TEHNOLOGIJA NARODU! TEHNOLOGIJA TECHNOLOGY TO THE PEOPLE! THE TO TECHNOLOGY TEHNOLOGIJA NARODU! TECHNOLOGY TO THE PEOPLE! FILM I VIDEO U VOJVODINI FILM AND VIDEO IN VOJVODINA MSUV.ORG Novi Sad, 2017. TEHNOLOGIJA NARODU! TECHNOLOGY TO THE PEOPLE! FILM I VIDEO U VOJVODINI FILM AND VIDEO IN VOJVODINA Tehnologija narodu! Film i video u Vojvodini Dizajnerka izložbe / Exhibition Designer Technology to the People! Film and Video in Vojvodina Mirjana Dušić-Lazić 19.02–14.04.2013. Producent / Producer Muzej savremene umetnosti Vojvodine Jovan Jakšić Museum of Contemporary Art Vojvodina Dunavska 37, Novi Sad Menadžer multimedije / Multimedia Manager Marko Ercegović Autori koncepcije izložbe i kustosi / Authors of the exhibition concept and curators Tehnička podrška / Technical Support Aleksandar Davić, Gordana Nikolić Pajica Dejanović, Đorđe Popić 4 Aleksandar Davić FILM U VOJVODINI Film je u svojoj, više od jednog veka dugačkoj, istoriji prevalio dugačak put popločan tehnološkim inovacijama koje su ga do druge decenije XXI veka postupno, ali neminovno uvele u svet digitalnih medija. Taj put bez povratka prožet je čestim osvrtanjima i pitanjima šta se menja, a šta ostaje isto. Već sada je izvesno da će digitalne tehnologije pre kraja ove decenije u potpunosti istisnuti celuloidni film iz tehnološkog lanca koji vodi od kamere do projekcionog aparata. Film, ili bolje rečeno tehnologija pokretnih slika, je usred izuzetno dinamične tehnološke revolucije, čije posledice su sveobuhvatne i odnose se, kako na proces proizvodnje pokretnih slika tako i na načine distribucije i prezentacije. Nasuprot tome, sadržaj i forma u kojoj se taj sadržaj prezentuje slede logiku svoje evolucije koja, svakako, koristi tehničke inovacije, ali se u mnogo većoj meri razvija nezavisno i pre svega pod uticajem kreativnih umova koji tehniku koriste za stvaranje pokretnih slika. Ako se koncentrišemo isključivo na ono što gledamo preko svojih ekrana utisak neprekinutog kontinuiteta je dominantan. Deluje kao da su mediji filma i televizije doslovce preskočili sa analogne na digitalnu tehnologiju ponevši sa sobom celokupan prtljag svojih istorija, konvencija i poetika. Termin pokretne slike, koji je prvobitno korišćen kao sinonim za film, sada se vraća u upotrebu sa proširenim značenjem i osim filma obuhvata i sve televizijske forme, odnosno svako korišćenje dvodimenzionalnog ekrana za projektovanje pokretnih slika sa zvukom ili bez njega. Medij pokretnih slika prisutan je na teritoriji Vojvodine od novembra 1896. godine, kada je izvesni g. M. Kovač iz Budimpešte u pozorištu L. Dunđerskoga u Novom Sadu priredio veštačku predstavu pomoću aparata za projekciju. 5 Najveći deo istorije medija pokretnih slika u Vojvodini odnosi se isključivo na film i kinematografiju jer je tek sredinom sedamdesetih otpočela sa radom Televizija Novi Sad, a ubrzo potom preuzela apsolutnu dominaciju u stvaranju i prezentaciji pokretnih slika. Teritorija Vojvodine je od kraja XIX veka do danas bila deo različitih država i položaj, najpre kinematografije, a potom i televizije, nije odudarao od šireg konteksta koji je važio za tu vrstu delatnosti u tim državama. Kada je generalna situacija bila nepovoljna to je svakako važilo i za Vojvodinu, a isti je slučaj i sa povoljnijim periodima, računajući tu i najuspešniji period kinematografije SFRJ krajem šezdesetih, u kojem značajno poglavlje pripada filmu Želimira Žilnika Rani radovi, dobitniku nagrade Zlatni medved na Berlinalu 1969. godine. U doba kada se film pojavio Vojvodina je bila deo Austrougarske. Gospodin Kovač iz Budimpešte je svakako jedan od mnogih vlasnika putujućih bioskopa koji su krajem XIX i početkom XX veka u većim mestima Vojvodine priređivali bioskopske predstave pokušavajući da profitiraju na najnovijoj atrakciji, poslednjem čudu tehnike. Uslovi za razvoj kinematografije u Vojvodini razlikovali su se od uslova u velikim urbanim centrima Habzburške monarhije – Beču, Budimpešti i Pragu. Nije čudno da su se pioniri filma Aleksandar Lifka i Ernest Bošnjak bavili distribucijom i prikazivanjem filmova, a imali su i svoje bioskope. Obojici je egzistencija bila vezana za film, a od prikazivanja filmova do kupovine filmske kamere, kako bi se filmovi i pravili, samo je jedan korak. Bošnjakov film iz 1912. godine Otkrivanje spomenika Ferencu Rakociju, gledano iz današnje perspektive, zanimljiv je kao dragocen istorijski dokument, ali isto tako i kao trajan spomenik jednom hrabrom i po svemu uspešnom pokušaju da se novi medij koristi za dokumentovanje lokalnih sadržaja. Spisak izgubljenih filmova, o kojima postoji trag u novinama tog vremena, mnogo je duži od spiska sačuvanih filmova. Filmovi Vladimira Totovića, sina imućnog novosadskog trgovca, takođe su izgubljeni. To važi kako za dva naslova koje je potpisao kao reditelj, tako i za filmove u kojima je u Budimpešti i Beču glumio. Ambicioznog i preduzimljivog mladića, koji nije doživeo dvadesetu, pokretala je isključivo želja da postane „film-artist“ i snima filmove. Svoj treći film, zlokobnog naslova, 6 Mrtvački klub, Totović nije ni započeo. Mobilizacija i pogibija na italijanskom frontu 1917. godine učlanila ga je u višemilionski klub žrtava Prvog svetskog rata. Sudeći po pokušajima da neposredno pred rat otvori filmski studio, najpre bezuspešno u Somboru, a potom i u Novom Sadu, Ernest Bošnjak je takođe imao ambiciju da se proizvodnjom filmova bavi kao primarnom delatnošću. Te planove osujetio je početak rata, ali uporni Somborac će u rodnom gradu 1923. ipak pokrenuti producentsku kuću „Boer film“. Ako za kraj pionirskog perioda filma u Vojvodini uzmemo godinu 1918. i pokušamo da sagledamo dostignuća tog perioda, možemo sa sigurnošću zaključiti da je film, zahvaljujući putujućim bioskopima, veoma brzo stigao u vojvođanske krajeve, te da su otvaranjem stalnih bioskopa u većim mestima postavljene osnove buduće bioskopske mreže. Trideset stalnih bioskopa, od kojih je deset otvoreno za vreme rata, pokazuje da je publika prihvatila film i da se uprkos ratnim vremenima tržište povećavalo. Štampa je redovno najavljivala bioskopske projekcije, a sa člankom novinara Žarka Ognjanovića „O bioskopu“, objavljenom u novosadskom Braniku oktobra 1910, počinje i kritičko pisanje o filmu. Nasuprot tome, lokalna produkcija nikada nije prerasla okvire individualnih pokušaja trojice pionira da se kontinuirano bave proizvodnjom filmova, bez obzira na njihov ogromni entuzijazam. Premalo je sačuvanog materijala da bismo mogli sa sigurnošću suditi o njima kao filmskim stvaraocima. U slučaju Totovića to je gotovo nemoguće, jer je primarni izvor izgubljen i jedini tragovi njegove delatnosti su nekoliko novinskih članaka i privatna prepiska sa bratom. Iz jednog od pisama, u kojem svom bratu Jovanu Totoviću poverava detalje svog budućeg filma, vidimo da je veoma vodio računa o tome „šta očekuje današnja publika“. Iz teksta pisma je jasno da je želeo da pravi komercijalne akcione filmove začinjene misterioznim zločinačkim tajnim društvima, možda baš nalik na serijal Pauci koji je neposredno posle rata proslavio Frica Langa kao reditelja. Filmove slične tematike nemačke produkcije verovatno je i mogao da gleda u novosadskom bioskopu „Apolo“, pa bi takav uticaj bio sasvim prirodan. Sa koliko rediteljske veštine i znanja je pravio svoje filmove ostaće tajna sve dok se u nekoj arhivi ne pronađe kopija njegovog filma 7 Detektiv kao lopov iz 1915. godine. Igrani filmovi su daleko zahvalniji za analizu rediteljskog postupka od dokumentarnih snimaka, ali ni Bošnjakov prvenac U carstvu Terpsihore, u kome koristi igračice čiju je igru aranžirao za potrebe snimanja, nije sačuvan. Isti slučaj je i sa dva filma Aleksandra Lifke, Veličanstvo novac i Raspoloženi kovači. Ovaj drugi je navodno ozvučavan pomoću gramofonskih ploča, ali ni o jednom ni o drugom filmu nema nikakvih drugih podataka. Gledano u širem kontekstu, vidimo da je film u Evropi, Americi i Japanu pred Prvi svetski rat odavno prestao da bude pionirska delatnost i postao ozbiljna industrija koja donosi značajne prihode i zapošljava veliki broj različitih filmskih struka. Skok na taj nivo produkcije nije se desio u Vojvodini, a neće se desiti ni u narednom periodu kada Vojvodina postaje deo Kraljevine Jugoslavije. Zastoj u ekspanziji filma, koji je u Evropi bio uzrokovan ratom, nije važio za Ameriku. Tamo su se u samo nekoliko godina dogodile stvari čije će posledice imati uticaj na razvoj filma u celom svetu. Rođenje nacije Dejvida Grifita iz 1915. će, uz do tada nezapamćen komercijalni uspeh, trajno promeniti filmski izraz. Filmovi su postali duži, kompleksniji i samim tim teži za realizaciju. Prihvatanjem analitičke naracije kao dominantne konvencije narativnog filma montažer prestaje da bude tehničko lice čiji je jedini zadatak da spoji niz scena snimljenih u jednom kadru i postaje umetnik sa daleko većim uticajem na krajnji rezultat – film. Već u godinama pred rat filmski studiji se postupno sele u Kaliforniju. Taj proces je završen u roku od nekoliko godina, a spajanjem manjih studija u veće kompanije tokom dvadesetih godina prošlog veka formiraju se veliki holivudski studiji koji će u posleratnim godinama pokrenuti agresivnu ekspanziju na inostrana tržišta. Njihov jedini ozbiljan konkurent je nemačka UFA, koja je takođe nastala spajanjem više manjih studija, ali u ovom slučaju uz obilatu pomoć nemačke države, industrije i banaka. U Kraljevini SHS, kasnije Kraljevini Jugoslaviji, filmska proizvodnja nije finansijski podržavana od strane države jer je smatrana za isključivo komercijalnu delatnost. To je delimično razumljivo jer je za dobar deo javnosti