Elektronski fakultet u Nišu Katedra za elektroniku Portovi i magistrale Student: Mentor: Vladimir Stefanović 11422 prof. dr Mile Stočev Milan Jovanović10236 Sadržaj Uvod 3 1.Magistrale 4 2.Portovi dati alfabetnim redom 36 3.Portovi personalnih računara 50 4.Poređenja i opisi PC interfejsa i portova 59 5.Hardver – mehaničke komponente 126 2 Uvod Sam rad se sastoji iz 5 dela u kojima su detaljno opisani PC portovi, magistrale, kao i razlike i sličnosti koje među njima postoje. U prvom poglavlju data je opšta podela magistrala, ukratko je opisan njihov način funkcionisanja, dati su odgovarajući standardi, generacije, a ukratko su opisane i suerbrze magistrale. U drugom poglavlju dat je alfabetni spisak portova, od kojih je većina obuhvaćena ovim radom. Treće poglavlje odnosi se na portove personalnih računara, kako Pentium tako i Apple i Mackintosh. Četvrti deo odnosi se na opisane portove i interfejse i njihovo međusobno poređenje. U ovom poglavlju date su i detaljne tabele u kojima su navedene i opisane neke od najvažnijih funkcija. I konačno, peto poglavlje se odnosi na hardver – USB portove, memorijske kartice SCSI portove. U Nišu, 03.10.2008. godine 3 1. Magistrale Prilagodljivost personalnog računara - njegova sposobnost da se proširi pomoću više vrsta interfejsa dozvoljavajući priključivanje mnogo različitih klasa dodatnih sastavnih delova i periferijskih uredjaja - bila je jedan od ključnnih razloga njegovog uspeha. U suštini, moderni PC računarski sistem malo se razlikuje od originalne IBM konstrukcije - to je skup komponenata, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih, medjusobno povezanih pomoću elektronskih magistrala, preko kojih podaci putuju, dok se obavlja ciklus obrade koji ih pretvara od podataka ulaza u podatke izlaza. Ove magistrale povezuju sve unutrašnje sastavne delove i spoljašnje uredjaje i periferale PC računara sa njegovom centralnom procesorskom jedinicom (CPU) i glavnom memorijom (RAM). Najbrža od svih magistrala je veza izmedju procesora i njegove primarne keš memorije i ona se nalazi u samom čipu centralne procesorske jedinice. Na sledećem nivou naniže je sistemska magistrala, koja povezuje procesor sa memorijom, i to kako sa malom sekundarnom keš statičkom RAM (SRAM) memorijom, tako i sa daleko većom dinamičkom RAM (DRAM) memorijom. Sistemska magistrala je široka 64 bita i, za računare zasnovane na INTEL-ovoj konstrukciji, ograničavana je na 66 MHz do početka 1998. godine, kada je nov skup čipova Pentijum II to podigao na 100 MHz. Centralna procesorska jedinica ne komunicira sa memorijom direktno, već posredstvom čipa sistemskog kontrolera, koji upravlja glavnom magistralom i mostom izmedju nje i, u mo- dernim PC računarima, PCI magistrale. Procesori koji koriste arhitekturu udvojenih nezavisnih magistrala (Dual Independent Bus - DIB) - što je prisutno na Intelovim konstrukcijama od Pentijuma II nadalje - zamenili su jednostruku sistemsku magistralu sa dve nezavisne magistrale, jednom za pristupanje 4 glavnoj memoriji i drugom za pristupanje keš memoriji drugog nivoa. Ove magistrale se nazivaju čeona i pozadinska magistrala, respektivno. Ključni koncept bio je otvorena arhitektura zasnovana na jednostavnoj magistrali za pro- širenje koja je olakšavala priključenje dodatnih sastavnih delova i uredjaja. Gotovo dve dekade posle njegovog uvodjenja, bilo je još uvek moguće uključiti originalne dodatne kartice u moderni PC računar što je danak opstanku snage konstrukcije. Dok je bilo mnogo ćorsokaka u tom periodu, evolucija konstrukcija standardne magistrale za proširenje je bila izuzetno zdrava tokom svih tih godina. Terminologija magistrala Savremen sistem može da se posmatra kao da sadrži samo dve klase magistrala: sistemsku magistralu, koja povezuje centralnu procesorsku jedinicu sa glavnom memorijom i keš memorijom drugog nivoa, i izvestan broj ulazno/izlaznih (I/O) magistrala, koje povezuju različite periferijske uredjaje sa centralnom procesorskom jedinicom, dok je ova poslednja povezana sa sistemskom magistralom putem "mosta", implementiranog u procesorskom skupu čipova. 5 U sistemima sa arhitekturom udvojenih nezavisnih magistrala (DIB), jedna sistemska ma- gistrala je zamenjena sa dve: "čeonom magistralom" ("frontside bus") za razmenu podataka izmedju centralne procesorske jedinice i glavne memorije i izmedju centralne procesorske jedinice i periferijskih magistrala, i "pozadinskom magistralom" ("backside bus") za pristupanje keš memoriji drugog nivoa. Upotreba udvojenih nezavisnih magistrala podiže performansu, omogućavajući centralnoj procesorskoj jedinici da pristupa podacima sa svake od njenih magistrala simultano i paralelno. Evolucija sistema magistrala za PC računare u periodu od više od jedne dekade rezultovala je pojavom mnoštva termina, od kojih je najveći broj zbunjujući, redundantan ili zastareo. Sistemska magistrala se često naziva "glavna magistrala", "procesorska magistrala" ili "lokalna magistrala". Alternativna generička terminologija za I/O magistralu uključuje "magistralu za proširenje", "spoljašnju magistralu", "host magistralu" kao i, sasvim zbunjujuće, "lokalnu magistralu". Dati sistem može da koristi izvestan broj različitih ulazno/izlaznih (I/O) sistema magistrala i tipično se mogu konkurentno implementirati sledeći: • ISA magistrala, najstarija, najsporija ulazno/izlazna (I/O) magistrala, koja će uskoro postati zastarela; • PCI magistrala, prisutna na sistemima klase Pentijum od sredine 90-ih godina; • USB magistrala, zamena za PC serijski port, koja dozvoljava da se priključi do 127 uredjaja, upotrebom čvorišta ili zrakastog ulančavanja. ISA magistrala Kada se pojavila na prvom PC računaru, 8-bitna ISA magistrala je radila na učestanosti od skromnih 4,77 MHz - istom brzinom kao i procesor. Ona je godinama poboljšavana, da bi na kraju postala magistrala Industrijske Standardne Arhitekture (ISA) u 1982. godini, dolaskom računara IBM PC/AT koji je koristio procesor Intel 80286 i 16-bitnu magistralu za podatke. Na tom stepenu razvoja, ona je uspešno držala korak sa sistemskom magistralom, prvo na 6 MHz, a kasnije i na 8 MHz. ISA magistrala definiše 16-bitnu vezu koju pokreće generator takta od 8 MHz, što izgleda primitivno poredjeno sa brzinom današnjih procesora. Ona ima teoretsku brzinu prenosa podataka do 16 Mbajta u sekundi. Funkcionalno, ova brzina bi bila prepolovljena na 8 Mbajta u sekundi, zato što je jedan ciklus magistrale potreban za adresiranje, a još jedan ciklus magistrale za prenos 16 bitova podataka. U stvarnosti, magistrala može da prenosi oko 5 Mbajta u sekundi - još uvek dovoljno za mnoge periferijske uredjaje - i veliki broj ISA kartica za proširenje je osigurao njeno prisustvo u kasnim 90-im godinama. Kako su procesori postali brži i dobili šire staze za podatke, osnovna ISA konstrukcija nije bila u stanju da se promeni da bi držala korak. Čak i danas, većina ISA kartica ostaje na 8-bitnoj tehnologiji. Manji broj tipova sa stazama podataka od 16-bita - kontroleri čvrstih diskova, grafički adapteri i pojedini mrežni adapteri - ograničeni su niskim nivoima propusne moći ISA magistrale, pa ovi procesi mogu bolje da se opslužuju pomoću kartica za proširenje u priključcima bržih magistrala. Vodič za konstrukciju sistema PC99 - koji su zajedno napisale svemoćne firme Intel i Microsoft - kategorički zahtevaju uklanjanje priključaka ISA magistrale, što čini njeno preživljavanje u sledećem milenijumu veoma neverovatnim. 6 Kasniji standardi Medjutim, postoje oblasti gde je veća brzina prenosa podataka od suštinske važnosti. Grafički displeji visoke rezolucije zahtevaju masivne količine podataka, posebno da bi se prikazale animacija ili video punog pokreta. Moderni čvrsti diskovi i mrežni priključci su svakako sposobni za veće brzine. Prvi pokušaj da se zasnuje novi standard bio je Arhitektura mikro kanala (Micro Channel Architecture - MCA), uvedena od firme IBM. Ubrzo je sledio Prošireni ISA (Extended ISA - EISA), razvijen od strane konzorcijuma koji su osnovali IBM-ovi glavni suparnici. Mada oba ova sistema rade na brzinama generatora takta od 10 MHz i 8 MHz respektivno, oni su oba od 32 bita i sposobni su za brzine prenosa znatno iznad 20 Mbajta u sekundi. Kako i samo ime sugeriše, EISA slot može takodje da prihvati i konvencionalnu ISA karticu. Medjutim, MCA uopšte nije kompatibilan sa ISA. Nijedan od ovih sistema nije doživeo procvet, najviše zbog toga što su bili suviše skupi da bi se upotrebili na većini računara, pa su podržani samo na najmoćnijim serverima datoteka. Lokalna magistrala Matične ploče Intel 80286 mogle su da podržavaju rad procesora i slotova za proširenje na različitim brzinama preko iste magistrale. Medjutim, od uvodjenja čipa 386 u 1987. godini, na matičnim pločama postoje dva sistema magistrale. Pored "zvanične" magistrale - bila to ISA, EISA ili MCA - tu je bila takodje i "sistemska magistrala" koja povezuje sam procesor sa glavnom memorijom. Porast popularnosti Grafičke korisničke sprege (Graphical User Interface - GUI) - kao kod Microsoft-ovog operativnog sistema Windows - i, kao posledica, potreba za bržom grafikom, pokrenuli su koncept periferijskih uredjaja na lokalnoj magistrali. Magistrala putem koje su oni na početku bili povezani bila je opšte poznata kao "lokalna magistrala", zato što je njena velika brzina i osetrljiva priroda procesora značila da to može da radi samo na kratkim rastojanjima. Početni napori da se poveća brzina bili su vlasnički: proizvodjači su integrisali grafiku i kontroler čvrstog diska u sistemsku magistralu. To je omogućilo značajna poboljšanja performanse ali je, sa druge strane, ograničilo mogućnost