Љиљана Стошић СРПСКА УМЕТНОСТ 1690-1740 SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS INSTITUTE FOR BALKAN STUDIES Special Editions 91 LJILJANA STOŠIĆ SERBIAN ART 1690-1740 Editor DuÌan T. Batakovi BELGRADE 2006 СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ Посебна издања 91 ЉИЉАНА СТОШИЋ СРПСКА УМЕТНОСТ 1690-1740 Уредник Душан Т. Батаковић БЕОГРАД 2006 Рецензенти др Динко Давидов, дописни члан САНУ проф. др Мирослав Тимотијевић Штампање ове публикације финансијски су помогли Министарство за науку и заштиту животне средине Републике Србије Министарство културе Републике Србије Министарство вера Републике Србије Свети архијерејски синод Српске православне цркве САДРЖАЈ ПРОСЛОВ 9 УВОДНА РЕЧ 11 ИСТОРИЈСКО-ПОЛИТИЧКИ ОКВИРИ ЕПОХЕ 15 ВЕРСКЕ ПРИЛИКЕ 29 ЦРКВЕНО-ПРОСВЕТНЕ РЕФОРМЕ 39 АРХИТЕКТУРА 51 ЗИДНО СЛИКАРСТВО 89 ИКОНОПИС 137 МИНИЈАТУРНО СЛИКАРСТВО 195 ГРАФИКА 221 ЗАКЉУЧНО РАЗМАТРАЊЕ 237 SUMMARY 243 ТАБЕЛЕ 251 РЕГИСТАР ЛИЧНИХ ИМЕНА 271 РЕГИСТАР ГЕОГРАФСКИХ ПОЈМОВА 279 ИКОНОГРАФСКИ РЕГИСТАР 287 БЕЛЕШКА О АУТОРУ 295 Мом оцу који ме је увео у тајне великих сеоба ПРОСЛОВ Књига у читаочевим рукама, Српска уметност 1690–1740, за штампу је приређен рукопис док- торског рада одбрањеног на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, 26. јуна 2002. године, пред испитном комисијом у којој су били: проф. др Иван Ђорђевић (председник ко- мисије), проф. др Мирослав Тимотијевић (ментор) и проф. др Александар Кадијевић (члан комисије). Сплетом околности, од 1988. године, када је први пут пријављена, до 2001, када је предата у ко- начној верзији, ова докторска теза имала је три ментора и исто толико наслова. Сасвим је природно да се нешто од генерацијских, специјалистичких и методолошких особености оних који су о раду мен- торски бринули (проф. др Гордана Бабић-Ђорђевић, проф. др Миодраг Јовановић и проф. др Мирослав Тимотијевић), одразило и на моја хтења, замисли и уверења. Већину добијених примедби и упутстава прихватила сам као драгоцене савете и добронамерне сугестије. Овом приликом своју посебну захвалност изражавам Балканолошком институту САНУ што је рукопис под овим насловом уврстио у свој издавачки план, као и Штампарији Српске патријаршије која га је преточила у књигу. Са задовољством помињем и оне који су ме, свако на свој начин, задужили несебичном помоћи и подршком да ова књига у што бољем руху угледа светло дана: академик Никола Тасић, др Душан Т. Батаковић, др Динко Давидов, дописни члан САНУ, проф. др Мирослав Тимотијевић, проф. др Зоран Николић, Јанко Радовановић, Градимир Станић, Ана Гавриловић, Зоран Сам, Душан Милијић, Мили- ца и Зоран Шевкушић. Оно што ме је водило и бодрило у тренуцима великих искушења и запитаности није ли ми − пре- пуштањем израде докторског рада под овим насловом – додељен Сизифов камен, било је разумевање којим сам била окружена, морална потпора оне врсте која се никад не заборавља. И овај пут показала се тачном мудра Вергилијева изрека: Omnia vincit amor. Ако већ није, нека она постане и идеја-води- ља читаоца. Београд, 20. децембра 2005. Аутор 9 УВОДНА РЕЧ агледавање поступног процеса преображаја српске позносредњовековне у уметност новог С века неразлучиво је од политичке, црквене и културно-просветне историје нашег народа из- међу двеју великих сеоба (1690−1737/1739). Предана изучавања историчара и, донекле, историчара књижевности и културе овог раздобља и његове проблематике, нису остала без паралелног истрај- ног и плодотворног занимања историчара уметности. Смирај српске традиционалне уметности и истовремено прихватање нових, западноевроп- ских уметничких схватања још увек нису потпуно, свестрано и на задовољавајући начин осветље- ни. Обиље студија о фрушкогорским манастирима, зографима и ризницама, проучавање икона будимске, темишварске и арадске епархије, северне Далмације, Босне и Херцеговине, бококотор- ске, комоговинске и гомирске сликарске школе и манастира Хиландара, објављивање уметничке баштине са подручја Срема, Баната и Црне Горе, разматрања српског зидног сликарства и графи- ке XVIII века, уз археографске расправе о преписивачима и илуминаторима рачанско-сентандреј- ског скрипторијума, монографије споменика и каталози музејских збирки − заслужни су за прео- влађујући утисак како је о уметности у Срба на територији Пећке патријаршије и Карловачке ми- трополије на прелазу из позновизантијског периода у ново доба све најнеопходније већ речено. Студија Српска уметност 1690–1740 замишљена је тако да се знане и мање познате историјске чињенице критички размотре и усредсреде на њихове једине и праве носиоце, творце уметнич- ких програма и највеће наручиоце уметничких дела − ондашњу српску црквену јерархију. Бескру- пулозно сударање интереса великих сила на Балкану, без учешћа његових матичних народа као политичких чинилаца у периоду између Великог бечког рата (1683) и Београдског мира (1739), суочило је српски живаљ с националном трагедијом равном оној након косовског пораза. Поро- бљен, обезглављен, истребљиван, обесправљен и израбљиван и као султанов, и као ћесаров, и као дуждев заточеник, српски народ, предвођен својим верским старешинама, почиње да тражи лека, спаса и утехе како у најближем православном окружењу, тако и у словенској мајци-заштитници правоверних. Покушаји друштвеног организовања и културног препорода кроз верско-просветне институције по угледу на оне руске из петровске епохе, испрва су наилазили на неразумевања, неуспехе, па и отворене отпоре, али ће временом они ипак постати темељи нове просвећености изграђене по принципима западноевропске традиције. Колико опсежна, толико неопходна уводна разматрања омогућила су да стручна поглавља ко- ја следе буду лишена допунских објашњења о значајнијим историјским догађајима и личностима. Упознавању са првим корацима у обнови градитељске делатности у Срба придружује се праћење истовремених и особених токова украшавања и попуњавања ентеријера храмова, дворова и домо- ва рукописним и штампаним књигама, фрескама, иконама, дрворезним и бакрорезним отисци- ма. Тежиште ових истраживања није почивало на мајсторима нити на покушају реконструкције 11 животописа уметника, већ на њиховим делима, иконографским новинама којима се приклањају или, напротив, крутој везаности за позновизантијски културни круг и подручје ширег Балкана. У мери у којој је то било изводљиво, предложени избор радова праћен је у хронолошком следу; уколико су се суштински уклапала у преовлађујући дух овог иначе разуђеног и нехомогеног раздо- бља, узимана су у обзир и ликовна остварења настајала пре и после насловних одредишних годи- на. Најобимнији одељак, онај о иконопису, осим ових принципа, доследно је поштовао још један: имајући пред собом слику развијеног позновизантијског иконостаса, тематски репертоар икона разматран је од његове прве зоне (престоне иконе) ка врху (велики крст с Распећем). Међу ауторима је доста и странаца, а има и импортованих радова чији творци нису познати будући да им се зна само порекло. И ова дела, без разлике, укључена су у инвентар српске уметности од 1690. до 1740, наравно, ако су у уметничком погледу представљала значајније наруџбине или куповине наших архијереја и ходочасника или вредније поклоне бројним манастирским заједницама. Мада тога у овом периоду нема много, нису заобилажена ни остварења мајстора српског порекла намењена страној клијентели нити пак она страних аутора која су се све до данас не само добро очувала као изузетно вредна уметничка дела већ се временом показала и као стварни потпорњи српског духов- ног простора. Посебан проблем представљали су споменици и уметнички предмети који су на нај- западнијим и најјужнијим српским етничким територијама или бесповратно страдали или били привремено отргнути у последњим ратовима. У обиму у ком су аутору били доступни и публико- вани у нешто ранијем раздобљу, и они су на одговарајућим местима уврштени у овај рад. У завршном разматрању најсажетије су саопштени главни и основни, мада не и сви научни ре- зултати до којих се на претходним страницама дошло. Рад је допуњен и неколиким табелама које су, због једноставности и прегледности, саме себи довољне, али које своју праву функцију добијају тек упоређивањем са односним местима у тексту. Штавише, табеларни прикази садрже далеко већи број споменика и уметничких дела од оних који се образлажу у главној студији јер су у њих укључени и они познати само по архивским подацима и инвентарима визитационих комисија. Приложени илустративни материјал осим што, уопштено узевши, тек местимично прати и допуњује основни текст рада по редоследу његових поглавља, одабран је са циљем да подсети ка- ко на највреднија и најпознатија, тако и да укаже на досад ређе репродукована, мање позната или необјављена уметничка дела. 12 расположењу у војном табору Османлија после изгубљене битке код Беча 1683. године О патријарх Арсеније III Чарнојевић оставља колико потресан, толико надахнут запис: „Вра- ћајући се кроз српске пределе, троглава змија и пород њен јаросни изливом избљува онај отров који је намењен био земљама области западног немачког царства“.1 Суд о одсудности битке којом практично отпочиње Велики бечки рат између Аустрије и Турске и њеној судбоносности по срп- ски народ, уз свест о неминовном краху Турске Империје, провлачи се и кроз Његошеве стихове над стиховима о томе како „пуче колан свечевој кобили“. Склапањем Ратног савеза за напад и одбрану између Аустрије, Пољске и Венеције 1684. годи- не руководио је његов идејни творац, крсташки предводник и финансијер, папа Иноћентије XI.2 Само две недеље доцније, овај споразум је допуњен сепаратним уговором о деоби интересних сфера у Далмацији и на Балкану: по принципу освајања