Dragiša Božić CRVENI JARAM Elektronsko izdanje Moravci, 2017. PREDGOVOR Putujući kao novinar ovom našom napaćenom zamljom, a naročito njenim još napaćenijim selima, osećao sam da postoji jedna velika nepravda: zla vremena prinudnog otkupa, provođenog od završetka rata pa sve do 1953. godine, kao i nasilnog uterivanja u seljačke radne zadruge, kako smo mi nazivali kolhoze, niko dokumentarno da ispriča za novine ili knjige. Međutim, u selima postoji jedan naboj da se to naopako vreme, („kad je Tito otkupljivo žito“) ispriča jednostavno, iz srca i duše, onako kako je bilo. Godinama sam pokušavao da tu seljačku muku sa „gedžine“ duše prebacim u „sredstva javnog informisanja“, ali bezuspešno. Niko nije hteo, bolje rečeno – smeo da „čačka“ takvu temu. Tek u januaru 1989. godine „probijamo led“ u mesečnoj reviji „Selo“. Ali kada se feljton rasplamsao sa žestokim pričama, „odozgo“ je došla poruka u smislu – zašto nam treba da se rasplakujemo nad seljacima. I tako, umesto da iz tog seljačkog „plača“ izvučemo nauk, kako ne treba raditi, „pravoverni“ su se rasplakali nad boljševizmom – i ukinuli feljton. Zahvaljujući hrabrosti „Borbe“ u 1990. godini je nastavljeno sa tužnim svedočanstvima o tom zlom vremenu otkupa i seljačkih radnih zadruga. Pre nego što počnemo sa ispovestima preživelih „kulaka“ ili njihovih potomaka, pokušaćemo, ukratko, da mlađe čitaoce uvedemo u ono vreme, koje oni, srećom, ne pamte. U ratnim vremenima Drugog svetskog rata postojale su takozvane rekvizicije, kojim su okupatorske i „domaće“ vojske seljacima oduzimale žito, stoku, drva... Činili su to i partizani, za ishranu boraca. Delimično oduzimanje „viškova“ poljoprivrednih proizvoda za armiju i „radni narod“ trajalo je do 1947. kada vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije donosi Uredbu o obaveznoj isporuci viškova žitarica i mesa po takozvanim vezanim cenama, koje su bile i po nekoliko puta niže od one na pijaci. Te godine počinje i osnivanje domaćih kolhoza, nazivanih našim imenom: seljačke radne zadruge. U njih većinom ulaze siromašniji seljaci, a u Vojvodini uglavnom kolonisti – „naslednici“ zemlje izbeglih Nemaca, Folksdojčera. (Zanimljivo je da u seljačke radne zadruge nisu rado ulazili oni „tanji“ seljaci koji su godinu dana ranije – 1946. kao „agrarni interesenti“ besplatno dobili zemlju oduzetu agrarnom reformom od onih koji su imali posed veći od 20 hektara. Kasnije će se videti da su ti „interesenti“, mahom, tu poklonjenu zemlju prodali). Za sprovođenje „planskog otkupa“, kako su ga nazivale vlasti, ili „prinudnog“ kako su ga osećali seljaci, stvoreni su čitavi timovi od vrha države pa sve do najmanjeg zaseoka. Formalno, po Uredbi, otkup je na terenu trebalo da sprovedu sreski i mesni narodni odbori, ali, u praksi, to je sprovodila mašinerija sreskih komiteta Komunističke partije i Udbe. Tačnije, pripadnici i saradnici obe ove vlasti, koji su nazivani aktivistima. Količine koje je trebalo „otkupiti“ planirane su gore, u vladi FNRJ, i deljene po narodnim republikama. Republičke vlade su to raspoređivale po srezovima, a onda je „kolač“ deljen po mesnim odborima u selima. Još u prvoj raspodeli obaveza dolazilo je do nepravdi: najviše je opterećivana NR Srbija, a u njoj AP Vojvodina, koja je na primer, u sezoni otkupa 1948/1949. dala državi 61 odsto od ukupno otkupljenog žita. Često se događalo da se prilikom razreza po srezovima, a naročito po selima, aktivisti utrkuju čije će područje prebaciti plan, što im je kasnije služilo da se penju na više položaje. 2 Komunistički vrhovni vlastodržci u Jugoslaviji su podelili seljake (i klasno ih zavadili) po kategorijama. Iz nižih kategorija su regrutovani „aktivisti“, a u višim su otkrivani „kulaci“. Prvi su drugima otimali žito, stoku, vunu, mast – sve, od belog luka do volova i imanja. A kad više nisu imali šta da im uzimaju, terali su ih u aps, tukli, davili, osuđivali na višegodišnju robiju, sa koje se mnogi nisu vratili ni živi, ni mrtvi. Vlast je seljake podelila od I do VIII kategorije. U prvoj su bili oni sa posedom do 3 hektara, a u osmoj oni sa tadašnjim maksimumom od 20 hektara. Manja kategorija je imala epitet proleterske, a kako se išlo ka osmoj, postajalo se sve veći kulak, (što na ruskom znači bogat seljak). Ako se u III ili IV kategoriji (od 5 do 10 hektara) i moglo naći i „aktivista“ i „kulaka“, to gore i dole nije moglo da se desi – bili su: ili jedni, ili drugi. Svi dole su bili podobni za aktiviste, a oni iznad IV kategorije mogli su da konkurišu isključivo za kulake. Prinudni otkup je pravdan pred našom i svetskom javnošću potrebama Jugoslovenske armije, gradskog stanovništva i siromašnih krajeva. (Banaćanima su, recimo, govorili da narod u okolini Zaječara umire gladan, a Zaječarcima da je pomoć neophodna Crnoj Gori). Pošto je Jugoslavija u to vreme bila poznata svetska proletersko-antiimperijalističko-internacionalna „zvezda“, to nije ni skrivano da smo u hrani pomagali „bratske“ i „demokratske“ zemlje. Tanjug je 1947. godine objavio zvaničnu izjavu da je sledovanje hleba kod nas veće nego u Francuskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj i Švajcarskoj, i da smo te godine u vidu poklona pružili pomoć Rumuniji 20.000 i Albaniji 10.000 tona žitarica. Te 1947. su mesni narodni odbori razrezivali koliko će koji gazda da preda državi obaveze. Već sledeće godine sistem otkupa je „unapređen“. Komisije su išle od njive do njive i pomoću „metrovke“ (kvadratnog metra od četiri letve), koja je spuštana na nekoliko mesta u žitu, brojale klasje i u njemu zrnevlje, i tako određivale prinos. Kasnije od 1949. se pravio plan setve, žetve, prinosa i „viškova“ za državu. Pored svega toga, uz vršalicu je išao i službeni popisivač čiji su podaci najčešće služili aktivistima radi korekcije, ako bi se desilo da je metrovkom određen manji prinos. Iz brojnih razgovora sa bivšim „kulacima“, njihovim naslednicima, kao i nekadašnjim „aktivistima“, neminovno se dolazi do zaključka: pre Rezolucije Informbiroa – 1948. – „planski“ otkup i „dobrovoljno“ učlanjivanje u seljačke radne zadruge bili su koliko-toliko podnošljivi, bar u područjima izvan Vojvodine. Ali, posle svađe sa Sovjetima, jugoslovenske vlasti su se svim silama obrušile na selo i seljake, koji su, kako je to jednom prilikom tada rekao Dušan Petrović-Šane, glavni krivci što su Rusi ljuti na nas. Postoji više izjava Tita, Tempa i Dedijera iz kojih proizilazi da su naši seljaci svesno žrtvovani Staljinovom oltaru, kao dokaz da nismo prešli u tabor imperijalista, da i mi provodimo politiku prema selu kao i Komunistička partija Sovjetskog Saveza. Rezultat je poznat. Staljina nisu raznežili, a naše selo je upropašćeno. Što su optužbe sa Istoka bile žešće da smo postali američke sluge, KPJ je pooštravala teror nad seljacima, koji je dostigao kulminaciju 1949/1950. Otimačinom žita i stoke htelo se „uticati“ na bogate seljake da se „dobrovoljno“ upišu u SRZ. Kada i posle toga nisu hteli, „počistili“ bi im i zadnje zrno iz ambara i odveli poslednje goveče iz štale, a onda dopunskim narezom tražili još. Ako bi neko i dokupio, samo da bi ispunio obavezu, optuživan je da je to ranije skrivao. Na sve kuknjave aktivisti su savetovali: „Uđite u seljačku radnu zadrugu i nećete imati problema!“ 3 Neki su ulazili, ali većina nije htela, pa su optuživani za „privrednu sabotažu“ i osuđivani na višegodišnju robiju. Uz to je, kao sporedna kazna, sledila konfiskacija celokupne imovine. Tako su Kazneno-popravna gradilišta dobijala besplatnu radnu snagu, a SRZ besplatnu zemlju i poljoprivredni inventar. Vladimir Dedijer u svojoj knjizi „Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina“ kaže: „Na dan 1. 1. 1949. u Jugoslaviji je bilo 1.318 seljačkih radnih zadruga, a već decembra iste godine 6.492 ili 328.849 domaćinstava“. Može se zamisliti kako je, i na koji način, postignut taj „uspeh“. Svetozar Vukmanović-Tempo, u jednoj izjavi 1989. godine, govoreći o seljačkim radnim zadrugama, kaže: „Bio je to nesrećan potez kojim smo hteli da dokažemo da smo veći staljinisti od drugih zemalja realnog socijalizma“. I Josip Broz, u razgovoru sa Dedijerom 1. 7. 1952., kaže: „Mi smo kapitalnu grešku napravili što smo pošli ruskim putem u stvaranju zadruga, drugo ime, a metod isti“. Na Dedijerovu primedbu da u Jugoslaviji nije bilo Sibira, Tito kaže: „Bilo je, dole, na terenu, svašta. Da smo imali Sibir, slali bismo ljude tamo“. („Kulaci“ su verovatno „krivi“ što su popunili sve zatvore i robijašnice, pa su drugovi morali da smisle za ibeovce Goli otok.) Možda kao krunski dokaz da su pojačane represije prema selu i seljacima bile prvenstveno u cilju dodvoravanja razgnevljenom „drugu“ Staljinu, govori i sledeći podatak: Staljin je umro 4. marta 1953., a samo osam dana posle njegove smrti, 12. marta, Savezno izvršno veće je usvojilo predlog Zakona o amnestiji „privrednih sabotera“. Taj zakon je Skupština Jugoslavije usvojila već 21. marta. Amnestirani su svi „kulaci“ od daljeg izdržavanja kazne, ali im nije vraćena konfiskovana imovina. Državne vlasti ni tada nisu htele da priznaju da su ljudi u 99 posto slučajeva nevino robijali, nego je ispalo da im je velikodušno oprošten deo kazne. Samo su dva poslanika, Radovan Mijušković i Miloš Moskovljević, bili za to da se amnestiranima vrati konfiskovana zemlja. Kolika je to, tada, u to vreme, bila poslanička hrabrost neka ukaže podatak da je tek sada, posle 37 godina, to pitanje došlo na dnevni red. „Argument“ za nevraćanje zemlje je bio, da su „kulaci“ bili krivi i da bi to bila šteta za seljačke radne zadruge, koje su dobile tu oduzetu zemlju. Međutim, bez obzira na „miraz“, SRZ nisu mogle da prežive, pa je ubrzo i taj staljinistički izum otišao u „muzej gluposti i nesreće“. Ali je zemlja, umesto da bude vraćena vlasnicima, „udata“ u takozvani društveni sektor. A „kulaci“, čak i njihovi unuci, i do dan danas vuku „rep“ i dogodi se, recimo, da nekom mladiću, kada konkuriše za vojnu školu ili onu za unutrašnje poslove, DB prikači „zavičajnu karakteristiku“ – da mu je deda osuđivan kao „privredni saboter“. Najveće represije prema seljacima vršene su, bez sumnje, u Vojvodini. Nešto „bolje“ je prošla „uža“ Srbija i Slavonija.