Lenki i Relji, mojim unucima 1 2 Feliks Pašić MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu 3 4 Ulaz u vilu »Nada« u Omišlju na ostrvu Krku 5 6 Mladom Svetozaru Cvetkoviću, tek pristiglom u Atelje 212, činio se kao ka- kav veliki lutan, očiju dubokih i crnih, sa podočnjacima koji su s godinama posta- jali sve tamniji i dublji. Mira Stupica pamti jedno štrkljasto i visoko dete, krakato, okato, nosato i pomalo dremljivo, koje je kapke imalo uvek napola spuštene, kao roletne. I u sećanju Aleksandra–Luja Todorovića javlja se u istoj slici: visok, štrkljast, šiljat, neopisivo mršav. Vojislavu Kostiću je, tako visok i mršav, sa šišanom bradom, ličio na Don Kihota. Ivana Dimić je imala dvanaest godina kad ga je prvi put videla, na slavi na koju je došla s roditeljima. Među gostima se izdvajao visok, mršav, duhovit čovek koji je psovao. Ogroman, tamnog lica i brade, izgledao joj je kao neki Azijat. Aleksandar–Saša Gruden seća ga se kao klinca koji je s majkom došao kod očeve rodbine u Užice. Prilog opštem utisku: štkljast, nosat, s ogromnim kolenima. Kad su ga upitali kako je, odgovorio je: »Zaštopal mi se nosek.« Posle je objašnjavao da je imao jezički problem: »Govorio sam hrvatski.« Dolasku u Užice 1941. godine prethodi prva velika životna avantura. Od ranih dana naučio je da svet i ljude vidi u slikama. U slikama Zadra, u koji se porodica 1939. seli iz Zagreba, kada je otac Sreten postavljen za vicekonzula Kraljevskog konzulata, prelamaju se, između ostalih, prizori ogromnog stana u kome, po jednom dugačkom hodniku, vozi bicikl. Seća se, kao kroz izmaglicu, rive i, vrlo živo, italijanskih borsaljera s perjem. Seća se da su imali auto s ručnim menjačem. Slike zatim dobijaju ubrzanje. Izbija rat, panika, konzulat je pred za- tvaranjem, otac ostaje u Zadru, on s majkom odlazi u Dubrovnik gde je deda, Nikola Albaneze, u međuvremenu postao šef carine dubrovačke, sa sedištem u Gružu. Preko Bosne pokušavaju da se domognu Užica. U Prozoru ih hapse ustaše. Porodična hronika beleži da su, posle tri dana provedenih u zatvoru, izbegli strel- janje zahvaljujući tome što su ustaše utvrdile da je majka Hrvatica. Neko vreme su ponovo u Dubrovniku. Kada napokon stižu u Užice, pridružuje im se i otac koji je predao ključeve konzulata i uspeo da se skloni iz Zadra. 7 Muciju su četiri godine. (Muci, to mu je nadimak iz detinjstva. Dobio ga je, prema priči, po jednom od dva bleskasta majmuna koje je gledao u nekom cirkusu u Zagrebu. Dragiša Draškić, očev brat od strica, u porodici poznatiji kao Prodan, misli da je Muci varijanta nadimka njegove majke koju su zvali Muki.) Otac Sreten imao je tek godinu dana više kada je, kao i sin Ljubomir, doživeo ratnu avanturu. Piše o tome u predgovoru svojoj knjizi Evropa i albansko pitanje (1830–1921): »Kao petogodišnji dečak prešao sam Albaniju sa srpskom vojskom, novembra 1915, na potezu Prizren – Ljum Kula – Spas – Vezirov Most – Skadar – luka Medova. To povlačenje kroz Albaniju doživeo sam kao najteže časove svoga detinjstva. Već u Prizrenu je moj pokojni otac, general Panta Draškić, tadašnji major srpske vojske, trebalo da donese odluku o prelasku preko Albanije. Zajedno s mojom majkom već su bili doneli odluku da ona s decom (bilo nas je četvoro) ostane u Srbiji, kod porodice u Užicu, s obzirom na teškoće i neizvesnosti povlačenja kroz Albaniju. Međutim, kako smo i mi, deca, prisustvovali tom savetovanju, moja najstarija se- stra Ljubinka, koja je tada imala samo sedam godina, rekla je mom ocu, odlučnim glasom: ,Tata, ako već misliš da nas ostaviš u Srbiji, onda nas ubij iz svog pištolja i zakopaj nas u bašti iza kuće, da ne padnemo neprijatelju u ruke!' Kad je čuo ove reči moje sestre, ocu su grunule suze i on je toga trena promenio odluku: ,Idemo svi zajedno preko Albanije, pa šta nam Bog dâ!' Tako smo nas četvoro (Ljubinka – sedam godina, Nada – šest, Sreten – pet i Drina – godinu i po) s ocem i majkom krenuli na put albanske golgote, po ciči zimi, novembra 1915. Roditelji su nas stavili u nekakve sepete koji su bili vezani konjima za sedla i tako smo, viseći na tim konjima, prolazili albanskim gudurama. I tako smo, posle deset dana povlačenja kroz Albaniju, iscrpljeni i gladni, stigli do luke Medova.« U Medovi su preživeli prvo bombardovanje srpske vojske i ukrcali se na italijanski brod za Brindizi. Snimak francuskog fotoreportera – napravljen negde u blizini Ljum Kule – objavljen je u »Politici« 19. aprila 1980, pod naslovom »Deca koja su potresla svet«. Pričao je deda Muciju: Na putu prema Albaniji sretnu Petra Prvog, kod neke logorske vatre. Kralj je već bio abdicirao. Kaže mu: »E, moj Panto, da sam ja neka vlast, udario bih ti 25 po turu što si ovu sitnu decu poveo u ovu katastrofu!« Što je bio stariji, Muci je, primećivali su prijatelji, bio sve ponosniji na general- sku liniju svoga dede Pante Draškića. (»Deda Pantu je « – seća se Jovan Ćirilov – » pominjao više nego što bi se očekivalo od čoveka koji je bio dosta ironičan prema svim institucijama, prema vlasti, prema činovima.«) 8 9 10 11 Drugom linijom, preko Sretena, užički Draškići uspostavljaju »most« sa Krkom, odnosno porodicom Albaneze koja se, prema porodičnoj priči koju pamti Iva Draškić-Vićanović, Mucijeva kći, na ovo jadransko ostrvo doselila još u sedam naestom veku, iz mesta Albana pored Venecije. Kći će kasnije otkriti da je njen otac Mlečanin po duši: »Umiljat, vešt i mekan u ophođenju, mletački spretan.« Muci je govorio da na Draškiće vuče visinu, a na Albaneze taman ten. Nada Albaneze i Sreten Draškić upoznaju se jednog leta na Krku. Moglo je to biti 1935. Lepa crnka menja veru da bi mogli da se venčaju u pravoslavnoj crkvi. U međuvremenu, Sreten završava Pravni fakultet i nastavlja školovanje na Političkoj školi u Parizu (École libre des Sciences politiques), koju završava 1937, u godini Ljubomirovog rođenja. Ljubomir Draškić rođen je 20. juna u Zagrebu a ne u Parizu (slučajno, kako je govorio), pošto je tako odlučilo porodično veće. Nadini roditelji živeli su u Zagrebu, gde je otac Nikola Albaneze bio šef carine. Ljubomir dobija i ime-znamen – Dubravko. Ono je, u zagradi, uneto u po- datke o krštenju u Hramu Svetog Preobraženja Gospodnjega u Zagrebu, 25. juna 1937. Vojislav Kostić običavao je da, u šali, svom prijatelju na Krk, u Omišalj, šalje razglednice adresovane na Dubravka Albanezea. Nisu se vraćale. Omišalj! Rodno mesto njegove majke. Prvi put ga je »video« kad je imao šest nedelja. Ako je za Dalija stanica Perpinjan centar svemira, za Mucija je Omišalj, mesto izdignuto na strmoj steni severozapadnog dela Krka, jedno od emotivnih središta njegova života. U album uspomena prve svesne slike Omišlja počinje da slaže 1945, kada ga deda Nikola iz Zagreba vodi na Krk. Odlaze u vilu koja se zvala Vila »Nada«, po njegovoj majci. Kuću na samoj obali mora za vreme rata čuvala je babina sestra, teta Julka, »jedna super žena, zanimljiva«. Omišalj je u jadnom stanju, kao i sve kuće u mestu, među njima i kuća dede Pante Draškića, Vila »Drina«. Dobila je ime po dedinoj kćerki Drini, a ona je opet, rođena 1914, dobila ime po bitki na Drini. U Omišlju tada, u tih deset dana, uspeva da nauči da pliva. U Omišlju, za ceo život, upoznaje drugara, Slovenca Joška Sodnika, s kojim će kasnije provesti »sto- tine leta«. Novembar 1949, četiri godine kasnije: »Joško Sodnik, Pere Babin, bodulski oriđino, i ja krenuli na lignje. A lignje su se lovile između Cresa i Krka. Joško je imao barku od 5,5 metara i pentu (motor) iz trideset i neke godine. Padne neka magla, mi se dočepamo grada Krka. Hteli smo da pođemo prema Baškoj, međutim zalutamo i krenemo prema Prviću i Grguru. Dolazi vojna patrola, samo što nisu pucali u nas. Nismo znali da je to zabranjena zona, Goli otok. ‘Gde su vam lične karte?’ Kakve lične karte, pošli čamcem, onako bez veze, da lovimo ribu. Nekako nas puste… Ja sam raskid sa Staljinom doživeo u Omišlju, kad su bile one udarne 12 vesti. Nisam mogao da verujem, jer smo kao deca bili terani da vičemo: ‘Staljin – Tito, Draža pod korito!'… Dođemo do Omišlja, raspitamo se, saznamo da je Goli otok jedan logor, gde dolaze oni koji se nisu slagali sa Titom.« Sledeća stranica albuma: »Jedne godine smo moj drug Vuk Babić i ja motorom i nekom vespom došli do Jurjeva da bi on posetio svoga oca. Njegov otac je bio nepopravljivi ibeovac, sedam godina je proveo na Golom otoku. Poslednji put kad je zatvoren bio je na Grguru… Onda sam povezao te dve priče. Kako čoveku treba mnogo godina da bi nešto shvatio!« Krk ponovo, ali jedne ranije jeseni. Dva razreda osnovne škole završava u Zagrebu, a onda lekari, budući da je slabašan i bolešljiv, roditeljima preporučuju more. More je Omišalj. (U Mucijevim sećanjima to je godina 1947. ili 1948. Sećanja često prave zbrku u datumima. U Omišlju je mogao da pohađa treći razred osno- vne škole, i to 1945/1946, pošto je četvrti završio u Beogradu 1947. Ali, da li je prva dva razreda završio u Zagrebu ako je, prema svojoj priči, Uskrs 1944. i oslobođenje te godine dočekao u Beogradu?) U svakom slučaju, u ostrvsku školu ide uredno, osim u danima kada duva bura. Plaše se da bi ga, onako lakog, bura mogla oduvati na putu do grada. Tada mu pravdaju izostanke. Pokušava da se prošvercuje i ne sluša veronauku. »Bio je neki župnik Gržetić, kasnije krčki biskup, vrlo obrazovan i fin čovek. Ja sam njemu rekao da sam pravoslavac, iako uopšte nisam znao šta je to. Nismo ni bili nešto religiozni. Izvadim se jedan čas. Župnik Gržetić meni kaže: ‘Pa dobro, sine moj, ti si pravoslavac i nećeš ti slušati ovo što ja pričam đacima.