Biblioteka Svedočanstva Br. 37 Olivera Milosavljević ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović Biblioteka Svedočanstva Br. 37 Olivera Milosavljević ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović Izdavač: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji Za izdavača: Sonja Biserko Grafičko oblikovanje i slog: Nebojša Tasić Korice: Ivan Hrašovec Štampa: Zagorac, Beograd, 2010. ISBN 978-86-7208-169-5 Sadržaj: PREDGOVOR ... 5 I „Jugoslavija je bila naša prva Evropa”... 13 1. O sebi... 15 2. O drugima... 70 3. O nacionalizmu, socijalizmu, Jugoslaviji, Evropi... 122 4. O istoriji... 140 5. O predviñanjima i osporavanjima... 154 II Akteri i interpretatori... 169 1. IDEOLOGIJA „Srpski radikalizam je u suštini srpski nacionalizam”... 171 2. PRIPREMANI RAT „Ništa se nije dogodilo što već nije bilo napisano i rečeno”... 193 3. SRBIJA DANAS „Izgubljenost u vremenu i istoriji”... 215 4. ALTERNATIVA „Ono što nije zapisano nije ni postojalo”... 228 5. IZBRISANA PROŠLOST „Interpretacije komunizma su ostale na revanšističkoj ravni”... 239 6. PROGONITELJI I PROGONJENI „Bilans ratova devedesetih godina je porazan. Treba naći krivca”... 259 BIBLIOGRAFIJA ... 288 IMENSKI REGISTAR ... 299 GEOGRAFSKI REGISTAR ... 306 4 Predgovor Jednu od bitnih karakteristika savremene društvene svesti u Srbiji koju odreñuje njena intelektualana elita oličena u brojnim politički i ideološki angažovanim intelektualcima, predstavlja dvostruko problematičan odnos prema prošlosti srpskog društva. S jedne strane, njega obeležava potpuno ne- kritička, „patriotska” glorifikacija daleke prošlosti (srednjeve- kovne, devetnaestovekovne, monarhističke...), koja samim tim što nije doživljena od savremenika i što dozvoljava da po slobod- noj volji bude „zamišljena”, postaje objekt u koji se ugrañuju že- ljene vrline. U dalekoj prošlosti se prepoznaje temelj danas po- željnih vrednosti i izvor obećavajuće „veličine“, izazivajući kod konzumenata žal za bajkovitim „starim dobrim vremenima” ispunjenim srpskom „slavom”, svejedno da li samo „zlatnim ka- šikama” ili čitavim „zlatnim dobima”. U veličanstvenoj slici da- leke prošlosti koju niko ne „pamti”, pa ne može ni da je potvrdi ili demantuje, nema ni nepismenih, ni bede, ni gladi, ni stalnih ratova i ubijanja, ni kratkog životnog veka, ni masovnog umira- nja dece, ni zemlje bez puteva, ni života bez kreveta, bez pravih škola i univerziteta, ni grañana bez slobode. Sasvim se na drugoj strani u ovoj konstrukciji prošlosti nalazi ona bliža prošlost obeležena egzistencijom danas nepo- stojeće države i sistema, prema kojoj se ne razvija ni „patriot- ski”, ni kritički odnos, već, mimo svih racionalnih motiva, od- nos nipodaštavanja, prećutkivanja, preskakanja, brisanja i od- bacivanja. To je (uglavnom) doživljena prošlost koja se „pamti”, koja je u sećanjima (iako u tišini) pozitivna, i koja zbog toga mora biti, makar i na silu, iznova „zamišljena”. Ona mora po- stati „doba mraka”, represija, zabrana, sivila, odsustva svega vrednog pažnje. U sveizravnavajućoj slici neželjene bliske pro- šlosti, ne može biti ni masovnog i besplatnog studiranja, ni bes- 5 platnog lečenja, ni izgrañenih novih gradova, ni srećnog života, ni razgranatog kulturnog stvaralaštva, ni bilo kakve slobode. Smisao ovakvih poruka, ali i pobuda elite da ih nudi društvu kao njegovu „kolektivnu svest“, postaju jasniji u kon- tekstu grčevitog traženja novog/starog „identiteta“ razorenog društva. Po sebi je razumljivo da stabilna društva nemaju po- trebu za politikom izgradnje novog identiteta. Zato legitimisa- nje savremenosti kroz dve slike prošlosti ima i dvostruku funk- ciju. S jedne strane, traženje izvora i „kontinuiteta“ u dalekoj prošlosti obezbeñuje se učitavanjem, i u samu prošlost i u sa- dašnjost, olakšavajući preskakanje i dela lične i porodične, i de- la nacionalne, i značajnog dela svetske istorije. Za novu politi- ku identiteta sve to je nebitno, ako će se „slava“ i „zlato“ iz pro- šlosti, pošto su prvo upisani u nju, trenutno preneti i na upisi- vače, odnosno, na samoproglašene prirodne naslednike i spro- vodioce „kontinuiteta“ u identitetu. S druge strane, nipodašta- vanje bliske prošlosti služi za „objašnjenje“ svega negativnog što se dogodilo „juče“, što se dogaña „danas“ i što će se, sasvim sigurno, u razorenom društvu tek dogoditi „sutra“. Ovako osli- kana bliska prošlost, kao „neprirodno“ tkivo na prirodnom kon- tinuitetu, postaje izvorni rasadnik svakovrsnog zla, inače pot- puno nesvojstvenog i stranog društvu sa novim/starim identite- tom. Sa „svojom“ ideologijom, ona postaje „odgovorna“ za „juče- rašnje“ ratove i zločine, za raspade država, za urušavanja dru- štva, ostvarujući za savremenu politiku identiteta bar tri cilja: amnestira nacionalizam od odgovornosti za razaranje države i društva i daje mu legitimitet pozitivne temeljne savremene društvene ideologije; današnje društvo istovremeno oslobaña i bliske prošlosti i jučerašnjih zločina kao „stranih tela“ na „zdra- vom telu“ nacionalne (daleke) prošlosti i sadašnjosti; same tu- mače oslobaña balasta njihovih biografija, dozvoljavajući im da prisvoje kao svoje lične, „kolektivne“ biografije „zamišljenih“ predaka. I tu se dolazi na ključno mesto ovog dvostruko problema- tičnog odnosa prema prošlosti. Kao i čitave države, sistemi i društva koji su se smenjivali tokom „dve“ istorije, tako i poje- dinci, njihovi akteri, nužno dele sudbinu novonacrtanih slika prošlosti. Akteri „poželjne“ daleke prošlosti, kao i ona sama, ne- 6 upoznati i daleki, dobijaju oreol koji za života niko nije video nad njihovim glavama. Akteri „nepoželjne“ bliske prošlosti, imaju mogućnost izbora: ili da priznaju sopstvene „zablude“, bace se kamenom za sobom i „očišćeni“ od lične prošlosti, kao i celokupna nova elita, prigrle novi/stari identitet. Ili, da se ne odreknu ni lične, ni zajedničke prošlosti, da ne prihvate za mnoge tako bezbolnu laž, i da podele sudbinu „svog“ vremena, čije će se novoproglašene mračne osobine, protegnuti i na njih. Ne samo protegnuti. Oni će svojim izborom postati ta prošlost. * * * Latinka Perović spada u retke aktere bliske prošlosti u Srbiji koja ima i snage i znanja da se upusti u dijalog i o dalekoj prošlosti koju istražuje poslednjih četrdeset godina, i o bliskoj prošlosti u kojoj je bila politički delatnik gotovo dvadeset go- dina, i o savremenosti u kojoj živi i koju, potkrepljena znanjima o prošlosti, posmatra. A upravo to ukrštanje znanja, istraživa- nja, posmatranja i analitičke eksplikacije, čini je danas „opas- nom” za očuvanje nametnute slike o dve, tako različite prošlo- sti. Čak je teško proceniti koji od tri aspekta njene delatnosti – istraživanje daleke prošlosti, svedočenje o bliskoj ili analiza sa- vremenosti – izaziva danas veći otpor u delu srpske intelektual- ne elite. On je odreñen izmeñu ostalog, njenim neapologetskim odnosom prema autoritetima iz daleke prošlosti, uravnoteže- nim i neosvetničkim odnosom prema autoritetima iz bliske pro- šlosti i kritičkim odnosom prema danas dominantnom aistorij- skom posmatranju prošlosti generalno. Posmatranje daleke prošlosti obeležava istoriografski opus Latinke Perović, bogat izvorima, analitičkim sadržajem i sintetičkim zaključcima. To je opus koji pruža detaljan uvid u dominantnu ideološku matricu srpske političke misli i prakse poslednja dva veka, označavajući njihove konstante i prepozna- jući ih, uvek iznova reaktivirane u raznim vremenima i okolno- stima. Iako se najveći deo ovog istraživačkog rada odnosi na drugu polovinu XIX veka i prve decenije XX veka, Latinka Pe- rovoć ne govori samo o tom vremenu. Pokušavajući pre svega da odgovori na aktuelna politička i društvena pitanja, da razu- me savremena dominantna ideološka načela, Latinka Perović u 7 prošlosti ideja i prakse traži njihove izvore, podsticaje ali i ogra- ničenja. U tom dugom vremenskom rasponu, ona identifikuje, ne jednu ideologiju, već čitav korpus zatvorenih misli o nacio- nalnoj državi koji se uvek iznova reprodukuje, ugrañuje u sva- ku prividno novu ideologiju, i na kraju, nadjačava ih pa i raz- ara, opstajući kao fenomen za sebe. Latinka Perović je i akter bliske prošlosti. I da o toj pro- šlosti sama ništa ne kaže, čitava njena lična egzistencija svedo- či o nekoliko činjenica koje već i same za sebe razbijaju danas poželjnu „mračnu“ sliku: svedoči da su akteri te „neželjene“ bli- ske prošlosti bile ličnosti od integriteta; da ta bliska prošlost nije bila jednoobrazna ravna linija na kojoj su svi mislili i delali isto; da su se akteri te bliske prošlosti pokazali kao mnogo rezo- lutniji protivnici „jučerašnjih“ zločinačkih zbivanja vezanih za nacionalizam i ratove, od delova elite koja se prepoznaje po svo- joj „antikomunističkoj“ prošlosti; da akteri te bliske prošlosti, čak i kada su sami bili njene „žrtve“, argumentovano odbacuju njenu danas poželjnu, bagatelnu, ponekad i lažnu interpreta- ciju. Latinka Perović je i savremenik koji u analizi aktuelnih zbivanja, od pobede nacionalističke paradigme, preko raspada država (SFRJ, SCG) do današnjih daljih teritorijalnih urušava- nja, ne prihvata „važeću“ istinu o zlim susedima i meñunarod- noj zaveri, već sasvim nepopularno, identifikuje ideološki konti- nuitet negativnog odnosa srpske elite prema ideji složene dr- žave, tvrdeći da su svi državni raspadi bili produkt njene ne- spremnosti ili nesposobnosti da prihvati život u zajednici sa „drugima“. Čak zaključuje da je takva, već tradicionalna politič- ka kultura, danas dovedena do krajnjih granica, zapretivši za- tvarenjem istorijske perspektive srpskog društva, dok je nacio- nalizam, ostvarivši se, konačno uspeo da ugrozi i sam opstanak