1959 - 1967 ISKRE - Prva beogradska “električarska“ rock grupa Davne 1959 godine školski drugari iz istog razreda Druge beogradske gimnazije Sekulić Miloš-Miško, Milanović Gligorije-Gliša i Bogdanović Slavoljub-Njule, poznat i kao Buca, upisom u prvu godinu ”velike škole”, odlučili su da budu “drugačiji“, “zabavniji“, “interesantniji“,... U Beogradu, u to vreme, nije bilo tako jednostavno baviti se nekim nestandardnim, posebnim aktivnostima a da ne budeš zbog toga “trn u oku“. Ideja da oforme muzičku grupu došla je spontano. Sva trojica su voleli muziku, bili talentovani, ali i raspoloženi da pokušaju. Samo sa gitarama (instrumenti koje su svirali) to nije moglo da zadovolji ni njih a o publici i da ne govorimo te je počela potraga za ”ritmom“. Na jednoj od proslava rodjendana-žurki slučajno su se sreli Njule i Draško Reljin. Njule, koji je po majci bio makedonac, doneo je bio gitaru i počeo da svira i peva neke makedonske narodne pesme, tada popularne, a Draško mu je davao ritam udarajući rukama po stolu. Kako je ovo muziciranje naišlo na opšte odobravanje Njule je predložio da ga upozna sa ostalima iz grupe. Nije smetalo što je Draško tada bio učenik završne godine u istoj gimnaziji, tj. oko četiri godine stariji od njih. Tako je rođena prva beogradska “električarska“ rock grupa: Miloš Sekulić, solo gitara Slavoljub Bogdanović, ritam gitara Gligorije Milanović, bas gitara Draško Reljin, bubnjevi Počelo je vežbanje ali i javno pretstavljanje, naravno, u početku pred rođacima i prijateljima, pa u školi pred razredom, a onda i za ostale koji su bili voljni da ih slušaju. Bližio se dan proslave Nove 1960-te godine. Dan kada je gimnazija, u velikom ulaznom holu, organizovala tradicionalno doček za, uglavnom, svoje ali i za učenike ostalih, komšijskih škola, a ujedno obeležavajući i zadnju godinu u zgradi u Makedonskoj ulici (sada je na tom mestu NIP Politika). Na predlog organizatora proslave profesora muzičkog Kaludjerovića, koji je vodio dramsku i muzičku sekciju, napravljen je prigodan program, a u program je unet i poseban deo, izvodjenje par numera ove (sada još uvek bezimene) muzičke rock grupe. Miško i Buca sa običnim akustičnim gitarama, Gliša sa gitarom ali samo sa četiri ”debele” žice i Draško sa nekim starim dobošem nadjenom u školskom magacinu i postavljenom na stolicu, da bi bio pogodan za udaranje po njemu. Bila je to prva velika šansa da provere da li su i koliko dobri. Aplauz po završetku nastupa je sve rekao. Nakon početnih uspeha u sastavu 3 + 1 razmišljanje se usmerilo ka poboljšanju i obogaćenju zvuka. Počela je potraga za orguljašem. Probe sa Petraćem, kao jednim od onih sa kojima je pokušano, nisu uspele pošto njegov način interpretacija nije bio u skladu sa očekivanjima i željama. Branislav Nikolić-Beka, električni klavir i orgulje, koji se priključio krajem 1960-te godine bio je, međutim, pun pogodak. Od tada je grupa konstantno nastupala u petočlanom sastavu. Ideja za ime grupe je došla od naziva ISKRA ozvučenja firme "ISKRA-Zavod za automatizacijo" iz Kranja iz Slovenije koja je bila specijalizovana za proizvodnju pojačala i uredjaja za ozvučenje i koje je tada jedino moglo da se koristi pošto nije bilo drugih. Naša želja je bila da grupi damo ime ”SPARKS” (engleska reč za ISKRE). Kako nije bilo ”preporučljivo” davati ime na stranom jeziku, nazvali smo se ”BEOGRADSKE ISKRE”. Kasnije je ime skraćeno i postalo i ostalo samo ”ISKRE”. Bili smo prvi koji su lansirali jednoobrazno oblačenje svih članova grupe-unformnost. Sem basgitariste koji su se iz različitih razloga menjali: Milanović Gligorije (1959-1963), Mirković Dragan (1963-1964) i Gluščević Branko (1964-1967), ISKRE su bile u stalnom i nepromenljivom sastavu, što je u mnogome doprinelo jedinstvenom i prepoznatljivom zvuku. Bilo je i sporadičnih ideja da se u sastav uključi i neki duvački instrument prvenstveno saksofon, najviše zbog pratećeg efekta, kako bi dobili zvuk kao ”The Champs” ali probe sa Mišom Jovićem (kasnije poznatijim kao Leo Martin) ili sa Jovanom Radosavljevićem (proslavio se kasnije sa 7mladih) nisu bile uspešne pošto su oni bili više zainteresovani za soliranje i to u džez stilu a ni alto saksofon, instrument koji su posedovali i na kojima su svirali nije bilo ono što smo mi zamislili, tako da smo brzo odustali od te ideje. Prostor za vežbanje u početku je bio u stanu ili kod Miška ili kod Gliše , a instrumenti-kako se ko snašao: solo gitara akustična gitara sa zakačenim laringofonom (uređaj za tenkiste nadjen na nekom vojnom otpadu) uključenim u Tesla radioaparat, ritam gitara obična akustična gitara, basgitara tj. obična akustična gitara ali samo sa zadnjim žicama, stolica kao bubjevi... Gliša, koji je ranije svirao violinu držao je u početku basgitaru sa vratom nadole- ”dok se ne navikne”. Probe u stanu kod Beke su bile sa dodatkom klavira (on je jedini imao klavir u stanu). Kako je naša zainteresovanost za muziciranje sve više rasla uz pomoć roditelja kupljeni su i prvi pravi električni instrumenti: električne gitare, električna basgitara i električni klavir sve sa pojačalima. To je bila prva ”električarska” rock oprema ne samo viđena nego i uživo slušana u Beogradu. Da bi postigli uspeh mi smo naš repertoar prilagodili ukusu i željama onih koji su nas slušali i podržavali. Popularno je bilo što vernije kopirati-”skidati” ono što se moglo čuti sa ploča ili preko Radio Luxemburga (ako si imao dobar radio i tolerantne roditelje koji bi ti dozvoljavali da sediš do kasno u noć da bi slušao muziku). ”Skidanje” sa ploča nije bio veliki problem. Nabavili bi ploču i vrteli je dok ne bi ”savladali gradivo”. Teže je bilo ”skinuti” sa Radio Luxemburga pošto nisu svake noći puštali iste melodije. Trebalo je ubosti pravo vreme. Kada bi čuli neku melodiju koja je bila interesantna a ujedno i popularna, sva petorica bi načuljili uši i svaki bi pokušavao da zapamti što više i bolje može, naročito svoj deo, pa bi seli i ispravljajući i dopunjući jedan drugoga trudili se da to što vernije odsviramo-iskopiramo. Koja je bila naša sreća kad smo nabavili jedan mali portabl magnetofon marke ”Geloso”. Sada smo mogli da snimimo sve, čak i ono što je emitovano u kasnim ponoćnim satima na Radio Luxemburgu i što je još važnije da preslušavamo do besvesti ono što želimo mi da odsviramo. Toliko dugo i toliko puta da smo nekiput imali utisak kao da smo mi to i komponovali. 60-tih godina mesta za zabavu omladine su se svodila uglavnom na popodnevne igranke-”čajanke“ subotom od 16:00/17:00h do 20:00h koje su bile organizovane po školama ili omladinskim domovima kulture uz muziku sa gramofona preko školskih ili klubskih ozvučenja , kao i na privatne zabave- ”žurke“, kod onih koji su imali gramofon ili, što je bilo još ređe, magnetofon. Ne znamo da li smo bili prvi koji su na školske zabave uveli ”živu” rock muziku ali znamo pouzdano da smo bili retki gde je na svaki naš nastup dolazilo toliko posetilaca da sale nisu mogle da prime sve koji su želeli da vide i čuju odakle dolazi taj zvuk koji su do tada slušali samo preko radija ili sa ploča. Od početnih školskih zabava, preko domova kulture (”Hadžipopovac“, ”Jurica Ribar“ i mnogi drugi...) ređali su se nastupi. Na majskom Festivalu mladih, 1962 godine u Domu sindikata, osvojili smo prvo mesto. Pod pokroviteljstvom magazina ”Praktična žena“ i ”Ilustrovana Duga” organizovane su audicije mladih pevača-talenata, a mi smo bili angažovani da kao prateći orkestar pomognemo u selekciji i pravljenju aranžmana. Mnoga, kasnije poznata imena zabavne muzike, su prošla te audicije: Miša Jović (Leo Martin), Zafir Hadžimanov, Dragan Antić, Ivanka Pavlović, Dragan Mirković i Rale Marković poznatiji kao DuoM, Toma Zdravković, Zoran Rambosek, ... samo su neka od imena koja su ostala upamćena. Finalno veče je održano u ”Kolarcu”, a mi smo bili prva i jedina rock grupa koja je imala nastup u koncertnoj sali zgrade Kolarčeve narodne zadužbine, beogradskom ”Carnegie Hall-u”. Muzička redakcija Radio Beograda, preko Nikole Karaklajića, muzičkog urednika i voditelja popularne emisije ” Sastanak u 9i5" nedeljom pre podne , i jednog od muzičkih producenata Miodraga Ilića – Belog, obojica zaduženih za rad sa mladim talentima, pokazala je posebno interesovanje za naše nastupe i tad smo prvi put u studiju Radio Beograda snimili ”Shebu”, ”Stalaktit” i ”Telstar”, melodije koje su naišle na veliko oduševljenje. Radio Beograd nas je uzeo pod svoje i, pretstavljajući nas kao Omladinski orkestar Radio Beograda, često angažovao kao učesnike dobrotvornih priredbi koje su organizovane širom Beograda. U sećanju je ostala jedna takva priredba za decu obolelu od tuberkuloze u KBC na Bežanijskoj kosi. Dobili smo specijalne propusnice za ulazak u zgradu Radio Beograda a dobili smo i salu za probe iza kluba-restorana koji je bio u podrumu zgrade u Hilandarskoj ulici. Ulazak u Radio Beograd, a posebno u klub-restoran, je bio neobično važan pošto se tu sastajao ”estradni” Beograd i tu smo iz prve ruke mogli da se informišemo i dogovoramo termine za koncerte i nastupe. Sve je to dovelo da budemo još više angažovani, ali i da nam, pored Miodraga Ilića-Belog, budu dodeljeni, iako ne kao stalni, muzički lektori Mirko Šouc i Mića (ne znamo mu prezime) sa nadimkom ”Niskočelac“ (po izgledu kao da je bio direktan potomak krapinskog čoveka ali po muzičkom obrzovanju genijalac sa diplomama na tri katedre na Muzičkoj akademiji: za duvačke instrumente, za žičane i udaraljke i za klavir). Sva trojica apsolutni sluhiste, tako da greške uopšte nisu bile moguće niti tolerisane. Iako smo i dalje bili u fazi ”skidanja“ postojećih i poznatih muzičkih numera, apetiti su nam rasli pa su i naše interpretacije sve više poprimale neki naš ”pečat“-”bilo je to-to, ali malo drugačije“. Ne bi se moglo reći da smo svesno pratili ili razvijali neki određeni muzički pravac, ali bi se to moglo okarakterisati kao neka naša verzija Surf Rock-a, kako nas je kao jedine rockere sa Jugoslovenske rock scene okarakterisao i uvrstio u svoju analizu i kolekciju rock muzičar čuveni DJ i rock kritičar Phil Dirt iz Los Angeles-a.