ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ФИЛОЛОГ ПОВРЕМЕНИ СПИС ЗА СЛОВЕНСКУ ФИЛОЛОГИЈУ И ЛИНГВИСТИКУ УРЕЂУЈЕ А. БЕЛИЋ УЗ СТАЛНУ САРАДЊУ г. г. А. МЕЈЕ-А, проф. Collège de France, A. CTОЈИЋЕВИЋА, проф. Унив. у Љубљани, К. ЊИЧА, проф. Унив. у Кракову, Љ. СТОЈAНОВИЋА, акад. у Београду, М. РЕШЕТАРА, проф. Унив. у Загребу, О. ХУЈЕРА, проф. Унив. у Прагу, Р. НАХТИГАЛА, проф. Унив. у Љубљани, СТ. ИBШИЋА, проф. Унив. у Загребу, СТ. М. КУЉВАКИНА, проф. Унив. у Београду, ФР. ИЛЕШИЋА, проф. Унив. у Загребу, ФР. РАМОВША, проф. Унив. у Љубљани и Х. БAРИЋА, проф. Унив. у Београду. КЊИГА III. ШТАМПАЊЕ ОВЕ КЊИГЕ ПОТПОМОГНУТО ЈЕ ИЗ ЗАДУЖБИНА СРП. КР, АКАДЕМИЈЕ: арх. НИЋИФОРА ДУЧИЋА и Д-ра. ЉУБ. РАДИВОЈЕВИЋА. БЕОГРАД, 1922–1923. : г САДРЖАЈ ШЋЕ КЊИГЕ. -о-до-ко Расправе. стpд М. Решетар: Završetak -u u gen. sing. muških imenica u slovenskom jeziku . 1–6 Лbуб. Стојановић: Реченичне конструкције без verbum-a finitum-a . 7–10 Dr. Franjo Fancev : О avtorstvu i postanju rječnika „Lexicon latinum . Zagrabiae 1742“ . 11–25 Г. Ил њи н скi W : Књ зтимологiи имени chrbrvatЋ „Хорватњ“ . 36—30 А. Белић: О промени ст. слов. кли „фиi“ . 31–34 Dr. Nikola Majnarić: Jedna zanimljiva pojava u ravnogorskom narječju . 35–40 П. К. Булат: Из живота речи . 41–47 Др. Ст. Куљбаки н: Акценатска питања . 48—70 Прилози. 1. Ivan Koštial: Stsl. zajeсњ . 71—72 2. P. Skok: Iz srpskohrvatske toponomastike . 72—77 3. В. Зрнић: Неколико ситних прилога . 78 4. А. Белић: Двојица, неколицина и слична обра зовања . 79—81 5. Ђуро Шкарић: Јужнословенска ријечца „ве“ 81—83 6. Dr. Fr. Ilešić: Slovenske „etimologije“ . 83–84 7. Љ. Ст. : Допуна . 85 Хроника. А. Белић: Ватрослав Јагић . 86–100 А. Б.: Главнији моменти из живота В. Јагића . 100—102 С. К.: Библиографија Јагићевих радова од 1907 год. 102–111 О. Хујер: Чешка филологија и лингвистика од 1909–1921 . 112-137 Критика. 1. — А. Белић: Troubetzkoy Prince N., Essai sur la chronologie de certains faits phonétiques du . slave commun. RESI I 217-234 . 131—139 СТРАНА 2. – Лb. Ст.: Народни Музеј у Београду. Писани Споменици I. — Старине. Записи — Натписи — Листине. Прикупио Др. Влад. Р. Петковић . 139—141 3. – С. Куљбакин: Пловдивско Евангелие срћД нобљлгарски паметникњ отњ. XII в. Студин отњ Д-рЋ ИосифЋ, Пата. Софин 1921. (СпБАк ХХI 208–222) . 141–143 4. — А. Белић: T. Maretić, Jezik dalmat. pisaca XVIII v. (Rad 209 и 211) . 143–154 5. — А. V.: Р. Сancel, Despre „Rumán“ si despre unele probleme lexicale vechi Slavo-Románe. — Bucarest 1921 . 154 6. — А.V.: P. Cancel, Termeni slavi de Plug in Daco-Románá. — Bucarest 1921 . 154 7. — С. Куљбакин: R. Ekblom, Le développement des voyeles originairement nasalisées dans le moyen bulgare. (MO XII 1918) . 155—165 8. — Владимир Ђоровић: Сава Петковић, Опис рукописа манастира Крушедола . 165–170 9. — А. Белић : R. Nachtigal, Akzentbewegung in der russischen Formen-und Wortbildung I. Substan tiva auf Konsonanten. Heidelberg 1922 . 170—174 10. — С. Куљбакин: Jan los", Gramatyka polska I. Glosownia historyczna. 1922 . 174—189 11. — Д. Анастасијевић: Astrogocrtхдw "Agator rt: Мојс хd Лka; "Eurtzing . 189—191 12. – Dr. Fr. I.: Slofski Stanisław. Tak zvane per fektum w jezykach showianskich (Prace fl Х 1923) 192 13. — А. Белић: Fancev Dr. Fraho, Jezik hrvatskih protestantskih pisaca XVI vijeka. (Rad 212 i 214) 192–195 14. — Р. К.: 1. Grammaire de la langue polonaise par A. Meillet et Mme. H. de Willman - Grabowska (Paris) 1921. — 2. Grammaire de la langue tchèque, par André Mazon (Paris 1921) . 195—196 Библиографија од 1914–1923. II. Словенске етимологије . , . 199—229 TV. Српскохрватски језик . 229–288 V. Словеначки језик . 288–297 --o---o--- Završetak -u u gen. sing. muških imenica u slovenskom jeziku. Poznata je stvar da srpskohrvatski jezik niti ima niti je kada imao toga završetka, dok ga prilično mnogo ima u slovenskom. Ko liko ga tamo ima i u sadašim dijalektima i u starijim jezičnim spo menicima, to je pokazao Oblak u Jagićevu Archiv-u 11,411—420; on je sasvim tačno i konstatovao da se taj završetak nalazi (po pravilu uz -a) samo kod muških imenica što u nom. sing. imaju jedan slog i tvrdu osnovu, a kao vrlo rijetke izuzetke spomine s jedne strane dvosložno noher, „koje se opet izgovara kao jedan slog (nohl)“ a s druge strane mož i panj s mekom osnovom. Oblak naročito ističe jednosložnost imenica što mogu imati završetak -u, te nalazi da u ko jim slavenskim jezicima (među koje spada i slovenski) taj završetak ne prelazi i među imenice sredfiega roda, to biva radi toga što ove posledhe imenice imaju barem dvosložnu osnovu; nego to tumačehe mislim da nam ne treba, nego, kako je sam Oblak dobro kazao da se završetak -u nalazi samo kod muških imenica, „jer su sve prave osnove na -u bile muškoga roda“, tako treba i kazati da se on nalazi samo kod muških imenica s jednosložnom tvrdom osnovom, jer sve prave osnove na -u imaju također (pred osnovnim -u) jednosložnu tvrdu osnovu; jednom riječi, u pogledu završetka gen. sing. povode se u slovenskom za osnovama na -u samo one osnove na -o koje se s fima slažu u pogledu roda, opsega i vrste osnove — i akcenta. Оblak se doista obazirao i na akcenat, ali samo u toliko što je konsta tovao da završetak -u, koji je u slovenskom po pravilu akcentovan i dug (-i), osobito vole oni dijalekti koji rado akcentuju završetke; ali uistinu akcenat igra kod ovoga mnogo veću ulogu: završetak -u nalazimo naime samo u takih muških imenica koje imaju isti akcenat što ga imaju dvije prave osnove na -u, to jest syna i meda. Kako nam dokazuju moderni slavenski jezici, u praslavensko su doba te imenice imale silazni akcenat na korijenu, i to prva dugi a druga kratki; 1 2 M. Rešetar. zato — da spomenemo samo kako je sada u nas — mi, po poznatim zakonima, imamo kod prve bez promjene dugi silazni akcenat na prvome slogu (sin-sina), a kod druge kratki silazni na prvome, osim nom. acc. sing. gdje se vokal produžuje (med-meda). Naprotiv, koje su imenice u praslav. doba imale na korijenu uzlazni akcenat, ili su akcentovale završetke, pa bio tada korijen dug ili kratak, te riječi u slovenskom po pravilu nemaju završetka -u; pa zato ga ne nalazimo kod riječi kakve su brat (c "brators), sod (-: *sodij, bob (c. *bob). To posledne donekle nas iznenađuje, jer pored prave osnove na -u voli, koja je tako obična riječ, a do današnega je dana sačuvala i u slo venskom jasan trag praslav. akcentuacije na krajhemu slogu (vid vola sa širokim o, a srphrv. vд-vдila, rus. вољ-вола), očekivali bi smo da će i ona sama donekle sačuvati svoj prvašni završetak-u, pa da će se za fom povoditi i druge osnove na -o što imaju isti taki akcenat; uistinu Oblak je našao samo jedan put volu u Megiserovu rječniku od g. 1744 i (s nenaglašenim završetkom) volu u Davči kod Cirkna, odakle ima i (böb-boha,0 bobu, srphrv. bbb-bóbo, rus. бобљ-бобd; a što u koruškom dijalektu Junske doline ima wudur-wдws, tu, kako sam Oblak kaže, ono u ne mora biti da je postalo od-u, nego u tome dijalektu može biti da je postalo od -a, što je svakako i prilič nije kad je inače završetak -u u slovenskom redovno akcentovan; moglo bi dakle biti da se je u slovenskom, iako sporadičnom vol-volu, sačuvao i treći tip praslav. akcentuacije osnova na -u, jer nema sumhe da je praslav. "volk imalo akcenat na krajnim slogovima, a onda bi i bob bobu, zbog jednakosti akcenta (“bobb-bobd), bio udešen prema nemu. Nego, dabome, i gore iskazani zakon ima svoje obligatne iz uzetke! To jest, završetak -u prodire donekle i među muške imenice s jednosložnom tvrdom osnovom koje su u praslav. doba imale druk čiji akcenat negoli syna ili meda. Ne može se amo brojiti miru, „рах“, jer je Vukova akcentuacija mir-mira sekundarna, kako što to doka zuju naši zapadni dijalekti sa svojim mir-mira, s čime se slaže Vukova priložna sveza s mirom i rusko мира-мира; sekundarna je i Vukova akcentuacija riječi duh-duha, prah-praha, strah-straha, gdje su i akcenat i kvantitet poremećeni stoga što se u istočnim krajevima h ne izgovara te se vokal pred vokalom skraćuje: kako dokazuju naši zapadni di jalekti sa svojim oblicima dih-dha, prih priha, strah-straha i ruski jezik sa svojim дух-духа, пороха - пороха, страха-страха, tu je u pra slav. doba bio dugi silazni akcenat, te tako slovenski oblici dih-dha, duhli; prah-praha, prahi; strah-straha, strahi idu u kategoriju sin sina, simi. Naprotiv treba u izuzetke brojiti ove primjere: a) s pra Završetak -u u gen sing. muških imenica u slovenskom jeziku. 3 slav. dugim uzlaznim akcentom na korijenu: grah-graha, grahi (srp hrv. grah, rus. гордха), mraz-mraza, mrazi (srphrv. mraz, rus. мордз), kojima se može pribrojiti i tuđica žmah-znala, (u Skalara g. 1643) žmahu (starohem. smac, novohem. Geschmack), koje su se riječi mogle povesti za vд-vola, volu, s kojim imaju isti akcenat, ako uzmemo da je kod te posledhe sačuvan u slovenskom treći tip praslav. akcen tuacije osnova na -u (s kratkim korjenitim vokalom i s akcentom na krajhemu slogu), pa i rep-repa, (u Cirknu) repu, koje pretpostavla “repis s uzlaznim akcentom, dok Vukovo rep-repa pretpostavla silazni akcenat a rep-repa zapadnih krajeva — “reple-repa; b) s praslav. ak centom na krajhemu slogu a s dugim korjenitim vokalom: greh-greha, (kod Kastelca g. 1682) „утећи“ (srphrv. grijeh-grijeha, rus. грђха-грђха), hrist-hrista, (Oblak 417) hrasti < hrastu, što se slaže s našim hrist hrista, ali ne slaže s ruskim zaopocis-asopocia, i stara osnova na -i potpota, poti (srphrv.