DŽON KORNVEL HITLEROV PAPA TAJNA ISTORIJA PIJA XII „Uspeh se može jedino postići (verovao je Pačeli) papskom diplomatijom. Sistem konkordata doveo je njega i Vatikan do toga da prezru demokratiju i parlamentarni sistem... Krute vlade, kruta centralizacija i kruti ugovori trebalo je da uvedu u doba stabilnog reda, doba mira i tišine." Hajnrih Brining, nemački kancelar 1930-1932. „Pije XII i Jevreji... Čitava stvar je suviše tužna i suviše ozbiljna za gorčinu... to je ćutanje koje je tako duboko i potpuno u dosluhu sa svim silama koje tlače, donose nepravdu, nasilje, eks-ploataciju, rat." Tomas Merton. „Slučaj beatifikacije i kanonizacije pape Pija XII, koga s pravom poštuju milioni katolika, neće zaustaviti ili usporiti nepravedni i zlobni napadi protiv ovog velikog i svetog čoveka." Otac Peter Gumpel, jezuita, relator u slučaju kanonizacije Pija XII. PREDGOVOR Pre nekoliko godina večerao sam sa grupom postdiplomaca među kojima je bilo katolika. Tema razgovora bila je papstvo, pa se čitava grupa podelila u mišljenjima. Jedna mlada žena je tvrdila da je za nju bilo teško da razume kako čovek zdravog razuma danas može biti katolik, s obzirom na to da je Katolička crkva stala uz najozloglašenije desničarske vladare veka - Franka, Salazara, Musolinija, Hitlera. Njen je otac bio Katalonac, a njeni deda i baba po ocu pretrpeli su strašne patnje za vreme građanskog rata od strane Franka. Potom se razgovaralo o Euđeniju Pačeliju, Piju XII, papi iz vremena rata, i o tome kako on nije učinio više da spase Jevreje iz logora smrti. Kao i mnogi katolici moje generacije, bio sam suviše dobro upoznat sa tom tvrdnjom. Sve je započelo sa dramom Rolfa Hohuta „Namesnik" (1963), u kojoj je Pačeli prikazan (po mišljenju mnogih katolika - neuverljivo) kao surovi cinik, više zainteresovan za vatikanske vrednosne papire nego za sudbinu Jevreja. Ipak, Hohutov komad potpalio je raspravu o grešnosti papstva i Katoličke crkve u Konačnom rešenju. Svaki prilog toj raspravi podstakao je odgovor sa još ekstremnijim gledištem. Vodeći učesnici u raspravi, o čijim radovima govorim na kraju knjige, najveću pažnju posvetili su Pačelijevim ratnim godinama. Ipak, Pačelijev uticaj u Vatikanu počeo se osećati u prvoj deceniji dvadesetog veka i stalno je rastao tokom narednih četrdeset godina, sve dok nije bio izabran za papu (1939) u predvečerje Drugog svetskog rata. Učinilo mi se da je objektivna ocena Pačelija, njegovih zasluga i promašaja, zahtevala detaljniju istoriju od bilo koje do sada napisane. Takva rasprava proširila bi se ne samo na Pačelijeve rane diplomatske delatnosti već i na čitav njegov život, uključujući i sazrevanje njegove duhovnosti još od detinjstva. Bio sam uveren da bi, ako bi se 1 sve ovo iznelo, pontifikat Pija XII bio odbranjen. Nakon toga, odlučio sam se da napišem knjigu koja će zadovoljiti širi krug čitalaca, starih i mladih, katolika i nekatolika, svih koji nastavljaju da postavljaju pitanja o ulozi papstva u istoriji dvadesetog veka. Projekat koji sam nameravao da napišem nije trebalo da bude konvencionalna biografija, pošto uticaj pojedinog pape na globalne poslove zamagljuje uobičajene razlike između biografije i istorije. Konačno, papa, zajedno sa stotinama miliona vernika, veruje da je on Božiji predstavnik na zemlji. Podneo sam zahtev da mi se omogući pristup važnoj građi u Rimu, uveravajući one koji su upravljali odgovarajućim arhivima da sam bio veran ličnosti koju obrađujem. Postupajući u tom uverenju dva ključna arhivista darežljivo su mi omogućili pristup do tada nekorišćenoj građi i izjavama datim pod zakletvom, sakupljenim pre trideset godina za Pačelijevu beatifikaciju, kao i dokumentima vatikanskog Državnog sekretarijata. U isto vreme, otpočeo sam da kritički prikupljam ogromnu masu naučnih radova koji su se odnosili na Pačelijeve delatnosti tokom dvadesetih i tridesetih godina u Nemačkoj, radova objavljenih poslednjih dvadeset godina, ali koji su bili uglavnom nedostupni širokom krugu čitalaca. Sredinom 1997, privodeći svoj istraživački napor kraju, našao sam se u stanju koje se može opisati jedino kao moralni šok. Materijal koji sam prikupio, a koji mi je pružao širi pogled na Pačelijev život, doveo me je, ne do njegovog oslobađanja od kritike, već do još veće optužbe. Obuhvatajući Pačelijevu karijeru od početka veka, moje istraživanje uobličilo je priču o nastojanju da se ostvari do tada besprimerna papska vlast, koja je oko 1933. uvukla Katoličku crkvu u saučesništvo sa najmračnijim silama tog vremena. Štaviše, otkrio sam dokaze da je već od samog početka svoje karijere Pačeli pokazivao nesumnjivu antipatiju prema Jevrejima i da je njegova diplomatija u Nemačkoj tokom tridesetih godina dovela do izneveravanja katoličkih političkih udruženja koja su mogla da dovedu u pitanje Hitlerov politički režim i onemoguće Konačno rešenje. Euđenio Pačeli nije bio čudovište; njegov slučaj je daleko složeniji i tragičniji. Interes za njegov život svodi se na fatalnu kombinaciju visoke duhovne aspiracije koja se sukobila sa ogromnom voljom za moć i kontrolu. Njegov portret nije lik zla, već lik fatalne moralne pomerenosti - odvajanja vlasti od hrišćanske ljubavi. Posledica tog raskida bila je dosluh sa tiranijom i, u krajnjoj liniji, sa nasiljem. Na vrhuncu Prvog vatikanskog koncila 1870, nadbiskup Vestminstera, Henri Mening, pozdravio je doktrinu o papskoj nepogrešivosti i primatu kao „trijumf dogme nad istorijom". U svom dokumentu Sećanje, o Konačnom rešenju, objavljenom 1997, Papa Jovan Pavle II govorio je o Hristu kao „Gospodaru istorije". Nema sumnje da je sazrelo vreme da se usvoje lekcije iz novije istorije papstva. Jesus College, Kembridž April 1999. PROLOG Za vreme „svete" 1950. godine, kada su milioni hodočasnika stigli u Rim da iskažu odanost papstvu, Euđenio Pačeli, Papa Pije XII, imao je sedamdeset i četiri godine i bio u dobrom zdravlju. Visok 180 cm, tanak kao prut, težak 62 kg1, lagana koraka, pravilnih navika, jedva da se nešto fizički izmenio od vremena kada je krunisan za papu, jedanaest godina ranije. Onima koji su ga sreli prvo što je padalo u oči bilo je njegovo primetno bledilo. „Njegova koža, zategnuta preko snažnih crta lica, gotovo pepeljasto siva, nezdrava, ličila je na stari pergament," pisao je jedan posmatrač, „ali istovremeno, delovala je iznenađujuće prozirno, kao da zrači iznutra hladnim, belim plamenom"2. Utisak koji je ostavljao na. inače neosetljive obične ljude širom sveta, često je bio zapanjujući. „Njegovo prisustvo zračilo je dobroćudnošću, mirnoćom i svetošću što zasigurno nikad nisam osetio ni kod jednog drugog 2 ljudskog bića", pisao je Džejms Lis-Miln. „Sve vreme se smešio na najprijatniji, najljubazniji način tako da sam se u trenutku preko glave zaljubio u njega. Toliko sam bio potresen da sam jedva mogao da govorim bez suza, svestan da mi se noge tresu."3 Tokom Svete godine bilo je mnogo papskih inicijativa - kanonizacija, enciklika (otvorena pisma katoličkim vernicima po svetu), čak proglasa o nepogrešivoj dogmi (Uznesenje device Marije) - i izgledalo je da je Pije XII čvrsto sedeo na papskom prestolu, kao da je uvek bio papa i kao da će to zauvek ostati. Za pola milijarde katoličkih vernika u svetu, on je oličavao papski ideal: svetost, posvećenost, božanski uređenu vrhovnu vlast, i, u izvesnim okolnostima, nepogrešivost u stavovima o veri i moralu. Sve do današnjeg dana, stariji Italijani govore o njemu kao o „l'ultimo papa" o poslednjem papi. Iako čovek monaških sklonosti ka samoći i molitvi, ipak je primao u audijenciju ogroman broj političara, pisaca, naučnika, vojnika, glumaca, sportista, nacionalnih vođa i kraljevskih ličnosti. Malo ih je bilo koje nije šarmirao i zadivio. Imao je divne kupaste ruke koje je vešto koristio neprekidno blagosiljajući. Oči su mu bile velike i tamne, gotovo grozničave iza naočara sa zlatnim okvirima. Glas mu je bio piskutav, pomalo svađalački, uz preterano naglašavanje. Kada je obavljao crkvenu službu, lice mu je bilo bezizražajno, pokreti i gestovi smireni i elegantni. Prema svojim posetiocima bio je izrazito prijatan, opuštajući ih pun laskanja i ljubaznosti, bez imalo pompeznosti ili afektacije. Bio je uvek spreman za jednostavan humor i smejao bi se bezglasnim smehom, otvorenih usta. Njegovi zubi, primetio je jedan posmatrač, bili su kao „stara slonovača". Neko je primetio njegovu „mačiju" osetljivost, drugi su govorili o njegovoj povremenoj sklonosti ka „ženstvenoj" taštini. Ispred kamera osećao se tračak narcizma. Pa ipak, većinu onih koje je sretao, impresionirao je osećanjem čedne, mladalačke nevinosti, kao neki večni seminarista ili samostanski iskušenik. Bio je prisan sa decom i privlačio ih je. Nikada nije ogovarao ili loše govorio o drugima. Njegove oči bi se zamrzle, kao u zeca, kada bi se osetio povređenim zbog preterane familijarnosti ili nekog prostačkog izraza. Bio je sam - na jedan sasvim izvanredan i uznesen način. Kako je moguće shvatiti tu jedinstvenu samoću, tu egoističnu papsku uzvišenost, u kojoj su moderne pape izabrale da bitišu? Ophrvan samoćom svoje pontifikatske uloge, Pavle VI, papa šezdesetih i sedamdesetih godina, poverio je u jednoj svojoj ličnoj belešci ono što bi mogao napisati i Pačeli, kome je Pavle VI (kao Đovani Batista Montini) služio petnaest godina: Bio sam i ranije usamljen, ali sada je moja samoća postala potpuna i strašna. Otuda zamućenost, vrtoglavica. Kao statua na stubu - tako sada živim. Isus je takođe bio sam na krstu. Ne treba da tražim pomoć spolja koja bi me oslobodila moje dužnosti; moja dužnost je isuviše jasna: odlučiti, preuzeti svaku odgovornost za vođenje drugih, čak i kada to izgleda