THEORIA 4 https://doi.org/10.2298/THEO1904163P (2019) : 62 : str. 163-175 Originalni naučni rad Original Scientific Paper Dušan Pajin FILOZOFIJA ŽIVOTA IVE ANDRIĆA apstrakt: Moglo bi se reći da je Andrićeva knjiga Znakovi pored puta (prvi put objavljena 1976., tj. posle njegove smrti) na sažet, aforističan način izlaže njegovu filozofiju života, a pisana je u duhu sažetih zapažanja o čoveku i životu, donekle sličnim mudrostima Marka Aurelija (Aurelije, 1961). Ali, njegova filozofija života se ne nalazi samo u Znakovima (pisanim u prvom licu), nego u mnogim njegovim delima, posredno ili neposredno izražena kroz različite likove, njihove životne situacije, ili zaplete u koje zapadaju, kao i kroz stavove tih likova, prema životu i okruženju. ključne reči: filozofija života, intuicija, smisao umetnosti, mostovi Najpre je Andrić svoju filozofiju života uobličavao u deluEx Ponto (objavljeno u Zagrebu 1918. i Beogradu 1920), u kome je izrazio svoja iskustva i razmišljanja tokom vremena provedenog u zatvoru, tokom I. sv. rata. Naime, sredinom jula 1914. austrijska policija ga hapsi u Splitu i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. g., a potom biva konfiniran (u kućnom zatvoru), u Ovčarevu i Zenici, gde ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je ovoj lirsko-meditativnoj prozi dao naslov koji ga na neki način povezuje sa zapisima Epistolae ex Ponto (Pisma sa Crnog mora) rimskog pesnika Ovidija (živeo od 43. g. st. – 17 g. n. ere), koji su nastali u poslednjem periodu Ovidijevog života (8-17. g.), kad je on živeo u progonstvu, na obali Crnog mora. Andrić u svom Ex Pontu izlaže svoja iskustva i misli iz perioda tamnovanja, ali im daje jedan univerzalni smisao svojevrsne filozofije života, jer ih izražava kao uni- verzalno iskustvo, u kome čitalac može da prepozna prošle, sadašnje i buduće nevolj- nike, jer „bol jedini podiže čovjeka do široke, neizmjerne ljubavi prema ljudima“, do razumevanja drugih i poistovećenja sa svima koji pate, koji su patili, ili će patiti, u nameri da im pomogne. U epilogu Eks Ponta lirski subjekt vodi dijalog sa Gospodom, kome kaže – Vidio sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku. 164 Filozofija života Ive Andrića Hoćeš da usneš, sine moj? Ne, oče, idem da ž i v i m. Filozofija života Ako se zadržimo na filozofiji 20. veka, onda bismo mogli reći da je Andrićeva filozofija u nekim aspektima bliska filozofiji života koju su u 20. veku razvijali pojedini mislioci - nekad upravo pod tim imenom (nemački: Lebens philosophie), koje je uveo Vilhelm Diltaj (Dilthey, 1833-1911). Drugu analogiju možemo naći između Andrićeve filozofije života i Sartrovog egzistencijalizma, ne samo po tome što je i Sartr (1905-80) svoju filozofiju većim delom izražavao u literarnoj formi, nego i u samom shvatanju egzistencije, odnosno života (više o Sartru - Pajin, 2013., str. 197-241). Treću vrstu analogija i sličnosti između Andrićevih uvida možemo naći u idejama filozofije života koju je razvijao Abraham Maslov (1908-70), u vezi sa onim što on naziva vrhunskim iskustvima (o Maslovu detaljnije - Pajin, 2013, str. 361-91). U širem smislu, filozofija života (kao životna mudrost) ima dugu tradiciju, od antike (Grčke, Indije, Kine), nekad se odnosi na filozofiju uopšte, a nekad na one tipove filozofije koje su posvećene traganju za osnovnim odgovorima na pitanja smisla, vred- nosti i etike ljudskog života. Nekad su to kombinacije filozofije u širem smislu i egzistencijalnih pitanja, a nekad iskazi u duhu maksima, ili načela vezanih za svakodnevne situacije, kakve nalazimo kod stoika ili taoista. U periodu prosvetiteljstva filozofija života je bila izražena u obliku maksima tzv. moralista (Montenj, La Rošfuko, La Brijer). 1) Filozofija života u užem smislu, javlja se u 20. v. kao oznaka za orijentaciju koja uzima u obzir život kao celovitu manifestaciju, pa uključuje kako biološku kom- ponentu života ljudi, tako i istorijsko-društvenu i filozofsku, a naglašava posebnost duhovnih (ili humanističkih) nauka u odnosu na prirodne nauke. U nemačkoj tradiciji začetnik je bio Vilhelm Diltaj, koji naglašava da osnovu ljudskog postojanja i istorije sačinjava život i njegova temporalnost, život koji se uobličuje u duhovnim sklopovima određenog vremena, pa koristi sintagmu „filozofija života“. 2) U Francuskoj, predstavnik filozofije života je bio Anri Bergson (Bergson, 1859- 1941), koji, polazeći od »neposrednih podataka svesti« kao jedinog ishodišta istinske filozofske misli, dolazi do životnog elana (elan vital) kao sveobuhvatnog kosmičkog i ontološkog načela. Bergson razvija ontologiju, u kojoj je osnovna kategorija trajanje. Trajanje spaja prošlo i sadašnje u celinu, u kojoj postoji prožimanje i smenjivanje. Trajanje je neprekidno menjanje, kako u ravni bića, tako i u ravni psihe. Stoga je tra- janje je ujedno i neprekidno stvaranje novog. Prava je realnost neprekidni tok, apso- lutna energija, stalna aktivnost, postajanje, stvaralačka evolucija ili život, u kome razvoj teče od prvobitnog životnog impulsa (elan vital) do viših duhovnih procesa. Dušan Pajin 165 Intelekt (razum) služi samo praktičnom životu, ali ne i spoznaji prave realnosti, kojoj je instinkt primereniji i bliži nego razum. U svom delu Stvaralačka evolucija, Bergson kaže da razum zamišlja da poseduje, usađene ili stečene, sve bitne elemente istine - međutim, istorija filozofije nam pokazuje večni sukob sistema, nemogućnost da defi- nitivno smestimo stvarnost u naše pojmove i kategorije. Trajanje se najbolje može sagledati i razumeti intuicijom. Intuicija Postoji dosta duga tradicija u novom veku, koja je intuiciju smatrala posebnom saznajnom sposobnošću, kojom čovek može da sazna sve ono što je «s one strane» racionalnog (pojmovnog) uvida, ono što izmiče, ili je nedostupno diskurzivnom mi- šljenju i artikulaciji. Zbog toga se umetnost i umetnički talenat nekad povezivao, a nekad izjednačavao sa intuicijom (sa pronicanjem koje je u stanju nešto da dokuči, ali ne može o tome da pruži racionalno objašnjenje, ili dokaze). Bergson je među misli- ocima prve polovine 20. v. afirmisao intuiciju kao spoznajnu sposobnost koja omogu- ćuje saznanje onoga što je procesualno, pojedinačno, osobeno, stvaralačko i živo, za razliku od intelekta (razuma) koji nam omogućuje samo saznanje onog što je mrtvo, anorgansko, diskontinuirano i nepomično. U 19 v. slične ideje imali su Gete (1749- 1832), Šeling (1775-1854) i Šopenhauer (1788-1860). Iz tih razloga se intuicija vezivala više za umetnost, nego za filozofiju - kako iz ugla stvaraoca, tako i recipijenta. Po Bergsonu, umetnost (shvaćena kao stvaranje) se oslanja na intuiciju umetnika i obraća se intuiciji recipijenta. Za razliku od nauke – umetnost nam otkriva (pravi) život prirode i čoveka; ona nam omogućuje da sagledamo stvarnost, licem u lice, a ne posredovano i umrtvljeno, kroz pojmove i kategorije razuma. Ovo shvatanje blisko i Andriću, će preuzeti i Edmund Huserl (1859 – 1938) i ostali pripadnici fenomenološke orijentacije, kao i Benedeto Kroče (1866-1952) - uticajan estetičar u prvoj polovini 20. v., koji kao okosnicu umetnosti smatra intuiciju. Andrić ne koristi termin intuicija, ali mu je ta vrsta saznanja, ili tačnije, uvida, poznata. Naime, Andrić na jednom mestu u Znakovima pored puta kaže - do najvećih i najvažnijih istina u životu, i o životu, mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim ra­ dom... Razmišljajući o onome što smo u svetu čuli i videli, mi u srećnim trenucima naslućujemo, naziremo i, najposle, saznajemo - tu istinu (Andrić, 1980., str. 69). Smisao umetnosti Svojim delima, Andrić je zastupao i promovisao stav da je umetnost najbolji i pravi otpor okolnostima ljudske sudbine, što je najpre došlo do izražaja u Eks Pontu, tokom njegovog tamnovanja u vreme Prvog sv. rata. 166 Filozofija života Ive Andrića Ako se čita Andrićeva biografija, vidimo da je on u vreme oba rata (1914-18 i 1941-45) napisao jedan broj svojih dela (naravno, pisao je i u vremenima pre, između i posle ratova). Između 1941-44., živeo je u okupiranom Beogradu i tih godina je napisao tri romana - Travnička hronika, Na Drini ćuprija i Gospođica. Posebnu studiju posvećenu uticaju Andrićeve biografije i života na njegovo delo, objavila je 1990., Vanita Singh Mukerđi, na engleskom (Mukerji, 1990). Moglo bi se reći da je njegovo stvaralaštvo bila neka vrsta ćuprije u njegovom životu, koja mu je omogućavala da «premosti» reku (često i bujicu) istorije i života, tj. kako godine mira, tako i godine ratova. U tom smislu, moglo bi se reći da ćuprija (most) - osim simbolike koje ima u romanu Na Drini ćuprija - ima i i jednu opštiju simboliku, od značaja za razumevanje umetnosti u životu Andrića, a i umetnosti uop- šte. Andrić to ovako izražava: - Zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanje i bez svoje volje, bačen u okean po­ stojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponaj­ češće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek («O priči i pričanju» - Andrićev govor prilikom dobijanja Nobelove nagrade, 1961). U ovom govoru, ali i na mnogim drugim mestima u svojim delima, počev od Eks Ponta, Andrić govori o čovekovoj bačenosti, ali i o preuzimanju odgovornosti za svoju egzistenciju (tj. o autentičnosti i angažmanu), što su teme i pojmovi koje nalazimo