становни штва. На глобалном нивоу, таква методологија не мења испољене дугорочне трендове, али утиче на реално квантификовање виталних догађаја. С обзиром да је од последњег пописа прошло девет година, за осликавање најновијег стања коришћене су процене за 2010. годину. У раду се разматра и обим и фертилитет жена у старости оптималној за рађање. Овом приликом, она је де финисана као старост од 20 до 35 година. Подаци виталне статистике дати су за цео послератни период, како би се дефинисао процес и тренд трансформација плодности. Teриторијалне разлике су анализиране на нивоу макроцелина – централне Србије и Војво дине и на општинском мезо нивоу. Сходно расположивости и начину кла сификације публикованих података, ниже територијалне јединице су обра ђене само за новије године.
Промене величине фертилног контингента
У централној Србији и Војводини у периоду од 1953. до 1991. го дине, присутне су исте тенденције промена броја жена у фертилном кон тингенту. Улазак бројнијих послератних "bаby boom" генерација у репро дуктивну старост условио је да се до 1971. године број жена у фертилном контингенту повећао за 317 хиљада. Од 1971, када је фертилни контингент био најбројнији, до последњег пописа, у Србији је остварен пад од 211.187 репродуктивно способних жена, те је демографски оквир репродукције ______
117 Мирјана Девеџић, Марија Муцић
значајно сужен. Додатне негативне трендове у динамици фертилног кон тингента узроковао је секуларни пад фертилитета, смањујући број жена које улазе у фертилни контингент и погоршавајући старосну структуру истог. У последњем међупописном периоду долази до дивергенције: у цен тралној Србији опадајући тренд се наставио, док је у Војводини, као тра диционалном реципијентну избеглог становништва, број жена у фертил ном периоду порастао захваљујући досељавању с кризних подручја бивше Југославије. На основу процене величине фертилног контингента у 2010. години Републичког завода за статистику (РЗС), редуковање репродуктив но способних жена се наставило у обе макроцелине, и то убрзано. Бројност фертилног контингента је 2010. по први пут мања од оне из 1953. године, када је била под утицајем ратних губитака и смањеног фертилитета током Балканског и светских ратова. Процењена величина 2010. је за 25.986 жена мања него 1953. године, а за 131.755 мања него 2002. године, од када је пр осечан годишњи релативни пад износио 9.4 промила (Табела 1).
Табела 1. – Кретање броја жена у фертилном контингенту
Територија 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 2010. Србија 1703548 1727303 2020504 1892690 1864002 1809317 1677562 Централна 1233864 1252291 1484973 1395864 1382061 1312721 1223607 Србија Војводина 469864 475012 535531 496826 481941 496596 453955
Извор: Пописи становништва 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. и 2002. године , проце не за 2010 , РЗС .
Највећи пораст забележен је у периоду 1961–1971. Тада је број жена у фертилном контингенту у просеку растао годишње за 29.320. У том периоду, у централној Србији, на сваких 1000 жена из фертилног периода је долазило 17 нових фертилних жена сваке године. После 1971, док је укупно становни штво земље расло, фертилно се смањивало по варирајућој стопи.
Табела 2 . – Апсолутни пораст ( R ), просечни годишњи пораст ( R ) и стопа про сечног годишњег пораста ( r ) фертилног контингента , период 1953 –2002 .
Територија Година 1953 1961. 1961 1971. 1971 1981. 1981 1991. 1991 2002. R 23755 293201 127814 28688 54685 Србија R 2969,4 29320,1 12781,4 2868,8 4971,4 r 1,7 15,6 6,5 1,5 2,7 R 18427 232682 89109 13803 69340 Централна 2303,4 23268,2 8910,9 1380,3 6303,6 Србија R r 1,9 17,0 6,2 1,0 4,7 R 5148 60519 38705 14885 14655 Војводина R 643,5 6051,9 3870,5 1488,5 1332,3 r 1,4 12,0 7,5 3,0 2,7
Извор: Пописи становништва 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. и 2002 . године , РЗС . ______118
Mirјana Devedžić, Marija Mucić
Стопе промене фертилног контингента најниже вредности бележе у периоду 1971–1981, када су биле негативне и износиле 6.2 промила у цен тралној Србији и 7,5 промила у Војводини. То је време масовне емиграције највиталнијег дела становништва у иностранство, као и прилива у фертилни контингент мање обимних генерација. Особеност последњег међупописног периодa је уочљива и у овој анализи. Прилив избеглица у централну Србију и Војводину је био скоро идентичан али, узимајући у обзир да је Војводина по пулационо мања, ефекти имиграције су били већи. Тако су у њој привремено заустављене негативне тенденције и фертилни контингент се повећао за 14.655 (Табела 2). Редуковање репродуктивно способних жена у централној Србији се наставило, а стопа пада је износила 4,7 промила. Све ове промене, осим у последњем периоду када су под доминантним утицајем принудних миграција, обликоване су првенствено претходним токовима фертилитета.
Старосна структура фертилног контингента
Промене обима фертилног контингента биле су праћене и променом његовог старосног састава. Старосна структура репродуктивног потенцијала важна је са становишта прокреације због диференцираности фекондитета по старости, посебно у савременом друштву, где репродукција почиње касније и траје краће. Просечне године када жене у Србији склапају брак су у 2009. биле 26.9, скоро пет година више од старости, која је по Лоримеру, са мак сималним фекондитетом (22). Процес демографског старења свакако је еви дентан и у интерном старосном саставу фертилних потенцијала. У њему су све бројније жене које су при крају свог репродуктивног периода од оних које су у оптималним годинама за рађање. У данашње време, повишена гор ња граница оптималне старости је реалнија и функционалнија за истражива ња, и може се третирати све до 35. године старости. Старосна структура фертилног контингента је под доминантним утицајем фертилитета и ми грација, а знатно мање морталитета или других демографских фактора. Сложеност миграционих токова у последњој деценији 20. века је има ла много више ефекта, него што се у резултату може приметити. Старосни састав досељеног становништва је био неповољнији за фертилни контингент од старосног састава исељених у иностранство, с обзиром да је у интернацио налној миграцији учествовало младо и образовано становништво. Продужење очекиваног трајања живота и дужи животни век жена резултирали су порастом укупног броја жена, али се нису на исти начин од разили на бројност фертилног контингента. И у репродуктивној, и у опти мално репродуктивној старости (20–35 година) број жена je најпре порастао, а затим опао под утицајем бројнијих генерација које напуштају, а мањих ге нерација које улазе у контингент. Разлике у обиму улазећих и излазећих ге нерација су све веће. Што се тиче удела, на територији Републике учешће ______
119 Мирјана Девеџић, Марија Муцић
предфертилног контингента се смањило са 25,9% из 1953. на 15,0% 2002. го дине, док је учешће постфертилног контингента порасло са 20,4% на 37,8%. Детаљнији увид у старосну структуру женског становништва открива да су се у централној Србији и Војводини учешћа старосних група од 0 до 34 године смањивала, док је у старосним групама од 35 и више година дошло до пораста, што указује на демографско старење и са врха и са дна пирамиде. Различита динамика укупне женске популације и посматраних кон тингената довели су до тога да тренд броја и тренд учешћа фертилног кон тингента нису увек били истог смера. Тако процентуални удели фертилног и оптимално фертилног показују опадајући тренд. У Србији, 1953. године су жене старости 15–49 година у укупном броју жена учествовале са 53,7%, а 2002. године са 47,0%, а према проценама за 2010. са 44.8%. Што се тиче жена које се налазе у најоптималнијем добу за рађање, њихово учешће у фертилном контингенту je до 2002. такође опадајуће, смањило се са 49,7% на 41,0%, односно за 8,7% (Табела 3). Централна Србија је у прве две посма тране године имала повољнију старосну структуру женског репродуктивног становништва од Војводине, али је то почетком 21. века промењено. Релаци је из 2002. које говоре о већој партиципацији фертилних жена у Војводини него у централној Србији, али о обрнутом односу када је у питању оптимал ни контингент, одржавају се и у наредном периоду. Године 2010. приметна је појачана партиципација најспособнијих за репродукцију због значајне ре дукције најмлађе фертилне групе од 15 до 19 година, утицаја наслеђене ста росне структуре и прилива интерно расељених лица.
Табела 3 . – Учешће фертилног контингента у укупном женском становништву и оптималног фертилног у фертилном контингенту ( %)
Територија Србија Централна Србија Војводина Година 1953. 1981. 2002. 1953. 1981. 2002. 1953. 1981. 2002. Број жена 3172089 3795836 3852071 2283044 2785281 2805021 889045 1010555 1047050 Ж (15 49) 1703548 1892690 1809317 1233864 1395864 1312721 469684 496826 496596 Ж (20 34) 847269 872359 741021 621061 645822 540629 226208 226637 200392 (15 49)/ ∑ 53,7 49,9 47,0 54,0 50,1 46,8 52,8 49,2 47,4 (20 34)/ 49,7 46,1 41,0 50,3 46,3 41,2 48,2 45,6 40,4 (15 49)
Извор: Пописи становништва 1953. 1981. и 2002. године , РЗС .
Све мањи предфертилни контингент обликује демографску судби ну наше земље. Редукција фертилних потенцијала, уз редукцију репродук тивних норми и сада важећу стопу укупног фертилитета од 1.4 представља алармантну предиспозицију будућих токова фертилитета. Један од показатеља демографског старења фертилних потенцијала је просечна старост. На сва три територијална нивоа анализе дошло је до пора ста овог показатеља. Жене у Србији, које су се 2002. године налазиле у репро дуктивном добу биле су за 2,7 година старије него 1953, односно у том перио ду je просечна старост фертилног контингента порасла са 30,5 на 33,2 године. ______120
Mirјana Devedžić, Marija Mucić
30,0
25,0
20,0 1953.
% 15,0 1981. 2002. 10,0
5,0
0,0 0 5 1 1 2 2 3 3 4 4 5 5 6 0 5 0 5 0 5 0 5 0 5 0 4 9 + 14 19 24 29 34 39 44 49 54 59
Старосне групе
Слика 1. – Старосна структура жена у Републици Србији , 1953 , 1981. и 2002. годинe
У централној Србији просечна старост фертилног контингента пора сла је са 30,2 на 33,2 године, а у Војводини са 31,1 на 33,2 године. Пораст је био најмањи у Војводини јер је процес демографског старења тамо ра није почео, те је у базној години вредност овог показатеља већ тада била за годину дана виша него у централној Србији.
Просторна дистрибуција фертилног контингента
У односу на просторне детерминанте (брдскопланински или долин ски крајеви), тип насеља (село или град), етничку припадност (муслиман ско или немуслиманско становништво), функционалну организацију, по ложај у односу на комуникационе токове…, уочавају се различити типови динамичких промена у становништву и неравномеран распоред људских ресурса. Неравномеран размештај демографских потенцијала, па и репро дуктивних, не погодује пожељном друштвеноекономском развитку, јер и изразитом концентрацијом, и одсуством демографских потенцијала ствара неповољне окоснице будућег развоја. Разлике између централне Србије и Војводине по питању трендова промене удела и старосног састава фертилног контингента су током посма траног периода имале тенденцију смањивања и данас готово не постоје. Де таљнији увид у прeразмештај фертилних потенцијала Србије може се доби ти на општинском нивоу. Просторна дистрибуција је анализирана на основу релативних показатеља удела фертилног контингента у женском становни штву, и удела оптималног у фертилном контингенту, и на основу просечне старости. Овај приступ је одабран из неколико разлога. Промене удела се дешавају у глобалном окружењу демографског старења, тј. смањивања предфертилног и пораста постфертилног контингента. Стога не постоје од ступања која би друкчије утицала на формирање ових релативних показате ______
121 Мирјана Девеџић, Марија Муцић
ља, и они могу послужити за компаративну анализу. Такође, не постоје бит није разлике у полном саставу становништва, женско становништво је број није у већини општина, па су удели рачунати у односу на укупно женско становништво. У малобројним општинама са доминацијом мушкараца (које су по правилу неразвијене), старосни састав женског становништва је још значајнији. Коначно, оваква анализа може бити од користи локалним самоу правама у креирању локалних мера популационе политике мера за подсти цање рађања и смањивање исељавања женског становништва. Дистрибуција општина према уделу фертилног контингента у жен ском становништву открива да су почетком осамдесетих година у готово свим општинама у Србији жене способне за репродукцију чиниле више од 40% женске популације. Највећа концентрација, али и поларизација, била је присутна у београдским општинама, где су се издвојиле три групе општина: – општине најужег градског језгра и периферних југоисточних оп штина Београда са уделима мањим од половине, – приградске северозападне општине Београда са уделима већим од 55%, – остале општине са уделима од 50 до 55%. Оваква структура је функција досељавања радно способног станов ништва током целог послератног периода, њиховог насељавања у приград ским општинама, и праваца ширења урбаног дела Београда. Уједначени процентуални удели у појединим општинама преста вљају својеврсну мимикрију јер не показују колико је удео под утицајем раста постфертилног контингента, а колико пада предфертилног контин гента. Међутим, упоредни преглед броја општина са одређеним уделима фертилног у укупном женском становништву и оптималног фертилног у фертилном становништву, а посебно упоредни картограми просечне старо сти фертилних потенцијала откривају ефекте и ниског и високог фертили тета, посебно у пограничним општинама са Црном Гором и Македонијом. Након осамдесете године, трансформација је подразумевала смањивањe или стагнацију удела. У централној Србији се од 1981. до 2002. значајно повећао број општина где је партиципација мања од 40% (са 1 на 24), а смањио број општина где је она већа од 50% (са 41 на 9). Тако je 2002. већ постојaлo пет општина где су жене способне за репродукцију чиниле мање од трећине женског становништва. Ослабљени репродуктивни потенцијали ка рактеристични су за депопулационе општине источне Србије. Старење ста новништва захватило је и Београд и променило његову позицију из 1981. го дине. Дистрибуција у Војводини открива одсуство, како општина са ниским уделима (испод 40%), тако и са високим уделима (изнад 55%), а доминацију оних где жене способне за репродукцију чине 45–50% (Табела 4). Имиграција током 90 их ојачала је потенцијале појединих општина у Војводини, а покра јински центар Нови Сад дефинисала и даље као територију најповољнијег старосног састава за репродукцију у северној покрајини. ______122
Mirјana Devedžić, Marija Mucić
Табела 4. – Број општина са одређеним учешћем фертилног контингента у укуп ном женском становништву и оптималног фертилног у фертилном контингенту
Централна Србија Војводина Централна Србија Војводина 15–49 / укупно женско ст. (%) 20–34 / 15–49 (%) 1981 2002 1981 2002 1981 2002 1981 2002 до 30 0 2 0 0 0 0 0 0 30–35 0 3 0 0 1 2 0 0 35–40 1 19 0 0 10 48 2 31 40–45 19 33 4 11 39 60 23 14 45–50 53 48 30 31 58 5 19 0 50–55 34 9 11 3 6 0 1 0 55+ 7 0 0 0 0 0 0 0 ∑ 114 115 2 45 45 114 115 45 45 Извор: Пописи становништва 1981. и 2002. године , РЗС .
Промене удела жена старости од 20 до 35 година у укупном фер тилном становништву на општинском нивоу указују на неколико главних карактеристика: Године 1981. преовладавао је удео од 40% до 50%, при чему су удели ближи горњој граници били карактеристични за привредно разви јеније области. Заступљеност већа од 50% била је присутна у појединим београд ским општинама, Крагујевцу, граду тада моћне индустрије и Старој Пазо ви у периурбаној зони Београда. Очигледан је утицај миграција и концен трације фертилних потенцијала у економски најразвијенијим и најперспек тивнијим просторима. Мање од 40% жена најспособнијих за рађање имало је само 13 де популационих општина периферног положаја или општина у близини раз војних центара који су “прогутали” своју околину. Најниже уделе, мање од трећине, имала је општина Гаџин Хан, где су због јаке емиграције и старења популације редуковани женски фертил ни потенцијали и у апсолутном и у релативном смислу. У наредном периоду још јасније су се дефинисале зоне већег и мањег учешћа, при чему су прве показивале јаснију корелацију са националним са ставом. Тако је у високофертилитетним општинама Бујановац и Прешево пре ко половине жена из фертилног контингента било у узрасту најповољнијем за репродукцију. Насупрот њима је била територија источне Србије и уже град ско језгро Београда, где се одговарајући проценат кретао између 35 и 40. Последњи попис указује да даље старење репродуктивних потенци јала. Удео оптималног у фертилном контингенту више ни у једној општини не прелази половину, а број општина где је он испод 40% се умножава. Уко
2 Општина Лапово је новоформирана општина која је издвојена из општине Бато чина 1991. године. ______
123 Мирјана Девеџић, Марија Муцић
лико има прелаза од мање ка већој процентуалној заступљености, ради се о утицајима изразитих миграција током последњег међупописног периода. У основи просторних редистрибуција je дуални модел репродукци је у Србији, као и правац осовина развоја првог и другог реда, које су биле или имиграционе или су успориле емиграцију. Поларизација по основу удела фертилних жена најочигледнија је у југоисточној Србији, где коре спондира са поларизацијом фертилитета у овом делу Србије.
Слика 2. – Просечна старост фертилног контингента 1981. и 2002. године
Релативни удели не дају комплетну слику о репродуктивним потенци јалима, а посебно у неразвијеним и периферним општинама које бележе дуго годишњу депопулацију. Број жена способних за рађање је понегде толико ре дукован, да се о ревитализацији не може говорити. На пример, у општини Цр на Трава, према проценама за 2008. годину, фертилни контигент је чинило свега 206 жена, за 160 мање него на попису 2002, док је 1981. тај контингент на истој територији био седам пута већи – 1.486 жена. Бројне су општине које су у истом двадесетогодишњем периоду преполовиле број жена у репродук тивном периоду: општина Гаџин Хан са 3.316 на 1.276, Босилеград са 3.157 на 1.650, Трговиште са 2.122 на 1.120. Уколико се и предузму акције за подсти цање рађања, поставља се питање коме оне могу бити упућене. У условима смањених репродуктивних норми већи број жена способних за рађање и њи хова репродуктивна активност су предуслов за бројнију генерацију потомака.
______124
Mirјana Devedžić, Marija Mucić
Што се тиче просечне старости фертилног контингента интересантно је да се од 1981. до 2002. смањила просечна старост фертилног контингента у 11 општина, док се у осталим повећала. Узроци подмлађивања су дуални: до сељавање избеглог становништва, и однос улазећих и излазећих генерација у фертилни период у високофертилитетним општинама. Просечна старост у ве ћини општина је у овом периоду углавном порасла за једну годину. На почет ку 21. века само су четири општине у Србији, све са већинским муслиман ским становништвом, имале фертилни контингент у просеку млађи од 32 го дине. Просечна старост се 1981. кретала у распону од 29.1 у Тутину до 34.1 у Гаџином Хану и Сврљигу, а 2002. од 30.2 у Тутину до 34.2 у Црној Трави. Ве ћина општина у централној Србији и Војводини имала је почетком овог века фертилни контингент који је у просеку стар између 33 и 34 године, дакле на изласку из оптималног репродуктивног периода. Старост фертилних жена није одлучујући фактор просторне дистри буције фертилитета али свакако дефинише редуковане потенцијале плодно сти у будућности.
Старосни модел рађања
Старење фертилног контингента одвија се упоредо са одлагањем бра ка и прворођења, и редукцијом рођења вишег реда. Може се рећи да „стари“ и фертилитет и да долази до промене старосног модела рађања. Током посма траних 58 година највеће стопе плодности остваривале су жене старости од 20 до 24 године, а најмање најстарији део фертилног контингента. На основу разлика, могу се издвојити четири периода: први период до краја педесетих, други веома дуг, од краја педесетих до почетка деведесетих, трећи, који обу хвата последњу деценију прошлог века, и последњи, који репрезентује првих осам година 21. века (Слике 3 и 4). Промене патерна рађања по старости ука зују на значај интерног старосног састава фертилног контингента. У првом периоду јасни су, посебно у централној Србији, опадајући трендови фертилитета свих старосних група с изузетком најмлађе. Промене које настају након тога дефинишу нови модел и указују на већи значај жена старости од 15 до 19 година за репродукцију од оних старих 30 до 34 године. Разлог томе је што се у том периоду рођења вишег реда у којима учествују старије жене. Скраћење фертилног периода и реализација рађања у првим го динама брака, такође детерминишу уочену старосну редистрибуцију рађања. Промена старосног модела у трећем периоду опет успоставља релације као средином века. Долази до порастa стопа фертилитета жена старости 30–34 и 35–39, а падa стопа најмлађих (15–19 и 20–24), што je узрокованo, колико мо дернизацијом репродуктивног понашања, толико одлагањем рађања у време кризе. Најновији период започиње у окружењу релативне политичке стабил ности Србије. У њему, по први пут, фертилитет жена 25–29 година надмашује ______
125 Мирјана Девеџић, Марија Муцић
плодност пет година млађе групе, док се специфичан фертилитет 15–19 готово изједначава са фертилитетом 35–39 година. Фертилитет по старости с почетка новог века битно се разликује од оног пре педесет година. Не само да се десила прерасподела висине ферти литета различитих старосних група, да су поједине групе преполовиле сво ју плодност, већ и стопе варирају у много мањем распону.
Централна Србија
250
200
150 15 19 20 24 100 25 29 30 34 50 35 39 40 44 Специфичнестопе фертилитета 0 45 49 1950 1953 1956 1959 1962 1965 1968 1971 1974 1977 1980 1983 1986 1989 1992 1995 1998 2001 2004 2007 Календарске године
Војводина
250
200
15 19 150 20 24 25 29 100 30 34 35 39 50 40 44
Специфичнестопе фертилитета 0 45 49 1950 1953 1956 1959 1962 1965 1968 1971 1974 1977 1980 1983 1986 1989 1992 1995 1998 2001 2004 2007 Календарске године
Слике 3. и 4. – Специфичне стопе фертилитета по старосним групама , Централна Србија и Војводина (1950–2008 )
О oдлагању рађања сведоче и средње године при рађању детета, које су од 1981. до 2008. године у Србији порасле са 26 на 27.9 година, за скоро две године и у централној Србији и Војводини. Старост приликом прворођења је повећана за чак три године, са 23.4 на 26.5. Старење прворо ______126
Mirјana Devedžić, Marija Mucić
ђења, неучествовање у рађању 75% жена старости од 20–25 година, 43.3% старости од 25–29 година, а 21.2% старости од 25–30 (према попису 2002), говори о распрострањености одлагањa рађања. Међутим, проценат жена које излазе из репродуктивног периода а учествовале су у рађању, и даље je велики, и у последња два пописа готово константан. Такође је завршни фертилитет жена које так излазе из фертилног периода прилично стабилан. Опадајући показатељи плодности у моментној анализи, а непро менљиви у кохортној, говоре о темпо ефекту који се дешава под утицајем одлагања рађања. Питања која су поједини демографи отворили су – да ли популационе мере утичу само на темпо ефекат фертилитета или и на кона чан број деце, да ли мере треба више усмеравати на млађе жене и спречити пролонгирање рађања. или треба подстицати више рађања у каснијим го динама, шта је ефикасније? Без обзира на крајњи исход ових промишљања, познавање демографског оквира репродукције је веома битно, и на нивоу целе земље, и на нивоу локалних средина.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Група аутора (2006), Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. го дине , уредник Г. Пенев, Београд: Републички завод за статистику, ИДН ЦДИ, ДДС Девеџић, М., (2006). Промене у репродукцији становништва Војводине, Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 121, Нови Сад. Девеџић, М., Муцић, М. (2010). Фертилни потенцијали општина Србије. У Збор ник радова са скупа „Локална самоуправа у планирању и уређењу простора и на сеља “, Београд: Асоцијација просторних планера Србије и Географски факултет Универзитета у Београду Муцић, М. (2009). Демографске карактеристике фертилног контингента у Србији, Београд: Географски факултет, дипломски рад Демографска статистика од 1953. до 2008. године, Београд: РЗС Пописи становништва, одговарајуће књиге Пол и старост , 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002. Београд: РЗС
Mirjana Devedžić Marija Mucić
CHA GES I SIZE A D AGE COMPOSITIO OF THE FERTILE CO TI GE T I SERBIA
Summary
Fertility decline and advanced demographic aging in Serbia, as well as increased migration, reduce reproductive potential in the future. Even in the case of possible increase of total fertility rate, population momentum limits the potential impacts on the stability of demographic development. The average age in most municipalities from 1981 to 2002 has mainly grown for one year. At the beginning of the 21st century, only ______
127 Мирјана Девеџић, Марија Муцић four municipalities in Serbia, all with a major Muslim population, had a RAW younger than 32 years on average. In the heart of the spatial patterns is the pattern of fertility by ethnicity, i.e. the dual model of reproduction in Serbia, as well as the direction of the axis of development of the first and second order, which were either featured by immigration or have slowed the emigration. Even though municipalities with high fertility are featured by emigration, have the best internal composition of fertile age women. These are municipalities with large Muslim and ethnic Albanian population. Even the urban centers, which during the post war development of migration assumed the position of holders of reproduction, weakened their childbearing potential. The distribution of RAW share in the total population has shown the highest concentration in Belgrade, Novi Sad and some municipalities of Western and Southwestern Serbia, where they account for more than a quarter of the population. In Eastern Serbia, zone is formed with the RAW shares below 20%. Participation of the optimal RAW in the general population once again highlights the potential reproductive advantage of the largest cities and municipalities with high fertility in Southern Serbia, because only there it makes more than 10% of the population. The distribution of births by age shows that older part of the fertile contingent has a growing importance in reproduction due to delayed childbearing. In most European countries, this is recognized as an important cause of falling fertility, because the prolongation of reproduction to the age of weakened fecundity definitely leads to failure in achieving the desired number of children.
______128
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.117.3(497.11) Оригиналaн научни рад Original scientific work
Александар Кнежевић
МЕТОДОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ЕТНОСТАТИСТИЧКЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ И ЕТНОДЕМОГРАФСКИХ ПРУОЧАВАЊА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ ∗∗∗
Извод: Структура становништва Србије по националности током XX века није увек била статистички јасна пре свега због јаког утицаја националних политика; Краљеви не СХС/Југославије кроз идеју југословенског унитаризма, послератне социјалистич ке Југославије кроз тзв. ''нова методолошка решења'', и националне политике с краја XX века, која је актуелна и данас. Када говоримо о националној структури становни штва Србије према резултатима пописа, морамо имати у виду чињеницу да распола жемо само бројем ’’национално декларисаних’’, што не мора увек да се подудара са етничким пореклом. То указује на утицај разних фактора на национално опредељење као што су социо културни, друштвено политички, интеграцијски, економски, али и религијски. Строга примена субјективног критеријума имала је, у извесној мери, не повољан утицај на тачност пописних резултата о овом обележју, јер је омогућила вид не осцилације у бројности појединих етничких заједница. Посебан проблем предста вља недостатак адекватне и општеважеће дефиниције појма за припаднике мањин ских заједница. Неподударност језичке и националне припадности у Србији јавља се често као последица флотантног понашања одређених етничких група, али и услед асимилационих процеса када неке етничке групе прихватају као основно средство комуникације други језик. Витална статистика у послератном периоду је, као и попи сна, била подложна методолошким променама, нарочито у периоду 1965–1970. годи не, када је из, највероватније идеолошких разлога, обустављено евидентирање и обја вљивање виталних догађаја по националности, што отежава етнодемографска проуча вања из тог периода. Основни недостатак важеће методологије регистрације и обја вљивања виталних догађаја по националности представља чињеница да су постојећи подаци дистрибуирани по националности мајке.
Кључне речи: етнодемографија, етностатистички извори, попис становништва, етничка обележја, национална структура, национална политика, етничко прикривање
Astract: During the twentieth century, the ethnic structure of the Serbia was not always statistical clear, primarily due to the strong influence of national policies; in the Kingdom of Serbs Croats and Slovenians/Yugoslavia through the idea of Yugoslav unitary; after II World War through in socialistic Yugoslavia with usage “the new methodological solutions”; and national politics from the end of the twentieth century, which is current today. Nationality structure study of population of Serbia according to
∗ Рад представља резултат истраживања на пројекту 47006, који финансира Мини старство просвете и науке Републике Србије. ______129 Александар Кнежевић the census must include the fact that only the number of national “declared” is available in statistical sources, which may not always coincide with ethnic origin. This indicates at the influence of various factors on the national determination, such as socio cultural, political, integration, economic, and religious factors. The strictly usage of subjective criteria had the negative impact on the accuracy of census results, because it had enabled oscillations in the number of certain ethnic communities. Inconsistency of native language and nationality declared population in Serbia often occurs as a result unpredictable behavior of certain ethnic groups in census declaration, but also due the assimilation processes – in cases that some ethnic groups are accepted other language. Vital statistics at this period, as the censuses, was under the influence of methodological changes too, especially at the period 1965 1970; probably because of ideological reasons, it was stopped recording and publication of vital events by ethnicity, which makes more difficult all ethno demographic researches. The main disadvantage of the current methodology for registration and publication of vital events by ethnicity is the fact that existing data is distributed only by the nationality of the mother.
Key words: ethnodemography, ethno statistical sources, census, ethnic characteristics, ethnic structure, national politics, ethnic hiding
Увод
Проучавање демографских карактеристика становништва по нацио налности већ дуже време представља интерес, како демографије, тако и дру гих наука и научних дисциплина, а резултати нам дају одговор на питање у којој се мери демографски показатељи разликују у односу на етничка обе лежја одређене популације. Разлике у демографским показатељима по наци оналној, и посебно верској припадности намећу и потребу за испитивањем њихових узрока, односно доминантних фактора који су на те разлике утица ли, почев од историјско географских, културолошко цивилизацијских, по литичко географских, асимилационих, па све до биолошких, етно психич ких и осталих фактора који утичу на стварање и обликовање једне нације. Интензивни друштвени догађаји у Србији, нарочито у првој полови ни и крајем XX века, били су обележени значајним политичко географским променама које су, или у својој основи или као последицу, имале етнодемо графске процесе који и данас утичу на исцртавање етничке карте Балкан ског полуострва. Кроз процесе етничке хомогенизације и консолидације на територији бивше СФР Југославије дошло је до стварања нових политичко територијалних јединица чије су административне (републичке) границе крајем XX века постале и државне, а којима су први озбиљнији елементи др жавности поступно уграђивани, почев од поделе Краљевине Југославије на бановине, па до познатих амандманима на Устав СФРЈ из 1974. године. С обзиром на чињеницу да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославија, била етнички хетерогена држава, сачињена претежно од јужно
______130
Aleksandar Knežević
словенских народа који су се услед интензивних унутрашњих миграција у одређеној мери измешали, распад заједничке државе по авнојевским грани цама је оставио одређени број националних заједница ван својих данашњих држава. Оне су, су у зависности од законске регулативе, постале националне мањине или етничке групе, што је довело до појачаног интереса за проуча вањем етничких структура и етнодемографских процеса у новонасталим др жавама. Мултиконфесионалност и мултиетничност бивше државе, током це лог времена њеног постојања, у снажној мери су утицали на неравномеран демографски развитак Југославије на шта указује уочљива неравнотежа де мографских показатеља различитих националности, а нарочито конфесија (пре свега показатеља природног кретања становништва). Знатан број лица других националности са етничком матицом ван Ср бије као и оних без матичне државе, представља једну од карактеристика да нашњег националног састава Србије. Етничку хетерогеност Централне Србије и Војводине показали су и резултати пописа становништва из 2002. године, према којима Срби чине удео од 82.9%, док се у оквиру 28 националних или етничких заједница декларисало 14.7% становништва.
Етничка обележја становништва Србије од етностатистике до националне политике
Основни извори етностатистичких података у Србији су пописи ста новништва и витална (демографска) статистика, а етничка обележја која се могу добити из пописа становништва су национална припадност, вероиспо вест и матерњи језик. Етнодемографска проучавања у Србији су могућа од времена организовања редовних статистичких истраживања становништва, пре свега пописа становништва и виталне статистике. Етностатистички по даци који су добијени у укупно 16 пописа спроведених у Кнежевини Србији и Краљевини Србији у периоду од 1883–1910. године, као и два пописа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији из 1921. и 1931. године су од непроцењивог значаја, али су истовремено оскудни и са ограниченим дистрибуцијама. Методолошке разлике, неједнаки временски интервали пописивања као и различите друштвено политичке околности под којима су пописи у Србији спровођени у наведеном периоду, довели су до тога да се резултати ових пописа одликују различитим степеном поузда ности, неупоредивошћу података и неуједначеношћу обележја становни штва, што у знатној мери отежава демографска проучавања (Радовановић, С., 2005, 38). До пописа 1948. године, подаци о националној припадности се могу добити директно, на основу питања о националној припадности (први пут је постављено 1866. године), или посредно, преко питања о матерњем је зику или вероисповести, док је директно извођење националне структуре становништва Србије могуће од послератних пописа који обезбеђују подат ______
131 Александар Кнежевић
ке о националној припадности, који су прикупљани под условима уставних начела која су гарантовала потпуну слободу националног изјашњавања свих грађана, што је имплицирало етничку структуру становништва која је креи рана према субјективном критеријуму изјашњавања. Структура становништва Србије по националности током XX века није увек била статистички јасна пре свега због јаког утицаја националних по литика; Краљевине СХС/Југославије кроз идеју југословенског унитаризма, послератне социјалистичке Југославије кроз тзв. „југословенски модел соција лизма“, и националне политике с краја XX века, која је актуелна и данас. У југословенским пописима становништва спроведеним између два светска рата (1921. и 1931. године), тежиште је стављено на питања о матерњем језику и вероисповести, преко којих су се посредно стицале ин формације о етничкој структури југословенског становништва. После Првог светског рата, по уједињењу у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, приступило се првом попису становништва, 31. јануара 1921. го дине, и ако границе Краљевине још нису биле дефинитивно утврђене. Прет ходни резултати пописа су објављени 1924. године, а дефинитивни тек 1932. године, и то у оквиру оне административно територијалне поделе која је ва жила пре Првог светског рата. У коначним резултатима је изложено присутно становништво по матерњем језику и вероисповести за сваку општину, тако да етничку структуру становништва Србије према резултатима овог пописа мо жемо добити само посредним путем, односно анализом одговора на питања о матерњем језику и вероисповести. Други међуратни попис становништва извршен је 31. марта 1931. го дине у Краљевини Југославији, а коначни резултати овог пописа су објављени у четири књиге, међу којима је и књига о вероисповести (Група аутора, 1953, 39). Иако је у попису 1931. године било постављено питање о народности, ови подаци нису објављени. Очигледно у намери да се створи представа о етнич кој монолитности народа јужнословенског порекла, методолошким упутстви ма је било предвиђено да се све ове народности искажу као једна југословен ска, док је за народности нејужнословенског порекла било прописано уписи вање њихове конкретне етничке припадности, нпр. немачка, мађарска, турска итд. (Станковић, В., 1992, 160). У Србији је од Другог светског рата до данас спроведено укупно осам пописа становништва, од чега је шест пописа спроведено у оквиру СФРЈ, је дан у оквиру државне заједнице Србија и Црна Гора, док је последњи попис становништва спроведен 2011. године у самосталној Републици Србији. Када говоримо о националној структури становништва Србије према резултатима наведених пописа, морамо имати у виду чињеницу да располажемо само бро јем „национално декларисаних“, што не мора увек да се подудара са етнич ким пореклом. То указује на утицај разних фактора на национално опредеље ње као што су социо културни, друштвено политички, интеграцијски, еко ______132
Aleksandar Knežević
номски, а на простору бивше Југославије чак и религијски. Безусловна приме на субјективног критеријума имала је, у извесној мери, неповољан утицај на тачност пописних резултата о овом обележју, јер је омогућавала видне осци лације у бројности појединих етничких заједница. Иако према препорукама Конференције европских статистичара за попис становништва и станова Ор ганизације Уједињених Нација питања о националности, вероисповести и ма терњем језику спадају у групу тзв. „допунских обележја“, а у неким западно европским земљама се чак сматрају питањима личног приватног карактера (Радушки, Н., 2006, 181), етничка обележја су на простору бивше Југославије, током целог времена њеног постојања сматрана суштинским, нарочито у вре ме поремећених друштвено економских и политичких околности. Ову тврд њу подупире и данашња етнодемографска слика Србије која је добрим делом резултат националне политике у социјалистичкој Југославији, која је „све до данас била под доминацијом тзв. југословенског модела социјализма и која је још током Другог светског рата и непосредно после њега створила две нације црногорску и македонску, а убрзо затим и трећу муслиманску, као што је ути цала и на стварање нејасних флотантних етнокултурних идентитета Југосло вена и регионално неопредељених“ (Радовановић, С., 1995, 186). Проблем статистичког праћења етнодемографских промена у Србији је нарочито изражен на примерима еволуције муслиманског/бошњачког и ју гословенског етничког идентитета. Према пописној методологији из 1948. го дине, категорија муслимана је имала посебан третман који се садржао у томе да су муслимани, у целини, третирани као Југословени при чему су се могли изјашњавати као Муслимани опредељени , у смислу југословенског етничког порекла (нпр. Срби Муслимани, Хрвати Муслимани, Македонци Муслима ни) и као Муслимани неопредељени . „Таква дистрибуција муслимана, појави ла се у југословенској пописној статистици први и последњи пут (уводна обја шњења књига IX, Попис 1948. године), с тим што су приликом обраде попи сног материјала национално опредељени муслимани били укључивани у од носну националност, док су посебно исказивани само неопредељени мусли мани“ (Радовановић, С., Радовановић, М., 1998, 13). У попису 1953. године за Муслимане и лица која нису осећала јаку националну припадност уведене су категорије Југословен неопредељен (ако су југословенског порекла) и нацио нално неопредељен (за остале припаднике националних мањина), што је има ло за последицу демографски раст прве категорије‚‘‘мада се основано може претпоставити да 1953. године неопредељеним Југословенима, поред Мусли мана, припада и одређени број осталих флотантних етничких скупина‘‘ (Радо вановић, С., 1995, 187). Званична југословенска статистика у пописну методо логију из 1961. године уводи нову националну одредницу Муслиман , али у ет ничком смислу тако да, идентификацијом религијског са националним обе лежјем, директно учествује процесу етничке консолидације Муслимана; од 1971–1991. године појмовно одређење речи Муслиман са великим почетним ______
133 Александар Кнежевић
словом је подразумевало етничку, а малим словом верску припадност; у попи су 2002. године у званичну статистичку номенклатуру националности уведена је нова национална одредница Бошњак . Дакле, промене става при декларисању о националној припадности и јак идеолошко политички утицај на национално питање кроз понуђена реше ња различито су утицали на квалитет добијених етностатистичких података, али су и допринели растакању српског етнонационалног и етнокултурног идентитета, што је нарочито постало видљиво у периоду растурања заједнич ке државе Јужних Словена. Етно културни идентитет Југословена је у свом развитку, као што смо евидентирали, у тесној вези са етничком консолидаци јом Муслимана/Бошњака. Иако је идеја југословенства старија од социјали стичке Југославије и специфична по тежњи за надрастањем сопствене нације и идентификацији са називом државе (слично данашњем наднационалном европејству), она никада није ни добила праву шансу за конституисање и ет ничку консолидацију. Од 1961. године категорија категорија Југословени ско ро потпуно губи пређашње етнонационално и цивилизацијско значење и до бија обележје флотантне и недефинисане популације на шта упућује и сврста вање Југословена у свим пописима у од 1961–1981. у категорију национално неопредељених , док се у пописима 1991. и 2002. године сврстава у категорију национално опредељених, с тим што је за 1991. дато само објашњење да ће се у редоследу класификације наћи иза народа, а испред народности, и то без икакве ближе одреднице шта се подразумева под појмом Југословен. Међутим, док појава Југословена као националне одреднице донекле и има своје објашњење кроз примену разних методолошких решења пописи вања, етнички мешовите бракове, идеолошки приступ националној деклара цији или потребу етничке мимикрије у одређеним друштвено политичким околностима (пример Срба у Хрватској или Влаха и Рома у Србији), код на ционално неопредељених и регионално опредељених је ствар мало сложенија, поготово ако се узме у обзир да, на пример, у попису становништва Словеније из 2002. године скоро 10% становништва није желело да се национално де кларише, односно сврстало се у групе непознато, национално неопредељен или нису дали никакав одговор. С друге стране, у Србији (без Косова и Мето хије) се исте године 2.7% становништва сврстало у групе остали, неизјашње ни и неопредељени, регионално опредељени и непознато, док се као Југосло вен (категорија која је статистички скоро нестала у Словенији и Хрватској) изјаснило чак 80.721 или 1.08% што их, иза Мађара, Бошњака и Рома, ставља на четврто место у рангу „националних мањина“ (Кнежевић, А., 2005, 104). Посебан проблем представља недостатак ваљане и општеважеће дефиниције појма за припаднике мањинских заједница. Како у статистич кој документацији, тако и у научној и стручној литератури постоје разлике у употреби термина којима се ове заједнице називају; етничке мањине, на ционалне мањине, етничке заједнице, народности, националности . Пред ______134
Aleksandar Knežević
Други светски рат па до 1963. године у званичној употреби је био термин национална мањина , потом је овај назив из идеолошких разлога преимено ван у категорије народност и етничка група 1, при чему се незванично под разумевало (јер није ни било званичних дефиниција) да су народности у идеолошком смислу и политичком утицају биле ближе народима и у пред ности у односу на етничке групе које су биле на дну ове лествице. Подаци о националном саставу становништва Србије у попису 2011. године прикупљени су на основу слободног изражавања становника. Пита ње у пописници је било отвореног типа у коме се није нудио ни један одго вор, осим што је постојао додатак питању који гласи: „према чл. 47. Устава Републике Србије, грађанин није дужан да се изјасни“ (Главни инструменти Пописа становништва, домаћинстава и станова 2011, образац П 1, РСЗ). Ка да је у питању методологија националне декларације у другим бившим југо словенским републикама, у пописима становништва су примењивани појмо ви „народност“ у Хрватској (2001. и 2011), односно „народна/етничка при падност“ у Словенији (2002), са питањима тзв. затвореног типа, која су под разумевала национално опредељење према унапред понуђеним одговорима. У Хрватској је био понуђен одговор Хрват/Хрватица, док је за остале уписи ван одговор, а у Словенији је било понуђено декларисање у три категорије (Словенци, Италијани и Мађари), а затим питање тзв. отвореног типа у коме се није нудио ни један одговор. Питање националне декларације у попису становништва у Македонији (2002) је постављено на исти начин као и 1991. уз предвиђену могућност неизјашњавања (Мрђен, С., 2002, 98 100). Из по литичких интереса међународног протектората, попис становништва у Бо сни и Херцеговини још увек није спроведен, док су пописи у Црној Гори спроведени 2003. и 2011. показали снажан утицај политике тамошњих вла сти на национално изјашњавање кроз статистички уочљиво неслагање удела национално декларисаних Срба и Црногораца и њиховог матерњег језика. Основна методолошка разлика Пописа становништва, домаћинстава и станова Србије 2002. и 2011. године у односу на претходне пописе, а која директно утиче на упоредивост кретања броја становника са резултатима претходних пописа, односи се на промену дефиниције укупног становни штва, а које сада обухвата становништво Србије без обзира да ли се налази у земљи или иностранству ’’не дуже од годину дана’’, као и стране државља не са пребивалиштем у Србији преко годину дана. Ово се, наравно, одразило на релативизацију пораста или пада одрађаних националности исказаних у резултатима пописа из 2002. године. Последња два пописа становништва Србије, из познатих разлога, нису спроведена на територији Косова и Метохије, а такође треба напоме
1 Југословенски самоуправни социјализам декларативно није тежио систему вредно сти у којем ће бити било какве, а посебно националне ’’већине’’ и ’’мањине’’. ______
135 Александар Кнежевић
нути и да је попис становништва у Србији 1991. године био обележен бој котом од стране косовских Албанаца на Косову и Метохији, тако да зва нична статистика за наведену годину располаже само процењеним бројем албанског становништва, док је последњи званични податак из пописа ста новништва о броју Албанаца из 1981. године. Уобичајени метод у етнодемографским проучавањима је статистичка анализа разлика између субјективних и објективних етничких обележја. Зато се, у циљу добијања прецизнијих резултата, користи укрштање одговора о на ционалној припадности и одговора на питање о матерњем језику. У првом југословенском попису из 1921. године матерњи језик се мо гао исказати само као неки од живих језика, а класификација према којој су објављени резултати садржала је називе народности (Срби или Хрвати, Сло венци, Чехословаци, Русини, Пољаци, Немци, Мађари, итд.). Македонски је зик се није могао уписивати као одговор о матерњем језику. Попис из 1931. године има слична методолошка решења за питање о матерњем језику. Пита ње о матерњем језику је, осим у попису 1948. године, постављано у свим одр жаним пописима становништва у Србији после Другог светског рата. У етнодемографским и етностатистичким истраживањима станов ништва Србије, матерњи језик се третира као објективније обележје од на ционалне припадности, јер је језик једна од основних карактеристика на рода, па није случајно када се називи народа врло често слажу са њиховим језицима. Остављајући по страни граничне случајеве двојезичних група становништва, може се приметити, да, с једне стране, извесне језичке раз лике (рецимо нормандски и провансалски дијалекти у Француској, или ви соко и ниско немачки дијалекти у Немачкој) не ремете јединство етничке националности, и да, са друге стране, језичне сличности (рецимо између Швајцараца и Немаца који говоре немачки; између великоруске, белоруске и украјинске народности) не доводе до етничког јединства (Сентић, М., Брезник, Д., 1968, 144). Када је у питању Србија, језик не мора увек бити довољна одредница за припадност некој националној групи јер није ретка појава да више етничких заједница говори истим матерњим језиком, а у пописима декларише различиту националност. Пример за то је језичко је динство Срба, Црногорца, Муслимана/Бошњака и Југословена, мада је према резултатима пописа из 2002. године евидентна појава језичког тран сфера из српског говорног подручја ка новонасталим језицима који би тре бали да заокруже текуће процесе етно политичке генезе и етнодемограф ске консолидације на простору бивше Југославије. Међутим, неподударност језичке и националне припадности у Србији јавља се често као последица флотантног понашања одређених етничких гру па, али и услед асимилационих процеса, када неке етничке групе прихватају као основно средство општења други језик. У попису 1953. године, значајна одступања су забележена код Турака и Влаха, у попису 1991. године код ско ______136
Aleksandar Knežević
ро свих националности осим Срба и Црногораца 2, док је код Рома је ово не слагање значајно у скоро свим пописима становништва. Према резултатима пописа становништва из 2002. године, висок степен подударности национал не припадности и матерњег језика (преко 90%) постоји код Срба, Албанаца, Бошњака, Словака и Мађара, док је највећи ниво неподударности забележен код Црногораца, Југословена, Муслимана, Хрвата, и Македонаца. Питање о вероисповести је у XX веку постављано у пописима 1921, 1931, 1953, 1991, 2002. и 2011. године. Питања о вероисповести у пописима 1921. и 1931. године су постављена без наглашавања субјективног карактера, а тако да су одговори представљали и формалну припадност одређеној верои сповести. Класификацијом су биле предвиђене: православна, римо католичка, грко католичка, евангелистичка, муслиманска, израелска, и друге вере, као и могућност одговора за лица без конфесије. У послератним пописима становништва питање о вероисповести није постављано у већини пописа становништва, а враћа се 1991. године, у време генерисања политичке кризе пред распад бивше заједничке државе, а пре свега у функцији националног пребројавања и прегруписавања. Од говори на ово питање у послератном периоду добијани су по субјективном критеријуму, на основу личног убеђења и схватања религије. Поред пописа становништва, подједнако важан извор података, без кога је незамисливо било какво аналитичко етнодемографско истраживање, је витална статистика (статистика природног кретања рађања, смрти и склопље них и разведених бракова). Статистика виталних догађаја се у Србији бележи још од прве половине XIX века, али је дистрибуција података по национално сти доступна тек од педесетих година XX века. Витална статистика у после ратном периоду је, као и пописна, била подложна методолошким променама, нарочито 1965–1970. године, када је из, највероватније идеолошких разлога, обустављено прикупљање и објављивање виталних догађаја по национално сти, што отежава етнодемографска проучавања из тог периода. Ово је посеб но важно за демографско проучавање оних националних заједница које су управо у том периоду ушле у негативан природни прираштај чији почетак је немогуће тачно датирати. Такође, из политичких разлога, у периоду од 1991– 2001. године, одређене националне заједнице у Србији се нису нашле у ужој
2 Тако је 1953. године број Влаха у Србији износио 30000, али је исте године око 170000 лица изјавило да им је матерњи језик влашки. Слична ситуација је била и 1991. године када је 54000 декларисаних Срба изјавило да им је матрњи језик влашки. Исте године се код Југословена најчешће се јавља матерњи језик српски или хрватски, док је 21% Бугара навело српски као матерњи језик. Неподударност националности и ма терњег језика Муслимана у попису 1991. године (подударност је износила свега 33,6%) је последица декларисања већине Муслимана из Рашке области «бошњачког» језика који није био предвиђен статистичком номенклатуром језика, па је био сврстан у категорију «остали језици» (Светлана Радовановић, 1995, 206). ______
137 Александар Кнежевић
статистичкој класификацији националности за које су континуирано и у пот пуности објављивани подаци виталне статистике. Непоклапање стварног етничког идентитета и етничког опредељења је највеће при пописима становништва, а у виталној статистици нешто је ма ње код рађања, док је најмање при регистрацији смрти где известиоци најче шће враћају умрло лице у групу етничког порекла (Кнежевић, А., 2010, 53). Основни недостатак важеће методологије регистрације и објављивања ви талних догађаја по националности представља чињеница да су постојећи по даци дистрибуирани по националности мајке. Такође, као и код пописа ста новништва, национална декларација мајке је субјективног карактера и не мора одражавати њено етничко порекло што доводи до појаве да се код од ређених националних заједница дешавају разлике у националној деклараци ји при рађању и смрти што је нарочито видљиво у ромској популацији.
Пример кретања становништва Србије по националности у послератном периоду
Етничка структура Србије у послератном периоду указује на њен мул тинационални карактер који је формиран под утицајем бројних фактора који се могу разврстати у демографске, који подразумевају промене етничке струк туре услед диференцијалног демографског развитка по националности (разли ке у природном прираштају и миграцијама становништва и њиховом утицају на структуре); и недемографске, међу којима се истичу промена става при на ционалном декларисању у пописима становништва и различита методолошка решења приликом пописа становништва која су се мењала у складу са дру штвено политичким околностима, али и потребама и циљевима владајућих структура, нарочито у време социјалистичке Југославије. Као резултат поме нутих чинилаца поједине националне заједнице су с временом повећавале свој број и удео у укупном становништву, док су друге имале стагнирајуће или негативне трендове у популационој динамици што је утицало на промену етничке структуре становништва Србије. Полазна информација у демографским истраживањима једне попула ције је њена бројност која произилази из популационе динамике. Информаци је о броју становника одређене популације добијамо, пре свега, на основу по датака пописа становништва. У кретању укупног броја становника Србије у посматраном периоду, нису истовремено, са истим уделом и интензитетом партиципирале све националности (табела 1). Велике разлике у темпу раста појединих националности уловљене су, пре свега, потпуно различитим репро дуктивним понашањем етничких заједница које живе у Србији. Тако се на јед ној страни издвајају албанска и ромска (посебно део исламске вероисповести) популација код којих се примећују веома благе промене репродуктивног мо дела, а на другој страни све остале националности (осим Муслимана/Бошња ______138
Aleksandar Knežević
ка), код којих је раније, или од почетка деведесетих година, биолошко обна вљање становништва знатно испод нивоа неопходног за просту репродукцију (Радовановић, С., 1995). Уочљив пад укупног броја становника Србије, као и албанске популације према резултатима пописа из 2002. је проузрокован чиње ницом да попис становништва није одржан на територији Косова и Метохије.
Табела 1. – Становништво Србије према националности у периоду 1948–2002.
1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002* УКУПНО 6527966 6979154 7642227 8446591 9313677 9778991 7498001 Срби 4823730 5152939 5704686 6016811 6182159 6446595 6212838 Црногорци 74860 86061 104753 125560 147466 139299 69049 Југословени 0 0 20079 123824 441941 323625 80721 Албанци 532011 565513 699772 984761 1303032 1674353 61647 Бошњаци / / / / / / 136087 Бугари 59472 60146 58494 53800 33455 26876 20497 Власи 93440 28047 1368 14724 25596 17807 40054 Мађари 433701 441907 449587 430314 390468 343942 293299 Македонци 17917 27277 36288 42675 48986 46046 25047 Муслимани 17315 81081 93467 154330 215166 246411 19503 Немци 41460 46228 14533 9086 5302 5263 3901 Роми 52181 58800 9826 49894 110959 140237 108103 Румуни 63160 59705 59505 57419 53693 42331 34576 Руси 13329 7829 6984 4746 2761 2576 2588 Русини 22667 23720 25658 20608 19757 18073 15905 Словаци 73140 75027 77837 76733 73207 66798 59021 Словенци 20998 20717 19957 15957 12006 8261 5104 Турци 1914 54526 44434 18220 13890 11235 522 Украјинци** / / / 5643 5520 5066 5354 Хрвати 169864 173246 196409 184913 149368 105406 70602 Чеси 6760 5948 5133 4149 3225 2832 2211 Остали 9214 7807 7267 6989 17289 12925 11711 Неопредељени и неизјашњени / / / 4486 7834 10906 107732 Регионална припадност / / / 10409 6848 4912 11485 Непознато / 1994 5604 30274 43222 50367 75483 Напомене: * Попис становништва 2002. године није спроведен на територији Косова и Метохије па се подаци односе на Централну Србију и Војводину; по даци за 2002. су исказани према новој методологији пописа, ** до пописа 1971. године Украјинци су укључивани у Русине
Извор: Књиге пописа становништва Србије у периоду 1948–2002. године , СЗС и РЗС , Београд .
Посматрајући кретање броја становника Србије по националности, можемо потврдити раније изнету резервисаност о поузданости статистичких података по националности. Тако, са једне стране уочавамо изразите непра вилности у кретању броја Рома и Влаха чији је основни узрок лабилност при националној декларацији у пописима становништва, док је кретање броја Му
______
139 Александар Кнежевић
слимана и Југословена било под директним утицајем промена методолошких решења у пописивању по националности, што је за резултат имало отпочиња ње процеса етничке консолидације Муслимана и у крајњем исходу стварање бошњачке нације током деведесетих година прошлог века. Супротно томе, разлоге опадања стопа раста Срба, Мађара, Хрвата, Словенаца, Чеха, Словака, Македонаца, Бугара, Румуна, Русина треба тражи ти претежно у демографским факторима, пре свега у континуираном опадању наталитета односно природног прираштаја. У том смислу навешћемо и пода так да у Централној Србији и Војводини ни једна генерација Мађарица рође них пре, и Српкиња и после Првог светског рата није обезбедила своју просту репродукцију. Посматрајући кретање индекса раста по националности јасно можемо уочити три модела раста становништва на основу којих можемо гру писати различите националности (табела 2).
Табела 2. – Индекс раста становништва Србије по националности у периоду 1948–2002. године
1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91* Срби 107 111 105 103 104 99,4 Југословени / / 617 357 73 25,2 Албанци 106 124 141 132 128 78,7 Бугари 101 97 92 62 80 76,8 Власи 30 5 108 174 70 225,3 Мађари 102 102 96 91 88 85,3 Македонци 152 133 118 115 94 55,6 Муслимани/Бошњаци** 468 115 165 139 114 86,3 Немци 111 31 62 58 99 75,4 Роми 113 17 508 222 126 114,4 Румуни 94 99 96 93 79 81,7 Руси 59 89 68 58 93 104,6 Русини 105 108 80 96 91 88,1 Словаци 103 104 99 95 91 88,4 Словенци 99 96 80 75 69 63,8 Турци 2849 81 41 76 81 66,1 Украјинци*** / / / 98 92 106,2 Хрвати 102 113 94 81 71 72,5 Црногорци 115 122 120 117 94 58,1 Чеси 88 86 81 78 88 79,9 Напомене: *за период 1991 2002. године индекс је израчунат за територију Централне Србије и Војводине, ** за 2002. годину индекс је исказан збирно за Муслимане и Бошњаке, *** до пописа 1971. Украјинци су укључивани у Русине
Извор: Прорачун на основу књига пописа становништва Србије у периоду 1948– 2002. године , СЗС и РЗС , Београд.
Прву групу чине националности код којих је забележено континуира но и равномерно опадање броја становника и опадање индекса пораста. Тако су Словенци, Румуни и Чеси суочени са континуираним опадањем током це ______140
Aleksandar Knežević
лог посматраног периода, док Србе, Хрвате, Македонце, Мађаре, Румуне, Бу гаре, Русине и Словаке карактеришу, прво опадање интензитета раста, а затим и опадање становништва до краја посматраног периода. Другу групу чине националности које бележе стални пораст ста новништва у коју спадају Албанци, Муслимани/Бошњаци и Роми (који спадају и у трећу групу). Вредност индекса пораста Албанаца у Србији се кретала у распону од 106–128 у периоду до 1991, док је вредност индекса кретања Бошњака (услед раније објашњених методолошких промена попи сивања) реалнија тек од 1961. Ако минимизирамо разлике по националној припадности, закључићемо да је током XX века, и поред промена дру штвено економских околности, разних методолошких решења у статисти ци становништва, миграторних токова и мешања становништва, доминант ну улогу у етнодемографским процесима у Србији имао образац репродук тивног понашања карактеристичан за припадност хришћанском или исламском конфесионалном кругу.
Слика 1. – Кретање броја Влаха , Рома , Југословена и Црногораца у Србији (1948–2002) Власи Роми
Црногорци Југословени
Извор: Књиге пописа становништва Србије у периоду 1948–2002. године , СЗС и РЗС , Београд.
Трећу групу чине националности чији показатељи раста/пада пока зују изразите неправилности у посматраном периоду. Демографска поузда ност ових показатеља је нарушена услед следећих фактора: снажног ути цаја субјективног критеријума при националној декларацији (Власи, Ро ми); нејасног етничког идентитета због идеолошког и политичког присту па националној декларацији (Југословени, Црногорци) или етнички меша них бракова; утицаја међудржавних договора о пресељавању становни ______
141 Александар Кнежевић
штва и присилних миграција после Другог светског рата (Турци, Немци). Ову групу националности карактеришу значајне осцилације у пописима становништва које се немају демографско објашњење, па се не могу ни ус поставити ваљани демографски трендови (слика 1).
Закључак
На основу свега изложеног о методолошким проблемима етноста тистичких и етнодемографских истраживања становништва Србије у XX веку можемо извести следеће закључке: – Проблем етнодемографских истраживања у Србији током XX ве ка је у тесној вези са ограниченим могућностима добијања континуираних и квалитетних података из етностатистичких извора, пре свега пописа ста новништва и виталне статистике; – Питања о свим етничким обележја становништва у пописима ста новништва Србије (национална припадност, матерњи језик и вероисповест) у наведеном периоду су била под јаким утицајем различитих типова национал них политика, од југословенског унитаризма у Краљевини СХС/Југославији кроз привид етничке јужнословенске монолитности, преко југословенског мо дела социјализма у СФР Југославији потенцирањем тзв. „нових методоло шких решења“, па све до савремене политизације пописа оличене у национал ном пребројавању и политичкој инструментализацији званичне статистичке номенклатуре националности; – Примена субјективног критеријума при националној декларацији становништва је омогућила увођење нових етничких идентитета у стати стичку класификацију националности, затим појаву етничког прикривања и етничког трансфера стварањем тзв. „флотантних“ етничких група чија је основна карактеристика осцилирање у бројности од пописа до пописа, и на крају статистичка неслагања између етничких обележја у оквиру исте на ционалне заједнице што у значајној мери утиче на квалитет етнодемограф ских истраживања – Додатној сложености етнодемографских истраживања је допри нео и проблем категоризације и адекватног дефинисања мањинских зајед ница ( етничке мањине, националне мањине, етничке заједнице, народно сти, националности ), као и градација у функцији њиховог идеолошког и политичког утицаја: народ народност етничка група ; – Сталност у прикупљању и објављивању виталних догађаја по нацио налности је из недовољно објашњених разлога прекинута у периоду 1965– 1970, док је периоду од 1991–2001. редукција списака националности по који ма су објављивани подаци о виталним догађајима била обављена према кри теријуму који није имао ни статистичко, ни научно ни практично објашњење;
______142
Aleksandar Knežević
– Основни недостатак важеће методологије регистрације и објављи вања виталних догађаја по националности представља чињеница да су по стојећи подаци дистрибуирани по националности мајке, као и појава разли ке у националној декларацији при регистрацији рађања и смрти исте особе; – Непоклапање стварног и декларисаног етничког идентитета пред ставља кључни проблем у етнодемографским истраживањима који често није могуће решити коришћењем само званичне етностатистичке грађе и искључиво у оквиру етнодемографије.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Група аутора (1953): Становништво Народне Републике Србије од 1834 1953. Се рија Б свеска 1. Београд, Завод за статистику и евиденцију НР Србије, 1 102. Кнежевић, А. (2010): Роми (Цигани) у Београду етнодемографска проучавања. Београд, Географски факултет Универзитета у Београду, 1 114. Кнежевић, А. (2005): Становништво Србије према националној припадности по резултатима Пописа 2002. године. Гласник Српског географског друштва , LXXXV бр. 1. Београд, Српско географско друштво, 103 110. Мрђен, С. (2002): Народност у пописима Променљива и нестална категорија. Станов ништво, бр. 1 4. Београд, Институт друштвених наука Центар за демографска истра живања, 77 103. Попис становништва Србије (1948 2002. године) , Београд, Савезни завод за ста тистику, Републички завод за статистику Србије. Радовановић, С. (1995): Етничка структура и матерњи језик становништва. Становни штво и домаћинства СР Југославије према попису 1991 Становништво 47 . Београд, Институт друштвених наука Центар за демографска истраживања и СЗС, 185 216. Радовановић, С. (1996): Могућност коришћења статистичке грађе за анализу етно графских и етнодемографских процеса. Зборник радова ГИ ''Јован Цвијић'' , књ. 45. Београд, САНУ, 265 273. Радовановић, С. (2005): Два века пописне статистике у Србији. Демографија , књи га II. Београд, Географски факултет Универзитета у Београду Институт за демо графију, 33 43. Радовановић, С., Радовановић, М. (1998): Муслимани у попису становништва СР Ју гославије 2001 предлог за класификацију националности. Статистичар , бр. 22. Ста тистичко друштво Србије, РЗС Србије, Савезви завод за статистику, 9 18. Радушки, Н. (2006): Структура становништва према националној припадности и матерњем језику. Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. годи не . Републички завод за статистику Србије, Институт друштвених наука Центар за демографска истраживања и Друштво демографа Србије, 181 205. Сентић, М., Брезник, Д. (1968): Демографске карактеристике етничких, религио зних и расних група. Становништво , бр. 3 4. Београд, Институт друштвених нау ка Центар за демографска истраживања, 141 183. Станковић, В. (1992): Роми у светлу података југословенске статистике. Развитак Рома у Југославији проблеми и тенденције . Зборник радова са научног скупа одр жаног 12. и 13. јануара 1989. године, књига LXVIII. Београд, САНУ, 159 179. ______
143 Александар Кнежевић
Aleksandar Knežević
METHODOLOGICAL PROBLEMS OF ETH O STATISTICAL EVIDE CE A D ETH O DEMOGRAPHIC RESEARCH OF POPULATI OF SERBIA
Summary
Problem of ethno demographic researches in Serbia during the twentieth century is closely related to the limited possibilities of obtaining continuous and quality data from ethno statistical sources, primarily censuses and vital statistics. Questions about three ethnic characteristics of the population in Serbian censuses (ethnicity, native language and religion) were strongly influenced by different types of national policies; the unitary politics of “South Slavic ethnic monolith”, in the Kingdom of Serbs Croats and Slovenians/Yugoslavia; emphasizing the so called “new methodological solutions” in socialistic Yugoslavia; and contemporary politicization of census with idea of “national counting” and political motivated changes of the statistical nomenclature of nationalities. The application of subjective criteria for declaration of a nationality in censuses has created the new ethnic identities in statistical classification of nationality, appearances of ethnic hiding and ethnic transfer by untypical behavior in censuses of some ethnic groups whose main characteristic are oscillations in the number of censuses, and finally, statistical differences between the ethnic characteristics within the same national community which significantly affects the quality of ethno demographic researches. Problem of categorizing and defining of minority (ethnic minorities, ethnic groups, ethnicity, and nationality), their gradation in function of their ideological and political influence (the nation nationality ethnic groups) also has contributed to make ethno demographic researches more difficult. Break of continuity in the collection and publication of vital events by ethnicity isn`t sufficiently explained the reasons for the period 1965 1970; at the period 1991 2001 the reduction the list of nationalities that have been published data on vital events was carried out according to the criteria that there was no statistical, scientific or practical explanation. The main disadvantage of the current methodology of registration and publication of vital events by ethnicity is the fact that existing data are distributed by the mother`s nationality, and ethnic differences in the appearance of the declaration at registration of birth and death of the same person. Disagreement of real and declared ethnic identity is a main scientific problem in ethno demographic researches that often cannot be solved using only the official ethno statistical source.
______144
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.116 022.252( =163.41)(497.5/.6) ”199” Оригиналaн научни рад Original scientific work
Драго Тодић
ЕТНО ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ У ДОЊЕМ ПОУЊУ
Извод: У раду је разматрано етно демографско стање у Доњем Поуњу након завр шетка рата на подручју друге Југославије. Посебан осврт је на егзодус Срба из ди јела Доњег Поуња у дијелу који припада Републици Хрватској, који је наставак протјеривања Срба још из Другог свјетског рата. Након успостављања мира, вра тио се само мањи дио старије популације српског становништва, које лагано изу мире биолошким путем. Из тога произилазе бројни проблеми (привредни, етно демографски, здравствени, социолошки, психолошки) депопулације у руралном подручју, јер су многа насеља остала пуста и препуштена законима природе. Сви спорни моменти који су довели до грађанског рата и даље су неријешени, што онемогућује успостављање нормалних услова за повратак српског становништва. Политички центри новонасталих држава се само декларативно заузимају за рјеша вање ових пограничних проблема, који су сваки дан све израженији.
Кључне ријечи: Доње Поуње, етно демографски проблеми, депопулација, старе ње становништва
Аbstract: This paper discusses the ethno demographic situation in the Lower Pounje (Donje Pounje) after the war ended on the territory of the second Yugoslavia. Special attention is paid to the exodus of Serbs from parts of the Lower Pounje, the part that belongs to the Republic of Croatia, which is the continuation of banishing the Serbs from the period of the Second World War. Since peace has reached, only a small part of the older population of the Serbian population has returned, which is slowly dying by biological means. Many problems (economic, ethno demographic, health, social, and psychological) of depopulation in rural areas are caused by this situation, because many villages remained deserted and left to the laws of nature. All controversial moments that led to civil war remain unresolved, which precludes the establishment of normal conditions for the return of the Serbian population. Political centers of the newly independent states are only declaratively taking efforts to resolve these border problems, which are growing every day.
Кey words: Lower Pounje (Donje Pounje), ethno demographic problems, population decline, aging population
Увод
Доње Поуње је дио слива ријеке Уне, чија је површина 9.640 km 2. Од те укупне површине Поуња на Доње Поуње, од Новог Града до ушћа Уне у Саву, отпада 1.971 km 2 или 22,13%. Сјеверну границу Поуња чини ријека ______145 Драго Тодић
Сава, источну развође између Гомјенице и Врбаса, средњег тока Сане и Вр баса, а јужна се протеже све до изворишних дијелова Сане и Унца. У запад ном и сјеверо западном дијелу та граница иде средишњим дијеловима Лике и Кордуна до Унско коранске заравни, преко Баније до ријеке Саве. На про стору доњег Поуња је смјештено осам општина, од чега су три (Нови Град, Костајница, Козарска Дубица) на подручју Републике Српске, а пет (Двор на Уни, Хрватска Костајница, Доњи Кукурузари, Мајур, Хрватска Дубица) на подручју Републике Хрватске. Међутим, иако мањи број општина припа да Републици Српској, оне захватају 1.101 km 2 површине (58,85%) и 69.258 становника (82,8%), а пет општина Републике Хрватске захвата 870 km 2 (44,15%) и само 14.366 становника (17,2%).
Географско историјска димензија
Историја се поиграла на простору Доњег Поуња да је оно од првих насељавања и доступних писаних извора имало сталну пограничну улогу. Проблем граница је вјероватно познат од саме појаве људског рода до данас. Иако су савремена европска стремљења оличена у Европској унији зами шљена на простору без граница, границе још увијек у Доњем Поуњу имају велику политичку важност и дубоко психолошко значење, с обзиром на са дашње стање и „исконски територијални инстинкт усађен у свако живо би ће“. И док 27 држава Европске уније нема државних граница, границе у До њем Поуњу још увијек имају велики утицај на околни простор који на неки начин треба разграничити, освојити, разумјети и дати им историјску димен зију. Граница између БиХ и Републике Хрватске у Доњем Поуњу још увијек има обиљежја „зоне нестабилности“, „трусне зоне“, зоне догађаја и „зоне напетости“. Ништа се посебно није измијенило у третирању граница након распада СФРЈ потписивањем Дејтонског мировног споразума, који као и сви претходни мировни споразуми има сва обиљежја међународне праксе у при мјени међународних закона у разграничењу држава и народа. И док се Евро па уједињује, дотле се граница на овом простору учвршћује „захваљујући“ историјским приликама које велики народи намећу малим народима. Запра во, ријеч је о једном народу у Доњем Поуњу, вјерски издијељеном, на бази вјерских осјећаја, који су нажалост јачи од осјећаја етничке припадности. Кроз цијели средњи и нови вијек, ријека Уна је била граница, иако су с обе њене стране већински народи били Срби, а данас они то нису. Ако се само мало подсјетимо на вријеме Средњовијековне Босне, онда комплетна исто рија тог времена упућује на Доње крајеве, Босанску Крајину или Крајину, на ријеку Уну, на Поуње, старе римске градове на којима су касније израсли средњовијековни градови, будући одбрамбени бедеми турској инвазији. Турска окупација Доњег Поуња је завршена 1556. године, уз велико разара ње и двоструке – реверсне миграције како старосједилаца тако и новопридо ______146
Drago Todić
шлих досељеника. Главна одбрамбена линија између ислама и европског хришћанства је била на Уни све до 1878. године. Жестоки продори Турске су приморали Европу тог времена, а по себно угарско хрватског краља Матију Корвина, да у бризи за одбрану Европе од ислама, насељава и дарује српском становништву земљиште и посједе у овим областима. Историјско помјерање из Босне у Банију, Кор дун и Лику био је увод у формирање Војне Крајине као снажне препреке исламу и азијатској култури у правцу запада. И док Срби наредних неко лико вијекова стоје и крваре за Европу, дотле се Европа богати захваљују ћи Великим географским открићима, развоју капиталистичких односа и ширењу покрета хуманизма и ренесансе. Стварањем српског етничког про стора у Поуњу и све до Купе и Вировитице, ријека Уна није била субјект у разграничењу православног етноса. Нову прекретницу доносе одлуке Бер линског конгреса, чиме је озакоњена агресивна политика Аустро угарске према Босни и Херцеговини. Одједном се граница на Уни брише и помјера на ријеку Дрину, без обзира што је српски народ био најбројнији у Поуњу и БиХ. Како истиче наш познати географ Јован Цвијић, послије Берлин ског конгреса се постигло то да је Србија била скоро „опкољена земља“, а Срби „ухапшен народ“. Он даље истиче да је БиХ по вриједности народа, њеном централном положају и етнографској маси кључ српског проблема. Без њега не може бити веће српске државе, јер је народ ових области не са мо етнографски свјеж и једар, већ знатно учествује у раду и културном је динству српског народа. По завршетку Првог свјетског рата, стварањем државе СХС, ситуа ција се знатно промијенила, али је административном подјелом на округе, граница између Приморско крајишког и Врбаског округа и даље била на ријеци Уни. Ни подјела Краљевине Југославије на бановине није донијела никакву корист за српски народ Поуња. Велики дио Срба у Банији, Запад ној Славонији, Кордуну, Лици и Далмацији је остао у Савској и Примор ској бановини. Почетком Другог свјетског рата, Доње Поуње се нашло у канџама НДХ, државе засноване на мрачњаштву зла и геноцида. Отпор ко ји су пружили Срби ових простора према „повампиреном“ усташтву је био раван самоубиству. На то нас стално подсјећа логор Јасеновац највећи „мртви“ српски град и једини дјечији логор у свијету до данас. Међутим, одлуком Авноја 1943. године у Јајцу, наметнути су темељи послијератног политичко територијалног уређења Југославије са шест република и поно во на ријеци Уни, чиме је направљена још једна историјска подвала срп ском народу, који је поново подијељен међурепубличком границом између БиХ и Хрватске. Иако те границе нису имале међународни легалитет, јер приликом њиховог повлачења нису поштовани међународни принципи и правила међународних граница, распадом (разбијањем) Југославије оне су постале међународно признате границе. На тај начин је на југословенском ______
147 Драго Тодић
простору подржана дезинтеграција, за разлику од европских интеграцио них процеса (уједињење Њемачке, ЕУ) и свим југословенским народима признато је право на самоопредјељење, само српском народу није. Иако су признате самосталне државе Република Хрватска и БиХ, до данас није извршено разграничење у Доњем Поуњу. Без обзира што је ријека Уна неоспорно природна граница, гранична линија између ново формираних држава најмање иде ријечним коритом, Хрватска упорно сво јата катастарске границе између бивших република екс Југославије. Та ка тастарска граница на више мјеста излази из корита Уне, па ни у ком случа ју не може бити државном границом. Иако је у Дејтону граница повучена током ријеке Уне, то није уважено од стране Републике Хрватске која не признаје међународне законе и упорно присваја простор на десној обали уне који прирада Републици Српској, а не спомиње простор на лијевој оба ли Уне који припада РС.
Етно демографски проблеми Доњег Поуња
На подручју Доњег Поуња су биле врло интензивне миграције ста новништва из већ наведених разлога, а најстабилнији демографски развој је био у другој половини 19. и првој 20. вијека. У кретању укупног броја становника хрватског дијела Доњег Поуња издвајају се два раздобља: прво раздобље је од 1869. до 1931. године које је било у знаку пораста станов ништва; а други период од 1931. до 2001. године је нагли пад броја станов ника, због Другог свјетског рата и грађанског рата на овим просторима.
Табела 1. – Кретање броја становника на примјеру општине Двор на Уни
Година 1869. 1890. 1910. 1921. 1931. 1948. 1961. 1971. 1991. 2001. Број 19 447 22 973 27 065 25 165 26 579 22 014 21 354 18 359 14 555 5 742 станов.
Релативно брз пораст становништва у периоду 1861. до 1931. године је резултат велике биолошке снаге становништва и периода без ратних суко ба. Други период од 1931. до 2001. године је обиљежен великим смањењем броја становника због Другог свјетског рата и грађанског рата. Нажалост, у оба ратна сукоба је страдало српско становништво са 15 до 18% директних губитака у Другом свјетском рату и комплетним исељавањем у грађанском рату. Готово идентично стање у кретању броја становника било је и у дијелу Доњег Поуња у Босни и Херцеговини и Републици Српској.
Табела 2. – Кретање броја становника на примјеру општине Нови Град
Година 1879. 1895. 1910. 1921. 1931. 1948. 1961. 1971. 1991. 2003. Број 13 085 15 882 29 433 30 666 38 737 34 295 36 843 37 216 37 541 25 758 станов. ______148
Drago Todić
То се посебно односи на период Другог свјетског рата у којем је срп ско становништво доживјело геноцид, тако да је нпр. општина Дубица изуби ла половину становништва. Како данас изгледа укупан број становника До њег Поуња најбоље показује сљедећа табела која показује нарочито велике промјене у општинама Републике Хрватске на штету српског становништва.
Табела 3. – Укупан број становника општина Доње Поуње
Површина у Становништво % Општине km 2 1991. 2001. Општине у РС 1 101 73 118 69 258 94,72 Општине у Хрватској 870 29 406 14 366 48,85
Неоспорна је чињеница да је српски народ на простору бивше СФРЈ у Хрватској од 1991. до 1995. године доживио потпуно исељавање са својих вјековних простора. Оно је у потпуности присилно исељено из ције ле Републике Српске Крајине. Била је то акција хрватске војске, потпомог нута од стране међународне заједнице на егзодусу Срба са својих вјеков них огњишта Западне Славоније, Баније, Кордуна, Лике и Сјеверне Далма ције. То је потпуно етничко чишћење српског становништва из Хрватске на прагу 21. вијека у којем се само ујединила Њемачка, док су бивше соци јалистичке земље доживјеле тоталну дезинтеграцију.
Табела 4. – Национални састав хрватских општина Доњег Поуња 1991. године
Општина Укупно Хрвати % Срби % Остали % Костајница 14 851 4 295 28,92 9 343 62,91 1 213 8,16 Двор 14 555 1 395 9,58 12 591 86,51 569 3,90 Укупно 29 406 5 690 19,35 21 934 74,59 1 782 6,06
Табела 5. – Национални састав хрватских општина Доњег Поуња 2001. године
Општина Укупно Хрвати % Срби % Остали % Хрватска 2 746 2 115 77,02 433 15,77 198 7,21 Костајница Хр. Дубица 2 341 2 110 90,13 152 5,49 76 3,24 Д. Кукурузари 2 047 1 576 76,99 431 21,06 40 1,95 Мајур 1 490 1 176 78,93 283 18,99 31 2,08 Двор 5 742 1 943 33,84 3 495 60,87 307 5,34 Укупно 14 366 8 920 62,09 4 794 33,37 652 4,54 (Примједба: Пријератна општина Костајница је сада подијељена на пет општина)
Данас у Доњем Поуњу на простору Републике Хрватске живи само 4 794 лица српске националности у односу на 21 934 лица прије избијања гра ђанског рата. И док је на овом простору 1991. године било 74,59% Срба данас их има само 33,37%, што је 2,5 пута мање, док се проценат Хрвата утростру ______
149 Драго Тодић
чио. Већи број села са већинским бројем српског становништва више не по стоји, а повратници су са старосном доби изнад 50 година. С обзиром на њи хову биодинамичку моћ за репродукцију, то је последњи корак ка изумирању српског становништва у Доњем Поуњу на простору Републике Хрватске. Нај већи дио расељених се не смије вратити због учествовања у ратним сукобима, јер су проглашени ратним злочинцима на својој вијековној земљи. На другој страни, најмлађи се не враћају због тешке економске ситуације и незапосле ности, па су многи кренули пут Канаде и Аустралије.
Табела 6. – Полно старосна структура општине Нови Град од 1971. до 2003. Старосне групе 1971. % 1991. % 2003. % 0–19 18 519 44,93 12 272 29,54 5 817 22,58 20–39 11 539 27,99 12 914 31,08 6 851 26,60 40–59 7 559 18,34 10 076 24,26 7 192 27,92 60 и више 3 599 8,74 6 279 12,15 5 898 22,90 Укупно 41 216 100,00 41 541 100,00 25 758 100,00
Посебно забрињава и старосна структура и у општинама Републике Српске која указује на потенцијалну виталност и биодинамичку моћ становништва кроз однос младог (до 19 година), зрелог (од 19 60 година) и старог (преко 60 година) становништва. Такав однос најбоље илуструје анализа општине становништва Нови Град, јер је она обавила незваничан попис 2003. године. Уводом у расположиве податке других општина, ста ње је готово исто. Анализом демографских промјена, процеса и особина код ових структура, могуће је предвидјети демографску и друштвено еко номску будућност простора. У периоду од 1971. до 2003. године удио младог становништва се смањио са 44,93% на 22,58%, док се удио старог становништва повећао са 8,74% на 22,90%. Наведени подаци указују на дубоку старост становни штва, јер популација која има мање од 30% младог и више од 15% старог становништва се према међународним критеријима убраја у старо станов ништво. Наставак оваквих тенденција ће имати неповољне и дуготрајне посљедице на укупан друштвено економски развој Доњег Поуња. Сву ту ситуацију додатно отежавају политичка неслагања између Републике Срп ске, Федерације БиХ и Републике Хрватске. Она се првенствено односе на отежан повратак избјеглих и расељених лица, неријешена погранична пи тања, различите законске прописе, приватизацију предузећа, поврат имо вине, накнаду ратне штете, обнову инфраструктуре, погранични трансгра нични развој, непоштивање већ постигнутих споразума, погранични шверц, криминал и слично. Сваки покушај трансграничне сарадње се одга ђа за нека боља времена, при чему и међународна заједница има двоструке аршине, једне према Републици Хрватској (због наводне ненадлежности), а друге према РС и Федерацији БиХ. Та конфузија додатно компликује ло ______150
Drago Todić
шу политичку, економску и сваку другу сарадњу до те мјере да избјегло српско становништво из Хрватске нема ни имовину ни држављанство. Ма ло је сличних примјера у свијету, а говори се о европским интеграцијама, ЕУ и загарантованој политичкој и економској сигурности. Такво стање има додатне негативне утицаје на демографска кретања у Доњем Поуњу.
Слика 1. – Приказ промјене старосне структуре становништва
Овакву демографску слику прати економска стагнација у свим сег ментима развоја. Привредна сарадња у вријеме СФРЈ се одвијала између општина са једне и друге обале Уне без ограничења, које је само формално дијелила републичка граница између БиХ и Хрватске. У области пољопри вреде, посебно сточарства, ово подручје је било наслоњено на месну инду стрију „Гавриловић“ у Петрињи са 6 000 коопераната, а данас нити један кооперант са подручја општина Доњег Поуња у РС.
______
151 Драго Тодић
Табела 7. – Број запослених у укупном становништву
1991. 2001. Општине Број Број Број Број % % становника запослених становника запослених Општине 73 118 17 255 23,60 69 258 9 223 13,31 РС Општине у 29 406 5 303 18,03 14 366 3 072 21,38 Хрватској Укупно 102 524 22 553 20, 08 83 624 12 295 17,34
Према статистичким подацима, једна четвртине становништва је 2001. године била запослена само у индустрији, док је данас само једна че твртина укупно запослених, а од тога само 15% у индустрији. Готово сва др жавна (друштвена) предузећа не раде због њихове девастације у грађанском рату и лоше приватизације. Остали су само мањи погони од 20 до 50 запо слених радника или су отворени нови приватни погони, углавном измјеште ни из урбаних подручја, и разасути уз магистралне и регионалне путеве. Ме ђутим, њихов капацитет по производњи и броју запослених не личи на онај од прије двадесетак година. Грађански рат је оставио дубок траг у инду стријском пејзажу који се још задуго неће санирати нити обновити.
Закључак
Доње Поуње је било и остало у зони сукоба народа са истим пори јеклом, а различитом вјерском оријентацијом од успостављања хришћан ства и појаве ислама на овим просторима. Сви спорни моменти (границе, етно демографски проблеми, ратни сукоби, присилне миграције) још уви јек нису превазиђени упркос давно усвојеним међународним законима и принципима везаним за ову проблематику. И док се Европа удружује у Европску унију и брише познате границе европских држава, те исте грани це се учвршћују у овом дијелу Европе, чак и уз помоћ те исте ЕУ. Будућ ност овог простора се мора базирати на економској, политичкој, културној и свакој другој сарадњи уз поштовање етничке припадности сваког народа и гаранције људских права из повеље УН. Ратни сукоби су оставили неизбрисив траг у етно демографском и старосном саставу становништва. Већи број села је нестао са карата због ратног егзодуса, а остварени повратак је почетак краја коначног нестанка Срба на овим просторима у Републици Хрватској. О томе најбоље говори старосна структура, незапосленост, међугранична сарадња, пад животног стандарда, одлазак младих, незаинтересованост државних центара за погра ничне просторе, угрожавање елементарних људских права, замирање пољо привреде, лоши међунационални односи и слично. Културни пејзаж Доњег Поуња губи свој некадашњи изглед и доживљава незапамћену деструкцију. ______152
Drago Todić
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Тодић, Д. (2006). Културни пејзаж новоградске општине . Бања Лука. Граовац, В. (2003). Старење становништва у Хрватској и у европским земљама . Задар: У Трећи хрватски географски конгрес Зборник радова, (2005). Проблеми регионалног развоја Хрватске и сусједних зема ља, Хрватско географско друштво, Загреб. Тодић, Д. (2005). Међународни научни скуп – Србија и савремени процеси у сви јету, Могућности и перспективе трансграничне сарадње у Доњем Поуњу, Тара. Државни завод за статистику, Попис становништва, кућанства и станова 2001, Загреб. Статистички годишњаци СР БиХ, разни бројеви. Становништво БиХ, (1995): Народносни састав по насељима. Статистички годишњаци Републике Српске од 2000–2009. године.
Drago Todić
ETH O DEMOGRAPHIC PROCESSES I THE LOWER POU JE
Summary
Wars have left an indelible mark on the ethno demographic and age composition of the population. A number of villages disappeared from the charts due to the war exodus, and actually realized return is the beginning of the end of the final disappearance of Serbs in these regions in Croatia. This is best illustrated by the age structure, unemployment, cross border cooperation, the decline in living standards, departure of the young people, lack of interest of state centers for the border areas, violation of basic human rights, the vanishing of agriculture, poor international relations and etc. Cultural landscape of the Lower Pounje (Donje Pounje) loses its original appearance and is experiencing unprecedented destruction.
______
153
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.116(497.11)”1948/2002” Оригиналaн научни рад Original scientific work
Милена М. Николић Данијела Вукоичић Ивана Пењишевић
ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ОПШТИНЕ ВРЊАЧКА БАЊА
Извод: У долини Западне Мораве, на северним падинама Гоча, у залеђу јужних об ронака Гледићких планина, Копаоника, Жељина и Столова простире се општина Врњачка Бања, на простору од 239 km², најпознатије бањско лечилиште у Србији. Општину Врњачка бања чини 14 насеља која су распоређена у 13 катастарских оп штина где према попису из 2002. године живи 26 492 становника или 111 становни ка на km². Развитак становништва и насељеност на територији општине Врњачка Бања је непосредно и посредно условљен географским положајем, друштвено – еко номским развојем, историјским процесима, променама у компонентама кретања укупног становништва и његове социо економске структуре, као и формирањем и диференцијалним морфогенетским функционалним и територијалним развитком насеља, мреже насеља и инфраструктуре.
Кључне речи: Врњачка Бања, депопулација, регресивна транзиција, деаграризација
Abstract: In the valley of the Morava river, on the northern slopes of the Goc mountain, in the hinterland of southern slopes of the Gledicke planine, Kopaonik, Zeljin and Stolovi, is a municipality of Vrnjacka Banja, on an area 239 square meters, the most famous spa in Serbia. Vrnjacka Banja municipality consists of 14 settlements which are arranged in 13 cadastral municipalities where according to census of 2002, live 26 492 inhabitants or 111 people per square meter. The development of population and population density in the territory of communes Vrnjacka Spa is directly or indirectly caused by the geographic location, socio economic development , historical processes, changes in components of the movement of the total population and its socio economic structures, as well as the formation and differential morphogenetic, functional and territorial development of the village, a network of settlements and infrastructure.
Key words: Vrnjacka Banja, depopulation, regressive transition, disapearing of agriculture
Демографске карактеристике општине Врњачка Бања
Статистички подаци о бројном кретању укупног становништва по насељима од 1948–2002. године показује да пораст становништва у насе љима општине Врњачка Бања није био равномеран с обзиром на могућно сти, да су испољене многобројне осцилације, јер се велики број насеља (6 насеља бележи негативни тренд од 14 насеља која чине ову општину) од ликује негативним вредностима бројчаног кретања које директно изража ______155 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
вају депопулацију. Анализе података кретања броја становника на основу промена у апсолутном броју становника, на основу апсолутног пораста и просечног годишњег пораста, као и индекса пораста становништва у насе љима општине Врњачка Бања показују да део сеоског становништва доби ја карактеристике регресивне транзиције, која у крајњој линији води ка пражњењу читавих територија (сеоских насеља) до депопулације. При то ме је депопулациони процес условио опадање стопе фертилитета, натали тета, али се јасно издваја и емиграциони ефекат.
Табела 1. – Кретање броја становника по пописним годинама 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 Врњачка Бања општина 15916 17394 18820 21940 24768 25875 27592 Врњачка Бања г 2355 3158 4971 6520 9699 9812 10273 Остала насеља 13561 14236 13849 15420 15069 16063 17319
Карта 1 . – Кретање броја становника по пописним годинама ______156
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
Општина Врњачка Бања је по попису 1948. године имала 15916 становника. Највећи број становника је забележен 2002. када је имала 27592 становника. Апсолутни пораст броја становника у периоду 1948– 2002. је за општину Врњачка Бања позитиван и износи 11676 становника. Анализом тренда кретања броја становника општине, општинског центра Врњачка Бања и сеоских насеља јасно се уочава да сва наведена подручја бележе повећање броја становника. Табеле апсолутног пораста, просечног годишњег пораста и индекса пораста становништва у насељима, показују да се у погледу развоја популације издвајају четири различите групе насеља: прва група је са дефицитним односно регресивним, друга је са стагнантним, трећа у којим се бележи пораст и четврта са прогредијент ним повећањем односно кретањем, укупног становништва. Прва група насеља која је захваћена интензивним смањењем броја становника у периоду 1991–2002. године, обухвата 4 насеља, или 28,6% од укупног броја насеља. По основу анализе пописних периода 1948. и 2002. број насеља са регресивним трендом је, по основу упоређења наведених пописних периода, 5 насељених места, или 35,7% од укупног броја насељених места. Другу групу чине насеља је у којима је изражен процес стагнације броја становника, али та појава није интензивна као код претходне групе на сеља. Ту су идентификована 2 насељена места, на основу упоређења попи сних периода 2002/1991. године. Упоређењем пописних периода 2002/1948. само насељено место Рсавци припада овој категорији, тј. насељима која имају опадајући тренд броја становника. Трећој групи припадају насеља у којима је дошло до повећања бро ја становника. На основу упоређења пописних периода 2002/1991. године ту припадају насеља Грачац, Подунавци, Липова и Врњачка Бања. По основу анализе пописних периода 2002/1948. године идентификује се само једно насеље, Вранеши које бележе индекс пораста броја становника. Четвртој групи припадају насеља у којима биолошка миграторна динамика становништва има највећи интензитет. Ту, на основу упоређења пописних периода 2002/1991, припадају насеља Врњци, Ново Село, Руђин ци и Штулац. На основу упоређења пописних периода 2002/1948. године. Овој групи припадају насеља Врњци, Врњачка Бања, Липова, Ново Село, Подунавци, Руђинци и Штулац. Посматрајући у целини на бази апсолут них бројева број становника, за општину Врњачка Бања се може рећи да бележи позитиван демографски тренд.
Бројно кретање домаћинстава општине Врњачка Бања
У општини Врњачка Бања истовремено са повећањем броја станов ника дошло је и до повећања броја домаћинстава ( табела 2 ). Према по следњем попису број домаћинстава је 9174, што у односу на 1948. годину представља повећање са индексом 271,2. Процеси промена који су се де ______
157 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
шавали у економији, социо културне промене, запошљавање и већа дру штвена ангажованост жена, утицај урбанизације и привредног јачања уоп ште, условили су убрзано формирање већег броја домаћинстава.
Табела 2. – Кретање броја домаћинстава по пописним годинама
1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 Врњачка Бања општина 3383 3799 4969 6440 7662 8068 9174 Врњачка Бања г 807 1017 1677 2302 3412 3436 3771 Подручје ГУП а 1565 1846 2718 3567 5002 5321 6016 Остала насеља 1818 1953 2251 2873 2660 2747 3158
Табела 3. – Кретање просечне величине домаћинстава
1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 Врњачка Бања укупно 4,7 4,6 3,8 3,4 3,2 3,2 3,0
Може се сматрати, да се ефекти повећања целокупног броја станов ника одражавају и на број домаћинстава, што се види из непрекидног расту ћег периода започетог 1948. до 2002. године. Наиме, индекс пораста броја домаћинстава 2002. године у односу на 1948. износи 271,2. Повећање броја становника није утицало у директној мери на про сечну величину домаћинства. Просечна величина домаћинства 1948. годи не је 4,7, а 2002. године 3,0 члана (табела 3). Апсолутно смањење просечне величине домаћинства у периоду 1948–2002. износи 1,7. Ако посматрамо просечну величину домаћинства према броју члано ва (табела 3) уочава се да је учешће домаћинстава са једним чланом 20.4%, док је број домаћинства са 6 и више чланова, 6.7%, у 2002. години. Највеће процентуално учешће имају домаћинства са два члана (25,9%) и домаћинства са 4 члана (20,9%). Насеља са најмањом просечном величином домаћинства су по попису 2002. године Гоч (2.3) и Станишинци (2,6). Кретање просечне величине домаћинства за општину Врњачка Бања у свим протеклим пописним периодима се кретао у распону од 3.0 до 4.7 члана по домаћинству, а слична кретања има и подручје ГУП а, односно ур бано подручје. Највећу просечну величину домаћинства по попису 2002. го дине имају насеља: Подунавци (3,5), Вранеши и Ново Село (3,4). Просечна величина домаћинстава показује супротан тренд од кре тања броја домаћинстава. Наиме, посматрано по пописним периодима, до шло је до смањења просечне величине домаћинстава. На основу анализа расположивих података, друштвено – економских, као и природних кретања на територији општине Врњачка Бања у наредном периоду могуће је очекивати даље повећање броја домаћинстава, као и сма њење величине броја домаћинстава по броју чланова.
______158
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
Карта 2. и 3. – Просечне величине домаћинстава по попису 1948. и 2002. ______
159 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
Природне компоненте развитка становништва општине Врњачка Бања
Рађање (наталитет) и умирање (морталитет) представљају два основна показатеља природног кретања становништва. Наталитет утиче на бројно ста ње становништва у позитивном правцу, док је дејство морталитета негативно јер утиче на смањење броја становника. Статистика рађања становништва за снива се на обухватању свих случајева рађања деце, без обзира да ли се ради о живорођеној или мртворођеној деци. Наталитет становништва најбоље се из ражава стопом наталитета која показује број рођених на 1.000 становника.
Табела 4. – Укупан број становништва – број рођених и умрлих (стопе наталитета и морталитета )
1971. 1981. 1991. 2001. Број рођених 186 332 287 263 Број умрлих 210 240 267 363 Укупно становништво 21940 24768 25875 26492 Стопа наталитета 8,48 13,4 11,09 10,0 Стопа морталитета 9,57 9,69 10,32 13,9
Стопа наталитета од 8,48% показује да је 1971. године на сваких 1.000 становника ове општине рођено 8,48 беба, док је у 1991. рођено 11,09 деце а у 2001. години 10 деце. Од 1981. године наталитет опада из године у годину при чему се наставак ове тенденције очекује и убудуће. Опадање стопа ната литета у великој мери опредељено је падом животног стандарда, све тежим условима доласка до запослења и растом опште несигурности и нестабилно сти у земљи. Упркос паду стопе наталитета, стопа морталитета показује да је на сваких 1.000 становника умирало 9,57 а 1991. године на сваких 1000 ста новника умирало је 10,32 што показује да је дошло до пораста стопе мортали тета. То потврђују и подаци из 2001. године где тај податак износи 13,9. На основу претходних података закључујемо да је седамдесетих го дина дошло до раста стопе наталитета али се овај тренд није наставио у осамдесетим. Насупрот томе, имамо раст морталитета у целокупном по сматраном периоду. Ове чињенице требало би да буду озбиљан показатељ читавој општини да се адекватном популационом политиком требају што хитније зауставити ови негативни трендови.
Аутохтоно и мигрантско становништво општине Врњачка Бања
На основу пописа може се уочити тенденција повећања мигрант ског и смањења аутохтоног становништва. Тако је по попису из 1961. го дине удео аутохтоног у укупном становништву износио 63%, а удео ми грантског 37%. Највећи број миграната усмерен ка Врњачкој Бањи и окол ним приградским насељима. ______160
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
Према попису 2002. године за општину Врњачка Бања, удео аутох тоног у укупном становништву је 49.6%, а удео мигрантског становништва је 50.4%, док је за градско подручје удео аутохтоног у у купном становни штву је 48.2%, а удео мигрантског становништва је 51.8% у укупном ста новништву. Када говоримо о миграционом становништву, или о досеље ним лицима и аутохтоном, или становништву које од рођења живи на те риторији општине, можемо рећи да на нивоу општине Врњачка Бања, ве ћину становништва чине они који су се доселили на овој територији, тј. мигрантско становништво. У даљем тексту анализе аутохтоног и мигрантског становништва вршиће се на основу пописа 2002. године, због измена у дефинисању стал ног становништва, подаци између пописа нису сасвим упоредиви. 1
Табела 5. – Аутохтоно и мигрантско становништво 2002. године
Насеља Укупно Аутохтоно % Мигрантско % Општина 26492 13152 49,6 13340 50,4 Врњачка Бања г. 9877 4387 44,4 5490 55,6 Подручје ГУП а 18828 8585 48,2 10243 51,8 Остала насеља 7664 4567 57,0 3097 43,0
На основу података из табеле, миграциона кретања у општини су имала следеће обележје: према попису 2002. године мање становника је представљало домородно становништво, док је мигрантског становништва из других општина републике било 50.2% (6701) а из исте општине 26.5% становништва (3530), док је знатно мање из других република – покрајина (1589) или 11.9%. Посматрајући податке за општину Врњачка Бања, уоча ва се да је од укупног броја мигрантског становништва, највише мигрант ског становништва било из других општина 50.2%. Кретање броја мигрантског становништва по периодима најизражени је је у периоду 1991–2002. када је у општину Врњачка Бања досељено је 3375 становника . Највећи број миграната је усмерен ка градском центру и то најви ше из других општина са територије Републике Србије.
Старосна структура становништва општине Врњачка Бања
Старосна структура становништва састоји се у груписању целокуп ног становништва по старосним групама. Економски смисао оваквог гру писања лежи пре свега у проналажењу извора радне снаге са једне стране и утврђивању укупног потрошачког становништва са друге стране. Групи сање становништва по старости ретко се изводи по једногодишњим група
1 Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Републички завод за статистику: Миграциона обележја, подаци по насељима; књ. 8, методолошка објашњења, стр. 7. ______
161 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
ма. Обично се узимају шири интервали и као најгрубљи начин груписања становништва по старости може се узети његова подела на три старосне групе где прва група обухвата до 19 година старости, друга од 20 –59 годи на, а трећа од 60 година па на више. Овакво груписање одговара основном економском критеријуму, јер прва група садржи децу и омладину (лица која живе на терет родитеља), друга група садржи радно способно станов ништво које је углавном једини носилац економске активности земље, док трећа група обухвата старе људе који су се повукли из сваке активности. Када је реч о старосној структури становништва општине Врњачке Бање на њено формирање велики утицај је имало становништво које је до шло са стране. Старосна структура је врло повољна, док се повећао проце нат старог становништва са тенденцијом његовог даљег пораста. Ако се узме у обзир кретање наталитета и морталитета, старосна структура ће и даље имати негативне последице.
Графикон 1. – Старосна структура становништва
Проценат младог становништва (до 19 година) је знатно неповољ нији него ранијих година, док је проценат радно способног становништва и даље повољан. Повећао се проценат старог становништва са тенденци јом даљег пораста. Представљање старосне структуре становништва врши се и на основу њеног графичког приказа. Као успешно средство показале се старосна пирамида која се заснива на координатном систему на чијој Y оси су обележене године старости а на Х оси френквенција сваке старо ______162
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
сне групе. При томе се на десној страни координатног система даје старо сна структура женског а на левој старосна структура мушког становни штва. Како по правилу, нижа годишта имају већу а виша годишта мању фреквенцију . Т ако нормална старосна структура приказана графички доби ја облик пирамиде са широком основом која се према врху све више сужује. Старосна структура становништва општине Врњачка Бања све више има карактеристике регресивног, односно старијег типа становништва буду ћи да се смењују фертилни и омладински контигент становништва, што се може уочити из облика старосне пирамиде за 2002. годину.
Полна структура становништва општине Врњачка Бања
На основу пописа 2002. у општини Врњачка Бања однос мушког и женског становништва је био 51.58% женског становништва у укупном, а 48.42% мушког становништва. Градско становништво има нешто већи проценат женског становништва (53,05%) гледано у односу на општину и остала насеља, што је карактеристично и за Републику Србију. Посматрано по пописним периодима, може се рећи да је кретање односа женског и мушког становништва прилично уједначен, Односно ни је било значајнијих осцилација. Однос мушког и женског становништва креће се од 46,95% до 53,05% учешћа у укупном становништву, што је од нос мушког и женског становништва у градском насељу, док је однос у осталим на сељима (сеоским) уједначенији (49,29% мушког и 50,71% жен ског становништва).
Школска и квалификациона структура становништва Врњачке Бање
Оснивање индустрије и развијање туризма нагло су заменили нека дашњу квалификациону структуру у овој општини, а самим тим и просве ћеност становништва не само Бање већ и осталих насеља. Приликом пу штања у рад појединих фабрика, грађевинских предузећа и туристичко – угоститељских организација главну и једину висококвалификовану радну снагу чинили су радници из саме Бање. Полуквалификована и неквалифи кована радна снага тих првих година била је углавном из Бање или њених села. Међутим, из године у годину та слика се мењала па је становништво које је било запослено постепено стицало више стручне квалификације та ко да је број висококвалификованих радника стално растао, док је број не квалификованих опадао. Анализом радне снаге општине Врњачка Бања дошло се до одређених закључака који нису нарочито охрабрујући. Више од половине становништва општине је без школске спреме или са основним образовањем што одређује положај радне снаге као фактора привредног развоја. Постоје позитивне тен денције али су оне ипак мале и недовољне да би се поправила глобална обра ______
163 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
зованост становништва. Такође, анализом становништва старог 15 и више го дина, према школској спреми долазимо до података о квалитативној страни становништва расположивог у општини. Учешће неписмених међу онима преко 15 година бележи значајну тенденцију пада али оно ипак постоји. Не писменост је највећа код старог становништва и већи је проценат код жен ског. Иако је проценат неписмених смањен у поређењу са процентом непи смених за ужу Србију (6,9%), тај проценат је велики.
Графикон 2. – Становништво старије од 15 година према полу и стручној спреми
Када посматрамо образовни ниво становништва можемо закључи ти следеће: • образовни ниво становништва има тенденцију раста, • образовни ниво поклапа се са степеном развијености привреде да тог подручја. Учешће неписмених међу онима са преко 15 година старости беле жи тенденцију пада . О но је са 48,6% , колико је било 1981 , пало на 38,28% у 1991. години, мада је овај податак неповољан и поражавајући за ову оп штину. Образовна структура становништва има посебан значај у демо графским истраживањима, с обзиром на утицај који има природно и ми грационо кретање становништва. У образовној структури становништва старог 15 и више година на подручју Врњачка Бања (2002) завршена средња школа је најчешћи вид образовања код оба пола (43% становника). На другом месту је основно образовање (23% углавном старијег становништва) док је 10% односно 2.326 становника са вишом и високом стручном спремом. Значајно је напо менути да је скоро 50% становништва општине на нивоу основног и нижег образовања, што захтева веће ангажовање кроз доквалификацију, преквали ______164
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
фикацију и програме перманентног образовања. Иако је забележен тренд смањења броја неписмених у последњих десет година и даље је присутан значајан проценат неписменог становништва (790 становника), посебно женског (5,7% старог становништва).
Становништво према активностима општине Врњачка Бања
Подела укупног становништва на активно и неактивно извршена је на основу тога да ли оно учествује или не у процесу рада. Активно станов ништво је синоним радне снаге. Учешће у друштвеном раду признаје се само онима који обављају друштвено користан рад из кога добијају сред ства за живот. Сва друга лица сматрају се неактивним. Удео активног у укупном становништву опредељује општу економску и другу активност земље, где свако повећање тог удела значи и нову мобилизацију производ них снага земље.
Графикон 3. – Становништво Врњачке Бање према активности 2002.
Критична маса активног становништва општине Врњачка Бања изно си 44,2% укупног становништва при чему предњачи стопа активног мушког становништва са 50,5%, док је 34,4% издржаваног становништва. Посматрају ћи кроз период од пописа 1971. године евидентно је опадање удела издржава ног становништва, а пораст удела активних и лица са личним приходом. На ведене тенденције у кретању становништва ове општине према активности најбоље илуструје коефицијент економске зависности (однос броја лица са личним приходима и издржаваних и броја активних лица) који показује тен денцију смањења у посматраном периоду (са 129,2 у 1971. години на 125,7 у 2002). Учешће пољопривредног у укупном становништву износи 5,1%, док је учешће његовог активног дела у укупном активном становништву 8%. ______
165 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
Закључак
Општина Врњачка Бања се може сврстати у ред привредно рела тивно развијених општина у земљи. Поред доминантно заступљене инду стријске производње, присутна је у мањој мери и пољопривредна произ водња, затим саобраћајне услуге и туризам као традиционална делатност општине, грађевинарство, трговина и друге услужне делатности. Међутим, негативни природни прираштај, пад стопе фертилитета, миграциони про цеси, неповољна старосна структура активног становништва односно де фицитарност младих генерација потребних за обнављање радног контиген та становништва јасно указују да одређени аспекти радне снаге у наредном периоду могу представљати један од проблема и једно од значајних огра ничења у развоју општине. Тежиште развоја општине Врњачка Бања у на родном периоду неопходно је ставити у функцију решавања ових проблема.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Бачевић, М. (1985). Популацијско – аграрна обележја руралних подручја и њихова класификација у општини Краљево , Скопље Милановић, Д. (1973). Краљево и његово уже гравитационо подручје , Београд Републички завод за статистику (2002): Попис становништва , домаћинства и стано ва у 2002 , Становништво , Активност и пол , подаци по насељима, књига V, Београд Републички завод за статистику (2002): Попис становништва, домаћинства и станова у 2002 , Становништво , Миграциона обележја , књига VIII, Београд Републички завод за статистику (2002): Упоредни преглед броја становника 1948 , 1953 , 1961 , 1971 , 1981 , 1991. и 2002. године , подаци по насељима, књига IX, Београд Сотировић, Д. М. (1996). Врњачка Бања и околина од најстаријих времена до 1941. године , Врњачка Бања, Народна библиотека „Др Душан Радић“.
Milena M. ikolić Danijela Vukoičić Ivana Penjišević
DEMOGRAPHIC CHARACTERISTICS OF THE MU ICIPALITY OF VR JACKA BA JA
Summary
Municipality of Vrnjacka Banja can be classified as relatively economically developed municipality in the country. In addition to the dominant industrial production, agriculture is present to a lesser extent. Also, there are transport services and tourism as the traditional activities of municipalities, construction, commerce and other service activities. However, the negative natural growth, decline in fertility rates, migration processes, unfavorable age structure of the active population, or the unavailability of younger generations needed to restore the working contingent of the population clearly indicate that certain aspects of the workforce in the future may cause a problem, and significantly limit the development of the municipality. The main aspiration of Vrnjacka Banja municipality development in the future is necessary to be in the function of resolving these problems. ______166
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.116(497.11)”1948/2002” Оригиналaн научни рад Original scientific work
Милена М. Николић Данијела Вукоичић Ивана Пењишевић
ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ОПШТИНЕ ВРЊАЧКА БАЊА
Извод: У долини Западне Мораве, на северним падинама Гоча, у залеђу јужних об ронака Гледићких планина, Копаоника, Жељина и Столова простире се општина Врњачка Бања, на простору од 239 km², најпознатије бањско лечилиште у Србији. Општину Врњачка бања чини 14 насеља која су распоређена у 13 катастарских оп штина где према попису из 2002. године живи 26 492 становника или 111 становни ка на km². Развитак становништва и насељеност на територији општине Врњачка Бања је непосредно и посредно условљен географским положајем, друштвено – еко номским развојем, историјским процесима, променама у компонентама кретања укупног становништва и његове социо економске структуре, као и формирањем и диференцијалним морфогенетским функционалним и територијалним развитком насеља, мреже насеља и инфраструктуре.
Кључне речи: Врњачка Бања, депопулација, регресивна транзиција, деаграризација
Abstract: In the valley of the Morava river, on the northern slopes of the Goc mountain, in the hinterland of southern slopes of the Gledicke planine, Kopaonik, Zeljin and Stolovi, is a municipality of Vrnjacka Banja, on an area 239 square meters, the most famous spa in Serbia. Vrnjacka Banja municipality consists of 14 settlements which are arranged in 13 cadastral municipalities where according to census of 2002, live 26 492 inhabitants or 111 people per square meter. The development of population and population density in the territory of communes Vrnjacka Spa is directly or indirectly caused by the geographic location, socio economic development , historical processes, changes in components of the movement of the total population and its socio economic structures, as well as the formation and differential morphogenetic, functional and territorial development of the village, a network of settlements and infrastructure.
Key words: Vrnjacka Banja, depopulation, regressive transition, disapearing of agriculture
Демографске карактеристике општине Врњачка Бања
Статистички подаци о бројном кретању укупног становништва по насељима од 1948–2002. године показује да пораст становништва у насе љима општине Врњачка Бања није био равномеран с обзиром на могућно сти, да су испољене многобројне осцилације, јер се велики број насеља (6 насеља бележи негативни тренд од 14 насеља која чине ову општину) од ликује негативним вредностима бројчаног кретања које директно изража ______155 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
вају депопулацију. Анализе података кретања броја становника на основу промена у апсолутном броју становника, на основу апсолутног пораста и просечног годишњег пораста, као и индекса пораста становништва у насе љима општине Врњачка Бања показују да део сеоског становништва доби ја карактеристике регресивне транзиције, која у крајњој линији води ка пражњењу читавих територија (сеоских насеља) до депопулације. При то ме је депопулациони процес условио опадање стопе фертилитета, натали тета, али се јасно издваја и емиграциони ефекат.
Табела 1. – Кретање броја становника по пописним годинама 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 Врњачка Бања општина 15916 17394 18820 21940 24768 25875 27592 Врњачка Бања г 2355 3158 4971 6520 9699 9812 10273 Остала насеља 13561 14236 13849 15420 15069 16063 17319
Карта 1 . – Кретање броја становника по пописним годинама ______156
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
Општина Врњачка Бања је по попису 1948. године имала 15916 становника. Највећи број становника је забележен 2002. када је имала 27592 становника. Апсолутни пораст броја становника у периоду 1948– 2002. је за општину Врњачка Бања позитиван и износи 11676 становника. Анализом тренда кретања броја становника општине, општинског центра Врњачка Бања и сеоских насеља јасно се уочава да сва наведена подручја бележе повећање броја становника. Табеле апсолутног пораста, просечног годишњег пораста и индекса пораста становништва у насељима, показују да се у погледу развоја популације издвајају четири различите групе насеља: прва група је са дефицитним односно регресивним, друга је са стагнантним, трећа у којим се бележи пораст и четврта са прогредијент ним повећањем односно кретањем, укупног становништва. Прва група насеља која је захваћена интензивним смањењем броја становника у периоду 1991–2002. године, обухвата 4 насеља, или 28,6% од укупног броја насеља. По основу анализе пописних периода 1948. и 2002. број насеља са регресивним трендом је, по основу упоређења наведених пописних периода, 5 насељених места, или 35,7% од укупног броја насељених места. Другу групу чине насеља је у којима је изражен процес стагнације броја становника, али та појава није интензивна као код претходне групе на сеља. Ту су идентификована 2 насељена места, на основу упоређења попи сних периода 2002/1991. године. Упоређењем пописних периода 2002/1948. само насељено место Рсавци припада овој категорији, тј. насељима која имају опадајући тренд броја становника. Трећој групи припадају насеља у којима је дошло до повећања бро ја становника. На основу упоређења пописних периода 2002/1991. године ту припадају насеља Грачац, Подунавци, Липова и Врњачка Бања. По основу анализе пописних периода 2002/1948. године идентификује се само једно насеље, Вранеши које бележе индекс пораста броја становника. Четвртој групи припадају насеља у којима биолошка миграторна динамика становништва има највећи интензитет. Ту, на основу упоређења пописних периода 2002/1991, припадају насеља Врњци, Ново Село, Руђин ци и Штулац. На основу упоређења пописних периода 2002/1948. године. Овој групи припадају насеља Врњци, Врњачка Бања, Липова, Ново Село, Подунавци, Руђинци и Штулац. Посматрајући у целини на бази апсолут них бројева број становника, за општину Врњачка Бања се може рећи да бележи позитиван демографски тренд.
Бројно кретање домаћинстава општине Врњачка Бања
У општини Врњачка Бања истовремено са повећањем броја станов ника дошло је и до повећања броја домаћинстава ( табела 2 ). Према по следњем попису број домаћинстава је 9174, што у односу на 1948. годину представља повећање са индексом 271,2. Процеси промена који су се де ______
157 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
шавали у економији, социо културне промене, запошљавање и већа дру штвена ангажованост жена, утицај урбанизације и привредног јачања уоп ште, условили су убрзано формирање већег броја домаћинстава.
Табела 2. – Кретање броја домаћинстава по пописним годинама
1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 Врњачка Бања општина 3383 3799 4969 6440 7662 8068 9174 Врњачка Бања г 807 1017 1677 2302 3412 3436 3771 Подручје ГУП а 1565 1846 2718 3567 5002 5321 6016 Остала насеља 1818 1953 2251 2873 2660 2747 3158
Табела 3. – Кретање просечне величине домаћинстава
1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 Врњачка Бања укупно 4,7 4,6 3,8 3,4 3,2 3,2 3,0
Може се сматрати, да се ефекти повећања целокупног броја станов ника одражавају и на број домаћинстава, што се види из непрекидног расту ћег периода започетог 1948. до 2002. године. Наиме, индекс пораста броја домаћинстава 2002. године у односу на 1948. износи 271,2. Повећање броја становника није утицало у директној мери на про сечну величину домаћинства. Просечна величина домаћинства 1948. годи не је 4,7, а 2002. године 3,0 члана (табела 3). Апсолутно смањење просечне величине домаћинства у периоду 1948–2002. износи 1,7. Ако посматрамо просечну величину домаћинства према броју члано ва (табела 3) уочава се да је учешће домаћинстава са једним чланом 20.4%, док је број домаћинства са 6 и више чланова, 6.7%, у 2002. години. Највеће процентуално учешће имају домаћинства са два члана (25,9%) и домаћинства са 4 члана (20,9%). Насеља са најмањом просечном величином домаћинства су по попису 2002. године Гоч (2.3) и Станишинци (2,6). Кретање просечне величине домаћинства за општину Врњачка Бања у свим протеклим пописним периодима се кретао у распону од 3.0 до 4.7 члана по домаћинству, а слична кретања има и подручје ГУП а, односно ур бано подручје. Највећу просечну величину домаћинства по попису 2002. го дине имају насеља: Подунавци (3,5), Вранеши и Ново Село (3,4). Просечна величина домаћинстава показује супротан тренд од кре тања броја домаћинстава. Наиме, посматрано по пописним периодима, до шло је до смањења просечне величине домаћинстава. На основу анализа расположивих података, друштвено – економских, као и природних кретања на територији општине Врњачка Бања у наредном периоду могуће је очекивати даље повећање броја домаћинстава, као и сма њење величине броја домаћинстава по броју чланова.
______158
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
Карта 2. и 3. – Просечне величине домаћинстава по попису 1948. и 2002. ______
159 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
Природне компоненте развитка становништва општине Врњачка Бања
Рађање (наталитет) и умирање (морталитет) представљају два основна показатеља природног кретања становништва. Наталитет утиче на бројно ста ње становништва у позитивном правцу, док је дејство морталитета негативно јер утиче на смањење броја становника. Статистика рађања становништва за снива се на обухватању свих случајева рађања деце, без обзира да ли се ради о живорођеној или мртворођеној деци. Наталитет становништва најбоље се из ражава стопом наталитета која показује број рођених на 1.000 становника.
Табела 4. – Укупан број становништва – број рођених и умрлих (стопе наталитета и морталитета )
1971. 1981. 1991. 2001. Број рођених 186 332 287 263 Број умрлих 210 240 267 363 Укупно становништво 21940 24768 25875 26492 Стопа наталитета 8,48 13,4 11,09 10,0 Стопа морталитета 9,57 9,69 10,32 13,9
Стопа наталитета од 8,48% показује да је 1971. године на сваких 1.000 становника ове општине рођено 8,48 беба, док је у 1991. рођено 11,09 деце а у 2001. години 10 деце. Од 1981. године наталитет опада из године у годину при чему се наставак ове тенденције очекује и убудуће. Опадање стопа ната литета у великој мери опредељено је падом животног стандарда, све тежим условима доласка до запослења и растом опште несигурности и нестабилно сти у земљи. Упркос паду стопе наталитета, стопа морталитета показује да је на сваких 1.000 становника умирало 9,57 а 1991. године на сваких 1000 ста новника умирало је 10,32 што показује да је дошло до пораста стопе мортали тета. То потврђују и подаци из 2001. године где тај податак износи 13,9. На основу претходних података закључујемо да је седамдесетих го дина дошло до раста стопе наталитета али се овај тренд није наставио у осамдесетим. Насупрот томе, имамо раст морталитета у целокупном по сматраном периоду. Ове чињенице требало би да буду озбиљан показатељ читавој општини да се адекватном популационом политиком требају што хитније зауставити ови негативни трендови.
Аутохтоно и мигрантско становништво општине Врњачка Бања
На основу пописа може се уочити тенденција повећања мигрант ског и смањења аутохтоног становништва. Тако је по попису из 1961. го дине удео аутохтоног у укупном становништву износио 63%, а удео ми грантског 37%. Највећи број миграната усмерен ка Врњачкој Бањи и окол ним приградским насељима. ______160
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
Према попису 2002. године за општину Врњачка Бања, удео аутох тоног у укупном становништву је 49.6%, а удео мигрантског становништва је 50.4%, док је за градско подручје удео аутохтоног у у купном становни штву је 48.2%, а удео мигрантског становништва је 51.8% у укупном ста новништву. Када говоримо о миграционом становништву, или о досеље ним лицима и аутохтоном, или становништву које од рођења живи на те риторији општине, можемо рећи да на нивоу општине Врњачка Бања, ве ћину становништва чине они који су се доселили на овој територији, тј. мигрантско становништво. У даљем тексту анализе аутохтоног и мигрантског становништва вршиће се на основу пописа 2002. године, због измена у дефинисању стал ног становништва, подаци између пописа нису сасвим упоредиви. 1
Табела 5. – Аутохтоно и мигрантско становништво 2002. године
Насеља Укупно Аутохтоно % Мигрантско % Општина 26492 13152 49,6 13340 50,4 Врњачка Бања г. 9877 4387 44,4 5490 55,6 Подручје ГУП а 18828 8585 48,2 10243 51,8 Остала насеља 7664 4567 57,0 3097 43,0
На основу података из табеле, миграциона кретања у општини су имала следеће обележје: према попису 2002. године мање становника је представљало домородно становништво, док је мигрантског становништва из других општина републике било 50.2% (6701) а из исте општине 26.5% становништва (3530), док је знатно мање из других република – покрајина (1589) или 11.9%. Посматрајући податке за општину Врњачка Бања, уоча ва се да је од укупног броја мигрантског становништва, највише мигрант ског становништва било из других општина 50.2%. Кретање броја мигрантског становништва по периодима најизражени је је у периоду 1991–2002. када је у општину Врњачка Бања досељено је 3375 становника . Највећи број миграната је усмерен ка градском центру и то најви ше из других општина са територије Републике Србије.
Старосна структура становништва општине Врњачка Бања
Старосна структура становништва састоји се у груписању целокуп ног становништва по старосним групама. Економски смисао оваквог гру писања лежи пре свега у проналажењу извора радне снаге са једне стране и утврђивању укупног потрошачког становништва са друге стране. Групи сање становништва по старости ретко се изводи по једногодишњим група
1 Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Републички завод за статистику: Миграциона обележја, подаци по насељима; књ. 8, методолошка објашњења, стр. 7. ______
161 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
ма. Обично се узимају шири интервали и као најгрубљи начин груписања становништва по старости може се узети његова подела на три старосне групе где прва група обухвата до 19 година старости, друга од 20 –59 годи на, а трећа од 60 година па на више. Овакво груписање одговара основном економском критеријуму, јер прва група садржи децу и омладину (лица која живе на терет родитеља), друга група садржи радно способно станов ништво које је углавном једини носилац економске активности земље, док трећа група обухвата старе људе који су се повукли из сваке активности. Када је реч о старосној структури становништва општине Врњачке Бање на њено формирање велики утицај је имало становништво које је до шло са стране. Старосна структура је врло повољна, док се повећао проце нат старог становништва са тенденцијом његовог даљег пораста. Ако се узме у обзир кретање наталитета и морталитета, старосна структура ће и даље имати негативне последице.
Графикон 1. – Старосна структура становништва
Проценат младог становништва (до 19 година) је знатно неповољ нији него ранијих година, док је проценат радно способног становништва и даље повољан. Повећао се проценат старог становништва са тенденци јом даљег пораста. Представљање старосне структуре становништва врши се и на основу њеног графичког приказа. Као успешно средство показале се старосна пирамида која се заснива на координатном систему на чијој Y оси су обележене године старости а на Х оси френквенција сваке старо ______162
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
сне групе. При томе се на десној страни координатног система даје старо сна структура женског а на левој старосна структура мушког становни штва. Како по правилу, нижа годишта имају већу а виша годишта мању фреквенцију . Т ако нормална старосна структура приказана графички доби ја облик пирамиде са широком основом која се према врху све више сужује. Старосна структура становништва општине Врњачка Бања све више има карактеристике регресивног, односно старијег типа становништва буду ћи да се смењују фертилни и омладински контигент становништва, што се може уочити из облика старосне пирамиде за 2002. годину.
Полна структура становништва општине Врњачка Бања
На основу пописа 2002. у општини Врњачка Бања однос мушког и женског становништва је био 51.58% женског становништва у укупном, а 48.42% мушког становништва. Градско становништво има нешто већи проценат женског становништва (53,05%) гледано у односу на општину и остала насеља, што је карактеристично и за Републику Србију. Посматрано по пописним периодима, може се рећи да је кретање односа женског и мушког становништва прилично уједначен, Односно ни је било значајнијих осцилација. Однос мушког и женског становништва креће се од 46,95% до 53,05% учешћа у укупном становништву, што је од нос мушког и женског становништва у градском насељу, док је однос у осталим на сељима (сеоским) уједначенији (49,29% мушког и 50,71% жен ског становништва).
Школска и квалификациона структура становништва Врњачке Бање
Оснивање индустрије и развијање туризма нагло су заменили нека дашњу квалификациону структуру у овој општини, а самим тим и просве ћеност становништва не само Бање већ и осталих насеља. Приликом пу штања у рад појединих фабрика, грађевинских предузећа и туристичко – угоститељских организација главну и једину висококвалификовану радну снагу чинили су радници из саме Бање. Полуквалификована и неквалифи кована радна снага тих првих година била је углавном из Бање или њених села. Међутим, из године у годину та слика се мењала па је становништво које је било запослено постепено стицало више стручне квалификације та ко да је број висококвалификованих радника стално растао, док је број не квалификованих опадао. Анализом радне снаге општине Врњачка Бања дошло се до одређених закључака који нису нарочито охрабрујући. Више од половине становништва општине је без школске спреме или са основним образовањем што одређује положај радне снаге као фактора привредног развоја. Постоје позитивне тен денције али су оне ипак мале и недовољне да би се поправила глобална обра ______
163 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
зованост становништва. Такође, анализом становништва старог 15 и више го дина, према школској спреми долазимо до података о квалитативној страни становништва расположивог у општини. Учешће неписмених међу онима преко 15 година бележи значајну тенденцију пада али оно ипак постоји. Не писменост је највећа код старог становништва и већи је проценат код жен ског. Иако је проценат неписмених смањен у поређењу са процентом непи смених за ужу Србију (6,9%), тај проценат је велики.
Графикон 2. – Становништво старије од 15 година према полу и стручној спреми
Када посматрамо образовни ниво становништва можемо закључи ти следеће: • образовни ниво становништва има тенденцију раста, • образовни ниво поклапа се са степеном развијености привреде да тог подручја. Учешће неписмених међу онима са преко 15 година старости беле жи тенденцију пада . О но је са 48,6% , колико је било 1981 , пало на 38,28% у 1991. години, мада је овај податак неповољан и поражавајући за ову оп штину. Образовна структура становништва има посебан значај у демо графским истраживањима, с обзиром на утицај који има природно и ми грационо кретање становништва. У образовној структури становништва старог 15 и више година на подручју Врњачка Бања (2002) завршена средња школа је најчешћи вид образовања код оба пола (43% становника). На другом месту је основно образовање (23% углавном старијег становништва) док је 10% односно 2.326 становника са вишом и високом стручном спремом. Значајно је напо менути да је скоро 50% становништва општине на нивоу основног и нижег образовања, што захтева веће ангажовање кроз доквалификацију, преквали ______164
Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević
фикацију и програме перманентног образовања. Иако је забележен тренд смањења броја неписмених у последњих десет година и даље је присутан значајан проценат неписменог становништва (790 становника), посебно женског (5,7% старог становништва).
Становништво према активностима општине Врњачка Бања
Подела укупног становништва на активно и неактивно извршена је на основу тога да ли оно учествује или не у процесу рада. Активно станов ништво је синоним радне снаге. Учешће у друштвеном раду признаје се само онима који обављају друштвено користан рад из кога добијају сред ства за живот. Сва друга лица сматрају се неактивним. Удео активног у укупном становништву опредељује општу економску и другу активност земље, где свако повећање тог удела значи и нову мобилизацију производ них снага земље.
Графикон 3. – Становништво Врњачке Бање према активности 2002.
Критична маса активног становништва општине Врњачка Бања изно си 44,2% укупног становништва при чему предњачи стопа активног мушког становништва са 50,5%, док је 34,4% издржаваног становништва. Посматрају ћи кроз период од пописа 1971. године евидентно је опадање удела издржава ног становништва, а пораст удела активних и лица са личним приходом. На ведене тенденције у кретању становништва ове општине према активности најбоље илуструје коефицијент економске зависности (однос броја лица са личним приходима и издржаваних и броја активних лица) који показује тен денцију смањења у посматраном периоду (са 129,2 у 1971. години на 125,7 у 2002). Учешће пољопривредног у укупном становништву износи 5,1%, док је учешће његовог активног дела у укупном активном становништву 8%. ______
165 Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић
Закључак
Општина Врњачка Бања се може сврстати у ред привредно рела тивно развијених општина у земљи. Поред доминантно заступљене инду стријске производње, присутна је у мањој мери и пољопривредна произ водња, затим саобраћајне услуге и туризам као традиционална делатност општине, грађевинарство, трговина и друге услужне делатности. Међутим, негативни природни прираштај, пад стопе фертилитета, миграциони про цеси, неповољна старосна структура активног становништва односно де фицитарност младих генерација потребних за обнављање радног контиген та становништва јасно указују да одређени аспекти радне снаге у наредном периоду могу представљати један од проблема и једно од значајних огра ничења у развоју општине. Тежиште развоја општине Врњачка Бања у на родном периоду неопходно је ставити у функцију решавања ових проблема.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Бачевић, М. (1985). Популацијско – аграрна обележја руралних подручја и њихова класификација у општини Краљево , Скопље Милановић, Д. (1973). Краљево и његово уже гравитационо подручје , Београд Републички завод за статистику (2002): Попис становништва , домаћинства и стано ва у 2002 , Становништво , Активност и пол , подаци по насељима, књига V, Београд Републички завод за статистику (2002): Попис становништва, домаћинства и станова у 2002 , Становништво , Миграциона обележја , књига VIII, Београд Републички завод за статистику (2002): Упоредни преглед броја становника 1948 , 1953 , 1961 , 1971 , 1981 , 1991. и 2002. године , подаци по насељима, књига IX, Београд Сотировић, Д. М. (1996). Врњачка Бања и околина од најстаријих времена до 1941. године , Врњачка Бања, Народна библиотека „Др Душан Радић“.
Milena M. ikolić Danijela Vukoičić Ivana Penjišević
DEMOGRAPHIC CHARACTERISTICS OF THE MU ICIPALITY OF VR JACKA BA JA
Summary
Municipality of Vrnjacka Banja can be classified as relatively economically developed municipality in the country. In addition to the dominant industrial production, agriculture is present to a lesser extent. Also, there are transport services and tourism as the traditional activities of municipalities, construction, commerce and other service activities. However, the negative natural growth, decline in fertility rates, migration processes, unfavorable age structure of the active population, or the unavailability of younger generations needed to restore the working contingent of the population clearly indicate that certain aspects of the workforce in the future may cause a problem, and significantly limit the development of the municipality. The main aspiration of Vrnjacka Banja municipality development in the future is necessary to be in the function of resolving these problems. ______166
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.117(497.111 22) Оригиналaн научни рад Original scientific work
Микица Сибиновић
АГРАРНЕ ГУСТИНЕ НАСЕЉЕНОСТИ СТАНОВНИШТВА У СЕОСКИМ НАСЕЉИМА РЕГИОНА БЕОГРАДА ∗∗∗
Извод: Густине насељености спадају у важне показатеље способности простора да подржи потребе становништва за храном, односно особине простора да издржи антропопресију. Циљ овог рада је да истражи различите аграрне густине насеље ности становништва у селима Региона Београда, на основу статистичких показате ља из пописа 2002. године. Методологија рада заснована је на концепцији проуча вања просторне организације пољопривреде Ј. Илића.
Кључне речи: Регион Београда, сеоска насеља, аграрне густине, становништво
Abstract: The population densities are important indicators of the ability of space to support the needs of the population for food. The aim of this paper is to explore the different density of agricultural population in the villages of the Belgrade region, on the basis of statistical indicators from the census of 2002. Methodology of this research paper is based on the concept of studying the spatial organization of agriculture by Jovan Ilić.
Key words: Belgrade region, villages, agricultural densities, population
Увод
Људски ресурси представљају један од пресудних фактора пољопри вредне производње, како са квантитативног, тако и са квалитативног аспекта. Поред радне снаге неопходне за обављање пољопривредних радова пажњу је потребно посветити и проучавању пољопривредног радног контингента чији се задаци састоје из техничке координације, организације и управљања ресур сима. Субић (2005) сматра да људска активност у аграру представља круци јални елемент вредновања земљишног фонда и капитала за експлоатацију, док је економски значај људског рада наглашен учешћем у трошковима про изводње на пољопривредним газдинствима. Аграрне густине методолошки су приказане на стварним и редукова ним површинама, јер се на овај начин јасније уочавају разлике у начину кори шћења земљишта и њихова корелација са територијално демографским по тенцијалима насеља. Јовановић, Ј. и Живковић, Д. (2009) сматрају да се карто
∗ Рад представља резултат истраживања на пројекту 176017, који финансира Ми нистарство просвете и науке Републике Србије. ______167 Микица Сибиновић
графским моделовањем аграрних густина насељености обезбеђују неопходне информације за аналитичко синтетички приступ истраживања регионалног и руралног развоја. Свеобухватно картографско приказивање просторне сложе ности аграрних густина насељености од значаја је за стратешко планирање ре витализације пољопривредне производње. Особине радне снаге ангажоване у пољопривреди треба ставити у контекст савремених друштвено економских промена и посматрати кроз при зму демографске транзиције пољопривредног становништва. Спасовски (1988) указује на демографске специфичности привредних и социјалних кре тања у Србији које у значајној мери утичу на просторну диференцираност стопа активности пољопривредног становништва. Због тога пољопривреда поприма обележја високопродуктивне производње и ствара материјалну базу за смањење разлика између села и града. Грчић и Слука (1994) сматрају да градови апсорбујући радни контингент из окружења смањују диспропорцију функционално гранске структуре и повећавају проценат запослених у непро изводним делатностима. На тај начин преструктуирање функционално гран ске структуре градова делује на диференцирање аграрних густина насељено сти у зони гравитационог дејства градова.
Класификација густина насељености становништва
Полазећи са становишта да је човек, као потрошач и произвођач, најважнији фактор постојања и функционисања аграрно географског ком плекса, Грчић (1984), Ј. Илић (1985) и Спасовски (1985) сматрају да је по требно имати у виду следеће густине становништва: Опште густине становништва – Општа густина насељености (однос укупног броја становника и укупне површине у km²) – Општа густина сеоског становништва – „рурална густина” (однос укупног броја сеоског становништва и укупне територије сеоског насеља у km²) – Општа густина градског становништва – „урбана густина” (однос укупног броја градског становништва и укупне територије градског насе ља у km²) Аграрне густине становништва – Општа аграрна густина – „физиолошка” (однос укупног броја ста новника и пољопривредне површине у km² = 100 ha) – Посебна аграрна густина – „специфична” (однос укупног броја пољо привредног становништва и пољопривредне површине у km² = 100 ha)
______168
Mikica Sibinović
– Аграрно привредна густина (однос укупног броја активног пољопри вредног становништва и пољопривредне површине у km² = 100 ha) Редуковане густине становништва – Општа редукована густина (однос укупног броја становника и укуп не редуковане површине у km² = 100 ha) – Општа редукована аграрна густина (однос укупног броја становни ка и редуковане пољопривредне површине у km² = 100 ha) – Посебна редукована аграрна густина (однос укупног броја пољопри вредног становништва и редуковане пољопривредне површине у km² = 100 ha) – Редукована аграрно производна густина (однос укупног броја актив ног пољопривредног становништва и редуковане пољопривредне површи не у km² = 100 ha На основу овакве класификације јасно се могу дефинисати шест типова аграрних густина становништва, три основна (засновани на односу становништва и стварних пољопривредних површина) и три редукована. Ј. Илић је оставио могућност варијација код калкулације аграрних густина у смислу промене односа категорија становништва/пољопривредна површи на, тако што би се уместо пољопривредне површине калкулисало са обра дивом површином или са површином под ораницама и баштама. Однос ка тегорија становништва према ораничним површинама најјасније диферен цира пољопривредне регионе јер су оранице најпродуктивнији начин ко ришћења обрадивог земљишта. Симоновић (1980) je поред шест постоје ћих издвojио још две „чисте“ аграрне густине насељености становништва.
Општа аграрна густина становништва
Општа аграрна густина насељености од преко 1.000 становника на 100 ha пољопривредне површине заступљена је у 9 сеоских насеља, која су распоређена по ободу урбане зоне Београда. Најмања густина насељености од 51 100 становника на 100 ha пољопривредне површине забележена је у 19 села, односно 13,8% сеоских насеља и она су лоцирана јужно од урба ног језгра. Укупно 80 села, што чини 58% од укупног броја сеоских насеља Региона Београда, одликује се општом аграрном густином насељености од 101 300 становника. Општа аграрна густина насељености од 301 1.000 ста новника на 100 ha пољопривредне површине карактеристична је за 30 сео ских насеља (21,7%) која су распоређена око градских центара. Просторни распоред ових села везан је за непосредну близину градских насеља јер свега четири сеоска насеља из ове категорије нису на самој граници са ур баним насељем. ______
169 Микица Сибиновић
Карта 1. – Просторна дистрибуција опште аграрне густине становништва
Посебна (специфична) аграрна густина становништва
Посебна аграрна густина насељености са преко 1.000 становника површине карактеристична је само за насеље Ковилово. Објашњење се мо же наћи анализом пописа пољопривреде из 2002. године, где је утврђено да се на читавој територији Ковилова налази свега два хектара пољопри вредне површине. ______170
Mikica Sibinović
Карта 2. – Просторна дистрибуција специфичне аграрне густине становништва
Најмања посебна аграрна густина (до 15 становника) изражена је у 37 сеоских насеља распоређених јужно и западно од урбане зоне Београда. Укупно 91 сеоско насеље, односно 65,9%, одликује се посебном аграрном густином насељености од 16 50 становника. Шест сеоских насеља бележи посебну аграрну густину од 51 100 становника, два од 301 1.000 становни ка, а свега једно сеоско насеље 101 300 становника. ______
171 Микица Сибиновић
Аграрно привредна густина становништва
Аграрно привредну густину насељености од преко 1.000 становни ка бележи само насеље Ковилово из поменутих разлога. По једно насеље одликује се и код аграрно привредних густина од 51 100 становника (Ве лико Село), односно од 101 300 (Дунавац) и од 301 1.000 становника (Па динска Скела).
Карта 3. – Просторна дистрибуција аграрно привредне густине становништва ______172
Mikica Sibinović
За 72 сеоска насеља (односно 52,2 %) карактеристична је најмања аграрно привредна густина насељености до 15 становника. Густином насеље ности од 16 50 ст. располаже 62 села, што чини 44,9% од укупног броја сео ских насеља. Сеоска насеља за која је карактеристична аграрно привредна гу стина од преко 51 ст. налазе се северно од урбане зоне Београда и припадају општини Палилула. Пољопривредни комбинат „Београд” значајно је утицао на концентрацију активног пољопривредног становништва управо на овом простору, што се одражава и на аграрно привредну густину насељености.
Општа редукована аграрна густина становништва
Највећу општу редуковану аграрну густину насељености од преко 1.000 становника бележи девет сеоских насеља (6,5% од укупног броја села у Региону Београда), распоређених око урбане зоне Београда. Најмања општа редукована аграрна густина насељености од 51 100 становника заступљена је у 17 сеоских насеља, распоређених јужно од урбане зоне.
Карта 4. – Просторна дистрибуција опште редуковане аграрне густине ______
173 Микица Сибиновић
Укупно 83 сеоска насеља, односно 60,1%, одликује се густином насе љености од 101 300 становника, док је у 29 села заступљена општа аграрна густина насељености од 301 1.000 становника. Карактеристично је да се из ове групе насеља само три села не налазе непосредно уз градско насеље, што указује да би ова категорија опште редуковане аграрне густине насељености могла да буде добар индикатор приградских одлика насеља. На тај начин би се методолошки јасније диференцирало „периурбано” од „субурбаног”.
Посебна редукована аграрна густина становништва
За 91 сеоско насеље, односно 65,9%, карактеристична је посебна редукована аграрна густина насељености од 16 50 становника. Најмању посебну редуковану аграрну густину, до 15 становника, бележи 36 сеоских насеља (26% села) распрострањених јужно од урбане зоне.
Карта 5. – Просторна дистрибуција посебне редуковане аграрне густине ______174
Mikica Sibinović
За седам сеоских насеља карактеристична је посебна редукована аграрна густина од 51 100 становника, док свега четири насеља располаже са густином насељености преко 100 становника (Ковилово, Падинска Ске ла, Дунавац и Велико Село).
Редукована аграрно производна густина становништва
Ова врста аграрне густине становништва показује најмању могућу концентрацију насељености у селима Региона Београда јер представља од нос најмање бројне категорије становништва и просторно највеће катего рије пољопривредне површине.
Карта 6. – Просторна дистрибуција редуковане аграрно производне густине ______
175 Микица Сибиновић
Редуковану аграрно производну густину насељености од преко 51 становника бележи свега 5 насеља, распоређених северно и источно од ур бане зоне Београда. Укупно 68 села, односно 49,3%, одликује се најмањом редукованом производно аграрном густином насељености, до 15 станов ника, и распоређена су јужно од урбане зоне Београда. Редукована аграр но производна густина насељености од 16 50 становника карактеристична је за 65 сеоских насеља (47,1%). У сеоским насељима Региона Београда изражена је значајна неједна кост између просечних општих аграрних густина и посебних, из тога произи лази да у селима живи висок проценат непољопривредног становништва. Ако се детаљније анализира однос посебних аграрних густина и аграрно произ водних евидентно је да је процентуални удео активног пољопривредног ста новништва у пољопривредном око 60%. Спасовски (1985) сматра да до опада ња стварних и аграрно производних аграрних густина у сеоским насељима општине Барајево долази услед смањења контингената пољопривредног и ак тивног пољопривредног становништва, насталог због близине Београду и ве ћој могућности запошљавања у ванпољопривредним делатностима.
График 1. – Просечне вредности аграрних густина у селима Региона Београда (ст/100 ha )
______176
Mikica Sibinović
Аграрне густине становништва засноване на односу категорија ста новништва/стварно пољопривредно земљиште веће су у просеку за 12% од аграрних густина заснованих на односу категорија становништва/редукова но пољопривредно земљиште. На основу овог показатеља може се извући закључак да су редуковане пољопривредне површине веће од стварних по љопривредних површина, што је битно квалитативно својство начина кори шћења земљишта. У овом случају су просторно демографске карактеристи ке јасан индикатор начина коришћења земљишта који указује на већу засту пљеност воћњака и винограда од ливада и пашњака у сеоским насељима. Просторна диференцијација сеоских насеља у Региону Београда најбоље се изражава трансформацијом свих шест аграрних густина у зао кружену математичко статистичку целину. Оваква синтеза аграрних гу стине насељености представља својеврсну „аритметичку аграрну густи ну” , односно средњу вредност збира просечних вредности постојећих аграрних густина.
Аритметичка аграрна густина становништва
Аритметичка аграрна густина представља просечну вредност збира свих шест аграрних густина које је предложио Ј. Илић. Израчунава се фор мулом:
Укупно 70 сеоских насеља располаже аритметичком аграрном гу стином од 51 100 становника на 100 ha. Најмања аритметичка аграрна гу стина од 16 50 становника забележена је у 20 сеоских насеља (села Сибни ца, Губеревац и Слатина располажу са мање од 40 становника). Већина ових насеља груписана је у јужном делу Региона Београда. Аритметичком аграрном густином од 100 300 становника располаже 34 насеља, распро страњених по ободу урбане зоне Београда, око Младеновца и Обреновца и у зони северно од Лазаревца. За 9 сеоских насеља карактеристична је арит метичка аграрна густина од 301 1.000 становника, а густину од преко 1.000 становника бележе сеоска насеља Ковилово и Падинска Скела. Сретеновић (1986) сматра да аграрна густина насељености (нумерич ки однос броја пољопривредника и пољопривредне површине) као апсолутни показатељ аграрне насељености није у стању да објективно изрази све особи не аграрне насељености. Релативна аграрна густина насељености изражена кроз валоризовану аграрну густину насељености и кроз потенцијалну аграрну густину насељености приказује реалније стање на терену.
______
177 Микица Сибиновић
Карта 7. – Просторна дистрибуција аритметичке аграрне густине
Валоризована аграрна густина насељености је условни нумерич ки однос броја пољопривредника и валоризоване пољопривредне површи не. Израчунава се формулом:
Валоризована аграрна густина; – Стварна аграрна густина; Коефицијент валоризације пољопривредне површине; ______178
Mikica Sibinović
На овај начин могу се издвојити дефицитни рејон ( ), суфицитни рејон ( ) и оптимални рејон ( ). Потенцијална аграрна густина насељености је условни нумерички однос броја пољопривредника и бонитиране пољопривредне површине. Израчунава се формулом: Ap=p/Fb Ap – Потенцијална аграрна густина насељености; p – Пољопривредно становништво; Fb – Бонитирана пољопривредна површина; Проучавање валоризоване аграрне густине на нивоу насеља било би могуће методом апроксимације статистичких података, уз дискутабил ну веродостојност коначних резултата. Потенцијална аграрна густина на сељености може се посматрати и кроз специфичну редуковану аграрну гу стину становништва, јер бонитет земљишта дефинише квалитативно свој ство земљишта које је садржано и у производној активности кроз начин коришћења земљишта. Сматрам да су редуковане површине реалан пока затељ коришћења земљишта, док је бонитет земљишта само „потенцијални показатељ”, јер најквалитетније земљиште не мора нужно бити коришћено на оптималан начин.
Закључак
Аграрне густине насељености (по методологији Ј. Илића) на различи те начине диференцирају сеоска насеља Региона Београда. Синтезом свих шест различитих аграрних густина дефинише се јединствена аритметичка аграрна густина заснована на просеку средњих вредности, која пружа општи увид у просторни размештај пољопривредног радног контингента. За 91 сео ско насеље (65,9% од укупног броја села) карактеристичне су посебна редуко вана и посебна аграрна густина насељености становништва од 16 50 станов ника на 100 ha пољопривредне површине. Неједнаке густине насељености код различитих типова аграрних гу стина насељености становништва крећу се од 34,5 ст/100 ha (редукована аграрно производна густина) до 701,4 ст/100 ha (општа аграрна густина насе љености). Просечна вредност аграрних густина насељености изражена је аритметичком густином и износи 253,1 ст/100 ha. Сеоско насеље Ковилово представља специфичан пример јер је пописом из 2002. године утврђено свега два хектара пољопривредних површина, због чега се у овом насељу јављају изузетно високе аграрне густине. Пољопривредна производња је уско повеза на са радним контигентом, тако да се на основу диференцијације аграрних гу стина може претпоставити да је најинтензивнија производња заступљена на ободу око урбане зоне Београда. ______
179 Микица Сибиновић
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Грчић, М. (1984). Просторна структура пољопривреде општине Шабац. Гласник Српског географског друштва , 64 , 33 44. Грчић, М. и Слука, Н. (1994). Актуелни проблеми социо економског развоја главних градова источноевропских земаља. Гласник Српског географског друштва , 74 , 59 72. Илић, Ј. (1985). Прилог просторно системском проучавању пољопривреде на при меру југозападног Баната. Гласник Српског географског друштва , 65 , 15 28. Јовановић, Ј. и Живковић, Д. (2009). Картографско моделовање густина насељено сти. Демографија, 6, 109 118. Симоновић, Ђ. (1980). Урбанизација села – Уређење сеоских територија и насе ља. Београд: Грађевинска књига. Спасовски, М. (1985). Промене густина насељености у општини Барајево као фак тор пољопривредне производње. Зборник радова Природно математичког факул тета Универзитета у Београду , 32 , 83 88. Спасовски, М. (1988). Кретање и концентрација пољопривредног становништва у СР Србији. Зборник радова Географског института „Јован Цвијић” САНУ , 40 , 191 201. Сретеновић, Љ. (1986). Релативне аграрне густине насељености. Зборник радова Природно математичког факултета Универзитета у Београду , 33 , 61 70. Субић, Ј. (2005). Радна снага – значајан економски потенцијал у пољопривреди. Глобус , 30 , 115 128. ***(2002). Републички завод за статистику, Попис становништва, домаћинстава и станова.
Mikica Sibinović
AGRICULTURAL POPULATIO DE SITIES I THE VILLAGES OF BELGRADE REGIO
Summery
Agricultural population densities (according to the methodology of Jovan Ilić) in a different ways differentiate the villages of the Belgrade region. The synthesis of all six different agricultural population densities defines a unique agricultural arithmetic density based on average values, which provides a general insight into the spatial distribution of agricultural labor contingent. For the 91 rural settlements (65.9% of the total number of villages) was characterized specific and special reduced agricultural population density of 16 50 people per 100 hectares of agricultural land. The uneven population densities in different types of agrarian population density range of 34.5 people per 100 hectares of agricultural land (the reduced agrarian production density) to 701.4 people per 100 hectares of agricultural land (general agricultural population density). Average value of agricultural population density is expressed in arithmetic and the density is 253.1 people per 100 hectares of agricultural land. Rural settlement Kovilovo is a specific example, because the census from 2002 was found only two hectares of agricultural land, which is occurring in this neighborhood extremely high agricultural density. Agricultural production is closely connected with labor, so on the basis of differentiation of agrarian density can be assumed that the most intensive production is present around the edge of the urban area of Belgrade. ______180
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.116(497.11)”1948/2002” Оригиналaн научни рад Original scientific work
Ивана Пењишевић Алекса Попадић
ПРОМЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА, ГУСТИНЕ НАСЕЉЕНОСТИ И ДОМАЋИНСТАВА У НАСЕЉИМА ОПШТИНЕ РАШКА 1948–2002. ГОДИНЕ
Извод: На кретање броја становника, домаћинстава и густине насељености општине Рашка, највише су утицали природни, историјски и економски фактори, али и њен ге ографски положај. На основу података из пописа становништва од 1961. до 2002. го дине, може се констатовати да је становништво општине Рашка захваћено негативним демографским процесима. Они се огледају кроз константно опадање броја становни ка, што је изазвало и смањивање опште густине насељености. Број домаћинстава не прати пад броја становника, јер је нестајање патријархалних домаћинстава присутно и у овом делу Србије. Концентрација становништва усмерена је на урбано подручје, па је изражен процес депопулације сеоских насеља општине Рашка. У истраживању су коришћене различите методе (статистичке, картографске, аналитичке и синтетичке), па резултати овог рада могу бити искоришћени у истраживањима различитих наука, нпр. у географији становништва, туризмологији, просторном планирању.
Кључне речи : Рашка, становништво, домаћинства, територијални размештај
Abstract: The tendencies in the changes of number of population, changes of number of households and changes of population density in Raska municipality were effected by natural, historic and economic factors, as well as its geographical position. The continious population number decrease lead to population dencity decrease. Population number decrease is not followed by household number decrease, because patriarchal family is disappearing. Population is mainly concentrated in urban areas, so rural areas of Raška municipality are affected by depopulation. According to Cencus data since 1961 to 2002, population of Raška municipality is affected by negative demographic procesis. In this research different methods are used (cartographic, statistics, analytics and synthetics), and results could be used in various science researches, such are population geography, tourismology and spatial planning researches.
Key words: Raska, population, households, spatial distribution
Увод
Територија општине Рашка се налази у југозападном делу Србије. На северу се граничи са општином Краљево, на западу са општином Ива њица, на југозападу са општином Нови Пазар, јужно са општином Лепоса вић, док је источна граница према општинама Брус и Александровац. У наведеним границама, општина Рашка захвата површину од 666 km 2 и ад ______181 Ивана Пењишевић, Алекса Попадић
министративно је чини 61 насеље, од којих су 57 сеоска, три градска (Ра шка, Баљевац и Јошаничка Бања) и једно туристичко насеље (Копаоник). У регионално – географском погледу, Рашка се у налази у саставу Рашке микрорегије (Марковић, Ј., Павловић, М., 1995). На основу истраживања која смо обавили на терену (Пењишевић, И., 2010), дошли смо до закључ ка да се административне границе општине Рашка у потпуности поклапају са природним границама микрорегије Рашки крај. Према административној подели Србије, општина Рашка се налази у централном делу Рашког округа, којем припадају још четири општине – Вр њачка Бања, Краљево, Нови Пазар и Тутин. Рашки округ обухвата 0,76% по вршине Републике Србије, а општини Рашка припада 17,1% површине исто именог округа. По површини територије коју захвата, општина Рашка се на лази на претпоследњем месту, а по броју становника је на последњем месту у Рашком округу. Према резултатима пописа становништва из 2002. годи не,1 у општини Рашка је живело 26.981 становника, са просечном густином насељености од 40,2 ст/km 2, што је знатно мање од просека за централну Ср бију (97,6 ст/km 2). Ово је забрињавајући податак, ако имамо у виду да је ста новништво најзначајнији фактор регионалног развоја.
Промене броја становника
Узрочно последичне везе и односи између природне основе и савре мених демографско – насеобинских, социо – економских и просторно функ цијских појава и процеса, утичу на промене у кретању, размештају и струк турама становништва. Као показатељ промена и утицаја појединих фактора на целокупни демографски развитак, укупно бројно стање становништва и његове промене на најједноставнији начин осветљавају ефекте тог развитка и његове основне тенденције (Лугоња, А., Гатарић, Р. Д., 2010). Тако су про мене у укупном становништву општине Рашка биле детерминисане како би олошком компонентом, тако и изразитим емиграционим карактером. На основу података који се односе на пописе становништва од друге половине XX века па све до прве деценије XXI века, може се констатовати да станов ништво општине Рашка бележи негативан популацијски раст. У периоду 1948–2002, број становника је повећан за свега 1.144 лица (индекс 104,4). У поређењу са општинама које припадају Рашком округу, општина Рашка за поменути временски период има најнижи индекс пораста становништва – Тутин 147, Краљево 167, Врњачка Бања 176 и Нови Пазар 372 (РЗС, 2004). Од 1948. до 1953. године општине Рашка се популационо увећала, иако је пораст броја становника био ометан страдањима за време Другог свет
1 Подаци су дати према новој методологији Пописа становништва 2002. која је ускла ђена са међународним препорукама, а односи се само на ст. које живи у земљи. ______182
Ivana Penjišević, Aleksa Popadić
ског рата. По попису из 1948. године у овде је живело 25.837, а 1953. године 28.008 становника. За петогодишњи међупописни период, број се увећао за 2.171 лице или за 8,40% (индекс 108,4). И поред пада природног прираштаја са 15,8 на 9,8‰ и јачања миграционих кретања у периоду 1953–1961. године, број становника општине Рашка се повећао са 28.008 на 29.856, односно за 1.848 лица или 6,06%. Ово повећање броја становника се доводи у везу са по четком развоја индустрије у Рашки и Баљевцу, када је велики проценат људи са Косова и Метохије, Новопазарског и Сјеничког краја, дошао овде у потрази за послом и трајно се населио. У овом међупописном периоду, нарочито су брзо популационо јачала имиграциона насеља – Рашка са приградским насе љима Варевом и Супњем, рударско насеље Баљевац са Пискањом, Биљанов цем и Побрђем, као и насеље Рудница. У ова насеља су осим становништва из других регија, мигрирали и аутохтони становници, нарочито из брдско – пла нинског дела општине Рашка (Пењишевић, И., 2010).
Табела 1. – Промене броја становника општине Рашка од 1948. до 2002. године
Година Број становника Индекс 1948. 25.837 100,0 1953. 28.008 108,4 1961. 29.856 106,6 1971. 29.367 98,4 1981. 29.475 100,4 1991. 28.747 97,5 2002. 26.981 93,9 Извор: РЗС , 2004.
Од 1961. године овај простор је захваћена негативним демограф ским процесима, који трају и у првој деценији XXI века. По попису станов ништва 1981. године, овде је живело 29.475 становника и од тада број почи ње рапидно да опада. Процесом депопулације у периоду од двадесет година (1961–1981) захваћено је 51 насеље (84%), док свега 10 насеља (16%) бележе повећање броја становника (СЗС, 1966; РЗС, 2004). Највеће смањење преко 40% има 11 насеља: Копаоник (97,87%), Кућане (56,62%), Покрвеник (53,31%), Орахово (52,80%), Луково (50%), Поцесје (48,84%), Себимиље (48,72%), Биочин (48,35%), Гњилица (46,52%), Курићи (46,02%) и Крушеви ца (40,53%). За разлику од њих, насеља на дну Рашко – баљевачке котлине, нарочито градска и приградска, бележе пораст броја становника: Супње (598,81%), Рашка (247,54%), Варево (175,74%), Брвеник насеље (136,06%), Баљевац (108,86%) и Јошаничка Бања (Павловић Р., 1995). Резултати пописа становништва из 2002. године указују да је наста вљено популационо пражњење општине Рашка, иако овај попис није у пот пуности упоредив са ранијим пописима. У пописима 1971, 1981. и 1991, по ______
183 Ивана Пењишевић, Алекса Попадић
ред становништва у земљи, у стално становништво убрајани су и грађани из бивших југословенских држава који се налазе на привременом раду у ино странству, као и чланови њихових породица који су са њима боравили ван земље . За разлику од тога, попис становништва 2002. године, чија је методо логија усклађена са међународним препорукама, односи се само на станов ништво у земљи. По његовим резултатима, у општини Рашка је живело 27.791 становника, од тога у земљи 26.981 и на раду у иностранству 810 ста новника (РЗС, 2004). У односу на попис становништва 1991, када је у оп штини Рашка живело 28.747 лица, у 2002. је забележено смањење за 1.766 лица (индекс 93,8). Према статистичким подацима у периоду 1991–2002. го дине, број становника је смањен у 54 насеља, а повећан у само 7 насеља (Супње, Курићи, Шипачина, Драганићи, Варево, Рашка и Баљевац). Сва на сеља изузев Шипачине, која су у поменутом периоду забележила пораст, на лазе се у Рашко – баљевачкој котлини, па је тенденција пораста у њима ди ректно везана за мигрирање становништва из брдско – планинског дела оп штине. За пораст броја становника у Шипачини, планинском насељу на 1.000 m н.в., највећи разлог је изградња асфалтног пута од Руднице према Копаонику, који пролази кроз центар села. То је у извесној мери успорило младо, продуктивно становништво да се даље исељава, па је пораст станов ништва у овом насељу последица раста природног прираштаја. Главни разлози континуираног опадања броја становника општине Рашка, везани су за негативан природни прираштај, али и недовољно раз вијену привреду, што је довело до миграција становништва према развије нијим деловима Србије. У привредном погледу, Рашка је заостајала у од носу на Краљево и Нови Пазар, па се зато овде досељавао мањи број ста новништва, док је већина миграната напуштала овај простор. То је у зна чајној мери утицало да поред саобраћајне, економске и управне функције, Рашка данас остане мало градско насеље. Разлике у популационој динамици најизраженије су на нивоу насеља, јер се преко њих најбоље уочава процес депопулације на једној и концентра ције становништва на другој страни. Територијално посматрано, број станов ника смањен је у брдско планинским сеоским насељима, док је повећан само у градским и приградским насељима. Ово је последица саобраћајно географ ског положаја, јер депопулацијски делови обухватају падине Голије и Копао ника, где су путеви знатно лошији у поређењу са истим у насељима на дну и ободу Рашко–баљевачке котлине. У градским насељима су присутне обе ком поненте пораста становништва – природна и миграциона, док је у селима стално смањење броја становника последица смањења природног прираштаја, али и емиграције (Социо–економска анализа општине Рашка, 2008). Полифункционалност је постала најважнији „pull” фактор за ста новништво, што се уочава на примерима Рашке и Баљевца. Трансфер ру ралног у урбано становништво, довео је до појаве концентрације привред ______184
Ivana Penjišević, Aleksa Popadić
них субјеката и становништва у градским насељима, док на другој страни имамо све учесталију појаву гашења сеоских домаћинстава. Разлика у кре тању броја становника између градских и сеоских насеља указује на пове заност демографског и привредног развоја. Депопулација као генерална појава на руралном простору је у корелацији са биолошким изумирањем и јаком емиграцијом становништва (Маринковић, Д., 2007). Примера ради, на основу резултата пописа становништва 1961. године, градско становни штво имало је учешће од 7,6% у укупном становништву општине Рашка, а сеоско 92,4%. Године 2002. учешће урбане популације повећано је на 35%, а руралне смањено на 65% (СЗС, 1966; РЗС, 2004). Низ овако неповољних појава на крају прве деценије XXI века, представља озбиљан демографски проблем општине Рашка. Нарочито тре ба имати у виду да је становништво најважнији фактор регионалног разво ја и да садашње демографске тенденције могу довести до демографске угрожености сеоских насеља. У том смислу неопходно је успостављање добре сарадње између јавног и приватног сектора, државе и локалне само управе. Осим тога, све акције, кад је у питању рурални развој, треба спро водити у складу са планирањем простора и циљевима одрживог развоја и заштите окружења (Спалевић, А., 2009). Да би се становништво мотивиса ло да остане на селу и да не би дошло до биолошког гашења сеоских насе ља општине Рашка, неопходно је побољшати услове за живот путем: – изградње комплетне сеоске инфраструктуре (асфалтни пут до сваког засеока, решен систем канализације сеоских насеља, водоснабдевање са колективног или индивидуалног водовода, телефонизација насеља итд.), – оспособљавања сеоских домова културе за одржавање културних програма и стручних скупова како би се окупљала сеоска омладина, – пружања помоћи у ревитализацији старих кућа од стране локалне за једнице, ради побољшања услова живота породицама које немају довољно финансијских средстава за то, – повољних кредитних средства од државе за развој пољопривредних га здинстава, како би сеоско становништво могло да живи од ове привредне гране, – подстицаја развоја прерађивачких капацитета на селу, као и подсти цаја инвеститорима који желе да улажу чисте технологије на сеоским под ручјима, како би сеоско становништво могло себи да нађе запослење, – организоване здравствене и социјалне заштита у сеоским насељима отварање већег броја здравствених амбуланти и чешће ординирање лекара, подршка стандарду људи који живе од пољопривреде путем олакшица у остваривању пензионог и инвалидског осигурања (Стратегија одрживог развоја општине Рашка, 2009). Ово су само неке од предлога мера којима би се ублажило даље исе љавање становништва из сеоских насеља, што би допринело да се општина Рашка равномерно развија у свим својим деловима. Просторно – функционал ______
185 Ивана Пењишевић, Алекса Попадић
ни развој градских насеља у односу на рурални део, као и запостављење по љопривреде, главни су разлози који су довели до депопулације села. Фактори који су условили овако неравномеран размештај становништва, јесу повољни ји услови за живот у речним долинама и у близини главних саобраћајница. Такође, развијеност бројних функција у градским и приградским насељима, нарочито рударске и индустријске, било је од пресудног значаја за концентра цију становништва у овим деловима општине Рашка (Пењишевић, И., 2010).
Територијални размештај становништва
Промене у броју становника и њихова динамика одразиле су се и на општу густину насељености, која је у општини Рашка (по катастарским општинама) од 1948. до 2002. године повећана свега 9,5 ст/km 2. Природни фактори (повољнија клима, плодније тло и погоднији морфолошки услови за живот на мањим надморским висинама), као и степен привредне разви јености, условили су разлике у регионалном размештају становништва. Становништво све више силази са обода Рашко – баљевачке котлине у ни же делове око речних долина, где су развијене индустријска, здравствена, саобраћајна, образовна и административно – управна функција. То исеља вање становништва из планинских предела у ниже делове регије, нарочито се интензивирало у периоду после Другог светског рата, због слабљења пољопривреде у корист јачања непољопривредних делатности. Разлике у густини насељености тј. територијалном размештају ста новништва су евидентне у насељима размештеним у различитим хипсоме тријским појасевима. Највећа густина насељености и концентрација станов ништва је у висинском појасу до 500 m, односно у насељима смештеним на долинским странама Ибра, од Рашке до Биљановца. Густина насељености је најмања у висинском појасу преко 1.000 m, у којем су размештена планин ска сеоска насеља. У њима је густина насељености почела нагло да опада после 1961. године са развојем индустрије у Рашки и Баљевцу, када је до шло до снажне емиграције са села у град и смањења природног прираштаја. Из табеле 2 видимо да је највећа густина насељености на нивоу оп штине Рашка била управо 1961. године, па смо из тог разлога њу узели за поређење са подацима густине насељености 2002. године. Општа густина насељености на подручју општине Рашка 2002. го дине смањена је у односу на 1961. годину (са 44,6 ст/km 2 на 40,2 ст/km 2) и у првој деценији XXI века и има вредност која је за 2,3 пута мања од гу стине насељености централне Србије (97,6 ст/km 2). Овако ниске вредности су у великој мери условљене привредом неразвијеношћу општине Рашка, што је условило емиграцију становништва са овог подручја. Према густи ни насељености, катастарске општине у општини Рашка су подељене у че тири групе: испод 30, 31–60, 61–90 и 91 – 1.602 ст/km 2. ______186
Ivana Penjišević, Aleksa Popadić
Табела 2. – Општа густина насељености за период 1948–2002. године Година Густина насељености (ст/km 2) 1948. 38,7 1953. 42,0 1961. 44,8 1971. 44,0 1981. 44,2 1991. 42,9 2002. 40,2 Извор: РЗС , 2004.
По попису становништва 1961, највише катастарских општина (19) је било у другој групи, од 31–60 ст/km 2. То су насеља која су лоцирана на ободу Рашко – баљевачке котлине и имају добру саобраћајну везу са центром (Брве ница, Казновиће, Карадак, Ковачи, Милатковиће, Радошиће, Јошаничка Бања, Поцесје, Рудница). У трећој групи, од 61–90 ст/km 2, било је 15 К.О. (Бела Сте на, Рвати, Беоци, Корлаће, Пискања, Побрђе). Ово су насеља углавном у првој концентричној зони (до 5 km удаљености од Рашке као регионалног центра), лоцирана уз Ибарску магистралу, и у њима је у овом периоду почела да се развија индустријска функција. То је и главни узрок повећања густине насе љености у њима. У првој групи, до 30 ст/km 2, 1961. било је 10 К.О. које се на лазе у планинском делу општине Рашка (Бадањ, Биниће, Носољин, Зарево, Плешин, Боровиће, Трнава, Црна Глава). Неповољна морфологија терена условила је лошу саобраћајну повезаност ових насеља са регионалном цен тром, што је у значајној мери допринело исељавању становништва у градска и приградска насеља. Године 1961. само 5 К.О. имало је густину насељености већу од 91 ст/km 2 (Супње, Рашка, Варево, Баљевац и Павлица). Ово су делови општине који имају најјаче развијену индустријску функцију, што је уз пово љан положај био основни разлог повећане концентрације становништва у њима. По попису становништва 2002. највише катастарских општина (30) је у групи до 30 ст/km 2, што је скоро дупло у односу на 1961. годину. По бројно сти катастарских општина, следи друга група од 31–60 ст/km 2 у којој се налази њих 11. У трећој групи, од 61–90 ст/km 2, налазе се две катастарске општине, док је у категорији преко 91 ст/km 2 сврстано 6 катастарских општина (Супње, Рашка, Варево, Баљевац, Драганиће и Побрђе). Највећу густину насељености и даље имају катастарске општине које се налазе уз Ибарску магистралу, где се одвија интензивна привредна активност, па на 1 km 2 живи од 64 до 1.602,3 становника (Супње 1.602,3 ст/km 2, Рашка 1.318,5 ст/km 2, Варево 831,6 ст/km 2, Баљевац 123,5 ст/km 2 и Биљановац 64,9 ст/km 2). То је последица концентраци је индустријских објеката, саобраћајница и других непољопривредних делат ности, па се пораст густине насељености у градским и приградским насељима доводи у везу са бољим условима живота у односу на сеоску средину. ______
187 Ивана Пењишевић, Алекса Попадић
Табела 3. – Општа густина насељености по катастарским општинама 1961. и 2002. Катастарска општина 1961. 2002. Катастарска општина 1961. 2002. Бадањ 11,3 2,6 Кремиће 31,0 5,1 Баљевац 118,3 123,5 Крушевица 39,0 12,8 Бела Стена 86,7 57,6 Пискања 69,1 38,1 Носољин 28,1 19,1 Кућане 55,3 15,9 Беоци 69,8 52,8 Милатковиће 41,5 26,6 Биљановац 68,0 64,9 Муре 79,0 58,5 Биниће 23,9 5,6 Поцесје 52,3 8,2 Гњилица 68,3 21,0 Луково 47,0 10,0 Боровиће 20,0 6,7 Радошиће 53,5 26,8 Боће 45,5 7,3 Раковац 72,1 1,1 Павлица 97,6 83,4 Туснић – Плавково 39,2 16,3 Брвеница 41,8 21,2 Плешин 20,2 6,7 Варево 373,3 831,6 Побрђе 85,3 99,7 Војмиловићи 64,8 21,4 Ново Село 86,6 47,6 Драганиће 43,3 121,7 Панојевиће 50,8 24,4 Градац 29,5 17,8 Рашка 453,8 1318,5 Жутице 66,2 58,2 Рвати 77,6 54,2 Зарево 20,6 5,6 Руднице 49,8 53,2 Јошаничка Бања 37,4 32,4 Себимиље 44,2 11,0 Казновиће 54,5 37,1 Семетеш 34,5 13,9 Карадак 46,7 26,3 Супње 153,2 1602,3 Ковачи 45,5 18,1 Тиоџе 64,4 21,8 Лисина – Шипачина 25,6 15,3 Трнава 18,3 10,5 Корлаће 69,4 51,8 Црна Глава 20,5 7,8 Кравиће 77,2 25,8 УКУПНО 44,8 40,2
Извор: РЗС , 2004.
Скоро сва сеоска насеља општине Рашка по попису становништва 2002. године, припадају зони слабе насељености, која је у корелацији са слабом економском развијеношћу, утицала на одсељавање становништва ка граду. Најмању густину насељености имају катастарске општине у за падном и североисточном делу општине Рашка који гравитирају Копаони ку и Голији (Покрвеник 1,1 ст/km 2, Бадањ 2,6 ст/km 2, Кремиће 5,1 ст/km 2, Биниће 5,6 ст/km 2 и Црна Глава 7,8 ст/km 2). Поменута села су на великим надморским висинама, удаљена од важнијих друмова и комуникација, па чак и без комуналне инфраструктуре (Пењишевић, И., 2010). Та изолова ност је на известан начин онемогућила да се у њима развију поједине функције (здравствена, образовна, индустријска), што је било и главни раз лог за емигрирање младог становништва.
______188
Ivana Penjišević, Aleksa Popadić
Слика 1. – Територијални размештај становништва општине Рашка 1961. 2
Слика 2. – Територијални размештај становништва општине Рашка 2002.
2 1 – Бадањ, 2 – Баљевац, 3 – Бела Стена, 4 – Бело Поље, 5 – Беоци, 6 – Биљановац, 7 – Биниће, 8 – Биочин, 9 – Боровиће, 10 – Боће, 11 – Брвеник, 12 – Брвеник насеље, 13 – Брвеница, 14 – Варево, 15 – Војмиловиће, 16 – Вртине, 17 – Гњилица, 18 – Гостирадиће, 19– Градац, 20 – Драганиће, 21 – Жерађе, 22 – Жутице, 23 – Зарево, 24 – Још. Бања, 25 – Казновиће, 26 – Карадак, 27 – Ковачи, 28 – Копаоник, 29 – Корлаће, 30 – Кравиће, 31 – Кремиће, 32 – Крушевица, 33 – Куриће, 34 – Кућане, 35 – Лисина, 36 – Луково, 37 – Милатковиће, 38 – Муре, 39 – Ново Село, 40 – Носољин, 41 – Орахово, 42 – Павлица, 43 – Панојевиће, 44 – Пискања, 45 – Плавково, 46 – Плешин, 47 – Побрђе, 48 – Покрвеник, 49 – Поцесје 50 – Радошиће, 51 – Раковац, 52 – Рашка, 53 – Рвати, 54 – Рудница, 55 – Себимље, 56 – Семетеш, 57 – Супње, 58 – Тиоџе, 59 – Трнава, 60 – Црна Глава, 61 – Шипачина. ______
189 Ивана Пењишевић, Алекса Попадић
Табела 4. – Аграрна густина насељености у општини Рашка 1961 , 1981. и 2002.
Пољопривредне Пољопривредно Аграрна густина Година површине (ha) становништво (ст/ha) 1961. 34.568 17.615 50,9 1981. 33.947 5.901 17,6 2002. 33.345 1.365 4,1
Извор: СЗС , 1966 ; СЗС , 1984 ; РЗС , 2004.
У периоду 1961–2002. година, смањена је и аграрна густина насеље ности у општини Рашка, због миграција село – град и због запошљавања по љопривредног становништва у непољопривредним делатностима. Број пољо привредник становника на 1 ha пољопривредне површине, смањен је са 50,9 (1961) на 17,6 (1981), да би 2002. имао вредност од свега 4,1 ст/ha. Такође, смањен је и број пољопривредног становништва на 1 ha ораничне површине, са 248,2 (1961) на 83,4 (1981) и 20,2 ст/ha 2002. Године 1981. аграрна густина насељености у општини Рашка била је приближан нивоу у централној Србији, да би 20 година касније број пољопривредних становника на 1 ha пољопри вредне површине био мањи за 2,5 пута од броја истих у централној Србији. Концентрација становништва на једној страни и депопулација на другој страни, условили су неравномеран популациони развој градских и сеоских подручја. Да би се ови негативни демографски процеси ублажили, неопходно је предузети мере за побољшање услова живота људи на селу. Оне између осталог подразумевају: – саобраћајно повезивање села са њиховим центрима и регионалним центром. Такође, потребно изградити телефонску мрежу на подручју ката старских општина које још увек немају телефоне (Покрвеник, Кремиће, Црна Глава и Раковац), – на нивоу центара месних заједница и већих села треба отворити трго винске и занатске радње, како би се извршила децентрализација истих из градских подручја општине Рашка, – стимулисање дневних миграната да остану на селу, путем давања стам бених кредита за изградњу индивидуалних сеоских домаћинстава и организо вањем бесплатног превоза до радног места од стране предузећа где раде, – унапређење пољопривредне производње организовањем шире мреже за откуп пољопривредних производа и обезбеђивање кредитних средстава за на бавку механизације онима који желе да остану да раде и живе на сеоским под ручјима општине Рашка (Стратегија одрживог развоја општине Рашка, 2009).
Број и величина домаћинстава
Динамичне промене броја становника општине Рашка одразиле су се и на промене броја домаћинстава, али за разлику од броја становника за ______190
Ivana Penjišević, Aleksa Popadić
који је у целом послератном периоду карактеристичан пад, број домаћин става се повећавао. У периоду после Другог светског рата дошло је измена у структури и величини домаћинстава општине Рашка. Бржи пораст броја домаћинстава од броја становника објашњава се уситњавањем сеоских до маћинстава путем деобе и преласком углавном младог становништва из сеоских насеља у градска (где је пораст становништва и домаћинстава нај интензивнији) у којима су изгледи за запошљавање под дејством економ ског развоја далеко бољи.
Табела 5. – Кретање броја домаћинстава у периоду 1948–2002. године
Индекс Ниво 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 2002/1948 Општина 4.567 4.829 5.677 6.765 8.147 8.820 8.952 196,1 Рашка Градска 450 591 710 1.242 2.607 2.814 3.024 672,0 насеља Сеоска 4.117 4.238 4.967 5.523 5.540 6.006 5.928 144,0 насеља
Извор: РЗС , 2004 .
Од 1948. до 2002. године број домаћинстава је повећан са 4.567 на 8.952 (индекс 196,1). Највиши индекси броја домаћинстава у поменутом пе риоду јесу у насељима Супње (1.905,6), Рашка (465,8), Биљановац (334,5), Драганиће (315,6), Побрђе (269,1), Рудница (256,8), Јошаничка Бања (218,6) и Баљевац (137,7). Ово су углавном градска и приградска насеља у која су се после шездесетих година XX века доселили млади из сеоских подручја и ов де основали своја домаћинства. Са друге стране, најмање индексе имају емиграциона насеља општине Рашка која су дубоко захваћена депопулаци јом – Покрвеник (24,1), Поцесје (58,1) и Себимиље (72,2).
Табела 6. – Просечан број чланова домаћинства општине Рашка
Година 1948. 1961. 1981. 2002. Број чланова 5,6 5,3 3,6 3,0
Извор: РЗС , 2004 .
Интензивнији пораст броја домаћинстава од броја становника у по слератном периоду, пратио је процес опадања величине домаћинстава изражене просечним бројем чланова. За 54 године, просечан број чланова домаћинства смањен је за 2,6 чланова (са 5,6 на 3,0). То је последица еми грирања млађих чланова сеоских домаћинстава, промене става о величини породице, запослености супружника, образовног нивоа и уопште због про мене животног стандарда становништва. Док се број домаћинстава повећавао, просечан број чланова дома ћинстава се смањивао. На то указује структура домаћинстава према броју ______
191 Ивана Пењишевић, Алекса Попадић
чланова, која се од друге половине XX века мењала у правцу повећања учешћа домаћинстава са 1, 2, 3 и 4 члана, а смањивао се удео великих до маћинстава са 5, 6, 7, 8 и више чланова. Према подацима пописа становни штва 2002, најбројнија домаћинства у општини Рашка су са 2 и са 4 члана. Двочлане породице чине млади брачни чланови без деце који се после сту пања у брак одвајају из шире породице и формирају посебно домаћинство. Ову категорију домаћинства чине и стари, чија су се деца одвојила или у случајевима када супружници немају деце, па је зато број ових домаћин става у сталном порасту.
Табела 7. – Промене броја чланова у домаћинству 1961. и 2002. године
Број чланова у 1961. 2002. домаћинству број % број % 1 461 8,2 1.564 17,5 2 487 8,6 2.348 26,2 3 655 11,5 1.557 17,4 4 914 16,1 2.171 24,2 5 796 14,1 747 8,3 6 741 13,1 408 4,6 7 576 10,1 115 1,3 ≥8 1.037 18,3 42 0,5 УКУПНО 5.677 100,0 8.952 100,0 Извор: СЗС , 1966 ; РЗС , 2004 .
Године 2002. у општини Рашка је са 8 и више чланова било свега 0,5% домаћинстава. Њих чине најчешће три или четири генерације, при чему је син остао да живи на селу у заједници са родитељима, формирајући притом своју породицу. У овим случајевима није дошло до поделе на два домаћинства, ма да најмлађи чланови најчешће живе у засебним кућама али у заједничком дво ришту. Вишечлана домаћинства су различитог имовинског стања и углавном су то чисто пољопривредна или мешовита домаћинства. Домаћинства са малим бројем чланова (до три члана) су у сталном порасту, али су она углавном са неповољном старосном структуром. Међу њима велики проценат заузимају самачка домаћинства и углавном их чине припадници мушког пола који су се на територију општине Рашка досели ли ради запошљавања у привреди. На основу констатованог стања, депо пулација и старење становништва могу само повећати уделе самачких и двочланих домаћинстава у будућности (Ковачевић, Т., Бубало–Живковић, М., Кицошев, С., 2007). Све наведене промене које су се у другој половини XX века десиле у структури домаћинстава општине Рашка, односе на бржи пораст броја домаћинстава од броја становника и смањење просечне вели чине домаћинстава. Оне су изазване развојем непољопривредних делатно сти и у функцији су њиховог развоја.
______192
Ivana Penjišević, Aleksa Popadić
Закључак
Негативан природни прираштај, неповољна старосна структура ста новништва, депопулација села и опадање нивоа развијености индустрије кроз процес приватизације, представљају озбиљне проблеме са којима је оп штина Рашка суочена у првој деценији XXI века. Све до 1953. ово је било претежно аграрно подручје, које је имало релативно високу стопу природ ног прираштаја. Породице са великим бројем деце биле су у функцији раз воја пољопривреде, која је била и основна привредна делатност. Развој за снован на пољопривредној производњи није могао да прати тековине савре мене цивилизације. Последица тога била је емиграција становништва, због које је дошло до депопулације. Сви побројани фактори негативно су утица ли на кретање броја становника и домаћинстава општине Рашка, пре свега њених руралних делова. Из приложених табела и графикона можемо конста товати да је за период од 41 године (1961–2002), број становника општине Рашка опао за 2.875 лица или за 9,63%. По попису становништва 2002, до минирају двочлана домаћинства. Патријархална породица је нестала. Због пада наталитета и пораста морталитета, стопа природног прира штаја током друге половине XX је у сталном паду, а од 2000. године бележи и негативне вредности. То је један од крупнијих проблема, који представља не повољно обележје демографског стања општине Рашка на почетку XXI века. Уз то и савремена миграциона кретања млађег становништва према граду, до вела су до редистрибуције наталитета и преношења центара репродукције са села на град. То је резултирало тиме да су поједина планинска села опустела – Покрвеник 11, Орахово 34, Луково 38 становника. Са друге стране, Рашка, Супње и Варево у истом периоду су остварили значајан пораст броја станов ника, што се доводи у везу са повољним положајем ових насеља и развијеним функцијама у њима (индустријска, образовна, здравствена, саобраћајна, адми нистративна итд.). Овако различит темпо промене броја становника одразио се и на промену густине насељености и формирања две зоне: зона врло високе концентрације становништва (више од 100 ст/km 2) и зона слабе насељености (мање од 30 ст/km 2). У зони врло високе концентрације налазе се градска и приградска насеља, док се половина од укупног броја насеља, у првој децени ји XXI века налази у зони слабе насељености. Ово је озбиљан проблем, који ако се не ублажи, врло брзо може довести до демографске угрожености ру ралних делова општине Рашка. У том погледу, стручни тим Општине Рашка је урадио Стратегију одрживог развоја 2009–2019. године, у којој је планирана ревитализација сеоских насеља развојем туризма. Рурални туризам на овом подручју је за сада мањег обима, али се на њега гледа као на изузетно перспективну при вредну делатност. Могуће га је развијати комплементарно са планинским туризмом, јер се овде већ дуго ради на производњи здраве и органске хра ______
193 Ивана Пењишевић, Алекса Попадић
не која почива на производњи малина и боровница. Улагањем у развој ру ралног туризма могло би се задржати млађе становништво, али је основни предуслов за то изградња нове и подизање квалитета постојеће инфра структуре у сеоским насељима општине Рашка.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Војногеографски институт (1970). Топографска карта 1: 50 000 , Лист Нови Па зар 1. (Број листа 580 1). Београд. Ковачевић, Т., Бубало–Живковић, М. и Кицошев, С. (2007). Промене броја станов ника, густине насељености и домаћинстава у насељима планине Гоч. Гласник Срп ског географског друштва , 87(1), 97–107. Лугоња, А. и Гатарић, Р. Д. (2010). Демографске промене и територијалне импли кације на простору Купрешке висоравни. Демографија , књ. 7, 161–176. Маринковић, Д. (2007). Детерминанте демографског развоја и перспективе ста новништва Републике Српске. У М. Тодоровић (ур.), Први конгрес српских геогра фа (553–561). Београд: Српско географско друштво. Марковић, Ј. и Павловић, М. (1995). Географске регије Југославије . Београд: Са времена администрација. Милинчић, М. и Росић, М. (2001). Општина Рашка. У Стаменковић, С. и други (ур.), Географска енциклопедија насеља Србије (Посебна издања, књ. III, 429–451). Београд: Географски факултет и Стручна књига. Павловић, Р. (1995). Становништво и насеља општине Рашка у функцији при вредног развоја . Београд: Етнографски институт САНУ. Пењишевић, И. (2010). Фактори и правци регионалног развоја Рашког краја. Бео град: Географски факултет, магистарски рад. Републички завод за статистику Србије. (2003). Општине у Србији 1961–2002. Бе оград. Републички завод за статистику Србије. (2004). Пољопривредно становништво. У По пис становништва , домаћинстава и станова у 2002. години (књига VII). Београд. Републички завод за статистику Србије. (2004). Упоредни преглед броја становни ка и домаћинстава 1948–2002. године. У Попис становништва , домаћинстава и станова у 2002. години (књига IX). Београд. Савезни завод за статистику. (1966). Домаћинства и становништво према карактери стикама домаћинстава. У Попис становништва 1961. године (књига IX). Београд. Савезни завод за статистику. (1966). Пољопривредно становништво. У Попис ста новништва 1961. године (књига XV). Београд. Савезни завод за статистику. (1984). Пољопривредно становништво. У Попис ста новништва, домаћинстава и станова 1981. године . Београд. Социо економска анализа општине Рашка. (2008). Регионална агенција за економ ски развој Шумадије и Поморавља . Спалевић, А. (2009). Могућности за развој руралног подручја у Републици Србији . Зборник радова географског института „Јован Цвијић ”, САНУ , 59 (2), 133–148. Стратегија одрживог развоја општине Рашка 2009–2019. године. (2009) . Општина Рашка и невладина организација ”ПРО ”. Теренска истраживања аутора. ______194
Ivana Penjišević, Aleksa Popadić
Ivana Penjišević Aleksa Popadić
CHA GES I UMBER OF POPULATIO , POPULATIO DE SITY A D HOUSEHOLDS I THE SETTLEME TS OF RASKA MU ICIPALITY 1948–2002. YEAR
Summary
Negative population growth, unfavorable age structure, rural depopulation and the decline in the level of industry development caused by privatization represent serious issues that the municipality of Raska faces with in the first decade of the twenty first century. All listed factors have affected population and households, especially in rural parts of the municipality. During the analyzed period (1948–2002), the villages did not have developed activities that would keep the population freed from agricultural activities. As a result, emigration occurred and lead to depopulation. Strong population decline in rural areas was followed by concentration in urban and suburban areas. Although the significant number of labor force and population at reproductive age left rural settlements of the Raška municipality, it is probable that population decline will continue, due to negative trends in population. The improvement of living and working conditions, as well as the rural tourism development could encourage young people to stay or even return to rural settlements.
______
195
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.117:323.1(624) Оригиналaн научни рад Original scientific work
Марија Ивковић
ЕТНО ДЕМОГРАФСКА СЛИКА СУДАНА
Извод: У овом раду укратко су представљене основне етно демографске карактеристике Судана. Указано је на противуречности и на изворе нестабилности ко ји из њих произилазе. Велика етничка, верска и језичка хетерогеност Судана омогућа ва издвајање више система по различитим критеријумима. Ипак, имавши у виду основне одлике различитих група издвојена су два основна етно демографска систе ма: арапско муслимански на северу и традиционално афрички на југу. Такође су ис такнуте и противуречности које постоје унутар ових система. Односи међу племенима и народима чак и исте конфесионалне структуре врло су сложени што произилази из специфичности историјског развоја . Супротности међу појединим етничким, верским и политичким групама, прерастају у оружане сукобе и дугогодишње ратове.
Кључне речи: Судан, етно демографске карактеристике, становништво
Abstract: This paper briefly presents the main ethno demographic characteristics of Sudan. It points to the contradictions and the sources of instability that arise from them. Great ethnic, religious and linguistic heterogeneity of Sudan allows the separation of several systems by different criteria. However, taking into account the basic characteristics of different groups, there are two main ethno demographic systems: the Arab Muslim in the north and the traditional African in the south. In the paper are also highlighted the contradictions that exist within these systems. Relations between the tribes and nations, even the same denominational structures are very complex, which stems from the specific historical development. Contradictions between certain ethnic, religious and political groups, which develop into armed conflicts and years of war.
Key words: Sudan, ethno demographic characteristics, population
Основне етно демографске одлике Судана
Судан 1 је највећа држава у Африци и десета у свету, са површином од 2.505.810 km². На територији ове земље сусрећу се различите културе, расе, веровања, језици, обичаји и традиције. Дуга и богата историја, као и различит културно историјски развитак појединих делова државе, довели су до сложених односа међу појединим етничким, верским и политичким групама, што често представља и извор нестабилности и конфликата, на само у самом Судану, већ и шире.
1 Рад је написан почетком 2011. године, у време пре одвајања јужног дела Судана у за себну државу. У складу са тим, сви подаци изнети у раду односе се на јединствену др жаву Судан која је постојала до јула 2011. године. ______197 Марија Ивковић
Судан је изразито етнички и религијски хетерогена земља у којој еко номски и политички доминира северни део, чији се становници декларишу као Арапи и муслимани. Ова подела има дубоке историјске корене, а додат но ју је учврстила Британска колонијална владавина која је северним и ју жним делом Судана управљала служећи се са две различите администраци је, и по стицању независности земље пренела управну моћ у руке елите се верног дела (Giroux J., 2009). Судански југ је насељен припадницима Нилот ске групе народа, који исповедају хришћанство и традиционалне религије. Други Судански грађански рат (1983–2005) се обично карактерише као кон фликт између ова два система, и покушај Нилотских народа са југа да се од упру превласти муслиманског севера. Власт из северног дела земље настоја ла је да кроз процес арабизације и исламизације успостави културно једин ство над етнички и религијски хетерогеном земљом (Danish Foreign Ministry, 1993). Ови, добрим делом насилни покушаји, довели су до супротних ефека та и до ескалације сукоба између севера и југа дајући им све већу расну и верску димензију. Као резултат ових дешавања, што се више jуг оснаживао и дизао глас против превласти северног дела земље, то се север све више ве зивао за свој арапско исламски идентитет (Deng M., 2001). Процењују се да у Судану данас живе припадници око 600 различитих етничких заједница који говоре око 400 различитих језика и дијалеката (Ferre ra M., 2006). Северни део Судана налази се на додиру евроазијске и негроидне расе. Мешањем Нубијског становништва тамне пути са Арапима, дошло је до стварања мешовитих и прелазних расних облика. На северу су највећим де лом концентрисани Арапи који припадају семитско хамитској групи народа, затим арабизовани Нубијци, припадници народа Беја, Фури и Масалити, који сви припадају Нилотској групи народа. (Недељковић М., 2001) Не треба изо ставити ни Копте који су хришћани, припадају евро азијској раси и датирају на овим просторима још из пре исламске ере. У јужном делу живе Нилотски народи, који припадају Афричкој (Негроидној) раси. Најмногољуднији су сто чарски Динки (10% укупног становништва Судана) који живе западно од Бе лог Нила , њима сродни Нуери између Плавог Нила и Собата (4%), Шилуци (2%) и Баријци (3%) око Плавог Нила, Азанди (3%) и Лотукои (2%) на крајњем југу (Ferrera M., 2006). Званичан језик Судана је арапски (припада групи семитских језика) и њиме говори већина становника северног дела зе мље, мада су се и овде задржали многобројни традиционални језици. На про стору јужног Судана заступљени су језици из Нилско сахарске групе језика (Динка, Нуер, Шилук, Фур, Масалит, итд), док на крајњем југу има и припад ника народа који говоре језике из Нигер Конгоанске групе (Азанде). Према подацима ЦИE (2008), 70% ст. Судана исповеда Ислам, 25% су припадници традиционалних религија и око 5% су хришћани (углавном като лици и евангелисти). Ислам је доминантна религија на северу земље, док су у јужном делу заступљене традиционалне домородачке религије и хришћанство. ______198
Marija Ivković
Слика 1. – Распоред етничких група у Судану
Извор: http://southsudaninfo.net/maps/
Готово сви муслимани су Сунити, иако постоје значајне разлике између присталица различитих традиција Сунита. Такође, постоји и мала Шиитска заједница. Хришћани у Судану припадају различитим црквама, укључујући Римокатоличку цркву, малу заједницу Меронита на северу, као и следбенике Англиканске цркве. Многи хришћани на северу потичу од пред исламских хришћанских заједница. У Картуму постоји Коптска хришћанска црква која има дугу традицију. Ту су и етиопска и еритрејска ______
199 Марија Ивковић
православна заједница у Картуму и источном Судану, које окупљају вели ки број избеглица и имиграната. Верски идентитет игра значајну улогу у политичком животу земље. Држава је од 1989. године, почела да постепе но уводи делове Шеријатског закона у званичне државне законе. У држави јача утицај ислама и војна влада се ослања на исламистичке групе, док на југу важну улогу игра католичка црква, посебно у школству, здравству и дистрибуцији хуманитарне помоћи.
Слика 2. – Територијални распоред религија у Судану
Извор: http://southsudaninfo.net/maps/ ______200
Marija Ivković
Услед ратних околности, у земљи се не спроводе редовни пописи становништва те су подаци о укупном боју, као и о многим другим демо графским карактеристикама становништва били ствар процене различитих било државних било страних служби. Од стицања независности одржано је 5 пописа, који су покрили мању или већу површину земље. Пописи ста новништва одржани су 1955/56, 1973. (цела територија), 1983. (цела тери торија) и 1993. (само северни део земље), и априла 2008. (цела територија). Последњи попис одржан је 2008. године, према тврдњама Владе из Картума, обухватио је преко 90% целокупне територије Судана. Две одво јене комисије слале су своје пописиваче, једна из северног (Central Bureau of Statistic CBS) и једна из јужног дела земље (Southern Sudan Centre for Census, Statistics and Evaluation – SSCCSE). По први пут су и становници јужног дела земље могли да учествују у организацији и спровођењу попи са. Иако је попис, према тврдњама Владе из Картума, покрио око 90% те риторије земље, многи становници тврдили су да нису пописани (Thomp kins G., 2009). Власти су остале при ставу да ни у једној од регија Судана стопа покривености није била мања од 80%. По резултатима пописа уку пан број становника Судана је нешто више од 39 милиона, од којих 5 ми лиона станује у области главног града Картума, 7,5 милиона у области Дарфур и 8,2 милиона у Јужном Судану (SSCCSE, 2009). Представници ју жног дела земље, тврдили су да је попис исполитизован и да овај део зе мље има 11–13 милиона становника, односно до трећину популације цело купног Судана (Heavens A., 2009). Резултати пописа 2008. године били су од изузетне важности за даљи политички живот земље у којој се претежно арапски муслимански север и хришћански црни jуг боре преко 20 година, и у којој је од круцијалне важности одређивање величине бирачког тела. Други грађански рат у Судану (1983–2005) завршио се постизањем догово ра о аутономији јужног дела земље и могућношћу да се 2011. изађе на ре ферендум о отцепљењу. Референдум је одржан и преко 90% становништва јужног дела се изјаснило за отцепљење. Званично одвајање јужног дела др жаве требало би да се догоди се у јулу 2011.
Табела 1. – Број становника северног и јужног дела Судана по попису 2008. Укупно становника Процентуални удео Судан 39 154 490 100 Северни део 30 894 000 79 Јужни део 8 260 490 21
Извор: Попис становништва у Судану , 2008. године , Централна статистичка канцеларија Судана и Центар за попис статистику и евалуацију Јужног Судана
Становништво Судана се одликује високим природним прираштајем који износи 22%. Уз висок наталитет, од 36,6% (ЦИА, процена за 2011) и мор талитет од 11,1%, становништво Судана повећава се изузетно брзо. Тако се у ______
201 Марија Ивковић
периоду од 52 године, односно од првог пописа у Судану 1956. године до по писа 2008. године, укупан број становника повећао скоро 4 пута, односно са 10,3 милиона на 39,3 милиона (UN, 2009). Полно старосна структура земље има облик пирамиде са широком базом. Становништво млађе од 15 година чак 42% (CIA, Factbook). Стопа фертилитета је висока и износи 4,8 за ниво це ле земље. И у северном арапском и у јужном нилотском делу земље присутни су слични репродуктивни обрасци. Сликовит пример за овако високу стопу фертилитета јесте обичај код припадника народа Динка, који живе у јужном делу земље, да се последња фаза брака закључује тек када жена роди треће де те. Очекивано трајање живота је свега 54 године за мушкарце, односно 56 за жене, па не чуди што је проценат старијих од 60 година је свега 3,8. Услед не доступности података тешко је са сигурношћу рећи да ли се природни прира штај и очекивано трајање живота разликују у северном и јужном делу земље. Ипак, уколико имамо у виду да се већина градских центара са развијеном мрежом амбуланти налази у арапском делу, као и чињеницу да је арапски део био у мањој мери изложен ратовима, можемо закључити да је очекивано тра јање живота врло вероватно веће у северном делу земље. Образовна структура становништва Судана генерално је врло лоша, а чак 44% становништва је неписмено (Natek K, 2005). Арапско становништво има бољу образовну структуру јер је у северном делу земље сконцентрисана већина градова који су и образовни центри. Посебно се повољном образов ном структуром истичу Копти, који иако представљају процентуално малу заједницу (око 1% популације Судана) због образовања имају значајнију улогу у економском животу земље него што то из њихове бројности произи лази. Народи јужног дела земље, као и они из Дарфурске области, највећим делом су неписмени. Услед честих ратова, школски систем у неким области ма је готово престао да постоји. Католичка црква је 30 их година прошлог века организовала описмењавање и ове школе понегде још увек функциони шу. Језици неких народа тек скоро су добили и писане верзије. У северном делу Судана у употреби је арапско, а јужном делу земље латинично писмо.
Арапски исламски север
Етнодемографски систем на територији северног Судана има доми нантну улогу у политичком и економском животу земље. У овом делу зе мље се налази главни град, и државне, привредне, економске, културне и образовне институције такође су овде сконцентрисане. Највећи део станов ништва је исламске вероисповести и идентификује се са Арапском култу ром, мада су понегде задржане и традиционалне религије и веровања, а мали део становништва чине хришћани (пре свега Копти). У употреби је Арапски језик, који припада семитско хамитској групи језика и који је званичан језик Судана, мада се становништво и у северном делу служи и својим традицио ______202
Marija Ivković
налним језицима (Нубиски, Беја, Фур, Масалитски). По попису из 2008. го дине, у северном делу земље живи више од 30 милиона становник. Проблем приликом анализе кретања бројности становништва овог дела земље јесте у томе што Влада у Картуму истиче укупан број становника целог Судана, па је тешко издвојити само северни део. Такође треба имати у виду и да се у појединим деловима воде оружани сукоби, да је контрола над таквим обла стима само делимична и да је велики број избеглих и расељених лица. Идентификовање становника Северног дела земље са Средњим ис током има дубоке корене још из античких времена, када су се Египћани и Арапи ширили на југ у потрази за робљем, златом и слоновачом. (O’Fahey R., 1996) У процесу арабизације долазило је до ширења јаког културног утицаја на првобитно не aрапске области у којима је почео да се говори арапски језик. Ислам се проширио и постао доминантна религија. Долази ло је до склапања мешовитих бракова, а Нубијски идентитет се полако гу био. Резултат тога је да су неки елементи арапског порекла искомбиновани у различитим облицима и степенима са елементима преузетим из култура које су покорене. Физичке одлике данашњих становника северног Судана показују да су углавном нубијског порекла. Неке мање групе Нубијаца ни су склапале мешовите бракове са Арапима и сачувале су свој идентитет. То је довело до подела између арапског идентитета и нубијског идентитет код првобитно истог народа. (Јок., 2011) Данас на простору северног Суда на живе припадници различитих народа који се изјашњавају као Арапи, Нубијци, Нобе, Беја (Беџа), Копти, Фури, Масалити, Хауси и други наро ди. Након стицања независности државна управа је спроводила политику стварања јединственог суданског арапског идентитета, ширењем Ислама, арапског језика и културе (Heather S., 2008). За време владавине царице Теодоре Византијом (6. век) слати су миси онари у циљу ширења хришћанске вере међу Нубијце, па и данас у овом де лу Судана постоје старе хришћанске заједнице. Иако Исламско становни штво чини већину и већина њих се изјашњава као Арапи, односи између по јединих исламских група такође су више него заоштрени, због различитог историјског и културног наслеђа. Сликовит приказ ових протувречности је сте вишегодишњи оружани сукоб у Дарфуру. Такође не треба изоставити ни Коптско хришћанско становништво, које нема процентуално велики удео, али због образовања има значајну улогу у економском животу земље. Три највећа народа на територији Дарфура су Масалити, Загхава и Фу ри и они сви исповедају Ислам. Традиционално су се мешали са Арапима и највећим делом су арабизовани. Међутим, као и друга суседна афричка пле мена, задржати су део својих традиционалних обичаја, упркос интензивним напорима владе Судана да ове народе у потпуности приведе арапској култу ри. Масалити и Фури се разликују од Арапа по начину на који практикују Ислам, што се посебно илустративно може видети на примеру слободе коју ______
203 Марија Ивковић
уживају њихове жене. Оне равноправно раде са мушкарцима, на пример на подизању куће, што је незамисливо у типично Арапским земљама. Мужеви и жене традиционално гаје одвојено своје усеве и тиме одржавају неки вид економске независности. Своје традиционално алкохолно пиће перципирају као важан део исхране, те не сматрају да подлеже исламским законима о за брани алкохола. Такође су народи области Дарфур задржали и многе обича је који су везани за њихову некадашњу религију, а које практикују упоредо са исламским. Проблеми са којима се суочавају услед наметања арапске културе и ислама као једине религије, су бројни. Од средине 70 их године 20. века када почиње да јача утицај Ислама и постепено се уводи шеријатски закон на простору Судана, ови народи који су себе до тада сматрали побо жним муслиманима, пружају велики отпор и опиру се мешању у њихов на чин живота. Локални отпор у Дарфуру снажно се супротставља централизо ваној арапској власти из Картума. У овој области активна је и регионална арапска полиција Џанџавида коју подржава влада из Картума, а која узнеми рава и малтретира локално афричко становништво (Behrends A., 2007). Њу чине регрутовани Арапски номадски који су без земље а који су и пре дола зили у сукобе са стално настањеним становништвом ових простора које се бави пољопривредом. Међутим, током последњих неколико деценија, изме ђу заједница староседелаца (народа Фур и Масалит) и арапских номада до шло је до повећања сукоба око земље услед повећања броја људи и стоке, деградације животне средине, ширење пољопривредног земљишта, кори шћења водних ресурса и миграција номада из Чада у Дарфур. У северном Судану живи и 300 000–500 000 Копта који су хришћани и следбеници коптске цркве (Недељковић, 2001). Њихово присуство на овим просторима датира из пре исламске ере. Данас су изложени верској дискриминацији и било је више покушаја насилног превођења у Ислам (Henderson R., 2005). То је довело до великих емиграција и смањивања њи ховог броја. Како се грађански рат распламсавао током 1990 их, влада је фокусирала своје интересовање на југ земље. Иако и даље доживљавају дискриминацију, Копти и друге хришћанске групе са дугом традицијом у северном Судану, имају данас мање ограничења од хришћана у Јужном Судану, те од скора имају и своје представнике у влади. Постоје и други извори тензија између различитим група у региону који датирају из рани јих дана. Осим повремених конфликата номадских сточарских народа, ко ји себе називају Арапима иако су тамне пути, и стално насељених народа који се баве пољопривредом, овде је својевремено била актуелна трговине робљем и извоз Африканаца из других делова Судана у арапски свет. То је такође доводило до тензија између афричког и арапског становништва. Ропство у Судану има дугу традицију. Овим подручјем су пролазили трговачки путеви још у доба Египат и касније Арапа. У 19. веку је на хиља де робова одвожено у Турску и Арапске земље. Становништво јужног дела ______204
Marija Ivković
Судана је у том периоду десетковано (Collins, R. 2008). Ропство је укинуто од стране британских империјалних власти 1898. али је требало неколико деценија да и пракса одумре. У току грађанских ратова који трају од 1955. ропство није било централно питање, али је постало актуелно последњих де ценија. Данас нема јавних аукција и не постоји систематско хватање робова, али одређена истраживања указују на то да је један део заробљеника из ра том погођених подручја приморан на принудан рад (De Waal A., 1998). Ро бови су углавном Динке из северног дела региона Бахр Ал Газал, као и љу ди из других ратом захваћених области, од чега велики део чине жене и деца (Jok, 2001). Тешко је рећи колико укупно има људи у ропству, али се зна да је више хиљада заробљено последњих година. Неки од њих су пребачени у логоре на северу земље где их држе као таоце (Dagne, Т. 2002). Влада Суда на је у више наврата негирала да ропство постоји, али је под међународним притиском пристала да преиспита ове тврдње 1996. Окривила је "племенске сукобе" у којима обе стране узимају таоце, и нагласила чињеницу да ови за робљеници нису робови и да је ропство у Судану незаконито.
Немуслимански нилотски југ
У јужном делу државе живи црначко немуслиманско становништво које припада нилотској групи народа. Овај део земље је дуго био маргинали зован у економском и политичком смислу у односу на северни део. Припад ници ових народа још од 1956. године одупиру се превласти муслиманског севера и покушајима исламизације. Кретање броја становника је релативно тешко пратити, с обзиром да ауторитети овог дела земље негирају тачност података са прва 4 пописа, тврдивши да је њихова бројност умањивана. Према попису 2008. године и подацима Службе за статистику Јужног Суда на (SSCCSE) на територији јужног дела Судана живи 8,26 милиона станов ника. Више од половине становника (51%) је млађе од 18 година, а чак 72% становништва је старости испод 30 година. У етничком смислу овај систем је врло хетероген и одликује га велика уситњеност. Већина припада Нило сахарској групи народа и језика. Најмно гољуднији су сточарски Динки (10% становништва Судана) који живе запад но од Белог Нила , Нуери између Плавог Нила и Собата (4% укупног ст.), Шилуци (2% укупног ст.) и Баријци (3% укупног ст.) око Плавог Нила, Азан ди (3% укупног ст.) и Лотукои (2% укупног ст.) на крајњем југу (Недељковић, 2001). Азанде спадају у Манде народе, који су део Нигер Конгоанске групе народа. По питању конфесионалне структуре доминантне су традиционалне религије (анимизам) и хришћанство (углавном католичанство и евангелизам). У јужном делу Судана није дошло до исламизације будући да су се верни и јужни део спојени тек у 19. веку под управом Египта, односно Вели ке Британије. Хришћанске мисије су почеле да проповедају хришћанство ______
205 Марија Ивковић
међу домородачким племенима 1930 их година. Тешко је са прецизношћу рећи који проценат становника на југу Судана припада хришћанској вероисповести. Kатоличка црква процењује да је међу Динкама 4 8% хри шћана, Евангелистички извори извештавају да је 2% народа Динка прихва тило Евангелистичку цркву. Данас постоји Нуер црквена организација са више десетина цркви. Међутим и поред тога, извештаји указују да је само око 1% Нуера хришћанске вероисповести (SSEESC, 2009). Многе хришћан ске организације из Сједињених Америчких Држава, Немачке, Шведске и Етиопије покушавале су да на разне начине (углавном кроз организовање школа, хуманитарне помоћи и слично) ове народе преведу у Хришћанство. За сада ефекти нису велики јер се они или одупиру преласку у другу веру, или и када је делимично прихвате и даље настављају да практикују своје традиционалне ритуале и не одричу се својих старих веровања. Племена јужног Судана су дуго времена живела прилично изоловано, неометанa од стране глобалних политичких кретања. По традицији нису би ли активни у државној политици. Повремено су имали сукобе међусобно, око превласти над територијама за испашу стоке. Динке, Атуоти и Нуери показују сличност и верује се да имају заједничко порекло и то из области која се сада назива Нуерланд а сматра се да је до раздвајања ових народа до шло делимично и због спора око власништва над стоком (Jok, 1999). На од носе међу племенима у јужном Судану у великој мери су утицали догађаји у 19. веку као што су упади Турака, Арапа, и на крају Британаца (Holt P., 2000). За време Британске владавине, када је територија Судана била део кондоминијума који су држале Велика Британија и Египат, дошло је до ве ликих промена за локалне народе. Јужни део Судана је био издвојен и мар гинализован. Та маргинализација се наставила и по успостављању Судана као независне државе. Британска колонијална политика била је усмерен на успостављање јасне границе између Динка и Нуера. Ово је зауставило дуго рочне процесе културних промена и евентуалне интеграције ових племена у јединствени ентитет, а конфликти и оружани сукоби постали су посебно из ражени 90 их година двадесетог века, иако се ови народи на истој страни боре против припадника северног дела земље (Kevlihan R., 2007). У другој половини 20. века народи јужног Судана започели су оружану борбу против доминације исламског севера, и растући покрет за независност Јужног Судана активирао је припаднике већине етничких група са југа. Гра ђански ратови који трају готово без престанка од 1956. донели су додатне еко номске и хуманитарне проблеме. Процењује се да се по завршетку сукоба 2005, око 140 000 избеглих вратило у Јужни Судан, док око 270 000 избеглица и даље борави у суседним државама (УН, 2007). Овај део државе има најве ћим делом рурални систем економије. У многим деловима је и даље задржан традиционални пастирски начин живот типичан за људе из породице Нилота, али су у неким областима почели и да се баве пољопривредом. Стока је и да ______206
Marija Ivković
ље највећа симболичка и материјална вредност ових народа. Треба приметити и да услед интензивних ратова последњих деценија, све више и оружје придо бија значај који је некад припадао искључиво стоци. Припадници ових народа се организују у племена које се састоје од родова. Не постоји општи политички ауторитет у племенској структури, већ свако племе има свог вођу. Уједињавање племена врши се на основу терито ријалне блискости и заједничких интереса. Упоредо са територијалним по делама кланови су подељени и по мушкој линији у групе које воде порекло од једног претка. Ова традиција је значајна у контроли и расподели ресурса. Мрежа образовних институција у овом делу земље је генерално врло оскудна. Прве школе биле су организоване од стране Хришћанске организа ције 1930 их година. Ипак и данас, као резултат низа фактора а посебно ду готрајних ратних сукоба, образовна структура становништва јужног Судана је изразито лоша. Свега 27% популације старије од 15 година је писмено, од тога 40% мушкараца и свега 16% жена (SSCCSE, 2009).
Закључак
Етно демографска слика Судана врло је сложена и специфична. Јед на од основних одлика ове земље јесте велика уситњеност и измешаност различитих етноса, верских и језичких група, што је последица дугог и бога тог историјског наслеђа. Подаци о демографским карактеристикама земље немају дужи континуитет и често су оспоравани. По последњем попису ста новништва обављеном 2008. године, у Судану живи 39 милиона становника, укључујући и 4,6 милиона избеглица и око милион интерно расељених лица. Наталитет и природни прираштај су високи, те се ради о изузетно младој по пулацији. Велики део становништва је неписмен и живи у руралним обла стима. Простор Судана је поприште конфликата међу различитим етничким, верским и политичким групама, које се боре како за превласт тако и за очу вање свог идентитета. Два основна етно демографска система су арапски муслимански систем на северу и традиционални (делимично хришћански) црначки на југу. Други Судански грађански рат (1983–2005) се обично ка рактерише као конфликт између ова два система у коме Нилотски народи са југа покушавају да се одупру превласти муслиманског севера. Опстанак Судана као јединственог система је последњих година озбиљно доведен у питање. На референдуму одржаном почетком 2011. го дине у јужном делу земље, преко 90% становништва се изјаснило за отце пљење и стварање самосталне државе. До реализације ове тежње требало би да дође у јулу ове године. Такође и у самом јужном као и северном делу зе мље, постоје противуречности које се манифестују кроз бројне друге кон фликте и оружане сукобе великих размера, који прете да угрозе и стабил ност ових појединачних система као таквих. ______
207 Марија Ивковић
ЛИТЕРАТУРА
Behrends, A. (2007). The Darfur conflict and the chad/sudan border: Regional context and local Re configurations. Sociologus, Vol. 57, No. 1, 99 131. CIA World Factbook.(2011). Sudan.U.S. Central Intelligence Agency. Dagne, T. (2002). Sudan: Humanitarian Crisis, Peace Talks, Terrorism, and U.S. Policy. Special Issue Brief for Congress. Danish Foreign Ministry. (1993). Racism in Islamic disguise? Retreating nationalism and upsurging ethnicity in Dar Fur, Sudan : Indigenous peoples and the colonial state. Special edition: IWGIA Document, No. 74, 291 311. Deng, F. (2001). Sudan Civil War and Genocide, Disappearing Christians of the Middle East. Middle East Quarterly,Vol. 8, No. 1, 13 21. De Waal, A. (1998). Exploiting Slavery: Human Rights and Political Agendas in Sudan. New Left Review, No.227. 124 142. Ferrera, M. (2006). Народи света. Православна реч; Међународни истраживачки центар за културу. Нови Сад. Fick, M., (2009). Sudans census results complete and accepted? Not so fast says south. The Enough Project to End Genocide and crimes against humanity. Giroux, J., Lanz, D. and Sguaitamatti, D. (2009). The Tormented triangle: The regionalisation of conflict in Sudan, Chad and the Central African Republic. Center for Security Studies, ETH, and Swiss Peace, Working Paper no. 47. Heather, S. (2008). Arab Identity and Ideology in Sudan: The Politics of Language, Ethnicity and Race. African affairs, Vol. 107, No. 426, 21 43. Heavens, А. (2009). Southerners Dismiss Sudan Pre Poll Census Count. Reuters. Henderson, R. P. (2005). The Egyptian Coptic Christians: the conflict between identity and equality. Islam and Christian Muslim relations. Vol. 16, No 2, 155 166. Holt, P. M., and Daly, M. W. (2000). A History of Sudan: From the Coming of Islam to the Present Day. Longman. Jok, M. J., Hutchinson, S. E. and Reeves, E. (1999). Sudan's prolonged Second Civil War and the militarization of Nuer and Dinka ethnic identities. African studies review, Vol. 42, No. 2, 125 150. Jok, M. J. (2001).War And Slavery In Sudan. University Of Pennsylvania Press. Kevlihan, R. (2007). Beyond creole nationalism? Language, policies, education and the challenge of state building in post conflict southern Sudan. Ethnopolitics, Vol. 6, No. 4, 513 543. Murphy, A. R. and Jok, M. J. (2011). Sudan: Religion and Conflict. Published Online. Натек, К. и Натек, М. (2005). Државе света. Заложба Младинска кљига. Љубљана. National Educational Statistical Booklet, EMIS, Ministry of Education of South Sudan. (2009).The Southern Sudan Centre for Census, Statistics and Evaluation (SSCCSE) Недељковић, М. (2001). Лексикон народа света: човечанство 2000. Српска књижевна задруга. Службени лист СРЈ. Београд O’Collins, R. (2008) A history of modern Sudan.Cambridge University Press. O'Fahey, R.S. (1996). Islam and Ethnicity in the Sudan. Journal of religion in Africa, Vol. 26, Fasc.3, 258 267. Thompkins, G. (2009). Ethnic Divisions Complicate Sudan's Census.NPR. United Nations . The Fifth population census in Sudan. 2009. ______208
Marija Ivković
Marija Ivković
ETH O DEMOGRAPHIC PICTURE OF SUDA
Summary
Ethno demographic picture of Sudan is very complex and specific. On the territory of this country different cultures, races, beliefs, languages, customs and traditions are facing each other. Long and rich history, as well as different cultural and historical development of certain parts of the state, led to the complex relationships between individual ethnic, religious and political groups, which often was a source of instability and armed conflict. Sudan is a very ethnically and religiously heterogeneous country in which the economically and politically dominated the northern part, whose inhabitants identify themselves as Arabs and Muslims. Sudan's south is populated with members of Nilotic group of people that confess Christianity and traditional religions. Government from northern part of the country was using process of conversion to Arab culture and Islam religion to establish cultural unification in country which was heterogeneous in terms of ethnicity and religion. These often violent attempts lead to totally different effects and to escalation of violence between northern and southern part of country, giving these conflicts more pronounced racial and religious dimension.Second Sudanese Civil War (1983 2005) is usually characterized as a conflict between these two systems, and attempt of Nilotic people from the south to resist the domination of the Muslim north. The population of Sudan by data from the last census done in the2008th,is 39 million inhabitants, including 4.6 million refugees and over one million internally displaced persons. Census results were of great importance having in mind the referendum about the secession of South Sudan. The referendum was held and over 90% of the population in the southern part voted for secession. The official separation of the southern part of the state should take place in July 2011.
______
209
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 314.117(574) Оригиналaн научни рад Original scientific work
Драган Петровић
ДЕМОГРАФСКА СИТУАЦИЈА САВРЕМЕНОГ КАЗАХСТАНА
Извод: У овом раду се даје анализа демографске ситуације у савремeном Казах стану. Република Казахстан је нова држава настала на постсовјетском простору у Централној Азији. Њена специфичност је та што од момента осамостаљења 1991. титуларна нација Казаха нема националну већину. Међутим, за ове две деценије Казаси постају већинско становништво у земљи, што је постигнуто на различите начине: већим наталитетом од словенског и европеидног становништва, планским усељавањем Казаха из Кине и Монголије, али и притисцима и угрожавањем права Русима, осталим Словенима, Немцима, што је посебно у периоду до почетка 2000 их довело до њиховог масовног исељавања из Казахстана. Овоме треба додати и фаворизовање у администрацији и државној управи националних Казаха, као и инсистирање на знању казашког језика.
Кључне речи: савремени Казахстан, демографска ситуација, Руси, словенско ста новништво, демографске промене, исељавање.
Abstract: Republic of Kazakhstan is a new state, created in the post Soviet area of Central Asia. Its specificity is that the nation of Kazakhs has not been the national majority since the moment of getting independence. However, for these two decades Kahakhs became majority of the population in the country, what had been achieved in different ways: by higher birth rate than Slavic end population of European origin, by planned immigration of Kazakhs from China and Mongolia, but also by pressures and endangering of rights of Russians, other Slavs, Germans, what has in the period till the beginning of XXI century especially led to their mass emigration from Kazakhstan. To this we should add also favoring national Kazakhs in public administration, as well as insisting on the knowledge of kazakh language.
Key words: modern Kazakhstan, demographic situation, Russians, Slavs, demographic changes, emigration
Казахстан је независна држава од 1992, а дотле је била совјетска репу блика у оквиру СССР. Казахстан је члан практично свих интеграционих токо ва на постсовјетском простору у чијем је вођству Русија, и то Заједнице неза висних држава (ЗНД), Заједничког економског простора, Организације дого вора о колективној безбедности (ОДКБ) и Шангајског споразума, док посебан значај добија Царински савез, чији су чланови Русија, Казахстан и Белорусија Казахстан је после Русије најпространија држава на постсовјетском простору са површином од 2 756 000 km². Примера ради Украјина има 602 000 km², а друге чланице ЗНД (сем Русије која има 17,1 милион km²) још ______211 Драган Петровић
мању површину. Казахстан је просторно већи једанаест пута од Велике Британије, или девет пута од Италије, те више од седам пута од Немачке гледано појединачно. На тако великом простору живи свега око 16 милио на становника, па је просечна густина насељености око 6 становника на 1 km². То је изузетно мала густина насељености, пошто чак и Русија има близу 9 становника на 1 km² (Србија и Црна Гора око 100 становника на 1 km², а западноевропске државе, сем Француске која је нешто ређе насеље на од њих, просечно око 200 становника на 1 km²). Дакле по површини територије Казахстан је девета држава на свету, а по броју становника на тек 62 месту, пошто се процењује да је 2011. го дине могао да има око 16 милиона становника. По попису из 1989. било је 16,400 000 становника, али се њихов број потом смањивао, највише због миграције великог броја Руса и других источних Словена, Немаца, за Ру сију и Немачку пре свега. Тако је 2006. било свега око 15,3 милиона жите ља, али се рачуна да их данас има нешто око 16 милиона, захваљујући сма њењу исељавања европеидног дела популације, извесног природног прира штаја пре свега муслиманског дела становништва, и досељавања Казаха из Кине и Монголије. Оно што је веома специфично за Казахстан је његова демографија, која га битно разликује од осталих земаља постсовјетског простора, а на неки начин је специфична и у односу на већину држава света. Прво исто ријски није ни постојао Казахстан као независна држава, посебно не у да нашњем облику и простору. Казашко становништво, које припада турко фонској породици народа, као номадско и рурално насељавало је простор данашњег јужног Казахстана, док је средишњи део земље као пустињски и полупустињски био и остао веома слабо насељен и привредно неразвијен, а током ХХ века населили су га поглавито Казаси. Највећи део обрадивих површина је у северном и североисточном делу земље, док још једино на југу постоје мање култивисане површине у виду оаза и на обронцима високих планина. Сточни фонд је изузетно бро јан пошто је сточарство традиционална привредна делатност међу Казаси ма који су већинско становништво у централном полупустињском делу ре публике и на југу. Традиционални номадски начин узгајања крупне стоке и оваца код Казаха све више добија модерније форме, док на северу и севе роистоку где етнички доминира руско и словенско становништво као и друге популације европског порекла, узгајање стоке има интензиван и ор ганизован карактер фармерског типа. Током историје Казахстан је прикључен руској држави у етапама од краја XVII до почетка XIX века. Северни Казахстан физичко географски је више део југа западног Сибира где се такође простире појас чернозема та ко да он историјски и није доживљаван као Казахстан и део средње Азије. Северни Казахстан је потпао под власт царске Русије у целини закључно ______212
Dragan Petrović
са 1731. годином. На том черноземном појасу су се густо насељавали Руси из европског дела Русије у периоду од XVII века и те миграције су трајале у континуитету до друге половине XX века, с тиме да је постојало неколи ко јачих миграционих таласа. Један је био крајем XIX и почетком XX века, а други у педесетим годинама XX века. Средњи, полупустињски и пустињ ски део Казахстана је ушао у састав Русије до почетка ХIХ века, а јужни део у његовој првој половини. Казахстан је проглашен за републику у са ставу СССР знатно касније од осталих република, тек 1936. када је накнад но издвојен из састава Руске Федеративне Социјалистичке републике. Да нас у северном Казахстану Руси и русофонско становништво (Руси, Укра јинци и Белоруси) чине већину популације, како у градовима тако и на ру ралном простору. У републици живе и Немци, али и неке друге национал ности у мањем броју (Пољаци, Кореанци, Јермени и др.), док на југу Ка захстана апсолутно преовлађују Казаси, народ турског порекла и исламске религије као и још неки други средњоазијски народи у маљем броју (Узбе ци, Ујгури, разне етничке турске групе и др.). Оно што је специфично за Казахстан је то да је титуларни народ ове бивше совјетске републике у време постојања СССР, заправо представљао бројчану мањину. Тако је у периоду након Другог светског рата, све до краја седамдесетих година, удео етничких Казаха био свега око 30% становништва републике, а више од половине становника је чинило европеидно становни штво, пре свега Руси, којих је по попису из 1959. било 43%. Почетком осамдесетих година у Казахстану је било око 40% Руса, 8% Украјинаца, 6% Немаца, а Казаха тек 34%, док је остатак од око 9% отпадао углавном на остале средњоазијске муслиманске народе (Узбеци, Ујгури, Кир гизи и др.). По попису из 1989. удео Руса је смањен на 37%, а удео Казаха по већан на 39,7%. Српски географ Мирко Грчић наводи да је особеност север ног дела Казахстана током овог периода, не само бројна доминантност сло венског живља у урбаној средини, већ и у сеоским насељима. 1 Због већег наталитета, а и због исељавања извесног броја Руса и сло венског становништва у Русију од 1992. године, као и Немаца у Немачкој, по већао се процентуални удео Казаха у Казахстану током деведесетих на чак 53% по попису из 1999. године. Проценат Руса и других Словена се и даље смањивао током протекле деценије, па је по попису из 2009. удео Руса сма њен на свега око 24%, а са осталим Словенима, Немцима и другим мањим скупинама европеидног становништва, то би могло да буде око 30% читаве
1 «..Само у јужном делу Казаси чине већину. У североисточним и централним окру зима који чине 47% територије и 49% становништва Казахстана, Казаси чине само 27,6% становништва. У северном казахстанском округу тај удео је само 18,6%, док је у карагандском једва 17,2%.», у Грчић Мирко, «Геополитичке промене на терито рији бившег СССР», стр. 15, Глобус, бр. 20, Београд, 1995. стр. 5–16. ______
213 Драган Петровић
популације земље. Они су се највећим делом повукли из јужног дела земље где сада чине само безначајну мањину. Тако је у некадашњем главном граду Алма Ати на самом југоистоку земље још крајем осамдесетих година ХХ ве ка, две трећине становника чинило руско језичко становништво, док је оно да нас сведено на мањину. У исто време Казаси постају етничка већина у среди шњем полупустињском и пустињском, иначе слабије насељеном делу земље. Захваљујући премештању главног града из Алма Ате у Астану, која се налази на северу, у средишту рускојезичке већинске популације и у овом региону се повећао удео Казаха. Руси и словенско становништво и даље већински насе љавају северни део Казахстана који је економски, културно цивилизацијски, историјски «ослоњен» на суседне регионе Русије. Председник државе је већ готово деценију и по Казах Султан Назурбајев који води политику етничке са радње и политички и економски се ослања на Русију. То је и главни разлог за што од стране Руса у Казахстану нису покретана за сада политичка питања о унутрашњем преуређењу земље (федерализација, аутономија, кантонизација и сл.). Важно је напоменути да је ситуација током периода владавине Бориса Јељцина у Казахстану била видљиво тежа за интересе словенског становни штва (и европеидног становништва у целини) него од почетка двехиљадитих. То се најбоље може видети и у броју исељених Руса по годиштима, па је тако 1993. године прешло (или чак пребегло) у Русију – 170129 људи руске нацио налности; године 1994. – чак 283154; 1995. – 160883; 1996. – 120427; 1997. – 174616; 1998. – 186397; 1999. – 89998; 2000. – 109343; 2001. – 100000; 2002. – 70000; године 2003. – 36800; 2 Следећих година долази до стабилизације еми грације, па је рецимо у 2009. години из Казахстана исељено свега око 23 500 Руса, а уселило се њих близу 6 000, тако да је механично смањење руског на циона износило око 17 18 000. У исто време уселило се око 30 000 Казаха и у исто време иселило њих око 1 500. На основу ових података видимо да се исе љавање Руса нешто смањило, али овај процес постоји и даље. Паралелно са усељавањем Казаха, и посебно већим природним прираштајем који они имају, промена етничке структуре земље се наставља, али нема више тако драматич не размере као претходних година.3 Из ових података се види да је од доласка на власт Владимира Пути на, прво као премијера, а потом и председника дошло до уочљивог опадања исељавања Руса из Казахстана, мада је то и даље уочљив процес. На основу
2 Донака О Бичейн, «Казахизация» и языковая политика в постоветском Казахста не, у зборнику: Политическая наука и государственная властъ в Российско феде рации и нов назависим государственна власт в Россиск федерации и новых неза висимых государствах , Российская академия наук Уралское отделение (Институт философфии и права, Екатеринбург, 2004, стр. 65–78. 3 Подаци су дати на основу званичне статистике Казахстана http://www.stat.kz/digital/naselsenie/Pages/default.aspx ______214
Dragan Petrović
података о миграцијама које издаје влада Казахстана, протеклих година се додатно смањио број миграната из ове земље, и он износи за све националне групе око 40 000 људи, а у исто време се у ову земљу досељава до 20 000 људи годишње, занимљиво један део и етничких Руса (несразмерно мањи од оног броја Руса који се исељавају из Казахстана, али ипак евидентан). Др жавни званични језик је казашки, док руски језик има статус језика у упо треби, пре свега у пословне сврхе. 4 Казашки језик говоре пре свега Казаси, док руски језик познају готово све језичке групе, дакле безмало читава по пулација земље. Ипак постоји одређена сегрегација руског језика, пошто је рецимо током деведесетих било онемогућено, или у највећем надгледано до бављање штампе и праћење средстава информисања из Русије. По пописима из шездесетих и седамдесетих година Казаха је било 30 37%, а Руса око 42 43%. Након тога следи пораст удела Казаха у етнич ком саставу становништва Казахстана, као последица пре свега већег ната литета, а од почетка деведесетих година и због исељавања Руса и других Источних Словена, Немаца, као и досељавања Казаха из Русије и других делова постсовјетског простора, као и из Кине и Монголије. По попису из 1989. Казаха је било свега 39,7%, а Руса 37,6%, уз око 8% Украјинаца и 6,5% Немаца. По попису из 1999. од укупно 15,5 ми лиона становника Казахстана, етничких Казаха је било око 53%, Руса 30%, Украјинаца 3,7%, Узбека 2,5%, Немаца 2,4% и др. Међутим у исто време по вероисповести муслимана има 47%, а припадника руске православне цркве 44%, протестаната 2%, што наводи на закључак да се један број хри шћана, највероватније етничких Руса, изјаснио по националности као Ка заси, из различитих мотива. По подацима пописа из 2009. године долази до даљег пораста Казаха у укупном становништву земље на нешто преко 60%, док се удео рускојезичког становништва смањио на нешто око 30% (Руса око 24%, Украјинаца око 2%, Белоруса око 1%, уз неколико посто Немаца и других европских народа). У Казахстану приближно половина популације живи у градовима и варошицама, дакле урбаном миљеу (53%). 5 У данашњем Казахстану, после наглих етничких промена последње две деценије, најраспространија вер ска заједница су муслимани, а након тога следи хришћанство и то поглави ти православље. После драстичног смањења броја и удела православних у Казахстану, и то од близу 50% становништва од педесетих до краја седам десетих година, на 30 33% данас. Она обухвата пре свега Русе, Украјинце, Белорусе и у мањем броју Грке и Јермене. Хришћанска заједница обухвата данас и неколико процената становништва католичке, протестантске и гр
4http://www.akorda.kz/ru/kazakhstan/general_information/population_of_the_republic_ of_kazakhstan 5 http://www.state.gov/r/pa/ei/bgn/5487.htm ______
215 Драган Петровић
кокатоличке вероисповести, највише Немаца, Пољака и неких других на родности. Казаси традиционално припадају ханафитској школи сунитске гране ислама. У време СССР је религија била потиснута, тако да је до 1989. године постојао мали број званичних џамија. Након проглашења не зависности Турска, Саудијска Арабија и друге муслиманске земље значај ним средствима су помагале изградњу џамија и исламских школа, док су се бројни казахстански студенти школовали у иностранству у муслиман ским верским заједницама. Ипак, у поређењу са другим земљама регије, утицај Ислама је ипак извесно слабији у Казахстану.6 По подацима из 2007. године морталитет одојчади је износио 27,4 промила. Дужина животног века мушкараца износи просечно 61,9 година, а жена 72,84. На 10 000 становника има просечно 30,3 доктора и 68,2 кре вета у болницама и стационарима. Када се посматра образовање оно је по дељено на основну примарну школу која траје четири године, и основну секундарну која је од 5 до 9 разреда. Основна школа је обавезна у целини (примарна и секундарна, дакле девет разреда). Средња школа траје само две године (10 и 11 разред) и потом следи по рангу факултетско и више образовање. Писменост износи чак 98,4% популације. 7 Казахстан је члан Заједнице независних држава, а поред тога заједно са Русијом, Украјином и Белорусијом чини посебан Економски Савез ЕЭП. У исто време у оквиру регионалне економско политичке сарадње ова земља је члан такозване Шангајске групе, заједно са Русијом, Кином и не ким државама чланицама ЗНД. Политичка будућност Казахстана ће у нај већој мери зависити од даљег успешног или мање успешног одржавања паритета интереса русофонске и европеидне популације становништва ко ја већински насељава северни и североисточни део земље (где је и скон центрисан највећи део природних богатстава укључујући и појас квалитет ног чернозема) и на сваки начин повезана са суседним руским регионима – са једне стране и казахстанске и остале муслиманске средњоазијске попу лације становништва која већински насељава јужни и средишњи део земље – са друге стране. Русија са једне стране, у политичком и економском сми слу у Казахстану има савезника, а са друге стране може да буде незадо вољна изразитим смањењем удела рускојезичког становништва у попула цији земље последње две деценије. Чини се да развој Царинског савеза, чији су чланови Русија, Казахстан и Белорусија, са постепеним смањива
6 У Казахстану данас, само у јужном делу земље, где је концентрација муслима нског становништва највећа, постоји око 2300 џамија, док је њихов укупан број у целој земљи већи. У земљи има близу 300 званичних православних цркава, нешто мање од 100 католичких и до 50 протестантских, мада је број ових верских објеката у пракси нешто већи, пошто су извор застарели подаци из деведесетих година. 7 http://www.state.gov/r/pa/ei/bgn/5487.htm ______216
Dragan Petrović
њем значаја граница међу њима, постепеним давањем акцента у будућно сти и на заједничким наднационалним институцијама, може да учини да рускојезички део популације Казахстана добије већа права и могућности за заштиту својих интереса.
Табела 1. –Наталитет у републикама СССР током друге половине ХХ века
средином средином Република СССР 1970. 2003. педесетих седамдесетих Русија 2,63 1,97 1,90 1,4 Белорусија 2,30 2,04 1,96 1,5 Узбекистан 5,04 5,64 5,1 3,8 Казахстан 4,46 3,31 3,02 2,6 Грузија 2,59 2,62 2,29 1,8 Азербејџан 5,01 4,63 3,48 2,9 Литванија 2,63 2,35 2,07 1,4 Молдавија 3,57 2,56 2,38 1,5 Летонија 1,94 1,93 1,86 1,4 Киргизија 4,32 4,85 4,41 3,5 Таџикистан 3,93 5,9 5,97 4,1 Јерменија 4,73 3,20 2,46 1,9 Туркменија 5,12 5,93 5,27 3,9 Естонија 1,95 2,14 2,01 1,6 Украјина 2,25 2,00 1,95 1,4
Извор: Демографический энциклопедический словаръ , Советская энциклопедия , Москва 1985 , и « Население СССР 1988 », Статистический ежегоднни , государ ствениый комитет СССР по статистике , Издателъский центр « Финансы и статистика », Москва 1983 .
Из табеле видимо да је наталитет у време постојања СССР током периода после Другог светског рата, био крајње неуједначен. И поред про мене висине наталитета у свакој од совјетских република у посматраном периоду, приметне су одређене правилности у компарацији међу републи кама. Тако је приметно да републике из средње Азије рачунајући и Азер бејџан са Закавказја, као претежно настањене муслиманским већинским становништвом, имају битно већи наталитет од осталих република наста њених огромном већином европским народима. Kaда је у питању Казах стан, његов просечан наталитет је износио око 2,6% око 2000. године, да би се смањивао у следећој деценији, прво на 2,1%, што је довољно само за просту репродукцију становништва, а задњих година се смањио и испод тог коефициента. Међутим, постоји и даље изражена неједнакост у натали тету када је реч о муслиманском становништву и са друге стране о оном европеидне расе, односно словенског и немачког порекла. Тако су још то ком деведесетих година етнички Казаси имали још увек висок наталитет, ______
217 Драган Петровић
који се потом нешто смањио, али је и даље већи у односу на Русе и руско језичко становништво Казахстана. 8 До распада СССР руски је био државни језик комуникације, а 1991. године донесен је закон да су казашки и руски равноправни језици, али је руски остао главни језик у државној управи, друштвеним и научним орга низацијама. У Уставу од 1993. и 1995. казашки језик је проглашен јединим званичним језиком а руском је дат статус језика међународне комуникације. Казашки припада кипчакској групи туркменских језика. Ла тиница је уведена 1929, а потом замењена ћирилицом 1940. године. У дру гој половини 20. века мало је коришћен и домицилно градско становни штво ге не познаје у довољној мери. Највећи градови Казахстана су Алма Ата (1300 хиљада становника, 40% Kазаси), Караганда (600 хиљада, 35% Казаси), Шимкент (400 хиљада, 60% Казаси), Семипалатинск (330 тыс., 30% Казаси), Астана (310 хиљада, 40% Казаси), Павлодар (350 хиљада), Уст Каменогорск (350 хиљада) и Та раз (Джамбул, 307 хиљада). Из разлога што имају историјски руско поре кло, градови чувају европски архитектонски и културни изглед. Азијски утицај се осети у Таразу и Шимкенту. Укупан број радноспособног станов ништва износио је 8,8 млн људи 1997. а до данашњих дана се незнатно по већао. Почетком 1999. г. незапосленост је износила око 25%, међутим то ком следеће деценије када долази и до привредног просперитета долази до смањења незапослености. У сфери услуга ради око 60% запослених, у по љопривреди 24%, индустрији – 16%. Земља је административно подељена на 14 провинција и 3 града.9 Становништво Казахстана процењено је на нешто преко 16 милиона (16 036 100 почетком 2010). На градско становништво отпада 53,7%. По следњих година становништво Казахстана се повећава за око 1,1% у просе ку, односно за око 200 хиљада житеља. При томе се највећи део прираста (природног и механичког) односи на јужне области Казахстана, насељене огромном већином Казашким и муслиманским становништвом, док северне области бележе стагнацију, или (минималан) пад броја становника. Када се анализира структура новорођених по полу, има нешто више мушких (107 мушких новорођенчади према 100 женских). Општи коефициент рођених
8 Тако Сергеј Бабурин наводи да је почетком деведесетих „на 100 казашких поро дица долази у просеку 350 деце, а на исти број код Руса и рускојезичних – свега 80.“ у Сергеј Бабурин, Свет имеперија, територија државе и светски поредак, Прессинг, Београд, 2009, стр. 609. Међутим, током следеће две деценије се изве сно поправио наталитет код словенског и европеидног дела казастанског станов ништва, а нешто се смањио код Казаха и других муслимана, па је та разлика и да ље евидентна и уочљива, али не и толико драстична. 9 http://www.stat.kz/digital/naselsenie/Pages/default.aspx ______218
Dragan Petrović
износи нешто око 22%, односно 22 рођених на 1000 становника годишње. Смртност у тој години је око 9 промила, тако да природни прираштај износи за 2009. годину око 13 промила (просечно 13 рођених више него умрлих на 1000 становника). Коефициент смртности одојчади је око 18 промила. Већи је број смртности мушке одојчади него женске, у односу 4 према 3. 10 На 1000 житеља склапа се у просеку око 8 бракова, од чега се при ближно једна четвртина разведе. Писменост је висока, сматра се да је писмено око 98% популације. 11 Извесне противречности које постоје у унутрашњој структури казахстан ског друштва, везане пре свега за недостатак демократских слобода, дела ускраћених колективних права неказахстанске популације, могу макар де лимично бити поправљена у будућем времену, имајући у обзир све већи интензитет интеграција у оквиру Царинског савеза – Русије, Казахстана и Белорусије. На тај начин, са порастом улоге наднационалних и наддржав них структура, овај облик интеграција може помоћи словенском и другом европеидном становништву Казахстана, да се избори за своја колективна права. Та права неказастанског дела популације у Казахстану су до сада била угрожена под аутократским режимом Нурсултана Назарбајева, који је фаворизовао искључиву еманципацију и превласт етничких Казаха у упра вљању земљом. То би могло значајно помоћи да се прекине, или макар умањи, до садашњи биланс емиграције, руског, словенског и немачког де ла популације из земље, а у исто време и да се да подстицај за поправљање природног прираштаја и укупног квалитета живота и позиције овог дела становништва Казахстана.
Закључак
У овом раду се даје анализа демографске ситуације у савременом Ка захстану. Феномен Казахстана је тај што у тренутку стицања независности крајем 1991, распадом СССР а, титуларна нација Казаха је представљала де мографску мањину у земљи. Међутим, за ове две деценије Казаси постају ве ћинско становништво у земљи, што је постигнуто на различите начине: већим наталитетом од словенског и европеидног становништва, планским усељава њем Казаха из Кине и Монголије, али и притисцима и угрожавањем права Ру сима, осталим Словенима, Немцима, што је посебно у периоду до почетка 2000 их довело до њиховог масовног исељавања из Казахстана. Овоме треба
10 http://www.akorda.kz/ru/kazakhstan/general_information/population_of_the_republic _of_kazakhstan 11 http://www.state.gov/r/pa/ei/bgn/5487.htm, http://www.stat.kz/digital/naselsenie/Pages/default.aspx
______
219 Драган Петровић
додати и фаворизовање у администрацији и државној управи националних Казаха, као и инсистирање на знању казашког језика. Званични статистички подаци говоре да је удео Казаха у становништву Казахстана увећан од око 30% педесетих година, 42% 1989. године, 53% 1999. године, на чак преко 60% 2009, мада се из више разлога може изразити сумња у потпуну тачност ових статистичких података са којима наступа државна администрација земље. Земља и даље остаје етнички и територијално подељена, на северни део који је већински руски и словенски, и јужни део где су апсолутна већи на Казаси и други муслимани. Казаси доминирају и средишњим делом зе мље, који је пустињски и слабо насељен. Од доласка на власт у Русији Владимира Путина, руска политика је успела да у односу на Казахстан ус постави одређену бригу за руско и словенско становништво, које је од тада под мањим притиском и долази до смањења исељавања. Интензивирање интеграција Казахстана са Русијом и Белорусијом у оквиру Царинског са веза последњих година, помаже да и словенско становништво Казахстана добије адекватнија права и боље услове за егзистенцију, па чак потенци јално и могућност за политичко организовање
ЛИТЕРАТУРА
Гајић, С., (2009). Нова велика игра , Нова српска политичка мисао, Београд Грчић. М., (1995). Геополитичке промене на територији бившег СССР, стр. 15, Глобус, бр. 20, Београд, стр. 5 16. Демографический энциклопедический словаръ, Советская энциклопедия, Москва 1985. L’annee strategique 2006, analyse des enjeux internationaux, Sous la direction de Pascal Boniface, Dalloz, Paris, 2006. Население СССР 1988 , Статистический ежегоднни, государствениый комитет СССР по статистике, Издателъский центр Финансы и статистика, Москва 1983. Бабурин, С., (2009). Свет имеперија , територија државе и светски поредак , Прессинг, Београд Милошевић, З., (2006). Прогон Руса из Казахстана, Српска политичка мисао, 3 4, Београд, стр. 89 100. Петровић, Д., (2006). Казахстан, Земља и људи , 2005, Београд, стр. 57 65 Петровић, Д., (2007). Русија на почетку ХХI века геополитичка анализа , Проме теј Нови Сад, Институт за политичке студије Београд, Нови Сад Петровић, Д., (2007). Демографска обележја савремене Русије , Српско географско друштво, Београд Петровић, Д., (2007). Демографска ситуација у савременој Русији, Демографија , бр. IV , Институт за методолошка истраживања демографије и Географски факултет у Београду, 2007, стр. 251 263 Петровић, Д., (2008). Демографски процеси у Русији и на постсовјетском просто ру у Зборнику радова са међународног научног скупа Безбедност у постмодер ном амбијенту (приређивач др Слободан Нешковић), у организацији Центра за стратешка истраживања националне безбедности у Београду и Hаnns Seidel Stif tung, Пролом бањи септембра 2008. Београд, стр. 431 437. ______220
Dragan Petrović
Петровић, Д., (2009). Геополитика постсовјетског простора , Прометеј Нови Сад, Институт за међународну политику и привреду Београд, Нови Сад. Петровић, Д., (2010). Интеграциони процеси на постсовјетском простору , Пешић и синови; Култура полиса; Београд Донака О. Б., (2004). Казахизация и языковая политика в постоветском Ка захстане, у зборнику: Политическая наука и государственная властъ в Российско федерации и нов назависим государственна власт в Россиск федерации и новых независимых государствах, Российская академия наук Уралское отделение (Институт философфии и права, Екатеринбург, стр. 65 78.
Dragan Petrović
DEMOGRAPHIC SITUATIO OF MODER KAZAKHSTA
Summary
In this paper the analysis of demographic situation in modern Kazakhstan is given. The phenomenon of Kazakhstan is the fact that the nation of Kazakhs represented the demographic minority in the country at the moment of getting independence at the end of year 1991. However, for these two decades Kahakhs became majority of the population in the country, what had been achieved in different ways: by higher birth rate than Slavic end population of European origin, by planned immigration of Kazakhs from China and Mongolia, but also by pressures and endangering of rights of Russians, other Slavs, Germans, what has in the period till the beginning of XXI century especially led to their mass emigration from Kazakhstan. To this we should add also favoring national Kazakhs in public administration, as well as insisting on the knowledge of kazakh language. The official statistical data show that the share of Kazakhs in the population of Kazakhstan has increased for around 30% in fifties, 42% in 1989, 53% 1999, to over 60% in year 2009, although from several reasons the doubt in the accuracy of these statistical data which demonstrate state authorities can be expressed. The country still remains ethnically and territorially divided, on the northern part with Russian and Slavic majority, and southern part where Kazakhs and other Muslims represent absolute majority. Kazakhs are also dominant in the central part of the country with deserts and low populated areas. From coming to power in Russia by Vladimir Putin, Russia policy succeeded in relation to Kazakhstan to take certain care of Russian and Slavic population, which is from the under lower pressure and the emigration has decreased. Intensifying of integration of Kazakhstan with Russia and Belorussia in the framework of the Customs Union last years, helps Slavic population of Kazakhstan to get more adequate rights and better living conditions, and potentially also as the possibility for political organizing.
______
221
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
UDK 39(497.6) Оригиналaн научни рад Original scientific work
Нина Лојовић–Милинић
ЕТНОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКE ХЕРЦЕГОВAЧКИХ ХУМИНА
Извод: Херцеговачке Хумине, односно ниска Херцеговина је географско подручје у оквиру геопростора источне Херцеговине посебних културних вриједности, облико ваних кроз различите периоде историјског и друштвено економског развоја. Те посеб ности карактеристике су у свим сегментима материјалне и духовне културе, нарочито у етнографским вриједностима, које се испољавају кроз специфичне облике: сеоских насеља, архитектуре сеоских камених кућа и осталих сеоских објеката, привредних карактеристика, сеоског покућства, народне ношње и исхране.
Кључне ријечи: Хумине, етнографске карактеристике, херцеговачка камена кућа, привредне карактеристике, народна ношња и исхрана.
Apstract: Humine of Herzegovina, i.e. low Herzegovina, within Geospatial of East Herzegovina is a geographic area of particular cultural values, shaped through different period of historical and socio economic development. These particularities features are in all the segments of material and spiritual culture, especially in ethnological values that are manifested through specific forms or rural settlements, architecture of rural stone slabs and other rural facilities, economic characteristics of rural pottery and dishes, folk costumes and food.
Key words: Humine, ethnographic characteristics, stone house of Herzegovina, economic characteristics, folk costumes and food.
Историјски приказ источне Херцеговине
У источној Херцеговини, услијед историјских и географских чинилаца, образован је специфичан културни ареал и културна посебност. Ова регија, једне од колијевки српске духовности и државности, развијала се у сложеним историјским и друштвено економским приликама. Наиме, ово је простор дуге и континуиране културне насељености о чему свједоче бројни споменици ма теријалне културе и архивски документи. У цивилизацијском развоју овог простора могуће је издвојити неколико културно историјских периода. За вријеме римске власти обликован је специфичан ареал профили сан римском цивилизацијом и културом. Почетком VII вијека римско присуство замијенио је словенски кул турно цивилизацијски круг. Долазак Словена у источну Херцеговину пред ставља нови облик социјалне, културне и територијалне организoваности, ко јим се успоставља патријархални облик малих жупских насеља, као територи јални одраз словенске родовске организације (Сергејевски Д., 1962, 111 117). ______223 Нина Лојовић–Милинић
Од VII вијека почиње интензивно досељавање српских племена која се на овом простору сусрећу са старосједелачким илирско романским ста новништвом. У X вијеку западни дијелови источне Херцеговине, познатији под именом Хум, били су независни. Источни дијелови овог простора, по знатији под називом Травунија, добили су независност у XI вијеку када је створенa јединствена кнежевина која је обухватала Травунију, Хум и Нерет вљански крај. Током XII вијека у источној Херцеговини наизмјенично се смјењивала византијска и угарска власт, па је дошло до прожимања култура и цивилизација византијске, илирско романске и словенске. Крајем XII вије ка за вријеме власти кнеза Мирослава, ћирилицом је написано Мирославље во јеванђеље које представља један од најзначајнијих споменика српске об редне писмености. Од XIII до XV вијека овај простор је био у саставу срп ског краљевства, као и у саставу босанске државе (Крешевљаковић Х., и др., 1954, 15). У том периоду овај простор се профилисао као посебан културно цивилизацијски простор доминантне словенске културе, обликоване на из ворним словенским вриједностима, и под византијским утицајем (Гњато Р., 1991, 51). У XV вијеку, за вријеме власти Стјепана Вукчића Косаче, Херце говина је имала самосталност, која је кратко трајала, јер је овај простор 1482. године потпао под турску власт (Дедијер Ј., 1909, 50 72). Доласком турске власти, на простору источне Херцеговине почиње период тешких друштвено економских услова који су успоравали култур но социјални развој. Турска империја је од Херцеговине створила посебан санџак који је 1763. године припојен Босанском пашалуку. Са доласком Турака почињу сучељавања хришћанског и српско православног и оријен тално исламског културног и цивилизацијског круга. Након слабљења турске власти јача српско друштво чији је развој ни пут прекинут одлуком Берлинског конгреса којим је простор Босне и Херцеговине додијељен Аустро угарској на привремену управу. Тако се источна Херцеговина поново нашла под влашћу окупатора, те је дошло до новог сучељавања српско православног и хабсбуршког културног круга. У том периоду десила су се и значајна помјерања граница, јер су простори општина Никшић и Колашин, који су до тада били у саставу источне Хер цеговине припојени Црној Гори (Гњато Р., 1995, 2). У југословенском периоду границе Херцеговине углавном се нису мијењале, а са подјелом Краљевине Југославије на бановине, источна Хер цеговина је подијељена између Зетске и Приморске. За вријеме грађанског и етничко вјерског рата 1992 1995. године у Босни и Херцеговини, као и након потписивања Мировног споразума у Дејтону, источна Херцеговина је остала у саставу ентитета Републике Срп ске и представља њен југоисточни дио. Међутим, знатан дио територије ове регионалне цјелине (дијелови општина Коњиц, Мостар, Столац, Ча пљина, као и западна страна Поповог поља) у којој је вијековима живио ______224
ina Lojović–Milinić
српски народ, припао је простору Херцеговачко неретванског кантона у ентитету Федерацији БиХ. Источна Херцеговина представља најизразитију етнографску цјели ну у односу на друге дијелове Републике Српске, као и сусједних регија и земаља у окружењу. У дугом историјском развоју на овом простору су се прожимали различити друштвено историјски и културно цивилизацијски утицаји Истока и Запада, и притом дефинисали низ етнографских посебно сти, које се данас испољавају у различитим сегментима културе, посебно у оном дијелу гдје се тај исказ испољава доминантним утицајем српског етно са, српске културе и културне баштине.
Етнографске карактеристике херцеговачких Хумина
По својим природним карактеристикама (морфологија тла, клима, ве гетација) у оквиру источне Херцеговине може се издвојити подручје ниске Херцеговине (до 400 m надморске висине). Пошто је утицај природне средине један од битних фактора у формирању културе неких народа, уз утицаје ра зних других фактора, обликовала се специфична етнографска слика овог про стора. Зато се, и у етнографском погледу ово подручје назива ниска Херцего вина, односно по народној терминологији Хумине . Ниска Херцеговина, одно сно херцеговачке Хумине је географско подручје у оквиру геопростора источ не Херцеговине са посебним културним вриједностима. Те посебности ка рактеристике су у свим сегментима материјалне и духовне културе, нарочи то у етнографским вриједностима, које се испољавају кроз специфичне обли ке: сеоских насеља, архитектуре камених кућа и осталих сеоских објеката , привредних карактеристика, сеоског покућства , народне ношње и исхране. Сеоска насеља херцеговачких Хумина по типу и физиономији спада ју у православно хришћански културни круг и представљају најупечатљивији елемент етнографског српско православног пејзажа овог простора. Хумине су просторна цјелина (до 400 метара надморске висине), коју карактеришу кра шки предјели крајњег југа источне Херцеговине и обухвата просторе Попо вог, Требињског и Љубињског поља. У крашким предјелима херцеговачких Хумина села представљају посебну врсту насеља, која своје етнографске ка рактеристике испољавају у типу насеља, начину градње, грађевинском мате ријалу и организацији окућнице. Морфологија и смјештај насеља Хумина производ су социо економске организованости села, али и услова локације, у којима је један од основних фактора био режим периодично плављених поља, па је настанак и развој насеља био у директној зависности од ових фактора. Социо економски фактори локације насеља су у вези са смјештајем на прела зу (контакту) различитих привредних цјелина, с једне стране, аграрних функ ција поља, а са друге стране сточарских функција ободних страна, погодних за функционалну организацију сеоског газдинства. ______
225 Нина Лојовић–Милинић
Посебну пажњу привлаче села око Поповог поља. Физиономија, морфологија и функционалност насеља у ободу Поповог поља, по много чему је специфична и јединствена, због чега имају огромну етнографску вриједност. Дакле, формирана су по ободу крашких поља, по вртачама, увалама, крај ријетких извора и око већих површина плодне земље. У ври јеме настанка села, куће су удаљене једна од друге, или, око плодне земље збијено је онолико кућа колико та земља може да исхрани. По ободу Попо вог поља села су формирана у низу, на мјесту гдје равница прелази у стр мину, из два разлога: дна поља су периодично плављена, али, и да куће не би заузимале плодну земљу дна поља, вртача и увала. У почетку њиховог настанка, села су била разбијеног типа. Међу тим, због високог природног прираштаја сеоског становништва, настаје дио ба породица. Сродници зидају куће једни уз друге те сеоска насеља „ура стањем“ кућа мијењају изглед и настају збијене групе кућа, обично припад ника једне породице које се на овим просторима називају махале . „Вишак“ становништва образује удаљеније нове махале, раселице , од којих настају нова села, или се становништво исељава. Унутар једне махале куће су веома збијене, удаљене једна од друге највише 20 до 30 метара, ограђене су каме ним зидом ( сухозид ) и одијељене уским „улицама“ прогонима . Куће и ули це села: Талежа, Увјећа и Гомиљани (недалеко од Требиња), као и села на требињској површи то најбоље илуструју. Села су имала старјешине: кнеза (Срби), главара (Хрвати) или муктара (муслимани). Групе села образовале су џемат , јафту или кнежину , чији су се представници састајали на одређе ним мјестима ради договора о стварима од заједничког интереса. Састанци су се одржавали у Поповом пољу на чатрњи Ресуши или на гумнима (гувни ма), која представљају простор кружне основе ограђен зидом од клесаног камена и поплочан каменим плочама. Сва села Хумина, у основи су разбије ног типа унутар којих се налазе групе мање или више збијених кућа. Карак теристично је да су села Хумина више збијена, она која су више под утица јем медитеранске климе, и поред потребе екстензивног сточарства и земљо радње (Владић Крстић Б., 1999, 64 77). Куће херцеговачких Хумина ограђене су високим каменим зидом, на коме је велика капија, а кућа је повучена у двориште. Ако кућа једним зидом излази на „улицу“, она на том зиду нема прозора, а врата куће увијек воде у двориште, а никако на „улицу“. Карактеристика кућа ниске Херцеговине је мала окућница, са малим бројем помоћних зграда, што је све опасано високим зидом тако да куће личе на мала утврђења. С обзиром да је ниска Херцегови на била раскрсница важних путева у близини границе која је дијелила два царства и двије културе, те је овај простор често био несигуран, па су овако изграђене куће имале одбрамбено заштитну функцију. Херцеговачки крш пружа само камен за градњу кућа, због чега су у Хуминама куће и зграде из грађене искључиво од камена, што представља једну од битних етнографских ______226
ina Lojović–Milinić
карактеристика, која подручје херцеговачких Хумина одваја од остале источ не Херцеговине, па и осталих динарских предјела. Најједноставнија кућа ни ске Херцеговине је кућа на сомић . Зидана је од камена у сухозиду или у малте ру од креча и пијеска, а кров је покривен најчешће каменом плочом, или шин дром. Правоугаоне је основе, с вратима на дужем зиду куће, која дијеле кућу на мањи дио у ком се налази огњиште, и већи дио који обично служи као остава. Прозор је малих димензија и налази се на зиду у близини огњишта та ко да кроз њега може да излази дим, пошто отвора за одвод дима на крову не ма. Камена кућа ниске Херцеговине поред огњишта има и једну собу која се назива клијет и одвојена је од огњишта импровизованом преградом. У верти калном правцу крајеви краћих зидова продужују се (зидају се) у висину до сљемена. Тако продужени зид назива се ластавица , а кућа са тако изиданим зидовима назива се кућа на ластавицу . Кров куће на ластавицу је на двије во де , односно двосливан је и има отвор за одвод дима који се зове баџа , односно димњак који је изведен у ластавици . Ако је кров покривен каменом плочом овај тип херцеговачке куће се назива полача (плочара). Полача је најкарактеристичнија и најраспрострањенија кућа херце говачких Хумина. Њихова етнографска карактеристика, поред осталог, је и огњиште поред којег се налази камени кревет на којем се сједи и спава. Изнад огњишта се налази вертикални жељезни ланац вериге за који се каче посуде ( котао ) за кување домаћих јела, а изнад огњишта се вјеша месо за сушење и остали пољопривредни производи. Уз огњиште се налази метал ни прибор за ложење и одржавање ватре, машице и маша . Остали инвен тар полаче има доста медитеранског утицаја, како у облицима тако и у на зивима ( комоштра, лукијерна, пантаруља ). Предјели са нагибом по ободу Попова поља, на којима се подижу куће, условили су настанак кућа херцеговачких Хумина које се називају куће на ћелицу . Оне се граде на стрмом терену, тако да један дио куће је укопан у земљу и назива се изба . Спрат куће на ћелицу је дводјелни и има просторију са огњиштем и собу у којој је оџак (димњак). Кућа на ћелицу представља комбинацију приземне и спратне куће коју је условио нагиб терена. Спратни дио куће назива се чардак који је такође сазидан од креса ног камена, покривен је плочом и није тако честа кућа на подручју херце говачких Хумина, јер су је могле изградити само имућније породице које су се бавиле трговином. Чардак муслиманског становништва се унеколико разликовао од чардака српског и хрватског становништва што је условље но различитом вјерском припадношћу. Чардак муслиманског становни штва, поред осталих просторија имао је и бању (купатило) или абдестха ну , а прозори су били покривени засторима мушебацима и имали су већи број просторија (Владић Крстић Б., 1999, 65 74). Остали објекти су пратећи или помоћни објекти кућа херцеговач ких Хумина, а то су: стаје (појате), гувна (гумна), чатрње (густијерне) и ка ______
227 Нина Лојовић–Милинић
менице . За херцеговачке Хумине карактеристичне су мање зграде врло ста рог поријекла које се називају паљари , који су карактеристични за Попово поље, зидани сухозидом, покривене каменом плочом, смјештене на земљорадничким имањима, а служе за смјештај алата и пољопривредних производа. Стаје (појате) по изведби одговарају једнодјелној кући на со мић, а служе за стоку. У близини пољопривредних имања, најчешће вино града саграђени су објекти који се зову пударнице , на четири дрвена стуба постављен је кров од даске или млаћевине, гдје се суше пољопривредни производи (дуван, кукуруз и сл.). Поред кућа најчешће се налази тор или ја њило , такође изграђени сухозидом. У новије вријеме појате за стоку зидају се с малтером и малтерисањем, а покривају се каменом плочом или црије пом. За камену кућу херцеговачких Хумина карактеристично је гувно (гум но), то је простор кружне основе ограђен парапетним зидом од кресаног ка мена и поплочан каменим плочама. Главна функција им је окупљање мје штана ради забаве, одмора и рекреације приликом светковина, као и догово ра о важним сеоским питањима. Осим тога гувно је намијењено вршењу или млаћењу жита. Уз гувно се увијек налази појата, тако да се слама приликом вршења може одмах убацивати на таван појате, у чијем другом доњем дије лу се налази стока. Уз ове објекте, скоро по правилу су насади винове лозе, односно мањи виногради са каскадним терасама. Херцеговачке Хумине су предио „ љутог“ херцеговачког крша који је „ безводан“ , тако да „ живе “ воде и извора има врло мало. У Требињској шуми код села Зачуле има само један извор. Једина текућа вода је ријека Требишњица, некада највећа понорница у Европи. Због оскудице „живе“ во де у херцеговачким Хуминама користи се кишница која се сакупља у локве , чатрње (густијерне), или убла (бунари) и каменице . За локве се користе уске вртаче, чија се дна облажу каменом да би била вододржива, односно задр жавала воду која се у њима сакупља. Преко неких локава постављено је не колико камења која се називају скакала која служе као мост за прелаз људи и стоке. Локва која се зове Ржан код Горње Главске карактеристична је по томе што има и камено корито које служи за напајање стоке и прање рубља, као и локва Пољичница код села Пољица. Ове локве се налазе и данас поред садашњих сеоских насеља, као и на мјестима гдје су некада била. Локве се у народу називају грчким што упућује на њихово старо поријекло. Карактери стична је и Лијач локва у близини Старог села које се налази између села Бобовишта и Спарожића. Ова локва је у облику лијевка чије су три стране обложене кресаним каменом, а једна страна је обложена камењем са блажим падом који су поредани тако да служе као степенице за спуштање у локву. Претпоставља се да ова локва потиче из средњовјековног периода. Етно графски објекти херцеговачких Хумина из млађег временског периода њи ховог постанка су чатрње , које су саграђене на мјестима гдје је добар доток кишнице. Четвероугаоног је облика, озидана и покривена каменом на „ ће ______228
ina Lojović–Milinić
мер “ и служи као резервоар воде за једно домаћинство или за цијело село. Скоро свако село и кућа херцеговачких Хумина имају по једну чатрњу. Ма ња природна удубљења у камену која служе као резервоари за воду, за људе или стоку су каменице . Каменице су исто мањи обрађени камени судови ко ји су постављени поред кућа да из њих пије воду живина, а могу служити и за прање рубља (Владић Крстић Б., 1999, 17 28).
Привредне карактеристике
Долина ријеке Требишњице (са цјелинама Поповог поља, Шума, Површи) је подручје крша с утицајем медитеранске климе, што се у пуној мјери одражава на привреду овог краја. У ствари, ово је крај у коме земљо радња има велики економски значај. На нижим пољима и површинама овог подручја (до 400 метара надморске висине), земљорадња је веома раз вијена на онолико земље колико је има. Пошто су обрадиве површине вр ло мале, развила се земљорадња „мотичког “ типа. Како је земљиште кр шевито, из земље „вири ″“ крупно камење, које се „крчи“, па се слаже на гомиле или употребљава за ограде. Изузетак представља савремена пољо привреда (аграр) у Поповом и Требињском пољу. Кад се земљиште „искрчи“, не мора се чистити 20 до 30 година, а онда камење опет „никне“, пошто земљиште пропада у крашкој унутрашњости. Да би се спријечило спирање земље, њиве и баште су ограђене сухозидом. Тех ника зидања „ограда“ сухозидом је аутохтона културна етнографска вријед ност, која поред осталог, представља аграрни пејсаж херцеговачких Хумина. У предјелима ниске Херцеговине главни пољопривредни производи су винова лоза, дуван и маслина од које се производи „домаће“ маслиново уље, које има велику примјену у исхрани, лијечењу и култури живљења. У оквиру пољопривредне производње велику улогу у овом крају има воћарство, посебно узгој и производња ораха, кестена, кајсија, лимуна, наранџе, брескве, смокве,... Етнографску слику подручја херцеговачких Хумина употпуњује по љопривредни алат, којим се обрађује земља. То су: дрвени плуг (рало), дикела, садионица као веома старе алатке за обраду земље. Дрвени плуг (рало) још увијек се употребљава у Поповом пољу, а садионица у Површи. Уобичајни земљораднички алат у овом крају је дикела , мала рачваста мотичица која се користи за копање, уситњавање и чишћење земље. Са порастом надморске висине опада значај земљорадње, а расте значај сточарства, и то сточарства посебног типа, са посебним сточним кретањем, сточарским стајама (појатама), колибама за „купљење бијелог мрса “, прибором и производима. На кршу херцеговачких Хумина љетне суше осуше траву и „пресу ше“ изворе, те је неопходно сточним кретањем тражити љетне испаше на планинама високе Херцеговине. Чобани са стоком и коњима, натоварени ______
229 Нина Лојовић–Милинић
најнужнијим стварима, прибором за прераду млијека и намирницама, одлазе на љетне испаше, гдје остају до јесени, када се враћају у своја стална села, гдје остају до прољећа. Чобани и стока у овом крају од давнина се крећу устаљеним такозваним хумњачким или влашким путевима, са ноћењем уобичајним или падалиштима . Тако се одвија сезонски циклус сточарења, етапног кретања за пашом, што све представља етно слику и важан сегмент социјалне структуре херцеговачких Хумина (Поповић Ц., 1963, 18 39). Као етнографске карактеристике у привреди треба поменути и кири џијање , које је био ризичан, али веома уносан посао у оно вријеме када се ро ба преносила караванима. Многи Хумњаци који су имали своје коње, у одре ђеним периодима преузимали су робу у Дубровнику, и на њима преносили је на одређена мјеста, и продавали је. Хумњаци су надалеко били познати, не са мо као кириџије него и као каменоресци и клесари. Етнографску и социо економску посебност подручја Хумина пред ставља клесарство (каменоресци). „ Поповци “ (мајстори за камен из Попова поља) су надалеко мајстори овог заната. Сваке године, када се заврше по љопривредни радови, оживе сезонске миграције каменорезаца и зидара из Попова поља, који одлазе на разна градилишта, гдје остају по неколико мјесеци. Тражени су и цијењени надалеко, јер су у свом занату обраде ка мена прави умјетници, а њихови објекти изграђени од камена представља ју аутохтону етнографску вриједност. За подручје Хумина карактеристично је и пчеларство, које је веома развијено, јер има погодне природне услове, прије свега, велико простран ство различитог љековитог биља, тако да у сваком селу ниске Херцеговине има пчелара. Интересантно је да се у скоро сваком уљанику (мјесту за држа ње кошница) могу видјети и најстарији типови кошница у издубљеном кома ду стабла дрвета, „дубовина“ или „стублина “. Посебну етнографску каракте ристику представља начин вађења меда и резање дувана помоћу авана , који је од давнина познат по свом квалитету, посебно на подручју Поповог поља и Требињске шуме, које обилује са различитим врстама љековитог биља. Од заната, примјерених етнографској структури овог краја, значај ни су резбарство дрводјељски занат, којим се израђују разни сувенири, народни музички инструменти (гусле, свирале), разни дрвени украсни предмети, обликовано дрвено посуђе: шкипови , каблићи, кабо , жбанови , бурила , букаре , стапови итд. Посебне етнографске вриједности подручја херцеговачких Хумина представљају млинице и долапи на току ријеке Требишњице. Они још увијек служе за мљевење жита и наводњавање аграрних површина, погон вуновлача ра и других потреба у пољопривреди и кућној радиности. Са изградњом бране „Гранчарево“ и бране „Горица“, и регулацијом корита ријеке Требишњице многе млинице су престале са радом, а неке су још у функцији. Млинице и долапи на ријеци Требишњици постоје још од првог културног развоја дру ______230
ina Lojović–Milinić
штва када је човјек успио да силе природе стави у своју корист. На подручју Хумина, све до данашњих дана, сачувало се наводњавање, мљевење житари ца, покретање погона при обављању разних занатских и других радова, помо ћу млиница и воденичких кола – долапа , који су били познати у раним кул турним земљама (Сирија и Египат) пре више од 3 000 година. Млинице као етнографски елемент, у односу на долапе има једну специфичност. Грађене су над понорима на крају воденог тока, а у Попо вом пољу над понорима по јужном, лијевом ободу корита ријеке Треби шњице. Код ових млиница снага воде не користи се на њеном току, него над понором, гдје је њена снага и пад највећи, тј. користи се разлика нивоа воде у кориту ријеке и нивоа воде у понору. С обзиром да је ниво воде у кориту ријеке Требишњице јако осциловао, објекат млиница је имао кру жни облик као оптимални облик за одупирање воденом притиску. Зидане су од камена и представљају етнографске објекте на основу којих се могу видјети посебности крша и начина живота људи херцеговачких Хумина из прошлости. Са својим етнографским посебностима издвајају се млинице у Доброманима и Пољицу, низводно, на ријеци Требишњици.
Народна ношња
Херцеговачка народна ношња се дијели на „ хумску “ и „ брдску “. Пре лазни тип од хумске ка брдској херцеговачкој ношњи, представља народна ношња херцеговачких Хумина, која је карактеристична за подручје Треби ња. Некадашњу свакодневну женску и мушку народну ношњу карактериса ла је употреба бијелог сукна. Ношња од бијелог сукна почела је да се напу шта након Првог свјетског рата. Женска ношња састојала се од дуге кошуље (тунике ) без клина, ногавица ( гаћа ) и дуге хаљине („ аљине “) са рукавима од бијелог сукна, а копчала се на грудима. Код жена, за разлику од дјевојака, по дну је била украшена ресама. Преко „ аљине “ се опасивало уском и дугом прегачом тамних боја „ опрегљином “. На глави се носила плитка црвена капа око које су се омотавале плетенице. Зими, жене су носиле бијеле сукнене „пеленгаће “ преко којих су се облачиле „ ћурдије “ од црног или модрог сук на. Мушка народна ношња, такође се правила од бијелог сукна. Љети, преко кошуље носио се „ мали гуњац “, без рукава (касније назван „ корет “). На но гама су биле гаће „ пртенице“ преко којих су се носиле „ бјелогаће “ напра вљене од сукна. Зимска мушка ношња састојала се од горњег дијела „ дола ме “ или „ бјелаче “ од бијелог сукна са рукавима, која је била изнад кољена и преко које се опасивало тканином направљене од бијелог сукна. На ногама су били опанци извезени опутом домаће израде и сукнене чарапе до коље на, везане лијепо израђеним подвезама . Послије Првог свјетског рата ова ношња претрпила је знатне промје не и почела је да се губи, тако да се до данас задржала у свечаним и изузет ______
231 Нина Лојовић–Милинић
ним приликама, то су у женској ношњи дуга кошуља преко које се опасује прегача, а преко ње се облачи чохана долама , са рукавима, веома украшена, или зубун без рукава, такође украшен. Свечано народно мушко одијело ових крајева састоји се од кошуље преко које се облачи црвени џемадан веома украшен. Гаће „ модраче “ се носе до испод кољена, а испод њих су тозлуци . Чарапе су кратке са прорезом са стране гдје се копчају и називају се „ бје чве “. Брдска народна ношња мушкараца у појединим предијелима ниске Херцеговине допуњена је карактеристичним „ бичаљем “. То је посебна врста кабанице која је са спољашње стране покривена праменовима вуне, низ које се слијева киша када пада. Уз бичаљ се носи и капуљача, нарочито на под ручјима требињских Брда и Зубаца. Саставни дио мушке народне ношње, када се крене негдје даље од куће је „ струка“ , комад тканине домаће израде који је на крајевима украшен ресама. Накит је обавезни дио народне одјеће овога краја када се иде у „прошњу“ дјевојке. Уз херцеговачку народну но шњу карактеристичан је био покривач „ грењ “ (губер) као дио народне по стељине који је имао намјену покривача и простирача, док се асура користи ла као простирач (Владић Крстић Б., 1999, 97 105, 119 138).
Народна исхрана
Народна исхрана подручја Хумина источне Херцеговине по својим основним етнографским карактеристикама припада динарском типу исхра не. Заснива се на сточарским производима, на бијелом „ мрсу “, односно производима од млијека. Међутим, иако се исхрана заснива на производи ма од млијека велику улогу у њој имају житарице (јечам, раж, пшеница), поврће (раштан) и месо из овог краја, са зановети . У ниској Херцеговини нема оброка без јела од брашна, које замјењује хљеб (пура, пита од сира, пита од зеља). Уз млијечне производе, сир и кајмак, користе се „ дивљ а“ и „питома“ зеља којих на подручју Хумина има у изобиљу. Од традицио налних јела најпознатија су: пура са киселим млијеком, медом, сиром и обареним зељем, цицвара од кукурузног брашна и домаћег кајмака са ки селим млијеком или медом и уштипци. Посебност у народној исхрани овог краја су: јагњетина са ражња и испод сача, кувана браветина ( каштради на ) са раштаном, сир и кајмак из мјешине , кисело млијеко, домаћи хљеб испод сача, херцеговачки мед, пријеснац и зељаница, као и ракија лоза, и вина херцеговачког поријекла (Фабијанић Филиповић Р., 1977, 32 45).
Закључак
Историјске прилике допринијеле су да се у источној Херцеговини, у оквиру различитих политичких, културних, социјалних и привредних систе ма, имајући притом у виду одређену улогу природне средине, образује специ фичан културни ареал и културна посебност. Ова регија је једна од колијевки ______232
ina Lojović–Milinić
српске духовности и државности. Наиме, ово је простор дуге и континуиране културне насељености о чему свједоче бројни споменици материјалне култу ре и писани документи. По својим природним карактеристикама (морфологи ја тла, клима, вегетација) у оквиру источне Херцеговине може се издвојити подручје ниске Херцеговине (до 400 метара надморске висине). У етнограф ском погледу, у области источне Херцеговине издваја се ниска Херцеговина, односно по народној терминологији Хумине , које обухватају подручја Тре бињског, Поповог и Љубињског поља. То је антропогеографско подручје посебних културних вриједности, обликованих кроз различите периоде историјског развоја. Те посебности или карактеристике су препознатљиве у свим сегментима материјалне и духовне културе, нарочито у етнографским вриједностима које се испољавају кроз специфичне облике: сеоских насеља, архитектуре камених кућа и осталих се оских објеката, привредних карактеристика, народне ношње и исхране.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Владић Крстић, Б. (1999). Народни живот и култура Срба у источној Херцегови ни . Београд: Етнографски музеј Гњато, Р. (1991). Источна Херцеговина регионално географски проблеми развоја . Сарајево: ГДБИХ, Посебна издања, књ. 8. Дедијер, Ј. (1909). Херцеговина, Антропогеографске студије . Београд: Српски ет нографски зборник, књ. 6. Михић, Љ. (1975). Љубиње са околином . Београд: Туристичка штампа Сергејевски, Д. (1962). Римска цеста Нарона Leusinium. Гласник Земаљског музе ја , Нова серија, свеска XVII. Крешељаковић, Х., и др. (1954). Стари херцеговачки градови. Наше старине II , Са рајево. Мићевић, Љ. (1952). Живот и обичаји Поповаца. Српски етнографски зборник , књ. LXV. Поповић, Ц. (1963). Сточарска кретања у БиХ. Гласник Земаљског музеја БиХ , књ. XVIII Фабијанић Филиповић, Р. (1977). Народна исхрана у предјелима Површ и Ракитно у источној и западној Херцеговини. Гласник Земаљског музеја БиХ , 32. Владић Крстић, Б. (1967). Херцеговачки покривачи „гуњи“. Гласник Земаљског музеја БиХ , 22. Гњато, Р. (1995). Од старе до српске Херцеговине. Српске земље и свет , 5, Бања Лука.
ina Lojović–Milinić
ETH OGRAPHIC FEATURES HERZEGOVI IA HUMI
Summary
Historical circumstances, in the last 1000 years and more, contributed that in East Herzegovina, within various political, cultural, social and economic systems, and ______
233 Нина Лојовић–Милинић bearing in mind the determining role of the environment; a particular cultural areal and cultural uniqueness of this region is being formed, being one of the cradles of Serbian spirituality and statehood. Namely, this is the area of a long and continuous cultural population as it is evidenced by numerous monuments of material culture and written documents. As per its natural characteristics (morphology of soil, climte, vegetation) the area of Low Herzegovina (up to 400 meters above the sea level) can be distinguished. Since the influence of environment is one of the significant factors in shaping the culture of some nations (along with the influence of other various factors), such a division on the basis of natural characteristics has been reflected in the ethnographic picture of this area. Therefore, from the ethnographic terms, low Herzegovina, i. e. Humine as per the people’s terminology, is distinguished in the area of East Herzegovina., encompassing the area of Trebinje, Popovo and Ljubinje fields. Hence, low Herzegovina, i. e. Humine, is an anthropological area of East Herzegovina of particular cultural values, shaped by various periods of historical development. Those particularities characteristics are in all the segments of material and spiritual culture, especially in ethnographic values that are manifested through specific forms of rural settlements, architecture of stone houses and other rural facilities, economic characteristics of rural pottery and dishes, folk costumes and food.
______234 БЕЛЕШКЕ NOTES
Лав Мечников, философ и научник: – Прошло, двадесето столеће може се окарактерисати као бурно, а збило се мноштво догађаја који су, рекло би се, сустизали једни друге таквом брзином да није било времена да се многи од њих макар приближно оцене на одговарајући начин, што је донекле и разумљиво, с обзиром на неопходност тзв. историјске дистанце да би се то ваљано учинило. Протекли век је био изразито обеле- жен доминацијом идеологија, и то понајвише оних тоталитарних, које су пренебрегавале бројне појаве које се нису уклапале у прагматичке планове, које се нису могле "употребити" у суровим борбама. А ако су поје- дине појаве биле и "против струје" у одређеним периодима, онда су, без обзира на њихов значај, предаване потпуном забораву. Такав удес имали су и многи философи и научници, које сада треба истрзати из забора- ва, нарочито у оним случајевима када је њихов опус у одређеној мери актуелан и данас. Један од таквих философа и научника, пре свега географа, без сумње је и Лав Иљич Мечников. Емигрирао је из Русије и живео на Западу, где је и дао значајне доприносе у различитим дисциплинама, а познат је и као ре- волуционар-анархист sui generis. Његово главно дело Цивилизација и велике историјске реке – Географска теори- ја прогреса и социјалног развоја, које је објављено у Паризу 1889, изазвало је пажњу и у Европи и у Русији. Пред- говор за књигу написао је Елизе Рекли (Elisee Reclus 1830–1905), ондашњи истакнути научник, географ, а о њего- вим схватањима изложеним у тој књизи писали су многи философи и научници. У Русији, његовој домовини, то дело је објављено 1898, што је било непотпуно издање, док је потпуно издање изашло 1924, али је у ондашњој идеолошкој клими оно пренебрегавано, и то све негде до 1995, када је поново штампано, заједно са неким њего- вим философским радовима.1 Тада се видело како је у ствари неопходно да се изнова и темељитије разматрају бројни проблеми настаја- ња цивилизација, чинилаца њиховог развоја, социологије и геополитике. Млађи брат Лава Мечникова Иља Иљич Мечников, добитник Нобелове награде, имао је знатно друкчију судбину – такође је живео и стварао изван своје земље, у Паризу, и тамо дао значајне резултате, познате широм света; он се бавио биологијом, антропологијом, посебно се интересовао за могућности продужења живота људи, и за поједине философске проблеме. И његов живот је био на одређени начин драматичан; после покушаја самоубиства дошло је до великог преображаја, па је написао и једно дело под насловом Студије о оптимизму, у којем је разматрао могућности и вредност људског живота уопште. Књига је објављена и код наси имала известан утицај.2 Ову напомену сам изрекао и због тога што се у нашој средини у неким случајевима резултати рада Лава Мечникова приписују Иљи Мечникову, управо услед недовољног познавања историје философске и научне мисли.3 Живот Лава Мечникова био је заиста необичан, испуњен разноврсним делатностима. Родио се 18, по но- вом календару 30. маја 1838. године у Санкт Петербургу, у имућној породици. Као изданку породице у којој је било истакнутих делатника руске империје, очекивало се да ће бити школован у одговарајућим, привилегованим школама, али га је његова немирна и разноврсно обдарена природа водила другим путевима. Рано је испољио за- видне способности, нарочито за учење језикâ. У раним годинама је имао живахну природу, као дечак је био оду- шевљен сусретом са императором Николајем I, који је посетио његову школу и запазио његове таленте. Већ у том раном узрасту долази до нагле промене – код њега лекари констатују појаву туберкулозе, затим обољење ноге, која је постала краћа услед атрофије. Родитељи га премештају из Санкт Петербурга на имање у Харковску губернију ради опоравка. Тамо се његово здравље поправља, креће се уз помоћ једне штаке. Иако је брзо схватао, одбио је да учи и приватно и у гимназији. Слично Алексеју Хомјакову, бежи из куће ради учешћа у рату у Молдавији, где је руска војска ратовала, али га сустижу и враћају кући.
Предавање у Руском културном центру (Руском дому) у Београду 25. 02. 2011. 1 В. И. Јевдокимов, предговор књизи Л. И. Мечников, Цивилизација и велике историјске реке (са прилозима из области философије), "Пангеја", Москва, 1995. Књига је издата поводом 150. годишњице Руског географ- ског друштва. 2 Ово дело и данас има одређени значај, посебно ако се имају на уму статистички подаци који су саопштавани у научним истраживањима током последњих деценија. – И. И. Мечников, Студије оптимизма, превела с руског Зорка М. Велимировићева, библиотека "Културни проблеми", бр. 9, "Напредак", Земун–Београд–Панчево, 1914. 3 Андрији Стојковићу, најпознатијем истраживачу философског наслеђа Србије, по свему судећи, личност, списи и активности на друштвеној сцени Европе и Јапана Лава Мечникова нису били познати. – Др Андрија Стојковић, Развитак философије у Срба од 1804. до 1944, Слово љубве, Београд, 1972. У овој својој књизи, која има 630 страница, у одељку о Јовану Цвијићу и географском детерминизму Стојковић међу другим за- ступницима те концепције помиње и Мечникова, стр. 265, али је у именском регистру, на стр. 606, наведено име Иље Иљича Мечникова (1845–1916), док о Лаву Мечникову нема помена. Романтична природа се и даље испољавала. Заљубљује се у лепу кћер професора харковске гимназије, због ње иде на двобој, у којем је био лакше рањен. Школске власти траже од родитеља да га преместе, али је за ступа- ње на универзитет било још рано, јер у Русији у то доба нису примали на универзитет пре навршене шеснаесте године. Кад је навршио шеснаест година, Мечников се уписао на медицински факултет Харковског универзитета, међутим, тамо је остао само један семестар. Предосећајући могуће опасности због везе сина с неким тајним републиканским кружоком, родитељи га 1856. пресељавају у Санкт Петербург. Тамо се, после дужих колебања, Мечников уписује на факултет, на оде- љење за изучавање арапског, персијског, турског и татарског језика (оријенталистику). Истовремено је похађао предавања на академији уметности, а првенствено се интересовао за сликарство. Пошто је студирао о свом тро- шку, зависио је од помоћи оца, али овај није пристајао да се син преда изучавању језикâ и сликарства, надајући се да ће се он посветити каријери у Министарству морнарице. На универзитету је Мечников остао три семестра, након чега је – захваљујући везама стрица Јевгенија Коваљевског, познатог путописца, директора Азијског департмана Министарства иностраних послова, али и рођака Петра Коваљевског, угледног песника – постао преводилац у дипломатској мисији генерала Мансу- рова, која се преко Блиског истока упутила према обалама Средоземног мора и даље на Атос, а затим у Јеру- салим, наводно ради формирања подворја руских богомољаца у Светој земљи, док је прави циљ те мисије, која је деловала под покровитељством царевог брата, великог кнеза Константина, био куповина земље у бли- зини храма где се по предању налази Христов гроб. Но, немирна природа Мечникова и овде је дошла до изражаја – удаљен је из мисије, јер је цртао кари- катуре свих учесника, па и самог генерала Мансурова, и због двобоја са сапутником који је те карикатуре предао генералу. По повратку у Русију, по жељи родитељâ, за вршио је физичко-математички факултет у Санкт Петербургу и стекао право да припрема дисертацију из те области.4 Међутим, те припреме напушта и опет креће на далека путовања бродовима који тргују робом из разних крајева. На тим путовањима је много тога видео у разним крајевима; иако су му биле 22 године, дошло је до замора и досаде, запао је и у апатију, чак је пробао и опијум, свестан да није постигао оне резултате које су остварили многи његови вршњаци ре- довно идући по лествицама службе. Код њега убрзо долази до промене, јер је већ поседовао обимна знања из различитих области природ- них и друштвених наука, а што је још важније, имао је необичну тежњу да упозна цео свет, који му се чинио као препун занимљивости. Научио је четрнаест страних језика, од којих четири језика источних народа. Окренуо се систематским истраживањима, иако се пре тога упутио у Италију само с циљем да изучи тамо- шње сликарство. У Италији су се тада одигравала значајна збивања, покрети Мацинија и Гарибалдија тежи- ли су уједињавању покрајина у јединствену државу Италију. Мечников се заинтересовао за та збивања и определио за републиканце Ђузепеа Гарибалдија. Био је члан Сијенског комитета, чији је циљ био уједиње- ње италијанских покрајина. Као и Херцен, Бакуњин и многи други руски емигранти на западу, Лав Мечников је био противник сва- ког национализма, па и руског. Стремио је остварењу идеала слободе, солидарности, братства свих људи на свету, мада их је схватао на свој специфични начин, о чему ће овде бити посебно речи. Своју приврженост тим идеалима показао је и личним учешћем у окупљању добровољаца у словенски легион, учествовао је у покуша- ју напада на Рим, као поручник, а у доцнијим окршајима био је и рањен у ногу и бок, али ране нису биле опа- сне. О свему томе он је приповедао и Александру Дими, који је у то доба био уредник листа Independence (Независност), а писао је мање текстове и за неке ондашње новине у Русији. Краће време је и сâм издавао но- вине Flagello (Бич) – већ сâм назив тога гласила сведочио је о борбеним ставовима човека који се бавио фило- софијом и науком, али је истовремено био заинтересован и за јавну сцену, на којој би се испитале могућности остварења идеала који су га надахњивали. Касније је о својим активностима Мечников детаљније писао у књи- зи Записи Гарибалдијца. У Италији, која је била стециште бројних руских и других емиграната, он склапа брак са Олгом Скарјатином, па се могло веровати да ће започети миран живот. Али, у круговима у којима се креће воде се бесконачне расправе, спори се о даљим путевима ослобађања људи; напоредо са великим револуционарима, ту се срећу и разноврсни авантуристи, изузетно способни прово- катори руске тајне полиције, али и други смутљивци. У тражењу нових путева револуције, покрећу се дубока
4 Према једном другом извору Мечников није до краја завршио студије ни на једном факултету, јер је прогањан због својих схватања – Руска философија, енциклопедија, ред. М. Маслин, "Алгоритам", Москва, 2007 (чланак о Мечникову написао је главни уредн. Маслин); овај приручник је преведен и код нас: Енциклопедија руске филосо- фије, у редакцији М. А. Маслина, Београд, 2009, стр. 474–475. Али, касније је предавао на Нејшателском универ- зитету у Швајцарској и на Токијском универзитету у Јапану. питања избора средстава допуштених у политичким борбама, што је и касније била константа у свим социјал- ним покретима, све до нашег времена. У вези с тим занимљиви су редови из једног писма Херцена Огарјову, у којем овај луцидни посматрач, поред осталог, пише: "Код њих [револуционара-емиграната из Русије – Р. Ђ.] нема ни веза, одговарајућих контаката, ни талента, ни образовања, једино Мечников уме да пише, они хоће да играју улогу и да нас употребе као неку одскочну даску, пиједестал." Између осталог, тада су се водили споро- ви ко ће и како користити новчане фондове завештане за потребе револуционарног покрета: некима од тих фондова управљао је Херцен, а многи су хтели да их преузму. Мечников је, и поред свега, маштао да се врати у Русију, а био је спреман да издржи и одређену казну због пређашње забрањене активности, па је у том погледу преузимао поједине кораке ни не сањајући да је то било апсолутно неизводиво. Није му било познато да је, када је на молбу једног лица из Русије које је бора- вило на Западу он писао текстове и преводио, то лице, како се касније установило, било један од бројних специјалних агената руске тајне полиције, који су били изузетно упућени у стање у емиграцији, а овај је имао и задатак да намами Сергеја Њечајева, најопаснијег непријатеља режима, у Русију. Таква коб је, иначе, пратила све струје социјалистичког и комунистичког покрета у Русији и широм света. Рачковски, Дегајев, Азеф и Малиновски су само неки од тих непревазиђених "мајстора-конфидената", чији ће живот тек привлачити пажњу уметникâ. Тај контекст околности треба имати у виду кад настојимо да схватимо појаве оног времена, па и Лава Мечникова. У Европи је Мечников успоставио разноврсне везе са револуционарима-емигрантима, понајвише се при- ближио Михаилу Бакуњину и Петру Кропоткину, који се такође бавио и географијом, али је усвајао само поједи- не њихове идеје, идући својим путем као оригиналан стваралац. Суделовао је у Првој интернационали, потом у Париској комуни 1871. године, а тамо се зближио са Елизеом Реклијем, који је такође учествовао у Комуни. Са Реклијем је успоставио сарадњу у области истраживања у географији. Ангажовао се у волуминозној едицији коју је издавао Рекли "Нова светска географија" ("Nouvelle géographie universelle"), где су сарађивали многи ондашњи истакнути географи. На предлог Реклија је изабран и за секретара те едиције. Осим географије, нарочито се интересовао и за етнографију – прикупљао је материјал са својих путовања готово по свим земљама Европе, Азије и Африке. Боравећи у Јапану, где је и предавао на универзитету у Токију, сабрао је значајне информације и написао обимно дело о Јапану Јапанска империја, које је објављено у Женеви, на француском језику, с многим подацима и прилозима о тој земљи, о којој се у оно време у Европи није довољно знало, а чију је велику будућност Мечников предвиђао. За своја истраживања у области географије и етнологије Мечников добија разна признања, бива биран у стручна удружења у Швајцарској и Француској, његови резултати се признају и у његовој домовини, иако је био политички емигрант. На позив Савета Нејшателског универзитета у Швајцарској, предавао је упоредну географи- ју и статистику. Буран живот и интензивна разноврсна научна делатност подрили су здравље овог неуморног тра- гаоца. Умире је 30. маја (по новом календару 12. јуна) 1888. године, не дочекавши издање свог главног дела Циви- лизација и велике историјске реке, које ће се појавити годину дана после његове смрти. Својом снажном теоријском мишљу Лав Мечников је достигао генералне синтезе о свету као целини и сво- је идеје је настојао да изрази систематски. То је одлика оних умова који су једновремено и философи и научници. Као научник који се бавио проблемима историје, географије, етнологије, лингвистике итд, он је вршио анализе феноменâ из тих обла сти, али се никада није ограничавао само на те дисциплине; из резултатâ истраживања у на- веденим и другим дисциплинама настојао је да изведе општу слику о човеку и свету. Из прегледа његових фило- софских и научних радова овде ћемо у облику једне скице изложити његове главне погледе. Две студије Мечникова, може се рећи, представљају основне опште философске ставове овог, без сум- ње оригиналног трагаоца – прва под насловом "Душевна хигијена", а друга је "Школа борбе у социологији".6 Писане у време великих достигнућа у природним и друштвеним наукама, када су се та достигнућа веома ра- знолико интерпретирала, ове студије откривају Мечникова као мислиоца са великим смислом за синтезе. Главни проблем у тим студијама чине питање природе човека као бића, као и одређујући чиниоци тог бића. Претресајући различита ондашња гледишта, Мечников из перспективе психологије, психијатрије, медици- не, етике, социологије, статистике и сличних дисциплина настоји да издвоји кључне детерминанте људског бића, посматра их у разноврсним везама, доводећи их у везу са природном средином, географским факторима, али из- бегавајући редукционизам, карактеристичан у тадашњим расправама. Човек је и природно и друштвено биће, па се не може потпуније схватити ако засебно издвајамо неке од чинилаца који би увек били предоминантни. Ако те чиниоце посматрамо у међусобним везама, тада је констелација тих, иначе динамичних чинилаца увек у понече-
6 Ове две обимније студије с правом су објављене као нека врста увода у Мечниковљеве философско-научне погледе, у наведеној књизи Цивилизација и велике историјске реке. Географска теорија прогреса и социјал- ног развоја, наведено издање из 1995, стр. 31–152. му различита и отуда се не може говорити о некој "формули" за разумевање која би била применљива увек и сву- да на исти начин – неопходна су перманентна трагања у којима можемо да бар донекле откривамо најчешће кон- стелације тих чинилаца. Управо то се и чини у бројним посебним научним дисциплинама. Овакав приступ, који данас називамо интердисциплинарним, неговали су готово сви истакнути мисли- оци прошлости који су и достигли важне резултате управо због тога што су разматрали појаве са најразличи- тијих страна. Бавећи се проблемом природе човека, Мечников је оспоравао извесне расистичке теорије, вул- гарне интерпретације начелâ Дар винове концепције о борби за опстанак, тј. схватања социјалних дарвини- ста. Те интерпретације су касније, у 20. веку, биле, као што је познато, основе политичког програма за наја- гресивније социјалне покрете које су водиле у светске ратове, отимање туђих територија и масовно уништа- вање људи. Мечников је развој друштва посматрао као напредовање у којем кооперација и солидарност играју значајну улогу. Једно од веома важних обележја Мечниковљевих гледишта било је енергично супротстављање евроцен- тристичким концепцијама. Ако имамо у виду да је он био противник тих схватања у време док је колонијализам у Европи, Азији, Африци и широм света још био неуздрман, када се сматрало да европски народи имају право, штавише и мисију да цивилизују заостале народе других континената, онда ће бити јасно колико је он био мисли- лац против струје свог времена. Један од главних разлога за то његово становиште лежао је у томе што се он ба- вио упоредним истраживањима, и то не само у области географије и историје, него је имао и непосредан увид у тековине разних народа – боравећи у разним деловима света, на основу поменутог познавања четрнаест језика, изворно се обавештавао о природи и разним народима света. Управо због таквог познавања светског мозаика друштвених односа, он се противио и подели света на "варварски Исток" и "цивилизовани Запад". Ставови из наведених философских расправа Мечникова добили су још шира образлагања или поткрепљења у његовом делу које се с правом сматра његовим главним, иако незавршеним делом Цивилизација и велике историјске реке. Географска теорија прогреса и социјалног раз- воја. Имајући у виду погледе Мечникова у целини, изгледа да је поднаслов његовог дела пружио повода да се овај мислилац узима као заступник школе географског материјализма готово без остатка, а у неким повр- шним освртима и као представник школе географског детерминизма. У својој великој синтетичкој слици следа цивилизација Мечников се најпре бави питањем прогреса уопште, а потом и проблемом прогреса у историји. Даље, приказује историјски процес с гледишта географ- ских чинилаца, затим људске расе и средине, периоде великих успона у развоју. У шест последњих погла- вља усмерава се на такозване речне цивилизације, или цивилизације настале у сливовима великих река Ни- ла, Тигра и Еуфрата, Инда и Ганга, Хоангхоа и Јангцекјанга. Развитак друштва Мечников тумачи као узла- зну линију која означава прогрес, а историју човечанства дели на три етапе: речну, морску и океанску; развој друштвених односа људи дели на насилни, полунасилни и добровољни. Цивилизације настале у сливовима великих река сматра релативно независнима или "затворенима", што је опет условљено географским чинио- цима, али, када је реч о старим цивилизацијама, умногоме и средствима комуникације. Даљим развојем настајале су средоземне и океанске цивилизације. Мечников је предвиђао да ће глав- ни чинилац океанске цивилизације у будућности представљати Јапан, у том смислу је изналазио извесне аналогије са Енглеском у односу на европски континент. Јапанској цивилизацији је предвиђао велику будућ- ност, због тога што је сматрао да ова земља комбинује своје тековине са савременим технолошким и другим достигнућима Европе. Према Мечникову, Русија представља засебну целину, особен тип, условљен управо њеним огромним простором – она није ни Запад ни Исток, она је континентална неокеанска цивилизација, за чију ће будућ- ност бити изразито важан индустријски развој. Што се тиче даљег друштвеног развоја Русије, Мечников је веровао да је капитализам неизбежна фаза развоја те земље, насупрот многим ондашњим руским теоретича- рима, у првом реду народњацима, којима је он иначе био близак, а који су мислили да ће руска општина би- ти основа даљег развоја, јер је она специфичност те велике земље. Извесне специфичности и значај тог обли- ка друштва у Русији Мечников, иначе, није одрицао у потпуности. Особеност приступа проблемима, ширина његових разматрања, синтетички карактер и оригиналност исказивали су се и у његовом изразу, терминологији, социјалним и политичким погледима. Он је, у тежњи да испита хоризонте људске слободе, без ограничења од стране државе итд, доспео до једног аутентичног облика анархизма, који се разликовао и од Бакуњиновог и од Кропоткиновог становишта, иако су му неке од идеја овог првог биле блиске, као и неки ставови овог другог, Кропоткина, који је, иначе, и сâм био веома истакнут географ, као и Мечников. Замишљајући будуће друштво као уједињавање друштвених асоцијација, он је био и једна врста утопијског трагаоца. Погледи Мечникова су изазивали различита реаговања водећих мислилаца. О њему је, између оста- лих, писао највећи ондашњи руски религијски философ Владимир Соловјов,7 који је изрекао веома високу оцену Мечниковљевог главног дела, Цивилизација и велике историјске реке, карактеришући је као "изузетну књигу". Основна замерка коју је Соловјов упутио Мечникову била је запостављање утицаја хришћанства у развоју историје човечанства. Ова примедба Соловјова донекле има оправдања, а иначе је важно нагласити да у разматрању развоја цивилизација Мечников није узимао у обзир провиденцијалне чиниоце. Мислилац сасвим друкчије оријентације, најобразованији философ, теоретичар Друге интернационале Ге- орги Плеханов такође је похвално оценио Мечниковљево главно дело и друге радове;8 о Мечникову је писао у ви- ше наврата, а као посебан израз уважавања саставио је и некролог овом мислиоцу. Мечниковљеве погледе Плеха- нов је оквалификовао као облик географског материјализма, без обзира на поједине идеје које се нису у свему уклапале у оквир те оријентације, а друштвено-политичке погледе овог мислиоца просудио је као погледе који су ближи историјском материјализму него анархизму. Али, већ од почетка 1920-их година, после бољшевичког пре- врата, Мечников је из идеолошких разлога, као што је већ наведено на почетку овог излагања, готово у потпуно- сти занемарен, премда је остварио одређени утицај, поготово у круговима руске емиграције, нарочито међу евро- азијцима. Ако се има на уму знатно повећано интересовање за геополитичке проблеме и улогу географских чи- нилаца у савременим збивањима, може се с много разлога констатовати да би поновно систематско разма- трање Мечниковљевих списа довело до промене оцена о значају овог мислиоца и показало његову извесну актуелност у данашње време.
Проф. др Радомир Ђорђевић
7 В. С. Соловьев, Сочинения в двух томах, Москва, 1989, том 2: Из философии истории. 8 Г. В. Плеханов, Сочинения, том 7, Москва–Ленинград, 1925. БИБЛИОГРАФИЈА BIBLIOGRAPHY
Глобалная социально-экономическая география: Сборник научных трудов памяти Н. В. Алисова / Под ред. Н. А. Слуки. – М.-Смоленск, Ойкумена, 2011. – 272 с.
Зборник под насловом „Глобална социјално-економска географија“ посвећен је светлој успомени на јед- ног од знаменитих руских географа, професора Николаја Васиљевича Алисова (1921-2001. г.), поводом 90 година од његовог рођења и 10 година од његове смрти. Уредник овог зборника Н. А. Слука, успео је да сачини јубилар- ни зборник који има не само свечани карактер, већ и научну вредност. Различити самостални сижеи повезани су у три дела. Први део је персонализован - садржи биографију Н. А. Алисова и сећања његових бивших сабораца и сарадника, колега, ученика. Професор Н. А. Алисов се бавио економском географијом света (посебно Немачке и Кине) и географијом индустрије (посебно хемијске индустрије). За свој рад добио је признања Заслужни делатник науке Руске федерације, Заслужни предавач Московског универзитета. Нека ми буде допуштено да овде кажем, да сам и ја имао ту част да упознам професора Алисова 1990. године, у време мог краћег боравка на Катедри гео- графије светске привреде Географског факултета МГУ им. М. В. Ломоносова, чији је он био први шеф. Остао ми је у сећању као достојанствен и културан човек, велике радне енергије и научне ерудиције. Неколико дана је само мени, тада младом и непознатом доценту из Србије, који се интересовао за индустријску географију, држао пре- давања о факторима размештаја хемијске индустрије, трудећи се да ми пренесе своја богата знања и искуства. Тај пријатељски приступ и блага реч, сигурност и поступност у излагању сложене материје, веома су ме се дојмили. Други део књиге садржи научне радове о проблемима у домену социјално-економске географије, ко- јом се бавио Н. В. Алисов. Петнаест научних радова сложено је по принципу од општег ка посебном, следећим редом: Грчић М., Размишљања о проблемима савремене географије; Мироненко Н. С., Тенденције развитка светске привреде у условима глобализације; Родионова И. А., Просторна динамичност система светске инду- стрије; Ткаченко Т. Х., Тенденције стварања индустријских комплекса у савременим условима; Сокољскиј В. М., Феномен специјализације у светској хемијској индустрији и његови географски аспекти; Јелисејев Г. П., Географски аспекти развитка азотне индустрије света; Гитер Б. А., Јанукович Ф. Н., Социјално-економски фак- тори интеграције земаља с прелазном економијом у Европску унију; Бабурин В. Л., Централни економски ре- јон – традиционална платформа почетка новог кондратјевског таласа; Максаковскиј В. П., Русија у глобализу- јућем свету; Самбурова Е. Н., Кина и светска привреда – проблеми међудејства; Вардомскиј Л. Б., Економска сарадња СССР и Пољске у периоду 1945-1991 г. – поглед у будућност; Чубарев И. Г., Хонгконг – светски ета- лон „града-врата“; Гладкиј А. В., Индустријске агломерације Украјине – проблеми и перспективе; Горлов В. Н., Фоменко И. В., Чернишева Н. В., Индустријска политика у Москви почетком XXI века. Трећи део представља потпуну библиографију радова Н. В. Алисова, која садржи 200 одредница сложе- них по годинама издања, од 1954. до 2005. године. Из библиографије се види да је Н. В. Алисов био веома саве- стан и плодотворан аутор, широких интересовања и дубоке мисли. Од краја 1950-их година, када је ушао у науку, па до смрти (2001) није допустио да ни једна година прође без објављеног рада. Катедра за географију светске привреде Географског факултета МГУ, овом књигом се на достојан на- чин одужила свом првом шефу и дугогодишњем професору, евоцирала успомене и истовремено дала научни допринос социјално-економској географији којој је он посветио читав свој радни век. Уверени смо да ће књига бити од користи како за специјалисте у области историје и методологије географије, географије светске при- вреде, индустријске географије, регионалне географије, геоурбанистике и сродних дисциплина, тако и за младе нараштаје географа који улазе у свет социјално-економске географије. Мирко Д. Грчић
Мирко Д. Грчић: Географија религија, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2011. Ова књига представља научну синтезу или амалгам између историје и географије религија, који баца ново светло на процесе генезе, дифузије и трансформације религија Старог света. Аутор ове књиге покушава да изнађе фактор „икс“ тих процеса у узајамним везама и односима географске средине и људског трансцендента. Можда ће неким читаоцима овај приступ изгледати превише амбициозан и географизиран, али ће се убрзо уверити да се ради о веома занимљивом и неуобичајеном тексту. Посебна пажња посвећена је емпиријској анализи конкретних религија, у њиховом развоју и међусобним спрегама са одговарајућим environmentom. С тим у вези аутор је сагледао активности њихових твораца, сакралне центре, границе и баријере ширења у простору. Интересантно је да су све велике светске религије настале у рубном појасу евроазијског копна, где кореспондирају контрасти копна и мора, планине и низије, сушне и влажне климе, шуме и пустиње, земљорадње и сточарства. Сама та чињеница доказује да се не може искључити географски фактор у објашњавању генезе и еволуције светских религија, као што је чест случај у историјским, антрополошким, социолошким и сродним истраживањима. Прво поглавље, под насловом „Религија Као елемент и фактор културе“, садржи три одељка, у којима аутор дефинише појам религије и објашњава њено деловање кроз култове месије или пророка, догме, ритуале, свете књиге, сакрална места, институционалне организације и свештенство. Даље се аутор бави функцијама религије, компарацијама религије и науке, и типологијом религија. Друго поглавље, под насловом „Религија и филозофски поглед на свет“ састоји се од шест одељака. У њему аутор анализира филозофске основе религија, на којима су изграђени митови, догме, ритуали и институције. Процеси развоја и узајамних релација човека и природе, представљају универзална и вечна питања религије и филозофије. Наиме, насупрот очигледног јединства и целовитости света, постоји дуализам закона природе и друштва, релативност времена и простора, супротност материјалног и духовног начела, противуречност процеса поретка и хаоса или нужности и случајности. У вези са представама о покретачким снагама историје људске цивилизације, формиране су две дијаметрално супротне слике света – детерминизам и неопредељеност, а основна разлика између источних и западних религија јесу управо те две слике света. Аутор се посебно бави идејом прогреса, као карактеристиком јудаизма и хришћанства, али ту идеју запажа и у идеологијама које се супротстављају укорењеним религијама, иако су им структурно сличне. Треће поглавље, под насловом „Географска средина и религија“ комплексно разматра релације између религије и географске средине. Аутор указује на то да је за разумевање одлика религија, култура и цивилизација, неопходно сагледати географску и економску средину у којој су оне настале. Географију религија јасно дефинише као дисциплину која се бави проучавањем размештаја религија и културних група, издвојених по конфесионалним карактеристикама. Такође, даје темеље сакралне географије, одређујући је као правац културне географије који истражује спектар односа културне групе према простору – у сакралној географији се не истражује религија у простору, већ простор у религији. Аутор се у овом поглављу бави сакралним просторима и светим местима, објашњавајући феномен и географију религијских ходочашћа. Четврто поглавље, под насловом „Политеизам древних цивилизација“, кроз пет одељака, бави се генезом, еволуцијом и распрострањењем шаманизма, те многобожачких религија древних речних аграрних цивилизација (кинеске, египатске) и античких медитеранских цивилизација (грчке и римске). Посебна пажња посвећена је паганским предхришћанским религијама народа који су живели у шумским пределима Европе – Келта и Старих Словена. У сваком одељку обрађене су митолошке представе и најважнија култна места и храмови. У петом поглављу, под насловом „Дуалистичке религије Средњег Истока“ обрађена је древна религија поклоника ватре – зороастризам, и неке њему сличне религије као што су зурванизам, маздаизам, језидизам, мандеизам. Шесто, седмо и осмо поглавље посвећени су тзв. аврамистичким или западним религијама чија карактеристика је строги монотеизам. То су јудаизам, хришћанство и ислам. Заслужено место у овим поглављима припада традицијама ходочашћа, где посебно место заузимају Јерусалим и Мека. Поглавља од деветог до четранаестог посвећена су источњачким религијама. Исцрпно је дат географски преглед хиндуизма, будизма, џаинизма, сикизма, конфучијанства, таоизма, шинтоизма. Посебан значај има и упоредни преглед сличности и разлика између источних и западних религија. Такође, објашњени су и религијски празници и манифестације, те традиције и центри ходочашћа. Петнаесто поглавље, посвећено је нетрадиционалним религијама. У „Закључку“ су садржана синтезна разматрања аутора о географским факторима генезе, еволуције и ширења религија. На крају је дат речник мање познатих термина, списак литературе, индекс појмова и резиме на енглеском језику. Обим књиге износи 500 страна, укључујући и 54 илустрације (углавном карте) у боји. Књига је веома добро илустрована и документована, писана јасни стилом и језиком, тако да нема тешкоћа у разумевању и акцептирању текста. Важна карактеристика књиге је то, што су у њој спојене две вертикале о религијама – историјска и географска. Ово оригинално и вредно научно дело попунило је велику празнину, у правом смислу те речи, у географији религија и сакралној географији, како у домаћој тако и у светској литератури. Посебна вредност књиге је теоријска база излагања и интердисциплинарност приступа. Стога смо уверени да ће књига бити интересантна не само за географе, него и за шири круг читалаца.
Драгица Р. Гатарић ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
АУТОРИ AUTHORS
Мр ДАНИЈЕЛА ВУКОИЧИЋ, асистент, Природно-математички факултет Уни- верзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, тел. 064 867 5224, е-mail: [email protected] DANIJELA VUKOIČIĆ, M.Sc., assistant, Faculty of Mathematics and Sciences, University of Pristina with temporary seat in Kosovska Mitrovica, phone + 381 64 867 5224, е-mail: [email protected] Мр ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факул- тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] DRAGICA R. GATARIĆ, MSc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected] Др МИРКО ГРЧИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски фа- култет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] MIRKO GRČIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected] Др МИРЈАНА ДЕВЕЏИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Гео- графски факултет, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail: [email protected] MIRJANA DEVEDŽIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Ge- ography, Vojvode Šupljikca 31b, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail: [email protected] Др РАДОМИР ЂОРЂЕВИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Физич- ки факултет, Београд, e-mail: [email protected] RADOMIR ĐORĐEVIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Physics, Belgrade, e-mail: [email protected] МАРИЈА ИВКОВИЋ, студент докторских студија на смеру демографија, Универ- зитет у Београду – Географски факултет, тел. 063 8844 267, e-mail: [email protected] MARIJA IVKOVIĆ, student of doctoral studies on study group Demography, Univer- sity of Belgrade – Faculty of Geography, phone + 381 63 8844 267, e-mail: [email protected] Мр АЛЕКСАНДАР КНЕЖЕВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факултет, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail: knezevicalek- [email protected] ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, Vojvode Šupljikca 31b, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail: [email protected] НИНА ЛОЈОВИЋ–МИЛИНИЋ, предавач Високе школе за туризам и хотелијерство, Требиње, тел. 00387/240430, e-mail: [email protected] NINA LOJOVIĆ–MILINIĆ, lecturer, College of Tourism and Hotel Management Trebinje, phone + 387 240430, e-mail: [email protected]
______235 ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
ЭЛЬДАРОВ ЭЛЬДАР МАГОМЕДОВИЧ, д.г.н., профессор кафедры государственного и муниципального управления Дагестанского государственного университета; тел. +7 8722 62 31 07, эл. почта: [email protected] ELDAROV ELDAR MAGOMEDOVICH, Doctor geogr. sc, Professor, Cathedra of State and Municipal Management, Dagestan state university, phone + 7 8722 62 31 07, e-mail: [email protected] Др ВАЛЕНТИН МИХАЈЛОВ, доцент, Геолого-географски факултет, Софийски университет ”Св. Климент Охридски”, Бул. Цар Ослободител 15, София, тел. + 3592 9308360, e-mail: [email protected] VALENTIN MIHAILOV, Ph.D., senior lecturer, Sofia University ”St. Kliment Ohridski”, Bul. Car Osloboditel 15, Sofia, phone + 3592 9308360, e-mail: [email protected] МАРИЈА МУЦИЋ, студент докторских студија на смеру демографија, Универзитет у Београду – Географски факултет, тел. 064 183 5658, e-mail: [email protected] MARIJA MUCIĆ, demograph, student of doctoral studies on study group Demography, University of Belgrade – Faculty of Geography, phone + 381 64 183 5658, e-mail: [email protected] Др МИЛЕНА М. НИКОЛИЋ, асистент, Природно-математички факултет Универ- зитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, тел. 066 811 0001, е-mail: [email protected] MILENA M. NIKOLIĆ, Ph.D., assistant, Faculty of Mathematics and Sciences, University of Pristina with temporary seat in Kosovska Mitrovica, phone + 381 66 811 0001, е-mail: [email protected] Mр ИВАНА ПЕЊИШЕВИЋ, асистент, Природно-математички факултет Универзите- та у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, тел. 060 035 5075, е-mail: [email protected] IVANA PENJIŠEVIĆ, M.Sc., assistant, Faculty of Mathematics and Sciences, University of Pristina with temporary seat in Kosovska Mitrovica, phone + 381 60 035 5075, е-mail: [email protected] Др ДРАГАН ПЕТРОВИЋ, Виши научни сарадник, Институт за међународну по- литику и привреду, Београд, e-mail: [email protected] DRAGAN PETROVIĆ, Ph.D., Senior Research Fellow, Institute for International Politics and Economy, Belgrade, e-mail: [email protected] АЛЕКСА ПОПАДИЋ, дипломирани географ-мастер, ОШ „Димитрије Туцовић“, Краљево, е-mail: [email protected] ALEKSA POPADIĆ, master of geography, Primary School, „Dimitrije Tucovic“ Kraljevo, е-mail: [email protected] Др ЉУБИЦА РАЈКОВИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Гео- графски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] LJUBICA RAJKOVIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
______236 ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011
Мр МИКИЦА СИБИНОВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факул- тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] MIKICA SIBINOVIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected] Др МИЛЕНА СПАСОВСКИ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географ- ски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] MILENA SPASOVSKI, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected] Др ДРАГО ТОДИЋ, ванредни професор, Универзитет у Бањој Луци, Природно- математички факултет, Младена Стојановића 2, Бања Лука, тел. 00387 051/319142, е-mail: [email protected] DRAGO TODIĆ, Ph.D., associate professor,, University of Banja Luka, Faculty of Sciences, Mladena Stanojevića 2, Banja Luka, phone + 387 51 319 142, е-mail: [email protected] Др БРАНКО ЋУПУРДИЈА, редовни професор, Универзитет у Београду – Фило- зофски факултет, Београд, e-mail: [email protected] BRANKO ĆUPURDIJA, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Philosophy, Belgrade, e-mail: [email protected] Мр ДАНИЦА ШАНТИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факул- тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] DANICA ŠANTIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Напомена редакције: Сви радови су примљени до 1. 10. 2011. године и рецензирани су на Географском факултету Универзитета у Београду.
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 314 ДЕМОГРАФИЈА: међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања = Demography: international journal for demographic and other social studies / главни и одговорни уредник Мирко Грчић. – 2004, књ. 1– . – Београд (Студентски трг 3/III): Географски факултет Универзитета у Београду, 2004 – (Краљево: СГТР „Дуга“). – 29 cm Годишње ISSN 1820 – 4244 = Демографија COBISS. SR – ID 118674444
______237