MIŠEL FUKO ' RIJEČI I STVARI ARHEOLOGIJA HUMANISTIČKIH NAUKA i NO LI Т • BEOGRAD 1971 Poznati francuski filosof lan Val govorio je, 1962. go­ dine, da u naše vreme postoje tri filosofije koje se bore za prevlast: dijalektički materijalizam, zatim dosta loše defi- nisana kontinentalna filosofija u svojim raznim oblicima: fenomenologija ili egzistencijalizam, i najzad neopozitivi- zam, svejedno kako ga zvali. Da je govorio dve-tri godine kasnije, Val ne bi mogao prevideti strukturalizam, a ni kritike strukturalizma upućene » kontinentalnoj filosofiji.« Reč nije ovde, naravno, o strukturalizmu uopšte, ako tako što uopšte i postoji, — . o strukturalizmu ženevske škole sa Pijazeom na čelu, ili o strukturalizmu u izvesnim egzakt­ nim naukama, gde ga je oduvek bilo — već samo o pariš­ kom strukturalizmu grupe teoretičara iz raznih oblasti an­ tropologije, koji se danas, uostalom, uglavnom odriču tog naziva, jer je pojam vrlo brzo postao neodređen i izlizan snobizmom. Mišel Fuko čak tvrdi da su etiketu prišili struk­ turalistima oni koji to nisu. Pariški strukturalizam je pokret na vrlo širokom fron­ tu. Ili je to bar doskora bio. Obuhvatao je oblasti misli i nauke o čoveku, od marksizma i etnologije do poezije1, a neki od njegovih predstavnika, Levi Stros, na primer, ima­ ju za sobom opus enciklopedijskog obima. Ovaj napis ne pretenduje na sveobuhvatnost, daleko od toga. Biće reči 1 Kao da je literatura osobito zahvalna za primenu najrazličitijih metoda. Neopozitivizam je preobrazio anglo-saksonsku kritiku; fenomeno­ logija i egzistencijalizam su inspirisali francusku i nemačku kritiku. Danas je to slučaj sa strukturalizmom (koji se oslanja na ruski for­ malizam). Obnavlja se i marksistička kritika, koja, рге svega, prožima svojom problematikom neke druge. Poema je na podobit čoveka: otvorena, spremna da odgovori na raznorodna pitanja. A kao i čovek, posle najta- nanijih analiza, i dalje zagonetna, neiscrpljcna, netaknuta, oma za nove dijaloge. j q SRETEN MARIČ samo o stavu nekih strukturalista licem prema izvesnim, nazovimo ih filosofskim problemima: o njihovom pokušaju da đefinišu čoveka, da ga situiraju u svetu, odrede mu smi­ sao — ili besmisao, otvore mu nove — ili zatvore stare vi­ dike. Strukturalizam se hoće naukom. Veli, misao o čoveku je dosad bila subjektivna, više-manje proizvoljna, doksa. Otkako je lingvistika, izgradivši se u egzaktnu nauku, pro- krčila put, moguće je da i ta misao postane naukom, tim pre što je nauka o jeziku osnovna nauka o čoveku. Valja samo primeniti njene metode, prilagoditi ih drugim disci­ plinama, ove formalizovati, matematizovati, i tako stvoriti od njih prave nauke. Međutim, uprkos tome, stavovi jed­ nog Levi Strosa ilî'Fukoa u nečemu ipak odudaraju od sta­ vova »egzaktnog« naučnika. Možda zato što se bave pita­ njem čoveka, koje nije nevino pitanje. A možda i zbog čega drugog. Svejedno. Evo o čemu je reč: egzaktna nauka ne zna za vrednosti; u njoj nema subjekta koji razaznaje do­ bro i zlo, poželjno i nepoželjno, ona je, nema sumnje a-hu- mana. Tu skoro je, nobelovac, biolog Žak Mono izazvao skandal izjavivši: »Nauka ne zna za vrednosti. Koncepcija vasione koju nam ona nameće ne sadrži nikakvu etiku.«2 Međutim u delima strukturalista nailazimo često, sa toga gledišta, na neočekivane izjave. Kod Levi Strosa, na primer: »Etnolog ne piše drugo do ispovesti«. Ili: »Razlozi našeg interesovanja za etnologiju nisu čisto naučni«... »Ako Za­ pad proizvodi etnografe, mora da ga muči zla savest...« Fuko pak sa grohotnim smehom konstatuje »smrt čoveka«, piše svoje delo čas sa » tihim smehom«, čas sa ironijom, čas sa sarkazmom. Za sve to se ne može reći da spada u 2 Kako ljudi bez nauke i mogu, ali bez etike nikako. Mono nam predlaže jednu novu etiku, koja bi zamenila dosađanje »sisteme vred­ nosti, čiji su osnovi porušeni«, a koje nam moderno društvo »propoveda, mada u njih ne veruje«. Predlaže nam »askezu naučnog rada. koji implicira jedan sistem vrednosti, etiku saznanja«. Istina, on i sam pri­ znaje da nauka ne može »objektivno dokazati valjanost te etike« i da je ona dosada prihvaćena od malog broja ljudi. No očigledno je da etika, gde bi Nauka zamenila Boga, nije za obične smrtne, već samo za askete nauke. Niti rešava smrtničke pro­ bleme. Mono ne objašnjava kakav bi stav, po imperativima te etike, valjalo da imaju i sami njeni žreci prema našim svakodnevnim pitanjima, čak ni onim koja nam nauka nameće, recimo prema pitanju atomske bombe. Veli da valja ići kamo nas nauka vodi, »znanje je više od čoveka«. Ali nauka nije samo znanje, ona je i moć. Kao i svuda drugde, etika i u nauci nije, pitanje samo znanja i neznanja, već pre svega odnosa moći i nemoći, a mnogi bi rekli i pitanje ljubavi i slobode, dok Mono veli da je takva etika već odavno umrla. Kao što se vidi, ako ne »smrt čove­ ka«, ono bar smrt toga bitnog, njegove etike, jeste nešto u šta su mnogi misaoni ljudi ubeđeni. A možda i ostali. Svaki na svoj način. EGZISTENCIJALNE OSNOVE STRUKTURALIZMA objektivnost nauke koja »ne zna za vrednosti.« Egzaktne nauke nisu ispovesti, sarkazam i ironija su znaci ličnog vrednovanja, oni su, kao i ispovesti, pod znakom dokse, iz one oblasti gde čak i sa istim znanjem možemo imati dru­ gačije sudove, oblasti gde su znanja i vrednovanja intimno prepletena, uzajamno uslovljena, oblasti gde je naš stav prema životu i smrti od presudnog značaja. Nazovimo to pogledom na svet, ili filosofijom. Filosofi bi, možda, negodovali. Svaki od njih traži i ka­ zuje nam istinu. A istina je jedna. Nezavisna od naših sta­ vova, vrednovanja i sličnih subjektivština. Ali činjenica je da postoji jedna fizika, jedna hernija, a svako doba imalo je, ima i danas, više filosofija. Ljudi egzaktnih nauka bar o rešenim pitanjima svoje nauke znaju isto što i njihove kole­ ge, i često dve ekipe na dva kraja sveta pronalaze iste nove istine u isto vreme, i svi ih priznaju za istine, dok ne znam koja bi ta filosofska pitanja bila »rešena«, niti znam ijednog filosofa koji bi bio zadovoljan da mu kažete kako ponavlja misli svog kolege, kako nije originalan, originalan onako kao što je to umetnik. I sreća je što je tako, što uvek ima raznih misli o fenomenu čovek, što nam se, sa svojom ap­ solutnom istinom, jedna filosofija ne nameće u svako doba kao što to čini fizika, što nam se ne nameće jedan sud o čoveku i njegovom položaju u vasioni, jedan sud o sreći. Živeli bismo pod terorom .* Ne mislim ovim da potcenim filosofiju. Naprotiv. Ako je ona misao o odnosu čoveka i sveta, o značaju čoveka za svet i smislu sveta za čoveka, jasno je da jedna ista situ­ acija, ma koliko je » ob jek tivn o« posmatrali, u zavisnosti od ugla iz kojeg je posmatramo i pogleda koji na nju upra­ vimo, mora da dobije različitu boju. Nastranu što situacije nisu nikad iste, pa ni pitanja koja postavljamo. Bar zasa­ da, jedna filosofska istina koja bi bila svačija ne bi bila ničija. Nužno je za nju, da bi bila prava, da bude čista, da ne bude papazjanija raznih tuđih istina. Naravno, svaki fi- losof, zato što se oseća Čovek, što teži nepristrasnoj misli transcendentalnog subjekta, mora da misli svoju istinu kao univerzalnu i atemporalnu. Kad je ne bi tako mislio, ne bi uopšte ni filosofirao, eventualno bi pisao lirske pesme. Ali doba koje nije imalo bar dve filosofije, nije imalo nijednu; katkad, jedriu priznatu, a drugu kao zlu savest prve. Li Vorf 5 Niko netrpeljiviji od filosofa. Danas Levi Stros likvidira Sartra, Sartr Levi Strosa. 12 SRETEN MARIĆ negde primećuje da kad bi nam se ceo svet ukazivao kao plav, ne bismo ga uopšte videli drugačije nego siva. Neop­ hodne su bar dve boje da se i jedna primeti. Same po sebi, strukturalističke metode kao da nisu naročito podobne za totalizujuće filosofske sinteze i vred­ novanja. To tvrdi i otac francuskog strukturalizma, Klod Levi Stros: »Normalno primenjivan, strukturalizam ne nosi nikakvu poruku, ne pretenduje da formuliše nikakvo novo shvatanje sveta pa ni čoveka, on se dobro pazi da ne za- snuje nekakvu novu terapiju, pa ni filosofiju.« I drugde: »Ne pretendujem da dam totalno objašnjenje. Gotov sam da prihvatim da u sklopu ljudskih delatnosti ima nivoa koji su strukturalni i drugih koji to nisu. Biram klase feno­ mena, tipove društva gde se metoda isplati... Ne zahtevam da se iz toga izvlače definitivni zaključci o ljudskom duhu.« No u ćelom delu Levi Strosa, suprotno ovakvim izjavama, »nestrukturalni nivoi« ili su sasvim ignorisani ili tretirani kao epifenomeni strukturalnih, pa u istom ovom citiranom tekstu on malo kasnije veli: »... kao i u svemu što sam pokušao, i ovde je u pitanju to da se utvrdi kako funkcio- niše ljudski duh«, i stavlja u zadatak etnologu, tj. sebi, »da otkrije tajne opruge... koje pokreću ljudski duh« — o t­ kriće koje bi zadovoljilo i najambicioznijeg filosofa, ili uči­ nilo filosofiju suvišnom. Isto tako, on rešava i stari pro­ blem kulture, postavlja granice između prirode i kulture u čoveku, što su sve, bar za danas, eminentno filosofska pi­ tanja. Nasuprot tome, Fuko se ne odriče filosofije i pola­ zeći od uze epistemoloških problema, on raspravlja o bu­ dućnosti čoveka i društva, objavljuje smrt čoveka i smrt dosadanje filosofije, a i naše stare civilizacije. Ako se struk­ turalizam i nećka da bude filosofija današnjice, on je, sva­ kako, njena »antifilosofija«, u onom smislu u kome je iz- vestan roman »antiroman«, to jest, bar za one koji ga prak- tikuju, danas jedina moguća manifestacija romana. Nije slučajno, uostalom, što između novog romana i strukturaliz­ ma ima toliko srodnosti u nekim stavovima: odnos prema vremenu, prema jeziku, prema problemu ličnosti, itd. U izvesnom smislu strukturalizam je pokušaj da se izvuku krajnji zaključci iz postulata one moderne misli ko­ ja je, sa različitih stajališta, stavila u pitanje značaj svesti i subjekta kao faktora saznanja.