Istorijat I Razvoj Penjačke Opreme I Standarda

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić Sportski klub “Tribe” Beograd, 2019. v.1.7

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Sadržaj Uvod 4 Napredak u penjanju i razvoju opreme 5 Faktor pada i zaustavni trzaj 6 Zaustavni trzaj 6 Faktor pada 6

Oprema 7 Pojasevi 7 Klinovi 9 Boltovi (ekspanzivni klinovi) 10 Struktura i vrste boltova 11 Karabineri 12 Vrste karabinera 13 Mehanizmi zaključavanja 15 Vrste nosa karabinera 17 Snaga karabinera 18 Materijal izrade karabinera 18 Kontrola kvaliteta karabinera 20 Užad i prusici 21 Uže 21 Izum najlona 23 Kernmantle uže (uže sa jezgrom) 24 Jezgro 24 Košuljica 24 Proizvodnja užeta 25 Tipovi užadi 26 Standardizacija užadi 26 Osnovni zahtevi kod testiranja za UIAA 101 standard 27 Prusik 28 Načini upotrebe prusika 29 Gurtne 32 Najlon 33 Dynema, Spectra, Dynex 33 Poliester 34 Kompleti 35 Problemi 36 Šlemovi 37 Performanse plastičnih šlemova 40

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Performanse hibridnih i šlemova od pene 40 Testiranje i standardizacija 40 Oprema za osiguravanje, penjanje uz uže i spuštanje niz uže 41 Oprema za penjanje uz uže (ascenderi) 41 Podela opeme za penjanje uz uže 41 Oprema za spuštanje niz uže (desenderi) 43 Podela opreme za spuštanje niz uže 44 Sprave za osiguravanje 46 Standardizacija 47 Bezbednost prilikom osiguravanja 47 Snaga sprave za osiguravanje 48 Funckionalnosti i pravi izbor 48 Podela opreme za osiguravanje 49

Literatura 51

Napomena: Penjanje je opasna aktivnost. Priložene informacije su informativnog karaktera. Veliki deo navedene opreme više nije u upotrebi. Za pravilnu upotrebu, potrebno je pročitati specifikaciju proizvođača opreme. Takođe, neophodna je pravilna obuka korisnika opreme. Pored neverovatnog tehnološkog napretka u razvitku i poštovanju propisanih standarda, postoji opasnost da nešto od opreme zakaže. Svaki element opreme ima rok trajanja koji je deklarisan u specifikaciji proizvoda. Redovna inspekcija opreme od strane korisnika radi provere kvaliteta je ključna. Nepravilno korišćenje može dovesti do povreda ili smrti.

Vodite računa o sebi i o drugima.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

1. Uvod

Prvi zapisi koji su povezani sa penjanjem datiraju još od 400 godina pre nove ere. Naime, otkriveni su kineski akvareli na kojima se jasno vidi povezanost čoveka sa ovim oblikom kretanja. Još početkom XIV veka, pleme Anasazi na jugozapadu SAD, bušilo je rupe u steni na strmim liticama i klesalo stepenike u Čako (Chaco) kanjonu. S obzirom na težinu pristupa ovim lokacijama, pretpostavlja se da su pripadnici plemena Anasazi ovladali nekom vrstom penjačkih veština.

Ljudi su se bavili penjanjem hiljadama godina zarad opstanka, sa prvim razvojem specijalnih mehaničkih alata koji se pojavljuju u XV veku. Razvitak penjanja vezuje se za planinarenje, koje postaje sport sa prvim usponom na Mont Blanc 1786. godine. Ovim usponom započeto je “zlatno doba” planinarenja i alpinizma. U sledećih 100 godina, engleski gospodski stalež je uz pomoć francuskih, švajcarskih i italijaskih vodiča, osvajao vrh po vrh. Nadalje, početkom XX veka, penjanje i alpinizam su još uvek bili u usponu. U ranim danima, jedini cilj alpinista je bio osvojiti vrh. Odabirali su najlakšu moguću rutu, ali nakon što su svi vrhovi Alpa bili osvojeni, alpinisti su počeli da istražuju alternativne načine za uspone već popetih vrhova (teže smerove). Alati su se koristili na krajnje primitivan način u odnosu na standarde modernog doba. Iako istorija alpinizma i opsesije stajanja na vrhu planine datiraju još mnogo vekova pre, tek u kasnom XIX i početkom XX veka, ljudi su počeli da istražuju planine i vrhove radi čistog uzbuđenja i uživanja. Godine 1932, American Alpine Journal je u svom članku naglasio da i dalje postoji veliki broj penjača koji se protivi upotrebi čekića, klinova i “bezbednosnih zakačaljki“ (karabinera). Nakon rata, broj alpinista i penjača se znatno povećao. Penjanje, kao oblik aktivnosti u prirodi, je blago postajalo društveno prihvatljivo.

Užad su se pravila od konoplje i drugih prirodnih vlakana, tehnike osiguravanja su bile krajnje jednostavne i rizične, padanje je najčešće dovodilo do povreda, modrica, preloma i slično. Mnogi su na penjanje gledali kao na “aktivnost bez padanja”. Sve ovo, dovelo je do toga da je bilo potrebno preduzeti nekakve mere kako bi penjanje kao aktivnost bilo sigurno. Sredinom XIX veka, došlo je do zastoja i napretka na ovom polju kada su materijali i tehnologije postali dovoljno razvijeni. Bezbednost same opreme znatno je poboljšana u trenutku kada se sa prirodnih vlakana prešlo na sintetička, kao i razvitkom metalurgije. Takođe, jedan od najznačajnijih faktora je bio i momenat kada je započeta upotreba penjačkih standarda koji su se kasnije znatno unapređivali i razvijali.

Svi trenutni standardi Evroposkog komiteta za standardizaciju i Međunarodne 1 planinarske i penjačke federacije (UIAA ) zasnivaju se na istraživanju ljudskog tela i samog uticaja opreme na telo. Sigurnosni zahtevi su stoga zasebno definisani za svaki segment opreme. Samim tim, broj nesreća je drastično umanjen. Početak standardizacije u penjanju vezuje se za početak 60-ih godina, ali oni su praktično bili izostavljeni kada se radilo o otpornosti dinamičkog užeta na habanje. Uže, kao centralna komponenta bezbednosti nije imala

1 “Union Internationale des Associations d'Alpinisme” poznate kao “International Climbing and Mountaineering Federation”), standard UIAA, sada poznatiji kao CE.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić propisane standarde i kao takvo je izazivalo zabrinutost za potpuno pouzdan i siguran penjački sistem. Iako se najveći deo penjačkih nesreća blisko vezivao za nedovoljnu obučenost korisnika opreme i nepažnju, veliki deo se i pripisivao kratkom veku trajanja užeta. Inovativniji dizajn užeta ili novi propisani standardi su mogli znatno da umanje broj nesreća.

U nadi da razumemo zašto je postojao zastoj u pojedinoj standadrizaciji, ova sekcija prikazuje istoriju tehnološkog napretka penjačke opreme. Dublje razumevanje najosnovnijih komponenti kompleksnog penjačkog sistema je neophodno kako bi se poboljšao trenutni sistem.

1.1. Napredak u penjanju i razvoju opreme

Kako su se granice penjanja pomerale, a pod ovim mislimo na težinu penjanja, uporedo sa time, napredovala je i oprema. Celokupan razvoj opreme vezan je za individualce koji su u slobodno vreme na različite načine pokušavali da olakšaju sebi uspone.

Kada su američki penjači započeli razvoj opreme i tehnika kao pripremu za prvi uspon na Grand Teton 1989. godine, Evropa je uporedo pokazala izrazito naprednu povezanost tehnologija i penjanja. Do samih promena u opremi, prvenstveno je došlo do promena u dizajnu koje je zatim propraćeno daljim razvitkom užarije i pojaseva za penjanje.

Evropski standardi (EN) se sprovode u jednoj od tri Evropske organizacije za standardizaciju (ESOs) – i to CEN, CENELEC ili ETSI. Testiranje užadi je standardna praksa ovih organizacija još od 1960. godine. Fizičke osnove standarda koji se propisuju su zasnovane na otpornosti ljudskog tela. Znamo da je gravitaciono polje zemljine kugle 1G ili 9.8m/s2 . Granica bezbednosti u penjanju leži između 1/10 (fizika) i 1/5 (UIAA) aktivne dužine užeta po trenutnim UIAA/CE standardima dinamičkog užeta. Prema ovom scenariju, sila koju telo može da izdrži je oko 12kN (kilo njutn - jedinica za silu). Ova brojka dolazi iz stare vojne specifikacije Sjedinjenih Američkih Država za padobrance i samu aktivaciju padobrana.

1.2. Faktor pada i zaustavni trzaj

Zaustavni trzaj

Faktor pada i zaustavni trzaj dva su najvažnija koncepta u fizici penjačkog pada. Kako bi razumeli penjački pad, važno je podsetiti se na osnovni zakon fizike: dok objekat padne, on skladišti energiju.

Prilikom zaustavljanja pada, ta energija se razlaže na komponente penjačkog sistema (užeta, osiguravaoca, sidrišta i samog penjača). Energija se prenosi kroz lanac osiguranja u vidu

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić sile. Ovo je ono što u penjanju nazivamo zaustavni udar ili udarna sila. Vrednost zaustavnog udara se odnosi na sve faktore u apsorpciji energije: istezanje užeta, osiguravaoca, penjača i količine užeta koja “procuri” kroz spravu za osiguravanje, itd.. Uprošćeno, penjač koji pada u trenutku zaustavljanja “proizvodi” silu čiju ćemo posledicu nazvati zaustavni udar. Najveći deo tog zaustavnog udara će upiti uže ali dobar deo će se preneti na penjača, osiguravaoca (ukoliko postoji) i sidrišta koja učestvuju u zaustavljanju. Te delove zaustavnog udara koje trpe penjač i svako sidrište u sistemu zovemo zaustavni trzaj.

Faktor pada

U penjanju, sa upotrebom standardnog dinamičkog užeta, faktor pada znači odnos između dužine pada i aktivne dužine užeta (dužina užeta koja “upija” pad - dužina užeta između penjača i osiguravaoca u trenutku pada). Faktor pada se često koristi kako bi se utvrdila ozbiljnost penjačkog pada.

f = dužina pada / aktivna dužina užeta

Iako na prvi pogled deluje da će duži pad proizvesti veću udarnu silu na telo, to u praksi nije tako. Pad od 1,5m na 1,5m užeta će više opteretiti ceo penjački sistem nego pad od 15m na 30m užeta. Izuzetno je važno da shvatimo da nas ne čuva dužina pada već količina užeta koja će apsorbovati skadištenu energiju.

Faktor pada i zaustavni trzaj

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

2. Oprema

2.1. Pojasevi

Iako se pronalazak penjačkih pojaseva vezuje za Jeanne Immink, holandsku penjačicu kasnog XIX veka, prvi pravi koncept penjačkih pojaseva osmislio je Alan Waterhouse početkom 1960-ih godina. Masovna proizvodnja ovog proizvoda započeta je 1970. godine nakon što je kompanija “Troll” proizvela prvi penjački pojas, dizajniran od strane britanskog penjača Dona Whillansa, koji se koristio za ekspediciju Anapurna – Južna strana.

Pojasevi se prema nameni dele na: sedeći pojas (eng. “sit harness”), grudni pojas (eng. “chest harness”) i pojas za celo telo (eng. “full-body harness”).

Od nekadašnje korišćenih takozvanih “prusikovih gaća”, pojasevi su značajno napredovali, što u tehnologiji izrade, što u dizajnu. Kao što možete videti na slici (2), svaki pojas koji se upotrebljava u penjanju, uglavnom se sastoji od 5 segmenata ili manje ukoliko se radi o “laganim” sportsko penjačkim pojasevima.

Delovi pojaseva su: “waist belt” (gurtna oko struka), “leg loops” (gurtne oko nogu), belay loop (nutli prsten za osiguravanje / centralna tačka), “buckle” (sistem za zatezanje/zaključavanje - kopča), „gear loops“ (zakačke za dodatnu opremu). Prosečna težina pojaseva za penjanje iznosi između 400 i 700 grama.

Penjački pojasevi dizajnirani su tako da mogu da pretrpe minimalni udar od 15kN. Faktor pada 2, sa udarnom silom penjača od 12kN, može veoma lako da proizvede udarnu silu od 20kN na karabineru. Strana osiguravaoca može da preuzme do 1/3 udarne sile koja se vrši na karabiner. UIAA standard 105/EN 12277 definiše odabir materijala, metode testiranja i kriterijume peroformansi za sve pojaseve koji su proizvedeni za alpinizam ili penjanje. Većina pojaseva se pravi od tvrdog tkanja koje je najčešće najlonsko, s obzirom na to da poliestersko tkanje proklizava. Najčešće tkanje koje se upotrebljava je takozvano “cirkularno pleteno tkanje“.

2 Najrasprostranjeniji pojas u upotrebi je pojas Tipa C . Snaga pojasa oko kukova se testira na 10 ± 0.1 kN. Kompletan pojas se testira cikličnom primenom sile koja se povećava do

2 Standardni sedeći pojas sa nogavicama (sit harness).

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

15 ± 0.3 kN u periodu od 1 ± 0.25 minuta sa pauzama od 1 minuta, i ponovom primenom sile od 3 ± 0.25 minuta.

Najčešći uzrok otkazivanja ovog dela opreme je isklizavanje sistema povezivanja pojasa (kopče). Većina nesreća uzrokovana otkazivanjem sistema kopčanja je usled lošeg održavanja ili nepravilne upotrebe. Pod nepravilnom upotrebom podrazumevamo nepotpuno vezivanje kopče ili neuspešno vezivanje sistema za osiguravanje. Ranije su pojasevi koristili stari sistem kočanja, gde se “zaključavanje” vršilo dvostrukim provlačenjem gurtne kroz kopču. Kasnije razvitkom tehnologija i ideja, osmišljen je dupli sistem kopčanja, takozvane “brze petlje” koje su jednostavnim povlačenjem gurtne za vezivanje zaključavale pojas, bez potrebe za ručnim duplim provlačenjem. Time je umanjena mogućnost nepravilnog zaključavanja pojaseva ili bilo koji drugi vid nepravilne upotrebe. Ipak, greške se i dalje dešavaju i pojas može da zakaže.

Standardni penjački pojas Pojas za celo telo Grudni pojas

2.2. Klinovi

Klinovi su se prvi put pojavili na penjačkoj sceni početkom XX veka, sa korenima koji datiraju još do sredine 1800-ih godina, perioda kada su penjači koristili razne varijante drvenih ili metalnih klinova i čekićali ih u stenu radi osiguranja ili povlačenja radi napredovanja u smeru. U danima pre nego što su izmišljeni karabineri, uže i čvor vezan oko klinova su pružali statički vid osiguranja. Na prelazu iz XX veka, prvi klinovi su dizajnirani tako da mogu da se “uklope” u pukotine Evropskih stena. U ovom trenutku, ovo nisu bili ništa drugo no metalni šiljci sa alkama-prstenovima povezanim na krajevima (slika 6). Ovi prstenovi su se primarno koristili 3 za abzajl/spuštanje sa stena ali i za takozvani “aid climbing ”, pri čemu su se penjači ukopčavali i hvatali/gazili u delovima stena gde nije bilo moguće penjati se samo sopstvenom veštinom već se zahtevalo korišćenje nekakve forme tehničkog penjanja radi napredovanja u steni. Ovakav tip klinova je uglavnom bio ručno proizveden.

3 Aid climbing – napredovanje u steni uz pomoć tehničkog penjanja, tip uspona gde se radi daljeg progresa u steni, gazi ili navlači uz pomoć opreme koja je prikačena na fiksne tačke osiguranja.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

1910. godine Hans Fiechtl je izumeo i proizveo moderan klin blage kosine sa probušenim prstenom kao celinom (slika levo) umesto sa alkom koji visi zasebno. S obzirom na to da je njegov novi dizajn od klina pravio jednu celinu a ne dve, to je doprinelo jačini klina a samim tim i eliminisalo otkazivanje metalne alke prikačene za vrh klina.

Za ovaj komad opreme, standardi nisu zvanično postojali, jer je ručni način proizvodnje rezultirao velikim nedostacima. Danas, UIAA 122, postavlja standarde za faktor tvrdoće za tvrde i mekane klinove, kao i za trosmerne limite opterećenja klinova.

Nemački penjač Otto Herzog je u značajnoj meri doprineo popularizaciji klinova. Tek negde oko 1920. godine, Evropski metodi penjanja i korišćenja klinova su uvezeni u Sjedinjene Američke Države. Geografska ekspanzija penjanja je takođe bila pokretački faktor tehnološkog napretka. 1927. godina nam je donela dve izmene u zaštiti prilikom penjanja; jedna u Americi, a druga, naprednija u Evropi. Joe i Paul Settner su naručili nove klinove koje je izumeo Hans Fiechtl, kupili su uže u lokalnoj prodavnici, uputili se u Kolorado i uspešno izvršili prvi uspon na istočnu stranu Long’s Peak-a. Ovaj uspon obeležio je prvi instancu “mehanički” zaštićenog penjanja u Americi. Međutim, meka olova, blagi čelični klinovi naručeni iz Evrope i stena Kolorada nisu bili dorasli tvrdom Josemitskom granitu. 1946. godine, penjač-kovač John Salathe je koristio visoko-ugljenične, hrom-vanadijum, Model T osovine kako bi iskovao ultra-jaki klin, koji se mogao uspešno postaviti u tvrdom Josemitskom granitu, bez pucanja ili krivljenja.

U Evropi, upotreba klinova je dugo vremena bila praksa, ali su pojedini aplinisti počeli da izmišljaju još naprednije tehnike osiguranja. Iste godine kada su Settnerovi popeli Long’s Peak, francuski alpinista Laurent Grivel je izumeo “bušilicu“ za stenu i ekspanzivni klin. Ova dva dela opreme su odmah imali potencijala za blistavu budućnost zato što su omogućavala postavljanje trajnog osiguranja u steni. Uprkos tome što je ovo bio jako veliki korak napred u svetu penjanja, zvanična upotreba ovakvog vida osiguranja nije bila primenjena dugo vremena.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

2.3. Boltovi (ekspanzivni klinovi)

Pod definicijom “bolt” mislimo na trajno postavljenu tačku osiguranja bilo da se radi o među-kopčanjima ili sidrištima. Boltovi za penjanje su se prvi put pojavili u Evropi početkom 1920-ih, mada u Severnoj Americi, škot Džordž Anderson je bušio tačke osiguranja kako bi napredovao i fiksirao linije prilikom prvog uspona na Half Dome još 1875. godine. U 1932. godini Raffi Bedayn, David Brower, John Dyer i Bestor Robinson postavljaju dve fiksne zaštite prilikom prvog uspona na Shiprock u Novom Meksiku. Koristili su građevinske zavrtnje koje su prethodno testirali na Pinnacles nacionalnom spomeniku u Kaliforniji.

Posle Drugog svetskog rata, američki penjači su stremili ka većim poduhvatima, koristeći klinove, boltove i gde je potrebno tehničko napredovanje (aid climbing). Tokom avgustovskog pokušaja na Josemitski smer Lost Arrow Spire, 1946. godine, John Salathé je izbušio fiksnu tačku radi napredovanja na gore (direktan aid) i verovatno postao prvi penjač koji 4 je bolt koristio kao tačku povlačenja. Prvi Josemitski moderni “big wall “ uspon se odigrao 1950. godine, kada su Allen Steck i John Salathé ispenjali 450m stene na severnoj strani Senitel Rock-a. Koristili su kratke merdevine napravljene od 9 boltova i nekoliko klinova za napredovanje. U pionirskim danima koriščenja boltova, postavljala su se različita etička i moralna pitanja o validnosti različitih uspona. Pojedini penjači su ovakve vrste uspona smatrali “inženjerskim penjanjem“ i kao takve, javno su ih kritikovali. Iako su se takvi usponi smatrali “veštačkim“, i dan danas, nose sa sobom veliko strahopoštovanje i veličanstvenost.

Pre nego što je započeto korišćenje bežične bušilice sa čekićem, ručno bušenje je bilo jako mukotrpno što objašnjava da su prvi sportski smerovi iz 1980-ih godina imali jako minimalistična i „retka“ osiguranja. Stvari su se promenile u 1987. godine kada su Chris Grover, 5 Sean Olmstead i Doug Phillips koristili “Bulldog“ kako bi opremili Smith Rock klasik 5.13a, smer pod imenom “Churning in the Wake“. Ranije su se koristile razne vrste ekspanzivnih boltova, a nakon izuma takozvanog “bolta sa rukavom“ koji se brzo i lako postavljao, od 1990. pa na ovamo, počela je prava ekspanzija penjanja.

Struktura i vrste boltova

Boltovi se uglavnom prozvode od nerđajućeg čelika ali mogu biti izrađeni od drugih vrsta materijala kao što su dur-aluminijum, titanijum, itd. U penjanju, pojam “bolt” se sastoji od dva segmenta - šrafa koji se fiksira u stenu i “dodatka” za koji se kači osiguranje. Što se tiče dodataka, najčešće se koriste pločice (hanger) za koje se kače karabineri. Pločice su se ranije pravile od raznih vrsta materijala i takoreći, bilo šta što je moglo da se savije u slovo “L” se

4 Big Wall je tip penjanja gde penjač vr i uspon na dugačke smerove iz vi e naveza (muti-pitch). š š 5 Bulldog - Tip bu ilice nemačkog proizvođača Bosch. š

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić koristilo kao pločica. Pored pločica, na šraf u steni može biti pričvršćen i lanac, alke, sistem sidrišta, “rog” ili slično.

Metoda fiksiranja protekcije, koja ne koristi nikakvu vrstu mehaničke ekspanzije je lepljeni klin. Kod ovog postupka, system fiskiranja je lepak (epoksivna smola) koji dolazi u specijalnim kapsulama ili ketridžima. Lepljeni klinovi se smatraju najjačim osiguranjem, zato što se prilikom postavljanja, klin uvrće zajedno sa lepkom i time se ravnomerno raspoređuje po zidovima izbušene rupe. Zatim se lepak molekularno povezuje sa stenom i umanjuje mogućnost “čupanja” bolta. Nosivost lepljenih klinova je veća nego kod bilo kog drugog sidrišta. Takođe, velika prednost je to što se mogu koristiti u mekanoj steni. Kod lepljenih klinova, prsten za kačenje opreme je sastavni deo stuba i postavlja se zajedno sa klinom. Postoje i vrste klinova, takozvani “U” boltovi kod kojih je takođe mehanizam fiksiranja lepak. Mana ovih boltova je tehničke prirode (mogućnost iskopčavanja) i to što je potrebno izbušiti dve rupe u steni radi fiksiranja.

Moderni dizajn "bolta" sa rukavom sa kojim se najčešće srećemo u današnje vreme

S obzrom na to da boltove postavljaju uređivaći smerova i da mi kao kranji korisnici nismo upoznati sa njihovim poreklom, potrebno je obratiti pažnju na kvalitet instalacije kao i na to da li je osiguranje dotrajalo. Moderne boltove možemo podeliti na: boltove sa rukavom, ekspanzivne boltove, kompresione boltove, eksere i lepljene klinove.

2.4. Karabineri

Dugogodišnji problem sa klinovima je konačno rešen pronalaskom “karabinera”. Pre pronalaska karabinera, uže se direktno ili raznim gurtnama privezivalo za klinove ili delove stena. Reč karabiner potiče od nemačke reči “karabinerharken” i italijanske “carabiner”.

Karabineri su prisutni među nama nekih 150 godina, dok određeni dizajn datira i do 1868. godine. Ovako su se nazivale “kuke” sa bravicom, korišćene od strane nemačkih i

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić italijanskih vojnika oko 1900. godine. Služile su za povezivanje noseće trake sa oružijem i kačenje raznih delova opreme za opasač ili redenik. Otto Herzog je 1911. godine bio prvi penjač koji je upotrebio karabiner zasnovan na “kruški” koju su koristili vatrogasci iz Minhena. Upotreba karabinera je bila logična posledica upotreba klinova koje je izumeo Hans Fiechtl, iako su neki prestižni penjači poput Paul Preussa i Eugen Guidoa bili protiv bilo kakve veštačke ispomoći prilikom penjanja.

Guido Rey je 1919. godine izdao publikaciju pod imenom “Alpinisme Acrobatique” i to je bila pokretačka godina za standardizaciju penjačkih tehnika. Posle Prvog svetskog rata, međunarodne organizacije su lako razmenjivale informacije u udaljenim područjima gde je penjanje tek uzimalo maha. Posleratni period doneo nam je kvalitetnije tkanje i pletenje užadi i jači i kvalitetniji čelik za karabinere.

U periodu pre Drugog svetskog rata, Evropa je napravila značajan pomak u razvoju opreme, dok je Amerika kaskala za njima. Karabineri nisu stigli u Josemite sve do 1935. godine. Tokom 1950-ih, francuski alpinista Pierre Allain, poznat po pionirskom boulderingu u Fontainebleau, ušao je u scenu penjačke opreme. On je izumeo jedan od prvih aluminijumskih karabinera, koji su se počeli upotrebljivati u kasnijem periodu. Dizajnirao je karabiner sa D-oblikom, koji je doprineo snazi, efektivnosti i omogućio otvaranje karabinera čak i dok je pod težinom. U 1957. godini, Ivon Chouinard započeo je ručno kovanje karabinera tipa D i prodavao ih je iz gepeka svog automobila.

U 1968. godini, “Chouinard Equipment” poboljšava originalni dizajn karabinera, gde je karabiner dobio na snazi (22kN sa zatvorenom i 11kN sa otvorenom bravicom), umanjenoj težini i mekšim uglovima. Decenijama kasnije, 1991. godine, “Black Diamond” (ranije “Chouinard Equipment”) stvara karabinere sa žičanim bravicama koji se nisu našli u prodaji sve do 1996. godine. Od ranih 2000-ih godina pa na ovamo, dizajn karabinera se poboljšava. Trenutno u ponudi možemo videti različite oblike karabinera sa raznovrsnim sistemima zaključavanja.

Vrste karabinera

● Tip B (Basic) – karabineri za normalnu upotrebu

● Tip D (Directional) – simetrični D, asimetrični D

● Tip X (Oval shape) – ovalni karabineri

● Tip H (HMS) – karabineri za osiguravanje

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Ovalni karabineri

Slabiji su od drugih modela. Omogućuju nam više prostora za kačenje opreme nego karabineri tipa D. Oblik ovog tipa karabinera nam dozvoljava da ih koristimo za abzajl sa karabiner kočnicom. Dva ovalna karabinera bez sistema zaključavanja, okrenuta suprotno nam mogu zameniti regularni sistem zaključavanja. Mane ovalnih karabinera su to da njihov oblik omogućava raspodelu sile i pritiska na obe strane karabinera, te se sila jednako raspoređuje na bravicu koja je najslabija karika karabinera. Iako se ovaj karabiner teže ukopčava nego ostali, idelan je izbor za aid penjanje zato što se težina centrira po osi i onemogućava okretanje pod opterećenjem.

Pogodnosti Nedostaci Oblik onemogućuje poprečno opterećenje Manja širina otvaranja bravice u odnosu na druge oblike karabinera karabinera Može da primi više opreme nego drugi oblici Težina Slabiji nego drugi oblici karabinera

Simetrični D karabineri

Ovaj tip karabinera je najčešće u upotrebi. Njegove prednosti su to što se opterećenje prebacuje na zadnji deo karabinera (leđa karabinera) i time se umanjuje sila na samoj bravici. Zbog toga što su zakrivljeniji od ovalnih, sadrže nešto manje materijala pa su samim tim i nešto lakši. Njihov oblik im omogućava lakše ukopčavanje nego kod ovalnih.

Pogodnosti Nedostaci Manja širina otvaranja bravice u odnosu na asimetrični D Jačina karabinera karabiner Veća širina otvaranja bravice u odnosu na ovalne Veličina ih čini težim nego drugi karabineri karabinere Težina Skuplji nego ovalni karabineri

Asimetrični D karabineri

Imaju iste karakteristike kao i simetrični D karabiner s tim što je ugao donjeg dela karabinera veći i time se više opterećenja raspoređuje duž leđa karabinera. Zbog većeg hoda bravice, lakše se kopčaju od ovalnih i simetričnih D karabinera.

Asimetrični D karabineri su trenutno najpopularniji na tržištu.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Pogodnosti Nedostaci Širina otvaranja bravice Skuplji nego drugi oblici karabinera Težina Nešto slabiji u odnosu na D obik karabinera Jačina

HMS karabineri (kruškasti)

Specijalizovani, uvećani asimetrični D karabineri koji se uglavnom koriste za abzajl i osiguravanje. Širina otvaranja bravice omogućuje lako ukopčavanje užadi, čvorova I druge opreme. Svi HMS karabineri imaju određeni sistem zaključavanja. Obično ih veličina čini i najtežim karabinerima. HMS karabineri imaju simetričan vrh koji značakno olakšava upotrebu čvora “polulađarac”.

Pogodnosti Nedostaci Širina otvaranja bravice Skuplji nego drugi oblici karabinera Dizajnirani za osiguravanje i abzajl Veličina ih čini težim nego drugi karabineri Slabiji od simetričnih i asimetričnih D oblika karabinera

Mehanizmi zaključavanja

Po sistemu zaključavanja, karabinere delimo na tri vrste: sa automatskim, ručnim i karabinere bez zaključavanja.

Obična bravica bez mehanizma zaključavanja (eng. “Snap Gate”) - Prednost ovih karabinera je to što im nedostatak sistema za zaključavanje umanjuje težinu. Sama prednost je ujedno i mana, mogu se slučajno otvoriti prilikom upotrebe. Penjači uglavnom dva karabinera 6 ove vrste upotrebljavaju za pravljenje “kompleta ”, koji se koristi za međuosiguranjai napredovanje u penjanju.

Vrste bravica kod karabinera bez mehanizma zaključavanja su:

Prava bravica Sa vijena bravica Žičana bravica

6 Komplet - Dva karabinera bez sistema zaključavanja spojena gurtnom.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

● Prava bravica - Najčešće upotrebljivan karabiner. Za zatvaranje bravice se koristi opruga. Mogu se koristiti u skoro svim situacijama.

● Savijena bravica – Karabineri sa konkavnom krivom se najčešće koriste kod kompleta, kao donji karabiner, radi lakšeg ukopčavanja užeta. Za zatvaranje bravice se koristi opruga.

● Žičana bravica (eng. “Wire Gate”) – Karabiner sa žičanom bravicom je “snap gate” tip karabinera koji se najčešće se upotrebljava kao donja bravica kompleta u koji se ukopčava uže. Napravljeni su od martenzitnog, očvrsnutog, nerđajućeg čelika 17Cr-4Ni, sa prosečnim dijametrom od 2.3 mm. Pojavili su se početkom 90-ih godina i prva ih je proizvodila kompanija “Black Diamond”.

Penjačka zajednica je u početku bila poprilično skeptična po pitanju toga što je bravica ličila na spajalicu za papir. Kao i kod drugih delova opreme, kasnije su postali veoma popularni sa dobrim razlogom. Zbog debljine same bravice, ujedno su lakši nego drugi karabineri ovog tipa, dok zadržavaju delimično istu snagu. Zbog tankog sistema zatvaranja, bravica karabinera ima veći “hod” i širinu otvaranja bravice. Karabineri sa žičanim bravicama su otporniji na zaleđivanje i kao takvi se značajno više koriste u alpskom i lednom penjanju.

Zbog same konstrukcije bravice, karabiner je otporniji na otvaranje bravice usled neregularne udarne sile koju proizvodi penjačko uže prilikom kontakta sa tvrdom površinom (“g ate flutter” ili “gate flicking”) ili vibriranja bravice koje proizvodi spuštanje tereta preko same bravice. Ova pojava je veoma opasna, zato što se karabineru prilikom otvaranja bravice značajno umanjuje snaga i pritom omogućava užetu da se iskopča. Ovi karabineri se najčešće mogu naći kao donje bravice kompleta u koje se ukopčava uže.

Karabiner sa navrtkom - Matičnjak (eng. “Screw Gate”) je tip karabinera koji se najčešće upotrebljava. Dizajn se sastoji od rukava sa navojem koji se navrtanjem povlači preko nosa prstena i time zaključava bravica. Kada je navoj odvijen, karabiner funkcioniše kao regularan karabiner. Lako se koristi ali zahteva nešto više vremena za otvaranje nego drugi karabineri sa sistemom zaključavanja. Bravica zna da zablokira ukoliko se zavrne/odvrne do kraja i izvrši opterećenje na karabiner. Usled dugotrajne upotrebe, navoj počne da “škripi“, te mu je potrebno podmazivanje. Najčešće ih koriste rekreativci i vatrogasci. Ujedno i najjeftiniji karabiner sa sistemom zaključavanja.

Twistlock (eng. “Twist Gate”) - Kasnije, razvijeni su sofisticiraniji mehanizmi zaključavanja, na primer, “Twistlock” koji se ručno otključavao, a automatski zaključavao. Prirodni položaj karabinera je kada je nos karabinera “učauren” u prsten. Prilikom otključavanja, vrši se rotacija prstena za 90° oko nosa karabinera. Nakon otvaranja bravice i otpuštanja iste, opruga u mehanizmu vraća prsten u prvobitni položaj i automatski ga zaključava.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Postoje i varijacije “Twistlock” karabinera gde je prsten potrebno povući na suprotnu stranu od nosa, i tek onda rotirati za 90°. Ovakav metod povlačenja doprinosi sigurnosti ali ujedno otežava rad. Njihov generalni naziv su “Trilock” karabineri, zbog tri stepena sigurnosti. U bolje dizajniranim “Twistlock” karabinerima, bravice nam štede vreme ukopčavanja/iskopčavanja, dok rad sa loše dizajniranim može biti otežavajuć. Potencijalna mana je lakoća otvaranja bravice kada je u otključanom položaju. Jedan od problema “Twistlock” karabinera je što se prilikom trenja o neku površinu (npr. stenu) može izvržiti rotacija bravice i njeno otključavanje.

Dupla bravica (eng. “Double Gate”) – Sastoji se od dve bravice koje se preklapaju jedna preko druge i onemogućuju iskopčavanje užeta, sidrišta ili sprave. Nedostatak rotirajućeg mehanizma onemogućava da klizeći čvor poput polulađarca otvori bravicu karabinera. Iako ima dve bravice, ovaj karabiner se značajno brže ukopčava u odnosu na standardni matičnjak. Bravice mogu biti od aluminijuma ili žice. Lakše se koristi jednom rukom i sa rukavicama nego večina karabinera sa automatskim sistemom zaključavanja. Jači je od većine karabinera sa jednom bravicom, jer kao što znamo, dva je bolje nego jedan.

Specijalna bravica (eng. Specialty”) – Kompanija Petzl proizvodi takozvani “Ball Lock“ sistem zaključavanja karabinera. Karabiner ima malu kuglicu sa strane koju je potrebno pritisnuti kako bi se omogućila rotacija prstena. Nakon pritiska kuglice, karabiner funkcioniše kao normalan “Twistlock”. “Rock Exotica“ proizvodi “Orca Lock“ karabiner sa trostrukim zaključavanjem. Naime, kod ovog karabinera, bravica se može postaviti u nezaključavajući, polu-zaključavajući ili zaključavajući položaj gde svaki od tri stanja ima svoje prednosti i mane.

Magnetron - “Black Diamond“ je u svet penjanja doneo nešto sasvim novo, karabiner koji koristi “Magnetron” tehnologiju, t ačnije magnete kao sistem zaključavanja bravice.

Postoje i takozvani “Wiregate Twist“ karabineri koji pružaju benefite žičane bravice a ujedno i “key lock“ sistema zatvaranja bravice. Na tržištu se trenutno može naći i veći broj unikatnih inovativnih dizajna poput “Pin style“, “Bi-wire“, “Twin wire-gate“, “Twin straight-gate“, “Slider lock“, “Trigger wire“, itd. Neki od ovih karabinera nude ogromne pogodnosti u određenim situacijama prilikom penjanja. Jedina mana karabinera sa specijalnim tipovima zakjljučavanja je njihova cena.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Vrste nosa karabinera

Pod vrstama nosa karabinera podrazumevamo tip jezička (nosa) koji hvata bravicu karabinera. Od dole navedenih, najpraktičniji i najkorišćeniji je “keylock“ jer tip njegovog jezička omogućava lako i efikasno korišćenje, i onemogućava nepoželjno kačenje za pločice i druge delove penjačke opreme. Danas se većina karabinera proizvodi sa “keylock“ jezičkom karabinera. „Claw“ tip nosa se odavno više nije u upotrebi.

Vrste nosa karabinera

Stari tip nosa karabinera koji se više ne Tip nosa karabinera koji koristi iglu i zub Inovativni tip nosa karabinera koji koristi koristi kao vezu. Još uvek se mogu naći na sistem “ključaonice” kao mehanizam tržištu zatvaranja bravice

Snaga karabinera

Snaga karabinera se meri u sili (masa puta ubrzanje). Penjač koji pada je masa koja ubrzava pod uticajem gravitacionog polja zemlje. Ova sila se izražava u kiloNjutnima (kN).

1 kN = 225 lbs ili 102.05 kg sile.

Karabineri su dizajnirani tako da se opterećenje vrši duž glavne ose dok su bravice zatvorene. Minimalna nosivost karabinera prilikom opterećenja po glavnoj osi iznosi 20kN. Kada se nategne pod pravim uglom, praktično može izdržati sva opterećenja koja mogu da nastanu u normalnim penjačkim uslovima. Minimalna nosivost prilikom opterećenja po poprečnoj osi iznosi 7kN, a pri otvorenoj bravici 7kN. Ova vrednost je uvek manja od polovine regularne nosivosti. Prilikom primene sile od 800N po glavnoj osi, karabiner se ne sme deformisati i izgubiti mogućnost otvaranja bravice rukom dok je pod teretom. Nosivost podrazumeva pravilnu upotrebu, a nepravilna upotreba je može značajno redukovati.

Sistem zatvaranja bravice mora biti dizajniran tako da se automatski zatvara i da zahteva primenu sile od minimum 5N kako bi se otvorio.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Materijal izrade karabinera

Danas se većina karabinera izrađuje od legure aluminijuma serije 7000, tačnije ojačane legure na bazi Al-Cu, Zn, Mg, Cr. Obično se za telo karabinera i bravicu koristi legura 7075-T6. Sama bravica, ukoliko se ne radi o žičanoj, je šuplja i sadrži oprugu koja je uvek od nerđajućeg čelika, kao i dve nerđajuće igle, jednu koja drži samu oprugu i drugu koja se nalazi na nosu karabinera i omogućava hvatanje jezička na nosu karabinera. Sistemi za zatvaranje na karabinerima sa zaključavanjem su uglavnom metalni ili polimerni.

Karabineri napravljeni od nerđajućih, legiranih i mikro-legiranih čelika koji sadrže B (Boron) i Mn (Mangan), koriste se u određenim situacijama gde smanjenje težine nije primarna briga. U ovakvim slučajevima bitna je visoka otpornost karabinera na habanje i koroziju. Primeri upotrebe takvih karabinera su speleologija, kanjoning, industrijska primena, radovi na visini itd.

Prilikom testiranja karabinera bitno je obratiti pažnju na uslove kojima karabiner može biti izložen. Pod ovim podrazumevamo apsorbciju vlage i izlaganju različitim temeraturama. Karabineri mogu biti izloženi temperaturama od -40°C (npr. niske temperature prilikom uspona na Everest), do +80°C (npr. zagrevanje usled trenja prilikom abzajla). Ovo je bitno zato što varijacija u temperaturi može 7 imati značajne efekte na snagu karabinera. Iz tog razloga, veoma je bitno znati efekte pH 8 promena u okruženju, UV zračenja i generalna svojsta hemijskih materijala od kojih se izrađuju.

Karabineri se testiraju na istegljivost sa brzinom povlačenja od 20-50mm u minuti. Povlačenje se vrši putem dve čelične šipke, širine 12mm čiji je zadatak da natežu gornji i donji deo karabinera. Pritisak potreban za otvaranje bravice je takođe definisan i mora biti između 5 i 5kN.

7 pH vrednost je mera aktivnosti vodonikovih jona (H+) u rastvoru i na taj način određuje da li je dati rastvor kiselog ili baznog karaktera. 8 Ultraljubičasto zračenje (skraćeno UV prema engl. ultraviolet) obuhvata elektromagnetno zračenje sa talasnim du inama manjim od vidljivog ž zračenja, ali većim od onih koje imaju meki X-zraci.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Testiranje karabinera

Standard takođe definiše minimalni promer između bravice i nosa karabinera kada je on otvoren. Većina karabinera jednostavnog oblika pravi se od kovane žice kružnog poprečnog preseka. Glavni oblik karabinera dobija se savijanjem dok je u užarenom stanju, dok se manje modifikacije mogu dobiti i hladnim kovanjem u presama. Vruće kovanje omogućava inovativnije oblike zato što se više materijala može modifikovati. Nakon kovanja, vrši se specijalna termička obrada, potapanje u vodu i na kraju termička obrada starenja. Rezultat obrade je fina disperzija tvrdog taloga. Karabiner se zatim brusi, polira i boji kako bi dobio finalni izgled i sjaj.

Kontrola kvaliteta karabinera

EN standard definiše detaljnije zahteve i geometrijska svojstva koji omogućuju karabineru da funckioniše regularno, prilikom korišćenja sa penjačkom užadi. Neki od zahteva nisu striktno definisani, već dolaze kao preporuke. Na primer, jedna od preporuka je da karabiner prilikom opterećenja, najviše sile trpi na leđnom delu. Karabiner je značajno slabiji kada se opterećenje prenosi na bravicu zbog uticaja sila na mestima gde se bravica spaja na telo. Kod dizajna gde se sila prenosi na leđa karabinera, bravica trpi manje opterećenje (kod nekih ne trpi uopšte) i time se smanjuje tenzija i redukuje savijanje.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Oblik karabinera koji ne fiksira uže pri leđima karabinera i Oblik karabinera gde se dizajn omogućava da se uže fiksira pri opterećenje se prebacuje i na bravicu. leđima karabinera i time opterećenje vrši duž kičme.

9 10 11 Karabineri moraju da pridobiju sertifikate kako bi izašli na tržište i to NFPA , ANSI i CE 12 u SAD i EN 12275 u Evropi. Klasifikovani su prema obliku i sistemu zaključavanja. Prvi standard od strane UIAA bezbednosne komisije je nastao 1965. godine. Od skora, EN 12277 opisuje sedam tipova konektora sa procedurom testiranja istegljivosti. Svi karabineri se testiraju povlačenjem po glavnoj osi sa zatvorenom, po glavnoj osi sa otvorenom i po poprečnoj osi sa zatvorenom bravicom.

Karabineri a i druga kvalitetna penjačka oprema mora sadržati sledeće: a. odličan odnos snage i težine b. dobru tvrdoću i otpornost na habanje c. otpornost na udarce d. otpornost na lomnjavu e. otpornost na koroziju

Takođe, ne postoje striktni standardi koji definišu oblik površine preko koje klizi uže iako je to veoma bitan faktor. Ukoliko je radijus krivine isuviše mali, postoji rizik od presecanja užeta prilikom velikih opterećenja. Preporučuje se minimalni radijus krivine od 4.5mm sa kontaktnim uglom ne manjim od 120°. Uprkos ovim preporukama, standardi variraju.

U priloženoj tabeli možemo videti rezime bitnih faktora koje utiču na dizajn karabinera:

Opterećenje Okruženje Geometrija - Glavna osa - Opseg temperatura - Kontaktna površina užeta - Poprečna osa - Zagrevanje prilikom trenja - Dijametar užeta - Otvorena bravica - Vlažnost - Širina otvaranja bravice - Udarna sila - Hemijska otpornost - Relokacija užeta - Preostala snaga - Korozija i degradacija - Ograničenja na sidrištu - Detekcija oštećenja - Otpornost na UV zračenje - Kompatibilnost sa čvorovima - Tolerancija nedostataka - Kompatibilnost sa duplim čvorovima - Zamor materijala - Ukopčavanje užeta - Izdržljivost - Rukovanje

9 NFPA - National Fire Protection Association 10 ANSI - American National Standards Institute 11 CE - Conformité Européenne oznaka određenih sertifikovanih proizvoda koji se prodaju u okviru Evropske ekonomske zone (EEA). 12 Standard EN 12275:1998 "Mountaineering equipment – Connectors – Safety requirements and test methods"

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

EN standard definiše minimalnu širinu otvaranja bravice (15mm). Minimalni dijametar funkcionalnog karabinera mora biti 13mm kako bi bio upotrebljiv sa boltovima, klinovima i spravama za osiguravanje. Bravica karabinera ne sme biti zablokirana kada se u karabiner ukopča dva užeta dijamatra 11mm, bilo na širem ili užem delu karabinera. Svi navedeni zahtevi moraju biti zadovoljeni prilikom upotrebe u opsegu temperatura od -40 do +60°C.

Pored standardnih karabinera koji imaju normirane vrednosti, postoje i razni karabineri koji nisu testirani i namenjeni za penjanje. Na njima je jasno istaknuta napomena “Not for climbing”, kako bi se izbegla nepravilna upotreba i potencijalne nesreće.

2.5. Užad i prusici

2.5.1. Uže

Pravo poreklo veštine pletenja užadi je izgubljeno u istoriji, međutim postoje fosilni dokazi upotrebe užeta već od 17.000 godina p.n.e.. Ova užad su bila ciklično uvrtana rukom ili u obliku pletenica. U ranim egipatskim vremenima korišćeni su alati za poboljšanje metode ručnog uvrtanja. U ovom postupku, štap sa kamenom vezanim na kraju užeta se koristio kako bi se povećao stepen uvrtanja. Ovaj metod, zvan “Spinner”, odlično je funkcionisao sve dok se nije primenjivao na veoma dugačku užad.

“Spinner” metod se koristio i od strane američkih indijanaca pre oko 1000 godina. Slike iz Egipatske grobnice, od oko 1500 godine p.n.e. prikazuju ljude koji šetaju dok prave užad. Mehanizovani metod baziran na “šetnji” (rope walk) se koristi širom sveta. Dalje, u Bibliji, u knjizi Egzodusa 4:12 (950. godina p.n.e.), može se pronaći zapis o korišćenju užeta:

“Iako je jedan dovoljno jak, dva se mogu odbraniti. Kanap satkan od tri struka se ne može lako slomiti”.

Iako je zapis metafora, prikazuje nam prednosti kanapa sa tri strune u odnosu na dve, što nam jasno ukazuje na upotrebu istih u tom periodu.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Belfast Ropeworks, Belfast, Severna Irska, 1949. godina, ropewalk mašina.

U srednjem veku, užad u Evropi se pravila pomoću mehanički asistirane “Spinner” metod mašine pod imenom “Ropewalk”. Ona se sastojala od tri mehanički povezane rotirajuće kuke sa lancem na jednom kraju, i jedne kuke koja se slobodno vrti na drugom kraju. Kuke su se sinhrono rotirale u istu stranu i uvrtale uže a lanac popuštao kada se uže dovoljno zateglo. Dužina hoda mašine omogućavala je rad sa užetom dužine 1200m, a uvrnuto uže je iznosilo oko 700m. U 1834. godini, na Bostonskom vojnom pristaništu, napravljen je “Ropewalk” koji je ostao u funkciji sve do sredine 1900-ih godina. U muzeju “Mystic Seaport” postoji originalni “Ropewalk” iz “Plimouth” kompanije za proizvodnju užadi koji je preseljen tamo 1950-ih godina kada je kompanija postala komercijano neodrživa. “Ropewalk” tehnologija se i dan danas koristi u mnogim delovima sveta.

Ne zna se mnogo detalja o trgovini u srednjem veku. U Bridgeportu-u, Nova Engleska, veština pletenja je bila zaštićena od strane Guilde (preteča modernog sindikata). Majstori pletenja su učili svoje šegrte veštini pletenja i njihovo znanje se čuvalo kao tajna. U isto vreme u Veneciji u Italiji, kompanija za proizvodnju užadi zvana Tana je kupljena od strane države. Zbog same bitnosti za ekonomiju i sigurnost, država nije dozvoljavala da privatan sektor uzme maha u proizvodnji užadi. Najveći problem sa kojim se kompanija Tana suočila je pribavljanje dovoljno konoplje kako bi proizvodnja funkcionisala. Sindikat u Bridgeport-u se nije suočavao sa ovim problemom, zato što su brda koja su okruživala grad bila odličan izvor za gajenje biljke konoplje. Kada je za vreme Krimskog rata, trgovina konopljom prekinuta, proizvođači užadi u nekim delovima Evrope su se okrenuli manili, vlaknu za pletenje koji se pokazao jako pouzdanim na dalekom istoku. Sisal koji je bio dostupniji za trgovinu preko južnoafričke trgovinske rute, nije bio jak kao manila i nije bio otporan na slanu vodu.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Standardizacija pod imenom “Right Hand Lay” datira još od ranih vremena kada je utvrđeno da konoplja dobija na jačini ako se uvrće u desnu stranu. Tek u modernom dobu, mikroskopskom analizom je utvrđeno da sama struktura konoplje i njeno prirodno uvrtanje izaziva ovaj efekat. Postoje zapisi u dnevnicima prvih doseljenika u Americi, da su indijanci koristili mreže za ribu, pletenu od biljaka, životinjskih žila i sirove kože. Rani Meksikanci su uplitali sirovu kožu i formirali užad koju su primenjivali u stočarstvu. Oni su svoju kreaciju zvali “La Reata”, i to je bio prethodnik kaubojskog lasa.

Pre nego što su izmišljeni razni alati za penjanje, konopac je korišćen kao sredstvo za povezivanje tima penjača. Uže je bilo kranje jednostavnog dizajna - statičko uže obično izrađeno od životinjskih ili biljnih vlakana, materijal je bio ili pleten ručno ili preden kordeljerom. Zbog samog procesa ručne proizvodnje, bilo je nemoguće ostvariti uniformnost. Za razliku od modernog najlonskog užeta, uže izrađeno od prirodnih vlakana je rezultiralo u lošem odnosu snage prema težini, kratkom veku trajanja, nepotrebno velikoj krutosti užeta i skoro nikakvoj elastičnosti. Užad su bila spiralnog pletenja, dodavajući snagu ali uporedo povećavajući težinu upotrebe. Uže pleteno spiralno se obavijalo oko sebe i vezivalo, stvarajući veliki sigurnosni propust. Ovo je bio period kada većina vrhunskih penjača nije doživela tridesetu. Naravno, morale su se uvesti neke sigurnosne mere.

Izum najlona

Užad korišćena nakon Prvog svetskog rata su i dalje bila teška, ali pouzdanija. Tokom Drugog svetskog rata na tržištu se pojavio novi proizvod koji je pokrenuo revoluciju i to ne samo u penjanju, već i u celoj tekstilnoj industriji: N ajlon.

Sa pojavom najlona oko 1935. godine od strane velike hemijske kompanije “DuPont”, tekstili su počeli brzo da se menjaju. Već 1940. godine, užad od konoplje su ubrzo zamenjena užadima od najlona i uskoro, nov proizvod se našao na tržištu: tkani, ravni kanap. Novo pletenje je bilo izuzetno jako, tako da je uže od 2,5cm moglo da izdrži oko 1000kg. Prvo najlonsko uže je pronašlo svoj put u Evropu 1949. godine. Ovo je bio ključni faktor u razvoju penjanja i prednosti su odmah bile vidljive. Najlonska užad su bila elastičnija, dodavajući na zaštiti prilikom pada. Pored uvođenja sintetičkih materijala, mašine su takođe evoluirale, omogućujući čvršće, sitnije i jače pletenje. Međutim, uvrtanje užeta je i dalje bio veliki problem. Užad su postala i lakša i jača, što je ključni faktor u situacijama gde je odluka visoko zavisila od jačine u odnosu na težinu.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Kernmantle uže (uže sa jezgrom)

Dok je najlon znatno poboljšao performanse užeta, sledeći značajan pomak u dizajnu je bio 1953. godine kada je nemačka kompanija “Edelrid” izumela uže sa jezgrom (‘Kerm” - jezgro, “Mantle“ - košuljica). Ovaj revolucionarni dizajn je smeštao jako sintetičko uže u košuljicu pletenu od najlona. Užad su dodatno dobila na elastičnosti i snazi. Novim dizajnom rešeni su estetski nedostaci, dok je problem uvrtanja užeta i dalje postojao. Košuljica je rešila problem habanja, poboljšano je samo rukovanje i dodata je osobina da uže apsorbuje manje vode. Prilikom trenja užeta o stenu i ostalu opremu, košuljica je štitila jezgro, koje je imalo oko 80% nosivosti užeta. Ovakav način pletenja je ubrzo postao industrijski standard.

UIAA standardi za dinamičko uže pokrivaju samo ovakav tip pletenja. Najlonska vlakna su hidrofilna, što znači da apsorbuju vodu. Nedavne studije su pokazale da većina napredih najlonskih užadi gubi i do 50% snage kada su vlažna. Godine 1966., “Edelrid” je ponovo ušao u istoriju kada su proizveli prvo vodonepropusno uže sa jezgrom. Jezgro užeta i košuljica, dve glavne komponente penjačkog užeta se u velikoj meri razlikuju po dizajnu.

Jezgro

Proces proizvodnje započinje kada se najlonski filamenti pretvore u predivna vlakna. Ova prediva su uvrnuta kako bi formirala svežanj. Više svežnjeva se dodatno uvija da bi zajedno formirali jezgro. U svakoj fazi, postoji određeni nivo uvrtanja koji nam omogućuje da utvrdimo konačnu elastičnost i količinu apsorbcije energije prilikom pada. Kinetička energija penjača se usled trenja komponenti u jezgru užeta prilikom pada, pretvara u toplotnu energiju.

Ko uljica š Iako je namena košuljice primarno zaštita užeta, sam kvalitet užeta usko zavisi od:

● Broja prediva i debljina niti

● Nivoa uvrtanja u predivima

● Izgleda košuljice

● Zategnutosti prediva

Veći broj prediva omogućuje bolje rukovanje, ali smanjuje otpornost na habanje. Veći nivo uvrtanja smanjuje udarnu silu, ali povećava istezanje užeta. Prema Britanskom Planinarskom Savetu, najčešće tkanje za dinamičku užad obuhvata 2 prediva preko druga 2 (U2O2). Ovaj dizajn ima prednosti u rukovanju i otpornosti na habanje u odnosu na dizajn 2 prediva preko 1 (U2O1).

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Proizvodnja užeta

Proizvodnja užeta uključuje neprekidan izvor najlonskog vlakna, koje je osnovna jedinica u svakom najlonskom užetu. Samo uvrtanje ovih niti u snopove, daje užetu dinamička svojstva. Rotacija doprinosi jačini užeta zato što molekulski lanci semi-polarnog polimera postaju orijentisani. Nakon mašinskog pletenja jezgra, uže se provlači kroz sistem koji mu prema specifikaciji izrađuje košuljicu. U kombinaciji sa delimično uvrnutim jezgrom, dinamičko uže ima povećan nivo apsorbcije energije nego statičko uže. Apsorbcija energije podrazumeva redukciju zaustavnog trzaja koji se vrši na telo penjača prilikom pada. Kako bi se umanjilo uvrtanje, jezgro užeta se rotira u “S” i “Z” konfiguracije (u smeru kazaljke na satu i u suprotnom). Primena oba pravca, daje užetu balans. Ovakvo pletenje onemogućuje da se penjač rotira na užetu dok visi na njemu.

Na strune u jezgru se primenjuju dva sistema uvrtanja. Prvi koji određuje nivo istezanja i samu snagu užeta, i drugi koji uvrće više struna i finalizira jezgro. Treba zapamtiti da jezgro užeta nosi do 80% snage i ujedno najviše doprinosi umanjenju udarne sile.

Tipovi užadi

Današnja tehnologija izrade poznaje tri osnovna tipa užadi - statici, dinamici i polustatici. Ova podela sačinjena je prema sposobnosti užeta da se istegne pri opterećenju. Prema ovoj podeli statičko uže ne sme imati sposobnost istezanja, ili ona mora biti manja od 1%, poludinamička (polustatička) užad imaju istegljivost od 3% do 10%, dok se pod dinamičkom

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić užadi podrazumevaju ona čija je istegljivost veća od 10%, a manja od 40%. Prema važećim standardima, uže ne sme imati veću istegljivost od 40%.

Dinamička užad imaju jezgro sa većim stepenom uvrtanja i ponašaju se kao opruga. Nasuprot tome, statička užad imaju mnogo manji stepen istezanja i samim tim mnogo manju mogućnost apsorbcije sile. Zbog sigurnosti, statičko uže se ne koristi za penjanje u vođstvu, gde se zaštitna oprema postavlja ispod penjača. Ona su pogodna za abzajl, radove na visini, industriju, itd.. Pad na dinamičkom užetu koji se smatra bezbednim, može vrlo lako slomiti kičmu penjaču, ukoliko padne na statičko uže. Kako bi povećali nosivost, proizvođaći povećavaju broj niti u jezgru užeta. Ovo doprinosi istegljivosti, ali umanjuje otpornost na habanje. Stoga, potrebno je pronaći pravi balans između ova dva.

Standardizacija užadi

UIAA 101 i EN 892 su standardi na koji se testiraju sva dinamička užad. Postoje pet oblasti testiranja i to su: konstrukcija užeta, klizanje košuljice, statičko istezanje, udarna sila na prvom padu i broj padova. UIAA po okolnostima korišćenja deli užad na tri podkategorije i to: Single rope, T win rope i Half rope.

Oznaka za Single užad Oznaka za Half užad Oznaka za Twin užad

Single užad: Uže prečnika između 9.5mm i 11mm koje se koristi samostalno i kači se na svaki segmet opreme. Single užad su obeležena simbolom na kraju užeta.

Twin užad: Dva užeta se koriste u tandemu gde oba moraju da se ukopčaju u svaki segmet opreme. Uglavnom su to užad manjeg prečnika između 7.5mm i 8.5mm. Ona imaju dodatni sigurnosni faktor i mogu biti korisna kada se rade dugi abzajli. Twin užad su obeležena simbolom na kraju užeta.

Half užad: Dva užeta koja se koriste zajedno, ali se ukopčavaju naizmenično u opremu na steni. Generalno su manjeg prečnika, između 8mm i 9mm. Ovaj sistem naizmeničnog ukopčavanja smanjuje otpor užeta, omogućava duži abzajl, nudi bolji sigurnost za penjača koji penje kao drugi i veću raznovrsnost upotrebe na terenu. Half užad su obeležena simbolom na kraju užeta.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Osnovni zahtevi kod testiranja za UIAA 101 standard

Konstrukcija: Jezgro užeta ima veću masu nego košuljica.

Klizanje košuljice: Mora biti manje od 20mm preko 200mm uzorka ili ne više od 10%.

Statičko istezanje: Testira se koristeći teret od 80kg za Single i Twin užad i 55kg težine za Half užad.

● Single i Twin užad (koristeći oba užeta): Mora biti manje od 8%.

● Half užad: Mora biti manje od 10%

Zaustavni trzaj: Testira se tokom prvog pada faktora 1.739 (4 metra pada na 2.3 metra užeta).

● Single užad: Udarna sila mora biti manja of 12 kN pri korišćenju mase od 80kg.

● Twin užad: Isto kao kod Single užadi, ali korišćenjem oba užeta tokom testa.

● Half užad: Udarna sila mora biti manja od 8kN, korišćenjem mase od 55kg.

Broj padova: Broj padova koje uže može da izdrži pre pucanja.

● Single užad: Moraju izdržati 5 padova pri teretu od 80kg.

● Twin užad: Moraju izdržati 12 padova pri teretu od 80kg.

● Half užad: Moraju izdržati 5 padova pri teretu od 55kg.

EN 1891 specifikacija zahteva da sva užad imaju minimalnu nosivost od 2700kg dok su mokra. Kao što smo napomenuli, snaga najlona, značajno je redukovana kada niti apsorbuju vlagu. Značajna otkrića iz serije EN i UIAA entiteta su pokazala smanjenje snage od 30% u broju 13 padova na “drop testovima ” u poređenju sa suvim užetom. Temeljno sušenje užeta dovodi do oporavka od dinamičkih karakteristika. Važan zaključak je da "korišćeno uže u dobrom stanju, npr. uže koje i dalje može da izdrži četiri do pet padova u standardnim drop testovima, može izdržati samo jedan ili dva pada kada je natopljeno."

Dijametar Prosečna težina Tipičan zaustavni trzaj 8,1 mm 42 g/m 6 kN 9.8 mm 63 g/m 8 kN 11 mm 78 g/m 9 kN Izračunate vrednosti iz podataka proizvođača na UIAA serifikovanim test rezultatima

Treba napomenuti da penjački čvorovi sa stoprocentne nosivosti, redukuju nosivost užeta, prusika ili gurtne na:

● Bez čvora: 100%

13 Drop test – U testiranju penjačke opreme, pod “drop testom” podrazumevamo metodu testiranja karakteristika opreme ispu tanjem tereta š sa visine u različitim okru enjima i okolnostima. ž

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

● Osmica (Figure 8): 75-80%

● Bulin (Bowline): 70-75%

● Dupli ribarski (Double Fisherman's) : 65-75%

● Kravatni (Water Knot): 60-70%

● Lađarac (Clove Hitch): 60-65%

● Ribarski (Fisherman’s): 60-65%

● Šestica (Overhand): 60-65%

Otkazivanje užeta najčešće nastaje usled trenja o stenu, druge delove opreme i kontaminacijom abrazivnih čestica. Zanimljiva činjenica je da nijedno uže sa jezgrom prečnika 9, 10 i 11mm nije otkazalo usled pada penjača, čak i u 60-im kada su užad preživljavala samo dva “drop testa”.

Imajući u vidu da se većina fatalnih nesreća dešava usled otkazivanja užeta, neophodno je da razumemo zašto je to tako. Više organizacija je pokušalo da razvije standarde otpornosti na habanje ali njihove metodologije su odbijene. Najčešći razlog za to je delimično neslaganje sa dizajnom ili slično.

2.5.2. Prusik

Pod terminom “Prusik” najčešće podrazumevamo vrstu frikcionog čvora. Zapravo, termin “Prusik” je izveden od termina “Prusikova zamka”, načina pletenja koji je izumeo austrijski planinar Karl Prusik. Prvi zapisi o ovom čvoru, pojavili su se 1931. godine u Austrijskom priručniku za planinarstvo kada su tih godina, upotrebljivali metodu “prusikovanja” kako bi uspešno savladali vrhove Austrije.

Prusik je multi-funkcionalan i može imati mnogobrojne namene kao što su penjanje uz uže, pravljenja raznih sistema za spašavanje i samo-spašavanje, nošenje opreme, pravljenje setova zaglavaka, pravljenje sidrišta, itd.. Najčešće spaja “duplim ribarskim” i kao “krug” obmotava oko užeta. Prusik može biti i šiven, fabrički spojen, čime se ne umanjuje njegova nosivost vezivanjem čvora.

Veoma je lagan i lako se stavlja na uže. Možese koristiti na jednostruko i na dvostruko uže, pa čak i na užadima različitih debljina. Najčešće se koristi prilikom samostalnog spuštanja kao bezbednosni dodatak (treća ruka) u slučaju puštanja užeta prilikom spuštanja. Mana mu je to što trenje ne funkcioniše prilikom upotrebe na vlažnom ili zamrznutom užetu.

Najčešče se proizvodi od najlonskog užeta sa košuljicom, manjeg dijametra nego standardno uže. Ne bi smeo da se upotrebljava sa Dynemom, zbog trenja i temperature koju proizvodi prilikom upotrebe. Najoptimalnija debljina za svakodnevnu upotrebu je 6 ili 7mm. Pravi

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić odabir debljine prusika zavisi od debljine užeta na kome ćete koristiti prusik. Ukoliko je debljina pretanka, može se preterano stegnuti i otežati kretanje po užetu.

U zavisnosti od namene može biti različitih dužina. Za tehnike penjanja uz uže, spašavanja i samo-spašavanja, najčešće se upotrebljava dužine od 1 do 1.5m. Za tehniku samostalnog spuštanja, najčešće je dužine oko 20cm. U zavisnosti od tipa pletenja oko užeta, kretanje prusika može biti jednosmerno ili dvosmerno.

2.5.2.1. Načini upotrebe prusika

Prusikov čvor (eng. “Prusik knot”) - Prvobina namena mu je bila kretanje po užetu radi osvajanja vrhova. Prednoski Prusik čvora su to što je smer kočenja dvosmeran. Može se koristiti za samostalno spuštanje, podizanje tereta i tehnike spašavanja i samospašavanja. Zbog svog načina pletenja, ponekag ga je teško otpustiti nakon opterećenja.

Autoblok / Mašard (eng. “Machard knot”, “Autoblock”, “French prusik”) - Ovaj sistem pletenja prusika zapravo nosi ime “Mašard” po Serge Machard-u, 16. godišnjem penjaču iz Francuske koji ga je izumeo 1961. godine. Takođe, u literaturi se pominje i kao “Francuski prusik”. Zanimljivo je da ka ga izumitelj inicijalno zvao “spiralni čvor” ali taj termin nije kasnije prihvaćen u lokalnoj zajednici. S obzirom da je već postajao “Prusikov čvor”, francuska penjačka scena se složila da je ovaj novi sistem pletenja najbolje nazvati “Mašardov čvor”. Smatra se najjednostavnijim autoblokirajućim čvorom koji postoji. Lako se vezuje, klizi po užetu i otpušta pod opterećenjem. Najčešće se koristi kao bezbednosni dodatak prilikom samostalnog spuštanja, ali je pogodan i za podizanje tereta i različite tehnike spašavanja i samospašavanja. Ima manju snagu stiskanja užeta nego Prusikov čvor.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Prvobitna skica čvora (S. Machard, 1961. godina) Skica načina upotrebe (S. Machard, 1961. godina)

Nakon detalje analize od strane lokalnog francuskog alpinističkog društva, 1962. godine izlazi publikacija sa detaljnim opisom i rezultatima testiranja.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Publikacija Francuskog Alpinističkog kluba “Marseille - Provence”

Francuski Mašard (eng. “Klemheist knot”, “French Machard knot”) - Sistem pletenja koji nazivamo “Francuski mašard” je u stvari samo varijacija provlačenja standardnog Mašard pletenja. Predpostavlja se da je nastao usled nedostatka dužine prusika, gde je neko došao na ideju da donji deo omče, provuće kroz gornji. Može se napraviti i sa najlonskom gurtnom. Ima manju snagu stezanja nego standardni Prusikov čvor.

Prusikov čvor Autoblock (Francuski prusik ili Mašard) Francuski Mašard

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Iako su razni sistemi pletenja i primene ovog tipa čvora primenjivane stotinama godina unazad u mornarstvu, njihova praktična primena u svetu penjanja se prepisuje Karlu Prusiku i Serge Machardu. Prusik je jedna od najpametnijih alternativa za mehaničke penjalice. Smatramo ga delom opreme koji svaki penjač treba imati sa sobom.

2.6. Gurtne

U izdanju “Summit Magazina” 1956. godine, pojavio se članak pisan od strane Jan i Herb Conna iz Kustera u Južnoj Dakoti. U članku predstavljaju ideju o takozvanom “Runner-u”, vezanom krugu od užeta, sa provučenim karabinerom i objašnjavaju moguće namene njihove ideje poput: produžavanje sidrišta, sidrenje oko stabala, korišćenje kao pojasa za spuštanje ili jednostavno kao deo opreme koji možemo ostaviti u steni nakon spuštanja. Apelovali su na većinu penjača da razmotre ideju korišćenja “Runner-a”. Sve do ovog trenutka, pa i mnogo godina kasnije, jedini prihvatljiv metod ukopčavanja užeta u klin je bio karabiner u karabiner.

Do kasnih 1950-ih godina, sve više penjača je prihvatalo ideju korišćenja “kruga od užeta”, kako bi spojili uže sa klinovima, heksovima, čokovima itd. Kako se industrija razvijala, napredovali su i materijali. Upotrebom novih materijala industrijski standard je skočio sa 1000kg na 5000kg nosivosti. “Dyneema”, “Spectra” ili “Dynex” su različiti brendovi za polietilen ultra-visoke molekularne mase (Ultra High Molecular weight Polyethylene – skraćeno UHMwPE).

Prema strukturi pletenja, gurtne mogu da budu trakaste ili cilindrične. Nažalost zbog samog materijala, gurtne ne drže čvor kako treba i ukoliko su vezivane a ne fabrički šivene, savetuje se dobro zatezanje spajajućeg čvora (npr. kravatni čvor) i ostavljanje krajička većeg od 10cm.

Minimalna sila koju gurtna mora da izdrži na testu opterećenja je 22kN, sa tim što čvor koji spaja gurtnu, doprinosi umanjenju nosivosti.

Zbog mekoće tkanja i mogućnosti “upijanja čvora”, za vezane gurtne raznih dužina, savetuje se upotreba cilindrično pletenih gurtni.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Najlon

Jedna od najbinitjih benefita prilikom upotrebe najlona je to da se prilikom opterećenja isteže i time umanjuje zaustavni trzaj koji se generiše prilikom pada. Istezanje najlona može biti i do 30%. Najlon se proizvodi u mnoštvo boja što može biti veoma korisno prilikom slaganja opreme, pravljenja penjačkog seta i razvrstavanja. Sa druge strane, najlon je manje otporniji na habanje nego UHMwPE gutne, i znatno je teži i glomazniji. Možemo slobodno reći da je najlonska gurtna iste dužine kao gurtna izrađena od UHMwPE materijala, duplo teža i duplo veća.

Najlon se ne preporućuje se za upotrebu u zimskom alpinizmu i lednom penjanju zato što absorbuje mnogo više vode i samim tim dobija na težini i omogućuje lakše smrzavanje. S obzirom na to da su najlonske gurtne deblje i grublje, lakše ih je odvezati nakon opterećenja.

Najlon je najčešći izbor za izradu kompleta i sistema sidrišta.

Najlon

Prednosti Nedostaci Upotreba lakše je odvezati čvorove težina sistemi sidrišta cena glomaznost pupkovine absorpcija vode/manja otpornost na može se kupiti u bilo kojoj boji kompleti zamrzavanje kada su nam potrebne gurtne istezanje do 30% određenih dužina absorpcija sile prilikom pada produženi abzajl može se kupiti na metar

Dynema, Spectra, Dynex

Ukoliko pričamo o UHMwPE gurtnama, najčešće ćete čuti izraz „Dynema“. Iako su ove tri brenda gurtni skoro slična, nisu 100% identična. U daljem tekstu, koristićemo izraz „Dynema“ koji je najrasprostranjeniji. Jedna od najimpresivnijih činjenica kod Dynema gurtne je to da je vučna jačina vlakna 15 puta jača od čelika i oko 40% veća nego kod aramida (Kevlara). Vlakna imaju znatno veću otpornost na vlagu, habanje, presecanje, UV zračenje i većinu hemikalija. Prilikom pada, Dynema se isteže od 3 do 5% što u određenim situacijama značajno povećava zaustavni trzaj na penjača, sidrište ili penjački sistem. Sama gurtna je mnogo manja, lakša i kompaktnija nego gurtne izrađene od drugih materijala. Zbog svoje fleksibilnosti, mogo je lakša za upotrebu i najčešće se koristi prilikom pravljenja “alpinističkog/produženog kompleta”. Važeći za “tvrdu i oštru” gurtnu, povećava rizik od presecanja ukoliko je direktno povezana sa drugim gurtnama. Dynema absorbuje značajno manje vode i samim tim je otpornija na

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić smrzavanje. Treba napomenuti da se nosivost Dynema gurtne se ne umanjuje kada je gurtna vlažna već je nosivost čak veća. Zbog gore navedenog, ova gurtna je pravi izbor za penjanje u zimskim uslovima.

Neka testiranja pokazuju da dve gurtne spojene običnim “kaubojcem”, umanjuju nosivost gurtne i do 50%. Dynema gurtne se nikako ne bi trebale upotrebljavati kao “daisy chain” pupkovine. Ukoliko ste prinuđeni da spojite gurtnu čvorom, koristite “trostruki ribarac” a ne standardni “kravatni čvor”.

Ovaj tip gutni je uvek bele boje pošto se vlakna ne mogu bojiti. Jedina boja koju gurtna može imati je u kombinaciji sa nekim drugim tipom gurtne (najlonom ili poliesterom). Najčešće se kombinuju sa drugim materijalima kako bi dobile na dinamičnosti, bile šarenije i pokupile ostale benefite drugih materijala. Postoje i takozvane “hibridne” (Dynema-Najlon ili Dynema-Poliester) gde razmera materijala ide od 40-60%.

Jedna od mana Dynema gurtni je značajno veća cena kao i manja tačka topljenja. Ove gurtne se tope na oko 145 stepeni dok je tačka topljenja najlona i poliestera oko 245 stepeni. Zbog gore navedenog, treba izbegavati bilo kakav kontakt užeta sa gurtnom pa čak i vezivanje čvorova. Ova gurtna ima manji koeficijent trenja što je čini otpornijom na habanje. Zbog svoje klizavosti, treba izbegavati spajanje gurtne čvorom. Bilo kakav čvor na gurtni je skoro nemoguće odvezati. Interesantna činjenica je da UHMwPE gurtne plutaju na vodi, dok najlonske i poliesterske ne.

Dynema, Spectra, Dynex

Prednosti Nedostaci Upotreba jačina u odnosu na težinu cena produženi kompleti otpornost na habanje i presecanje istezanje od 3 do 5% zimska penjanja (sneg/led) mala ili skoro nikakva absorbcija kada nam je težina opreme od vode/ veća otpornost na veći zaustavni trzaj prilikom pada značaja zamrzavanje tanja je i lakša nego najlon ili manja nosivost usled vezivanja kada nam je glomaznost opreme od poliester čvorova značaja otpornost na UV zračenje manja tačka topljenja (145 stepeni) fleksibilnost težina odvezivanja čvorova

Poliester

I poliester (polyethylene naphthalate) i Dynema (UHMwPolyethylene) gurtne su bazirane na polietelinu. Glavna razlika između najlona i poliestera je to što je poliester nešto mekši, otporniji na habanje i jači od najlona.

Poliester takođe ima manji procenat istezanja (do 3%). U odnosu na najlon više je otporniji na UV zračenje, habanje i otporniji na vodu. Ima

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić slični odnost snage i težine kao najlon. Poliester je više zastupljen na Evropskom tržištu a najlon na američkom.

2.7. Kompleti

Metod penjanja opremljenog smera je bio to da se u osiguranje ukopčavao karabiner, zatim drugi karabiner u njega, i tek onda ukopčavalo uže. Pokojni John Bachar je govorio da su čuveni “Stonemastersi” ranih 1970-ih, penjanje boltovanih smerova nazivali “karabiner penjanjem". Dugujemo zahvalnost penjaču iz Kolorada, Jimu Ericksonu za modernu verziju kompleta. Godine 1972., Erikson je počeo dosledno uvek da nosi svoja četiri prethodno napravljena kompleta koji su činili dva karabinera povezana gurtnom. On napominje kako se seća da je koristio svoj prototip još davnih 1960-ih u određenim slučajevima u Devil’s Lake-u, u Gunks-u i oko Bouldera u Koloradu.

Moderan komplet se sastoji od 2 karabinera i šivene gurnte koja ih povezuje. Za uspon bilo kog opremljenog smera, potrebno nam je više kompleta. Namena kompleta je fiksiranje užeta kroz usidrene tačke na steni.

Šivena gurtna doprinosi brzini upotrebe kompleta a i sigurnosti. Gornji karabiner je labav i pokretan dok je donji fiksiran kako bi se izbeglo poprečno okretanje bravice i olakšalo kopčanje. Donji karabiner može biti fiksiran gumicama, trakom ili nekim drugim sistemom.

Kompleti pored standardne upotrebe kod sportskih smerova, imaju veliku upotrebu i kod tradicionalnog penjanja gde se umesto pločica u steni, ukopčavaju u opremu za tradicionalno penjanje poput “čokova” i “frendova”.

Težina karabinera na kompletu iznosi između 18 i 110 grama. Zbog svoje male težine, laganiji karabineri su pogodniji za sportsko penjanje i za brza alpinistička penjanja. Kako bi bili što lakši, prave se sve manjih veličina. Problematika u ovome je teže ukopčavanje užeta, širina otvaranja bravice i samo rukovanje sa istim. Donji karabiner kod kompleta je uglavnom zakrivljen i time olakšava ukopčavanje užeta. Dodatno moderno poboljšanje donjeg karabinera je takozvani “keylock” sistem zatvaranja bravice koji onemogućava zakačinjanje bravice za uže ili drugu opremu.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Dužina gurtni za komplete može da varira između 10 i 30cm. Standardna dužina kratkih gurtni je 10-12cm. Dužina gurtnih srednje kategorije je 17-18cm. Ove gurtne su korisne za smerove kojima pravac varira, te se dužinom kompleta reguliše zatezanje užeta. Standardna dužina dugačke gurtne je 25cm i više. Ovakve gurtne se najčešće koriste u tradicionalnom penjanju i kod sportskog penjanja gde je osiguranje loše postavljeno i izaziva veliko zatezanje užeta.

Različite dužine kompleta

Problemi

Stvar na koju je potrebno obratiti pažnju je da li su kompleti pravilno sastavljeni. Na slikama ispod možete videti tri slučaja nepravilno sklopljenih kompleta. Korišenje kompleta u sva tri slučaja sa slike je opasno po život.

Primer 1: Gumica koja drži karabiner je navučena preko kraja gurtne i time sakriva gurtnu koja se nalazi u njoj. Sam karabiner nije provučen kroz gurtnu, već samo kroz gumicu, dok spolja vizuelno deluje kao potpuno funkcionalan komplet. Ovo je ujedno i najopasnija forma pogrešno sastavljenog kompleta zbog nemogučnosti da se vidi greška.

Primer 1

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Primer 2: Karabiner je provučen samo kroz gumicu. Lakše uočljivija greška nego na primeru 1.

Primer 2

Primer 3: Sličan slučaj kao prethodni. Karabiner je povezan na gurtnu samo gumicom. Uvek obratite pažnju da je karabiner provučen i kroz samu gurtnu.

Primer 3

Drugi problem koji može biti opasan je iskopčavanje kompleta prilikom pogrešnog ukopčavanja. Navedeno se može desiti usled:

1. uvrtanja kompleta, 2. glavljenja gornjeg karabinera u pločici, ili 3. pogrešnog kopčanja užeta u donju bravicu kompleta, takozvanog “prekopčavanja“.

Budite sigurni da ukopčate gornji karabiner tako da su bravice i donjeg i gornjeg karabinera suprotne u odnosu na smer kretanja prilikom mogućeg ispadanja. Takođe, potrebno je obratiti pažnju na pravilno ukopčavanje i to: da uže penjača ide od unutra ka spolja (od stene ka penjaču), a ne prekopčavanje, kada uže penjača ide ka unutra (od penjača ka steni).

2.8. Šlemovi

Šlemovi različitih tipova i oblika su se tokom istorije čovečanstva konstatno razvijali. Većina ranih šlemova pravljena je u vojne svrhe. U srednjem veku, mnogi vojni i ceremonijalni šlemovi su razvijeni i skoro svi su bili izrađeni od metala. Dugo vremena, nošenje šlema, činilo je penjače “tradicionalistima”. Šlem je značio penjanje u svim vremenskim uslovima, ispijanje toplog piva i nošenje ronhilki u kafanu. “Kul” penjači nisu nosili šlemove, već su se okrenuli sportskom penjanju i bolderingu.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Pre Drugog svetskog rata, pored užeta, sigurnosna pomagala koja su penjačima bila na raspolaganju su bila kranje ograničena. Korišćenje šlema pri bilo kojoj vrsti penjanja, bilo je praktično izostavljeno.

U kasnim 1960-im nekoliko vrsta zaštitnog šlema za alpiniste postalo je dostupno. Većina dizajna se svodilo na zaštitu od udara kamena u Alpima. Jedini šlem koji je nudio zaštitu penjača od pada bio je “Compton Climber” napravljen od strane “J.Compton, Sond & Webb LTD”.

Ovaj šlem, izrađen po uzoru na tadašnje moto-kacige, bio je težak, glomazan i malo ko ga je upotrebljavao. Izrađivan je od poliesterske smole ojačane staklom, sa 7mm debelim slojem pluta zalepljenim za unutrašnju površinu.

Dok je radio u Peak Distric outdoor centru, legendarni Joe Brown je dizajnirao šlem koji je bio lakši od “Compton-a” ali i pružao približno isti nivo sigurnosti. Ovaj novi tip šlema je po prvi put proizveden u njegovoj garaži. Proizvodnja se kasnije prebacila u Severni Vels i kompanija je dobila ime “Snowdon Mouldings”. Proizvodnja je trajala sve do 1996. godine. Čak i u kasnim 1970-im, najmoderniji šlem na tržištu je bio šlem Joe Brown-a. Uvođenje novih standarda od strane UIAA, rezultiralo je pojavom novih vrsta šlemova bez postave za zaštitu od bočnih udara.

1980-ih. su uvedeni novi koncepti, od kojih su mnogi u proizvodnji još uvek koristili poliestersku smolu ojačanu staklom, ali su imali poboljšani unutrašnji sistem. Tokom ovog perioda počela je proizvodnja šlemova sa ubrizganim polimerom. Postali su jako polularni zbog svoje cene u odnosu na ručno pravljene šlemove od staklenih vlakana.

Od 1970. pa nadalje, šlemovi nisu više bili “in”. Većina penjača ih je videla kao nešto što ih sputava pri penjanju i odbijala je da ih nosi. U ovom periodu, korišćeni su samo za zimske uspone, alpinizam i eventualno penjanje jako krušljivih stena. Stvari su se ponovo promenile 1996. kada je Petzl predstavio prvi šlem za penjanje izrađen od pene - “Meteor”. Vrlo brzo je postao jako popularan zbog rasprostranjenosti slika elitnih penjača kako ih nose. Ovo je bila pokretna tačka i na tržištu su se našle razne varijante “laganih šlemova”. Uticaj novog dizajna, doprineo je tome da su mnogi penjači počeli ponovo da nose šlem.

Šlem dizajniran da može da pretrpi veliki udar, deli se na tri kategorije:

Plastični (Hardshell) - Prednosti plastičnih šlemova su otpornost na udarce (stena/led), stepen zaštite i dugotrajnost (transport/upotreba). Plastični šlemovi se sastoje od čvrste ljuske, u kombinaciji sa fleksibilnim

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić unutrašnjim sistemom, napravljenim od gurtni. Samo unutrašnje postolje je od suštinskog značaja i to ne samo za udobnost, već i za usmeravanje i istezanje šlema prilikom udara.

Prilikom manjih udara, moderni plastični materijal će se vratiti u prvobitnu poziciju i ostati neoštećen. Sa većim udarima, šlem počinje da se deformiše trajno, a ponekad i promeni boju na mestu oštećenja. Veliki udari takođe dovode do deformiteta unutrašnjeg postolja, nakon kojeg više ne obezbeđuje isti stepen zaštite. Plastika ojačana vlaknima (Fibre-reinforced plastic - FRP) koja se koristi u izradi je napravljena od vlakana iz plastične smole. Ovi teški ali snažni šlemovi skoro da se više ne proizvode. Mane ovog tipa šlema su nedostatak zaštite na rubu šlema pri udaru sa strane, njegova težina i nedostatak ventilacije. Udarne performanse su mu odlične i čak ukoliko pretrpi veći udar, nastaviće da pruža određeni stepen zaštite. Zbog toga, idealan je izbor za penjanje dugih smerova gde stena i led sugurno otpadaju. Koriste se u alpinizmu, dugačkim smerovima, grupama, spasilačkim ekipama, speleologiji itd.

Pena (Foam) - Ovaj tip šlemova najčešće se izrađuje od stiropora (Expanded polystyrene - EPS) sa veoma tankom polikarbonatnom ljuskom. Prednosti su mu visok stepen zaštite i pružanje zaštite na obodu šlema za razliku od plastičnih šlemova. Što je pena deblja, veći je i stepen zaštite. U odnosu na plastični, ovaj šlem je znatno laganiji i ima jako dobru ventilaciju. Pogodni su za sve tipove penjanja gde je udarac glavom o stenu najveći rizik. Prilikom većeg udara, pena se može kompletno raspasti i zbog toga nisu idealni izbor za dugačka penjanja ili alpinizam. Najčešće se koriste na kratkim smerovima i sportskom penjanju. Može se oštetiti i prilikom transporta.

Hibridni (Hybrid) - Dok i plastični i šlemovi od pene imaju svoje prednosti i mane, hibridni šlemovi nam donose najbolje iz oba. Obezbeđuju nam balans između pozitivnih svojstva plastičnih i šlemova od pene. Delimično kruta plastična školjka se kombinuje sa unutrašnjošću od pene. Sloj od pene je glavna bezbednosna komponenta. Plastični sloj štiti unutrašnju penu od manjih udara. Takođe, zbog plastičnog sloja, šlem je otporniji na habanje i grubo rukovanje. Kod većine dizajna, pena se nalazi samo u centralnom delu i time ne obezbeđuje zaštitu na obodu šlema. Ovi šlemovi su vrhunskih performansi i koriste se za sve tipove penjanja i alpinizma.

Praktični životni vek jednog šlema može biti jedna upotreba. Testovi na starijim šlemovima od plastike ojačane vlaknima pokazuju blago umanjenje performansi kod šlemova koji nisu bili u upotrebi 10 godina. Utvrđeno je da je termoplastična skoljka bitno oslabljena već posle perioda od pet godina. Šlemovi nekih proizvođača imaju naznačen rok upotrebe na specifikaciji.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Performanse plastičnih šlemova

Tokom udara, ljuska šlema se otvara u pravcu udara. Unutrašnje postolje se rasteže, omogućujući kretanje unutrašnjeg sistema ka glavi. Podešavanje krutosti postolja je od suštinskog značaja. Ukoliko je previše zategnuto, prenos snage će biti previsok i može dovesti do velike udarne sile. Ukoliko nije dovoljno zategnut, napukla školjka će završiti u kontaktu sa glavom dok još uvek postoji udarna energija koju je potrebno ublažiti. Takođe, potrebno je obratiti pažnju na razmak između postolja i glave. U suštini, plastične školjke nisu dovoljno jake da spreče kontakt sa glavom. Većina plastičnih šlemova ima tanak sloj pene ili unutrašnjeg punjenja kako bi sprečio kontakt plastike sa glavom.

Performanse hibridnih i šlemova od pene

Tokom udara objeka, pena usporava objekat izvijanjem određenog dela pene. Zbog izgleda, dizajneri šlemova ciljaju na to da pena bude što tanja. Samim tim, kako bi bila tanja a zadržala performanse, proizvođači su prinuđeni da koriste krutu penu. Problem sa krutom penom je to što se prilkom udara prenosi veća udarna sila nego što je poželjno. Tvrda pena pruža odličnu zaštitu protiv većih udara, ali ne toliko dobru protiv onih manjih jer mogu izazvati potres mozga.

Mekše pene imaju drugačiji problem, a to je potrošnost materijala. Ukoliko se udarni objekat još uvek kreće nakon što su se sve ćelije pene rasprsle, prenosna udarna sila će biti velika. Jedno od rešenja za ovaj problem je izrada šlemova sa slojevima i pločicama od pene, gde će svaki segment da funkciniše zasebno. Drugo rešenje bi moglo biti koriščenje takozvanih elastičnih pena koje se uveliko koriste u drugim sportovima kao što su američki fudbal. Ovaj tip šlemova sadrži ćelije koje se odbijaju i mogu da pretrpe više udara. Neki od nedostataka sadašnjih pena koje se koriste u izradi penjačkih šlemova mogu biti rešeni kada bi se istraživanja vršila u drugom smeru a ne samo korišćenju Expanded polystyrene - EPS pene.

Testiranje i standardizacija

Da bi se šlem našao na tržištu, svaki se mora individualno testirati i zadovoljiti EN 12492 standard. Pored toga, ukoliko se zadovolji i blago stroži UIAA 106 standard, proizvođač ima opciju primene “UIAA Safety” naznake na svom proizvodu.

Treba imati na umu da standardi obezbeđuju minimalne kriterijume performansi. Neki proizvođači koriste ovo kako bi napravili što lakše šlemove manjih performansi, zarad umanjenja troškova proizvodnje. Ono na šta je uvek bitno obratiti pažnju je balans između komforta i performansi.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

2.9. Oprema za osiguravanje, penjanje uz uže i spuštanje niz uže

S obzirom na dugu istoriju i širok spektar namene, navešćemo samo mali broj opreme za osiguravanje, penjanje i abzajl. Postoji ogroman broj ovih vrsta sprava ali veliki broj nije više u upotrebi. Podelićemo ih u kategorije prema nameni i deklarisaćemo njihove podkategorije. Sam spektar opreme za ove vrste aktivnosti možemo grubo podeliti na penjalice (ascenderi), spuštalice (desenderi) i opremu za osiguravanje (belaying devices). Ove sprave i sistemi mogu biti mehanički i polumehanički. Sto se tiče mehanizma kočenja, mogu biti bez sistema kočenja, sa poluautomatskim i sa automatskim sistemom kočenja.

U ovom radu, svaka dalja podela sistema za spuštanje, penjanje i osiguravanje je izvršena od strane Dr. Gary D. Storricka i ne obuhvata akademsku podelu niti proizvođačku već isključivo funkcionalnu. Sprave su podeljene u kategorije prema nameni i strukturi kako bi ih krajnji korisnik lakše razumeo.

Oprema za penjanje uz uže (ascenderi)

Ascenderi su mehaničke sprave za penjanje po užetu. Oni su takođe nazivaju “Žimari”, po popularnom brendu “Jumar”. Funkcija ascendera je ista kao kod čvorova za penjanje po užetu, ali potrebno je manje napora da bi se koristili. Ascenderi uglavnom koriste nazubljeni brežuljak koji omogućava da sprava slobodno klizi u jednom smeru, ali čvrsto stiska konopac, kada se optereti u drugom smeru. Skoro svaki ascender na tržištu se koristi uz dodatak karabinera, prusika ili gurtne. Dva ascendera se obično koriste za penjanje uz fiksno uže, dok se za penjanje usidrenog užeta u snegu na strmoj padini, koristi ascender sa jednom rukom, dok se druga koristi za cepin. Postoji i vrsta ascendera koja dozvoljava klizanje užeta u obe strane, ali sistem i dalje koči kada se sprava naglo optereti. Opremu za penjanje uz uže možemo podeliti na 6 podkategorija i to: Eccentric Cam penjalice, Lever Cam penjalice, polu-mehaničke penjalice, čvorove za penjanje uz uže, motorizovane penjalice i ostalo.

Podela opeme za penjanje uz uže

“Eccentric Cam” penjalice (eng. “Eccentric Cam Asscender”) - UIAA standard definiše minimalnu prihvatljivu veličinu ručke za ove vrste sprava. Glavna tačka opterećenja je na ramu sprave i stisaknje užeta se vrši akcijom zasecanja. Asimetričnog su oblika i možemo ih lako klasifikovati kao sprave za desnoruke i sprave za levoruke. Proizvođači

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić uglavnom prave obe verzije a postoje i univerzalne. Ascenderi ove vrste koristite nazubljen brežuljak sa oprugom.

Večina ovih sprava koriste jednakougaonu spiralu kao osnovu dizajna. Brežuljak sa spiralom je logičan izbor zato što sistem kočenja omogućava upotrebu različitih debljina užeta. Trajnost zubića na sistemu za kočenje predstavlja veliki problem i ukoliko su oni istrošeni, blatnjavi ili zaleđeni, sprava može da proklizi i otkaže. Sama nazubljenost brežuljka ima jako malo uticaja na košuljicu užeta, ukoliko se ne radi o dinamičkom užetu. Ove sprave bi trebalo da koristimo isključivo za vertikalna penjanja a ne za horizontalna poput Tirolske traverze. Sistem opterećen horizontalno može dovesti do ispadanja užeta iz mehanizma kočenja. Delimo ih na:

● Spravice sa upotrebom ruku: ABC, Altius, Camp Pilot, Clog Expedition, CMI, Edelrid Elevator, Grivel, Jumar, Kong Lift, Krok, Petzl Ascension, itd. ● Spravice bez upotrebe ruku: Anthron, Camp Solo, CIC, Climb Tech, Climbing Technology Chest Ascender Evo, Clog, CMI, Emilsa, Kong Bonaiti, Krok Chest Strap Ascender, Petzl Basic, Petzl Croll, SOB, Stregor, Ural Alp Mini, itd. ● Nožne penjalice: Buckingham Mar-Bar, Camp TurboFoot, Kong Foot Futura, Petzl Pantin, Walsch Mar-Bar, itd.

“Lever Cam” penjalice (eng. “Lever Cam Ascenders”) - Sprave gde težina penača direktno utiče na sistem kočenja. Delimo ih na:

● Spravice sa upotrebom ruku: Black Diamond nForce (slika desno), Kong-Bonaiti Version A, Kong-Bonaiti Version B, itd. ● Spravice bez upotrebe ruku: Gibbs spring wire, Bogibbs, Brew BJ Ropewalker, CMI Ropewalker, David Jones, Ellested, G.O.S.H., Infernal Machine, Kantyu, Salewa Hiebler, itd.

Polumehaničke penjalice

Sistemi za penjanje uz uže gde prusik ili gurtna stežu glavni konopac. To su u suštini čvor sa metalnim ili drugim dodatim delovima.

Primeri mehanizama: Eight Link, Bachmann Ring, H-Bar, Interalp Camp Look, Snap Hook, Storrick, Thurn (slika desno), itd.

Čvorovi za penjanje uz uže

Najprostije rečeno, ovo su sistemi za penjanje uz pomoć raznih čvorova. Oni su ujedno i najlakši s obzirom na to da ne koriste nikakve dodatne delove. Ranije, sve vrste penjanja uz uže su se obavljale uz pomoć čvorova. Kasnije, zamenili su ih razni mehanički alati koji su

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić funkcionisali bolje u različitim situacijama. Ipak, nekoliko tih čvorova je i dalje u upotrebi i dobro ih je znati ukoliko mehanička sprava otkaže ili nije dostupna.

Neki od čvorova koji su u upotrebi su: Prusikov čvor, Autoblok (Mašard ili francuski prusik), Francuski Mašard, Heden, itd.

Motorizovane penjalice

Čuveni M.A.D. (eng. “Motorized Ascending Device”), koji pokreće benzinski motor napravljen je od strane Nevina Davisa. Prvi i verovatno jedina motorizovana penjalica čiji su detalji bili dostupni za javnost. M.A.D je najkompleksniji sistem za penjanje uz uže koji je poznat javnosti. Nevin je u svojoj dokumentaciji napomenuo da je ova sprava namenjen onima koji nisu ljubitelji vertikalnog penjanja i samo žele da posete pećinu i izađu na najudobniji mogući način.

M.A.D. pokreće bezninski motor Olsen & Rice od jedne konjske snage. Motor je sastavljen od centrifugalnog kvačila i menjača. Dalju propusnost užeta obezbeđuje skup prenosnika u vidu strug zupčanika sadržanih u fabrikovanoj kutiji menjača. Originalni M.A.D je imao rukohvat sa motocikla ali je kasnije zamenjen sa manjom i lakšom verzijom. Pored toga, u sklopu kontrola, nalazi se i prekidač za gašenje.

Ostalo

Penjalice za uže koje ne spadaju ni u jednu od predhodnih kategorija. Neki od njih rade na uobičajenom principu kočenja, dok su neki poput Petzl Tibloc, poptuno unikatni.

Primeri sprava: Petzl Tibloc (slika desno), Petzl Zigzag, Unicender, GrandWall uAscend, Camp Lift, Offset Ascending Rack, Ural Alp Al Basic, USHBA Handled, Wild Country Hand, itd.

Oprema za spuštanje niz uže (desenderi)

Ove sprave su kočnice bazirane na trenju i dizajnirane su za primarno za spuštanje niz uže. Mnoge sprave za osiguravanje se mogu koristiti kao desenderi, ali postoje desenderi koji nisi praktični za osiguravanje, zbog nemogućnosti brzog dodavanja užeta prilikom penjanja. Takođe, ne omogućuju dovoljno trenja potrebnog za zaustavljanje većeg pada.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Podela opreme za spuštanje niz uže

Bobbins - Širokoj javnosti predstavljeni su 1968. godine u vestima “Nacionalnog spelološkog društva SAD”. “Petzl” je 1968. godine predstavio svoj prvi komercijalni bobbin i započeo dominaciju na tržištu. Mnogi speleolozi su usko povezivali reč bobbin sa imenom “Petzl”, iako je postojalo još nekoliko drugih proizvođača. Ove sprave imaju konstantnu frikciju pri kočenju pod uglom od oko 480°. Površina za kočenje se sastoji od dva fiksirana metalna prstena kružnog oblika koja su pričvršćena na bočnu stranu sprave.

Uže prati "S" oblik oko ova dva kružna stuba i time se stvara potrebno trenje za abzajl. Sprava se sastoji i od druge strane, pokretnog “poklopca” koji služi da onemogući užetu ispadanje iz mehanizma. Dolaze nam u regularnoj i “stop” varijanti. Postoje i sprave, takozvane “Fake Bobbins”, kojima se stubovi rotiraju u stranu povlačenja užeta. Neki dizajni dolaze sa mehanizmom otpuštanja (ručica). Ovi mehanizmi su najčešće upotrebljivani od strane evropskih speleologa. Takođe, spadaju pod neizostavnu opremu za industrijski rad na užetu.

Primeri mehanizama: Petzl Stop, Petzl I’D, SAR Scarab, SMC Spider, Repetto, Unknown “S”, Kong Banana, Krok Grisha, itd.

Karabiner metoda - Abzajl prilikom koga se koriste samo karabineri ili karabiner i šipka za kočenje (takozvani “break bar“). Ukoliko otvorite bilo koju staru penjačku knjigu, verovatno ćete naići na fotografiju koja prikazuje korišćenje klinova kao mehanizma za kočenje.

Osmice (Figure 8) - Sprave koje izgledaju kao broj "8" sa jednim većim krugom, i jednim manjim. Prema Pitu Schubertu (Bergunsteigen 3/06), osmica je izmišljena od strane dr. Maxa Pfrimmera, fizičara koji je za vreme Drugog svetskog rata radio u sklopu alpinističko koronarne medicinske jedinice u St. Johannsu. Dr. Pfrimmer je dokumentovao svoju ideju o spravi za spuštanje u svom dnevniku 1. oktobra 1943. godine. Tek u kasnijim 1950-im, Prfrimmer je razmotrio mogućnost korišćenja osmice za abzajl. Pfrimmer je ponudio svoj patent “Schuster’s Sport” prodavnici opreme u Minhenu, koja je kasnije pokušala da komerijalizuje upotrebu osmice u ranim 1960-im, ali bezuspešno. “CMI standard” osmica, predstavljena javnosti 1974. godine je utvrdila budućnost ove sprave u SAD. I dan danas je u proizvodnji.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Većina modernih osmica izgleda jako slično. Razlika u samom dizajnu, uglavnom nema nikakav uticaj na sistem abzajla ili osiguravanja. Osmice se izrađuju od metala, obično legure aluminijuma. Ima ju veliku kontaktnu površinu sa užetom kako bi obezbedio dovoljno trenja. Mogu se upotrebljavati i za abzajl i za osiguravanje. Takođe, mogu se koristiti i sa jednim i sa dva užeta. Sistemom preklapanja užeta, penjač može da blokira spravu i da se zaustavi prilikom spuštanja. Osmica je pogodna za upotrebu zato što se može koristiti sa skoro svim djametrima užeta i zato što se ne greje kao druge sprave ove vrste. Obezbeđuje nam veoma gladak i kontrolisan abzajl ili spuštanje penjača. Trebalo bi je koristiti samo za abzajl ili top-rope penjanje zbog svoje nemogućnosti da absorbuje i zausutavi pad penjača koji penje na vođenje. U današnje vreme nisu mnogo popularne zbog problema uvrtnja užeta.

Osmice delimo na: Osmice bez ušiju, osmice sa ušima, kompleksne osmice sa pomerajućim delovima i igračke osmice.

Desenderi sa fiksnom šipkom (eng. “Fixed Multibar Descenders”) - Kod ovog tipa mehanizma za spuštanje, uže se provlači kroz minimum tri fiksirana prstena. Iako su popularni u Australiji, u drugim delovima sveta, slabo se koriste. Mogu biti korisni u spasilačkim misijama.

Primeri mehanizama: American Rescue Systems, Аrmy Lowering Device, Gerald Wood Whaletail, Krok Crab, Rocky Mountain Rescue Group Belay Plate, Russian Scissors, Single Rope Technique, Snake, Splean Whaletail, Storrick Whaletail (slika desno), itd.

Kuke (eng. “Hooks”) i rogovi (eng “Horns”) - Širok spektar mehanizama koje možemo definisati kao “kuke” i rogovi.

Polu-prstenovi (eng. “Poly-bollards”) - Mehanizmi koji sadrže tri ili više prstenova oko koga se uže obmotava. Razlika između ove vrste desendera i desendera sa fiksnom šipkom je to što se minimum jedan prsten pomera ka centralnoj tački užeta i frikcijom onemogućava curenje užeta. Razlikuju se i od stop desendera po tome što se kod stop desendera uže upliće u “S” a kod ovih mehanizama ne.

Primeri mehanizama: Aircraft Materials Ltd., Gemini Rescue Equip, Krok Fedya, Lewis, Stab Descender, Troll Allp, Troll Pro Allp Tech, itd.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Stalak (eng. “Rack”) - Vizuelno slični desenderima sa fiksnom šipkom, samo što se kod ovih mehanizama umesto fiksiranih prstenova nalaze pokretni cilindrični prstenovi koji se pomeraju po ramu. Kod stalaka tipa J-frame prstenovi se ponašaju kao kapijice i moguće ih je otvoriti. Kod U-frame, prstenovi su fiksirani za ram.

Primeri mehanizama: Petzl Rappel Rack (slika desno), Speleoshoppe, Behto, Storrick MegaRack, Goldlock Curlew, Howell-N-Mann Mt. Siram, Kong Rackong, Krok Speleo, Roloff Rack, WHiO, itd.

Špulne (eng. “Spolls”) - Mehanizmi gde se užad namotava oko “bubnja”. Osovina bubnja mogu biti vertikalna ili horizontalna.

Primeri mehanizama: Cuddington Spool (slika levo), Forrest Rope Rider, Lewis Spool, Drum, itd.

Okviri za spuštanje - Mehanizmi sa zatvorenim kanalom za uže i kontrolnom polugom. Definišu ih sledeće četiri karakteristike: (1) Unutrašnjost sa složenim kanalom, (2) Maska, (3) Poluga koja omogućava kontrolisano spuštanje, ali ipak automatski zaustavlja spuštanje ako je pustimo, i (4) Uže provučeno kroz kanal ne prati “S” oblik. Okviri za spuštanje imaju tendenciju da budu složeni i odgovarajući troškovi proizvodnje se ogledaju u njihovoj ceni.

Primeri mehanizama: Omer 1, Rollgliss, SALS Rappeller, SRSI Tactical Descending Device, Tactical & Rescuea Gear, itd.

Razno - Prirodno, postoji određena grupa sprava koju ne možemo svrstati ni u jednu od predhodnih kategorija. Tu se nalaze neke vrste šipki za kočenje, stiskajućih kočnica, kompleksnih ploča i drugih čudnih mehanizama.

Primeri sprava: Air Force Lowering Device, AldoMoschino, Atlas Descent-Master, Bonaiti Robot, Canyons & Crags Totem, Charlet-Moser, Clou Bi, CMC Rescue Escape Artist, Conterra Scarab, G. Magnone "Tinplate", Gefner, Grivel, J-Bar, Krok Bug, Petzl Exo Tactical, Sterling ATS (slika desno), Trefoil, itd.

Sprave za osiguravanje

Sprava za osiguravanje je mehanički deo opreme koji se koristi za kontrolu užeta tokom osiguravanja. Projektovani su tako da poboljšaju sigurnost penjanja prilikom čega omogućuju osiguravaocu da obavlja svoju dužnost uz minimalan napor. Osiguravaoc može bezbedno da kontroliše ogromnu količinu energije koju penjač koji pada proizvodi. Svi ovi mehanizmi koriste kombinaciju trenja ili stiskanja kako bi proizveli efekat kočenja. Uloga sprava za osiguravanje je

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić da zaustavljanje potencijalnog pada i upijanje energije koja se prozivod određenim sistemo kočenja. Dizajn sprave nam diktira na koji način se taj efekat kočenja proizvodi. Sprave bazirane isključivo na trenju (npr. puž ili osmica) uglavnom obezbeđuju glatko i nesmetano curenje užeta.

Standardizacija

Nacionalni ili internacionalni standardi za testiranje opreme za osiguravanje skoro da ne postoje. Fizika zaustavnog udara, iako je veoma dobro istražena, sadrži nekoliko finih faktora koje penjačka zajednica nije u mogućnosti da razume. Postoji veliki broj sprava koji nisu u mogućnosti da bezbedno ublaže velike sile pri padu prilikom penjanja smerova u navezi. Sva oprema za osiguravanje se testira i mora zadovoljiti određene standarde prema specifikaciji UIAA, ali raznovrsnost sprava omogućava proizvođačima da budu fleksibilni što se tiče raznih kriterijuma.

Prilikom dizajniranja mehanizma za osiguravanje, bitno je obratiti pažnju na četiri moguća scenarija:

1. Najverovatniji slučaj 2. Najgori mogući scenario 3. Najverodostojniji događaj 4. Dizajn i lakoću upotrebe uređaja

Kada definišemo ova četiri slučaja, može se dalje pristupiti testiranju na različite situacije koje proizvode različite udarne sile na spravu.

Bezbednost prilikom osiguravanja

Bezbedan sistem za osiguravanje zavisi od sledećih faktora:

1. Mogućnosti osiguravaoca i sprave sa osiguravanje da apsorbuju pad. 2. Uže koje zadovoljava UIAA standarde. 3. Ne-dinamičko sidrište koje može da apsorbuje zaustavni trzaj. 4. Pojas za penjanje koji može da pretrpi pad faktora 2.

Kao što smo već napomenuli, sile koje se generišu prilikom pada zavise od težine penjača, dužine pada, osobine užeta i količine aktivnog užeta u sistemu. Količina istezanja užeta je funkcija koja ovisi od konstrukcije i dužine užeta. Penjačka užad su proizvedena prema standardima koji kontrolišu to istezanje. Čak i pored standarda koji se primenjuju na užad, sile pada mogu biti velike, pogotovo na starijim užadima koja su korišćenjem izgubila deo svoje sposobnosti upijanja energije. S obzirom na to da većina sprava za osiguravanje povećava zaustavni udar, oni zahtevaju pravilnu akciju osiguravaoca kako bi se ta sila umanjila. Za neke od njih, zaustavljanje velikog faktora pada može biti jako teško, čak i kod iskusnijih osiguravaoca. Ovo najčešće rezultira opekotinama na rukama koje uže proizvede prilikom nemogućnosti apsorbcije te energije. Nedostatak pažnje može dovesti do ispuštanja penjača i može biti fatalan ili dovesti do ozbiljnih povreda.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Snaga sprave za osiguravanje

Većina korisnika opreme za osiguravanje smatra da su sprave za osiguravanje napravljene dovoljno jake da mogu da pretrpe faktor pada 2. Zapravo to se večita zabluda, kod bilo kog dela opreme. Neki proizvođači u deklaraciji proizvoda napominju da njihove sprave ne bi trebali da budu izložene faktoru pada većem od 1, što ograničava njihovu upotrebu na penjanje standardnih smerova dužine jednog užeta. Praktično je nemoguće izbeći veliki faktor pada kada se započinje penjanje iznad sidrišta u smerovima sa više naveza (u momentu pre ukopčavanja prvog kompleta iznad sidrišta).

Funckionalnosti i pravi izbor

Sprave za osiguravanje imaju dva režima rada. Prvi koji omogućava slobodno klizanje konopca i zatezanje/dodavanje istog po potrebi. Drugi režim rada obuhvata zaustavljanje klizanja i blokiranje sprave. Neki mehanizmi omogućavaju automatsko blokiranje, dok drugi zahtevaju prelamanje užeta u određenom smeru kako bi se dalje curenje onemogućilo. Prema sistemu kočenja, opremu za osiguravanje možemo slobodno podeliti u dve podkategorije i to: sa asistiranim i sa manuelnim sistemom kočenja.

Svi mehanizmi za osiguravanje se koriste uz dodatak karabinera koji se kači na centralnu gurtnu pojasa. Većina ovih sprava se može koristiti prilikom abzajla i koristiti sa jednim ili sa dva užeta. Na tržištu se mogu pronaći i mehanizmi koji omogućavaju takozvano samo-osiguravanje. Ovi uređaji su počeli da se primenjuju u zatvorenim salama za penjanje.

Prema načinu upotrebe, opremu za osiguravanje možemo slobodno podeliti u tri podkategorije i to: standardne sprave za osiguravanje, sprave sa asistirajućim blokiranjem (aktivne i pasivne), auto-blokeri (poznati kao “gajdovi”).

Sprave sa asistirajućim blokiranjem omogućuju zaustavljanje penjača prilikom ispadanja. Sama reč kaže “asistirajuće blokiranje” i time nam naglašava da ne smemo puštati ruku sa neaktivnog dela užeta. Svakako, prednost ovog tipa sprava je bezbednije osiguravanje Možemo ih podeliti na dve pod vrste, aktivne i pasivne. Aktivne sprave sa asistirajućim blokiranjem najčešće sadrže neki tip blokirajućeg mehanizma koji učestvuje u zaustavljanju pada. Najpoznatiji primer ovog tipa je “Gri-Gri”. Pasivne sprave za blokiranje najčešće koriste sam karabiner za koji je sprava zakačena za centralnu gurtnu na pojasu (nulu). Primeri sprava su “Mega Jul”, “Click Up”. Mane sprava sa asistirajućim blokiranjem je generisanje većeg zaustavnog trzaja na penjačkom sistemu, telu penjača ili sidrištu.

Prilikom odabira prave sprave za osiguravanje moramo razmotriti sledeće faktore:

● Odnos težina između osiguravaoca i penjača ● Iskustvo osiguravaoca/iskustvo penjača ● Debiljina užeta ● Krutost užeta ● Broj užadi koje se koristi (jedno, dva) ● Okruženje u kome se osigurava (pozicija penjača u odnosu na stenu, konfiguracija terena)

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

● Mogućnost odvlačenja pažnje osiguravaocu ● Neophodnost brzog dodavanja užeta ● Upotrebno stanje užeta (led, blato, vlaga) ● Vrsta penjanja (projektovanje smera, multy-pitch smerovi, top-rope, lead, itd.) ● Očuvanost opreme ● Sistem raspremanja smera ● Vrsta penjanja

Nakon što razmotrimo gore navedene faktore, potrebno je da odaberemo spravu za koji mislimo da će najbolje obaviti zadatak.

Različite vrste sistema za osiguravanje

Podela opreme za osiguravanje

Pločice (eng. “Sticht Plate”) - Poznata kao prva mehanička sprava za osiguravanje. Izumeo ga je Fritz Sticht i zajedno sa Hermanom Huberom patentirao za “Salewa GmbH” 1970. godine pod imenom “Salewa Sticht Bremse” (Sticht Brake). Sastoji se od male metalne pločice koja omugučava provlačenje savijenog dela užeta. Nakon provlačenja užeta, sa druge strane pločice se kači karabiner. Neke pločice imaju slot za jedno uže a neke i za dva i mogu se koristiti prilikom abzajla. Mogu biti veoma lagane. Slotovi takođe mogu biti različitih promera i to između 9 i 11mm. Sa donje strane pločice se može nalaziti metalna opruga koja ima namenu da odmakne karabiner za osiguravanje od pločice i time omogući lakše dodavanje i zatezanje užeta. Takođe, može se nalaziti i rupa manjeg promera koja služi za provlačenje prusika ili karabinera za nošenje sprave kada se ne koristi. “Sticht” pločice se obično proizvode od legure aluminijuma i najčešće su kružnog oblika. U današnje vreme nisu toliko popularne zbog mnogo inovatnivnijih mehanizama.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Primeri sprava: Camp Ovo, Chain Link, Chouinard, Clog, Climbing Technology Kaiser, Forrest, DMM Betterbrake, GAB, Hugh Banner, Outside, PBI, REI, Salewa Sticht, Troll, Wild Country Wired Brakeman, Zero-G ZBD Sprung Belay Plate, itd.

Tuberi (eng. “Tubular devices”) i auto-blokeri (eng. “Guide”) - Tuberi su osnovni mehanizmi za osiguravanje. Najšešće su cevastog ili pravouganog oblika. Sastoje se od “cevi” sa otovrima za uže. Debljina cevi kao i širina otvora određuje količinu trenja koju sprava proizvodi. Postoje određene vrste ovih sprava koje koristimo kao regularne tubere dok su na pojasu, ali prilikom penjanja smerova u navezi funkcionišu kao auto-lokeri. Ovakvu vrstu tubera nazivamo “gajdovi” (guide) i namena im je potpuno blokiranje užeta prilikom upotrebe. Pored standardnih otvora za užad, na sebi sadrže dodatan prsten u koji se ukopčava karabiner i koji se isključivo koristi za osiguravanje sa sidrišta. Pored glavnog prstena, sa suprotne strane nalazi se jedan manji prsten čija je namena rasterećenje sistema zaključavanja, dodavanje užeta ili spuštanje penjača prilikom penjanja u navezi.

Primeri sprava: Anlo, Black Diamond ATC Guide, BlueWater AirBrake, Camp Lotus, Climb Axe, Climb X, Edelrid Jul, Ederid Megajul, Mad Rock Aviator, Mammut Crag Light, Ocùn Ferry, Petzl Reverso, Trango Jaws, Yoke, itd.

Osmica - Osmice su primarno izmišljene za spuštanje niz uže. Iako postoje neke vrste osmica koje su iskljčivo dizajnirane za osiguravanje, u penjanju u današnje vreme nisu toliko popularne zbog svog nedostatka uvrtanja užeta.

Mehanizmi sa polugom - Pod ovom grupacijom, obuhvatićemo sve one sprave koje zadovoljavaju sledeće kriterijume: mehanizam otvaranja i ubacivanja užeta u zaustavni sistem, postojanje poluge koja otpušta mehanizam kočenja, mogućnost osiguravanja bez držanja konopca (nije preporučljivo).

Najpoznatiji mehanizam iz ove grupacije je “Petzl Grigri” i nešto novija verzija, “Petzl Grigri 2”. Zbog svog inovativnog sistema kočenja, modifikovane tehnike osiguranja su u upotrebi. Grigri ima veći zaustavni trzaj nego druge sprave, zbog toga što omogućuju minimalno “curenje” užeta prilikom apsorbcije pada. Petzl Grigri je bio proizveden da radi sa užadima prečnika 10-11mm, dok je kasnije kod dizajna Grigri 2, opseg užadi porastao na 8.9-10.3mm. Trango Sinch, koji ima sličan mehanizam kočenja, radi sa užadima između 9.4 i 11mm. Koriščenje Grigri-ja za osiguravanje na multy-pitch sidrištu nije preporučljivo zbog toga što nam statičan zaustav, užrokovan nedostatkom curenja užeta, uvećava sile na sidrištu i povećava šanse za otkazivanje istog.

Primeri sprava: Petzl Grigri, Petzl Grigri 2, Trango Cinch, Edelrid Eddy, Faders SUM, Fixe Tapir, Singing Rock Sir, Todd Handled Belay Device, Ural-Alp Ya-ya, itd.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

Mehanizmi za samo-osiguravanje (self-belay) - Tip sprava koji je dizajniran tako da omogući penjaču nesmetano penjanje i samo-osiguravanje. Mogu se koristiti sa fiksnom tačkom na sidrištu smera a postoje i sprave koji nam omogućuju solo penjanje kao prvi (“Wren Indistries Silent Partner”). Ovi mehanizmi imaju automatski sistem zaključavanja prilikom opterećenja koji ne zahteva nikakvu intervenciju penjača, ali uporedo omogućuje glatko klizanje užeta prilikom penjanja. Iako koncept ovih sprava deluje primamljivo, ne savetuje se upotreba istih.

Primeri sprava: Rock Exotica SoloAid, Rock Exotica Soloist, Wren Indistries Silent Partner (slika desno), itd.

Mehanizmi za automatsko osiguravanje (auto-belay) - Automatizovani uređaji koji omogućuju penjaču nesmetano vežbanje bez potrebe za osiguravaocem. Uobičajeno se koriste na veštačkim stenama i salama. Mogu visiti na samom sidrištu ili biti fiksirani u podnožiju smera. Postoji nekoliko vrsta a zajedničko im je da svi funkcionišu po principu hidraulike, trenja i tehnologije magnetnog kočenja.

Primeri uređaja: TrueBlue Auto-belay (slika desno), Perfect Descend, itd.

Razno - Pod ovu kategoriju spadaju sve one sprave koje ne možemo klasifikovati u neku od prehodnih grupa zbog svoje unikatnosti i kompleksnosti dizajna iako su neki od njih veoma kvalitetni.

Primeri sprava: CT Alpine Up (slika desno), 9Spirit, AlpTech Mascott, Basset Metal Studios Nano-Belay, Camp Yo-yo, Climbing Technology Click-Up, Ederid Frog, Ederid Zap-o-mat, Mammut Smart, Petzl Reversino, Raveltik Reflex, Salewa Antz, Simond Toucan, Trango Magic APD, Traverse Rescue 540° Rescue Belay, TRE Sirius, Wild Country Single Rope Controler, itd.

3. Literatura

Print: 1. Beverly, J. M., BS-EMS, M-PAS i Attaway S.W. Ph.D. “Hang ‘Em High: How Far Can You Trust Your Belay Device?”. 2. BMC. (2010). “Helmets - A guide for climbers and mountaineers”. Velika Britanija: The British Mountaineering Council Technical Committee. 3. Cox, S.M. i Fulsaas, K. (2003). “Mountaineering: The Freedom of the Hills (7 ed.)". Seattle: The Mountaineers. USA: Mountaineers Books. 4. Fronzaglia B., (2006). “ The History of Rope”. UK: The Classic Yacht Symposium.

ISTORIJAT I RAZVOJ PENJAČKE OPREME I STANDARDA

Nemanja Čizmić

5. Gorby, D.J. (2003). “The Stettner Way: The Life and Climbs of Joe and Paul Stettner”. USA: Colorado Mountain Club Pr. 6. Luebben, A. (2007). “Rock Climbing Anchors: A Comprehensive Guide”. USA: The Mountaineers Books. 7. Smith, R.A. (1998). “The development of equpement to reduce risk in climbing”. UK: Department of Mechanical Engineering. 8. Sterling Rope, “Sterling Rope Guide To Rope Engineering, Design, And Use” - Tech Manual 9. UIAA Mountaineering Commission (1998). "To Bolt Or Not To Be”. CH: International Climbing and Mountaineering Federation. 10. USA Marine Corps. (2002). “Assault Climbers Handbook”. USA: USA Marine Corps Mountain Warfare Training Center Bridgeport, CA i www.survivalebooks.com.

Web:

11. ABC of rock climbing: h ttp://abc-of-rockclimbing.com 12. Alpine Journal: h ttp://alpinejournal.org.uk 13. Black Diamond Equpement: h ttp://blackdiamondequipment.com 14. Carabiner development: h ttp://crabdev.co.uk 15. Climbing: http://climbing.com 16. Dead Point Magazine: http://dpmclimbing.com 17. Dr. Gary D. Storrick: http://storrick.cnc.net 18. Edelrid: h ttp://edelrid.de 19. Nationa Spelological Society: h ttps://caves.org 20. North West Mountaneering Journal: http://alpenglow.org 21. Oakland Community College: h ttp://cis.oaklandcc.edu 22. Outdoor Gear Lab: http://outdoorgearlab.com 23. Perfect Descent: h ttp://perfectdescent.com 24. Petzl: http://petzl.com 25. REI: h ttp://rei.com 26. Salewa: http://salewa.com 27. SummitPost: https://www.summitpost.org 28. Time Toast: https://www.timetoast.com 29. University of Arkansas: http://uark.edu 30. Virtual Museum of Canada: h ttp://virtualmuseum.ca 31. Wikipedia: https://en.wikipedia.org