DUBROVAČKA KNJIŽEVNOST Miroslav Pantić - 2 - Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka 1990. XVI vek: Doba humanizma i renesanse Odlaskom "vojvode Zeti" Đurđa Crnojevića sa Cetinja preko Budve u Mletke, poslednjih dana 1496. godine, zaključen je značajan period ne samo u državnom i političkom, već i u kulturnom životu njegove zemlje. Novo razdoblje, koje je tada počinjalo, nije izgledalo svetlo, a nije svetlo ni bilo, za dugo vreme i za najveći deo te zemlje. Neki razgovetniji nagoveštaji novih oblika književnosti i kulture, koji su se stali javljati "v dni blagočestivago i hristoljubivago i bogohranimago gospodina Đurđa Crnojevića" u korenu su bili presečeni svim onim što je došlo ubrzo zatim, i "renesansnoga Cetinja" nije moglo biti[1], kao što, iz istih razloga, nije bilo ni renesansnoga Smedereva. Možda je jedan od najvažnijih nagoveštaja nove epohe bila ćirilska štamparija koja je, gotovo čudom, ustrojena u toku 1493. godine, na Obodu ili na samom Cetinju, kao prva štamparija čije je delovanje na našem tlu potpuno izvesno.[2] Ali je ona morala da prestane s radom samo koju godinu kasnije i u stvari tek što je obeležila svoje sjajne početke izdavši jedva pet knjiga, istina izuzetnih lepotom i raskošnošću izrade. Njeni štampari, na čelu sa "smerenim" jeromonahom Makarijem "ot Črnije Gori", rasuli su se po svetu; njene prese i njena divna slova tako su isto nestali neznano kuda. Može se samo s prijatnošću nagađati, ali je gledano istorijski bez koristi, koliko su oni još takvih, a sigurno i drukčijih, knjiga mogli da štampaju i kakve je sve plodove mogao dati taj njihov posao da su okolnosti bile druge i da se sreće imalo više.[3] Ovako, život će se na ovome tlu otada pa za bezmalo tri puna stoleća svoditi tako reći na osnovne svoje vidove, i u njemu za neke više oblike duha mesta gotovo da neće ni biti. Prinuđen na neprestan i grčevit napor za golo održanje, uvek u opasnosti i nemiru, nespokojan, rastrzan i stalno u borbi ne samo s neprijateljima spolja već i u borbama međusobnim, napadan stotinama puta ljutom nemaštinom, dugotrajnim gladovanjem i strašnim pomorima, čovek Crne Gore nije imao uslova da dosegne ni običnu pismenost, a kamoli da ostvari bilo kakvu značajniju književnost. Malobrojni kaluđeri i popovi, kao duhovno najviši sloj naroda, jedva da su uspevali da dođu nekako do elementarnog obrazovanja, a većina ih je bila i bez njega; njihovoj ruci često su bolje pristajali puška i sablja no pero i knjiga, i umesto na meditacije i studije, neprilike su ih obično gonile da - 3 - postaju predvodnici u okršajima i sudeonici u nebrojenim nedaćama koje su se nizale jedna za drugom u neprekidnom lancu. Mnogo puta u to doba, letopisci u svojim zapisima o danima koje žive, kratkim i žurnim, ali bez izuzetka iskrenim, ispisuju, kao po dogovoru, obrt o "ljutim i priskrbnim vremenima", i ne sluteći, svakako, da reči kojima su oni mislili da obeleže vlastito vreme postaju obeležje čitave epohe. Jedina prava književnost koju je taj svet imao bila je usmena, a njeni tvorci ostajali su anonimni. Ponekad je ona tu i stvarana, ali je isto tako, i češće, dolazila i iz ostalih naših krajeva, pa se ovde razvijala dalje, ostajući zajedničko dobro. Kao i drugde, ta je književnost na ovom tlu pratila gotovo sve manifestacije života i predstavljala, na svoj način, njihov osoben izraz; stoga je, i ona u stihu i ona u prozi, živela u punoj raznovrsnosti svojih oblika. Jedino je neveliki pojas Primorja, koji je još od 1420. godine ušao u sastav Mletačke Republike, bio u nešto povoljnijem položaju, pa blagodareći njemu nije do kraja imao ni tako zlu sudbinu. U pojedinim gradovima Boke Kotorske, koji su na taj način ostali u okvirima zapadne civilizacije, bilo je više uslova da se kulturni kontinuiteti održe i da se pojavi i prava književnost renesanse. Kotor je u tom pogledu i prvi pošao i najdalje otišao.[4] Bilo je to i sasvim prirodno s obzirom na okolnost da je on već pod Nemanjićima dobio istaknuto mesto i važio za "stolni i slavni grad". Povoljan geografski položaj za ona vremena i umešnost njegovih ljudi, vlastele i građana, omogućili su živu razmenu dobara, finansijske i trgovačke poslove, pomorstvo i zanatsku delatnost, a sa tim i gomilanje bogatstva, susrete između pripadnika raznih naroda i daleka putovanja, ubrzanu građevinsku izgradnju i stvaranje viših oblika urbanog života. Svedočanstva o gramatikalnoj školi u tom gradu ima još od kraja XIII veka i samo nedostatak sačuvanih dokumenata sprečava istoričare da u stopu prate njen rad i dođu do celovitog uvida u njeno neprekinuto služenje kulturi. Sinovima kotorskih plemića i bogatijih građana u njoj su predavali ondašnje nauke magistri dovedeni iz Italije, iz Dubrovnika ili iz drugih krajeva sveta, koje su ovde bez sumnje privukle ne samo zamašne plate koje im daje opština već i mogućnosti humanističkog delovanja. Sve razgranatijim potrebama komunalne uprave i urbanog života bili su neophodni isto tako notari, lekari, apotekari, pravnici, arhitekti, koji takođe dolaze sa strane kad ih nema dovoljno domaćih, a sa sobom i oni u Kotor presađuju, pored svojih profesionalnih znanja, nove običaje i nova gledanja na svet. Mladi ljudi odavde, ne zadovoljavajući se stupnjem obrazovanja koje su mogli steći kod kuće, a koje je ipak na srednjem nivou, odlaze na pojedine italijanske univerzitete, mahom na onaj u Padovi, glasovit i s davnašnjim tradicijama, i - 4 - tamo izučavaju pravo, filozofiju, teologiju i medicinu. Poneki među njima ističu se u učenom svetu i njihova imena se i sada čitaju na kamenim pločama i u pisanim istorijama ovoga univerziteta pored imena drugih zaslužnih profesora, pa i samih rektora. Po povratku sa studija, ti mladi ljudi žive u skladu s onim što su videli i naučili u svetu, menjajući tako ličnim primerom i život svojih sugrađana. Njihovi domovi, pored finog pokućstva, bogatih i teških tkanina, umetničkih ukrasa i slika među kojima nisu retke ni one nastale u domaćim "botegama", pune se sve više i raznovrsnim knjigama, štampanim u prvim evropskim tipografskim centrima, ali i pisanim rukom i, prema prilikama, raskošno iluminisanim. Već niču i prve biblioteke, privatne i za ličnu upotrebu, po kućama domaćih patricija i obrazovanih građana, i opšte, po manastirima, i za širi krug čitalaca. U gradu, duže ili kraće, borave i mnogi stranci. Pored onih koje je dovela opština za razne službe, to su najčešće mletački funkcioneri koje je iz metropole uputila središna vlast, da vladaju u njeno ime; ali ima uz njih i poslovnih ljudi i putnika, hodočasnika na prolazu i lutajućih radoznalaca, kao i drugde. Svi oni na svoj način utiču na život u gradu i podstiču razmenu ideja, a ne samo cirkulisanje materijalnih dobara. To stvara određenu atmosferu u gradu, pogodnu za nastanak i razvoj onog stila života i onih oblika kulture koji su obeleženi pojmom preporoda ili renesanse, kako bi se naglasila razlika koja ih deli od života i kulture srednjega veka. Otprilike istovetnim putem, mada uz veće ili manje zakašnjenje, teći će stvari i po ostalim gradovima Boke Kotorske, koji su se, kao i Kotor, našli "u krilu prejasne Republike". Od Kotora ih, međutim, odvajaju i neke razlike, i one nisu neznatne. Već je i Kotor imao ovoju renesansu u znatno skromnijem i svedenijem vidu u poređenju s Dubrovnikom ili Hvarom, a i s nekim drugim našim središtima onoga vremena. Jer sa njima se on nije mogao meriti ni brojem ni bogatstvom svog stanovništva, ni stepenom dostignute civilizacije, a ni po ostalim uslovima koje je bio kadar ponuditi kulturnom razvitku. Ostali gradovi Boke Kotorske našli su se u odnosu na Kotor u približno istoj situaciji u kojoj je ovaj bio u odnosu na pomenute istaknute centre naše renesanse. Prvi humanistički pisci staroga Kotora počinju da se javljaju već na prelazu iz XV u XVI stoleće, ali o njima se najčešće ne zna mnogo, a i dela im obično nisu sačuvana. Najviđeniji među njima morao je biti Bernard Pima, potomak stare i glasovite porodice kotorskih plemića.[5] Negde U Italiji, možda upravo u toku studija, stekao je za ona vremena veoma častan naziv lovorom ovenčanog pesnika (poeta laureatus), koji je od tada stalno pratio njegovo ime; tako, kada je u Kotoru 28. jula 1514. godine bila čitana papska - 5 - bula, među prisutnima je zabeležen i "presvetli gospodin Bernard Pima, poeta laureato".[6] O njegovom životu sačuvalo se nešto vesti između godine 1496, kad ga susrećemo najranije, i 1517, kad je po svoj prilici umro; ali to su vesti suvoparne i govore samo o njegovim građanskim obavezama i o svakodnevnim trzavicama. Na žalost, njegova pesnička dela sva su pogubljena osim nekoliko latinskih stihova, nedovoljnih za određeniji sud o njemu kao pesniku; po njima bi se možda jedino smelo zaključiti da je čitavo njegovo pesništvo proteklo u Ciceronovom jeziku. Od nekada sigurno brojnih njegovih dela, sada znamo jednu kratku i konvencionalnu pohvalnu pesmu Venecijancu D. Paladiju (Bernardi Pimae Delmatae Tetrastichon in laudem Domici Palladii Sorani), štampanu 1498. godine na kraju knjige latinskih sastava tog pesnika (Domici Palladii Sorani epigrammaton libeli.[7] Osim toga, odavno je poznat još i kratki epitaf (Epitaphium Bernardi Pimae Poetae Laureati), koji je ispevao samome sebi i dao da mu se ukleše na grobnici koju je sagradio za života, izgleda 1508. godine, u crkvi Sv. Marije (Koleđata) u Kotoru. U samo dva stiha, koliko ih taj epitaf sadrži u svemu, on je kao svoje životno zaveštanje ostavljao "golu dušu Hristu, a trošne udove zemlji". Pimini savremenici, koji su izvesno imali prilike da od njega pročitaju daleko više, cenili su veoma visoko