UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET VIZUELNI ELEMENTI U PROZI SRPSKE NEOAVANGARDE I POSTMODERNIZMA DOKTORSKA DISERTACIJA Mentor: Kandidat: prof. dr Gojko Tešić msr Miloš Jocić Novi Sad, 2021. godine УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ – 5а ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ КЉУЧНA ДОКУМЕНТАЦИЈСКА ИНФОРМАЦИЈА1 Врста рада: Докторска дисертација Име и презиме Милош Јоцић аутора: Ментор (титула, Проф. др Гојко Тешић, редовни професор у пензији, Филозофски име, презиме, факултет, Универзитет у Новом Саду звање, институција) Визуелни елементи у прози српске неоавангарде и Наслов рада: постмодернизма Језик публикације Српски (латиница) језик (писмо): Унети број: Страница: 253 Поглавља: 6 Физички опис рада: Референци: 121 Табела:0 Слика: 115 Графикона:0 Прилога:0 Научна област: Српска и јужнословенска књижевност са теоријом књижевности Ужа научна област Српска књижевност 20. века, теорија књижевности (научна дисциплина): Кључне речи / Постмодернизам, неоавангарда, визуелни елементи, ергодичка предметна књижевност, воковизуел, емблем, тарот, Владан Радовановић, одредница: Сава Дамјанов, Војислав Деспотов, Милорад Павић 1 Аутор докторске дисертације потписао је и приложио следеће Обрасце: 5б – Изјава о ауторству; 5в – Изјава o истоветности штампане и електронске верзије и о личним подацима; 5г – Изјава о коришћењу. Ове Изјаве се чувају на факултету у штампаном и електронском облику и не кориче се са тезом. 2 У овом раду бавимо се теоријским, стилским, компаративним и херменеутичким истраживањем визуелних елемемента у прози српског постмодернизма и неоавангарде. Под визуелним елементима подразумевамо овом приликом: слике, илустрације, карикатуре, емблеме, колаже и фотомонтаже. Циљ истраживања је упућивање на специфичан однос између текста и слике у вишемедијској постмодерној и неоавангардној прози: однос који није миметичан, као што је то случај са формом класичне сликовнице, већ метафорички, алегоријски, симболички, иронијски или деконструктивни. Истраживање је панорамско и темељи се на корпусу књижевних радова следећих аутора: Владана Радовановића, Саве Дамјанова, Војислава Деспотова и Милорада Павића. У уводном делу рада прецизније образлажемо појмове „визуелног елемента“, „прозе“ (у неоавангардном и постмодерном контексту), односно шта тачно подразумевамо под стилским одредницама „неоавангарда“ и „постмодернизам“. У контексту савремене експерименталне књижевности, традиционална генолошка одређења попут „прозе“ или „поезије“ нису довољна да обухвате различите међужанровске и вишемедијске појаве попут графо- текстуалне књижевности, те прозу и псеудопрозу дефинишемо као књижевне текстове изражене наративне структуре чији однос са визуелним елементима није искључиво самореферентни. Слична проблематика постоји и у случају термина „неоавангарда“ и „постмодерна“ услед разноликости тумачења ових стилских Резиме на језику формација у релевантној литератури. У овом раду се стога рада: одлучујемо за заједничку употребу ових термина, упућујући тиме не само на већ документоване појаве прожимања неоавангарде и постмодерне у српској књижевности („Млада српска проза“), већ и на њихово заједничко порекло у експерименталним поступцима старије маниристичке књижевности (средњи век, ренесанса, барок). Говорећи о визуелним елементима у прози, скрећемо пажњу на тенденцију књижевног текста да, под утицајем визуелних елемената у вишемедијском односу, поприма особине ергодичке, односно нелинеарно читљиве књижевности. Део истраживања посвећен стваралаштву Владана Радовановића почиње освртом на теоријску структуру његовог манифеста- студије Воковизуел. При интерпретацији овог дела у кључу поетике авангардног манифеста, извлачимо закључке да је Воковизуел дело са манифестним одликама које се преплићу са методологијом научно утемељене, радикално прогресивне књижевне теорије. Значајна особеност Воковизуела је и метатеоријски аспект овог дела, путем којег Радовановић истиче недоследности у актуелном систему књижевне генолошке класификације. Такве су недоследности један од главних узрока, према аутору, зашто вишемедијској књижевности није посвећена озбиљнија пажња у књижевнотеоријским разматрањима главног тока. Научни поступак у Воковизуелу пре свега је усмерен на дефинисање тзв. „воковизуелног“, нарочитог вида уметности у којој су текстуални и визуелни медијум подједнако заступљени. У раду се стога бавимо испитивањем и преиспитивањем Радовановићевих идеја о овом предложеном теоријском одређењу, разматрајући притом да ли се, према Радовановићевим теоријским 3 упуствима, „воковизуелно“ може сматрати књижевношћу или не. У овом делу рада пажња је посвећена и испитивању Радовановићевог специфичног научног апарата, појмовника, методологије, као и његових схватања модерне и класичне уметничке естетике и семиотике. Напослетку коментаришемо и допуњујемо Радовановићев преглед вишемедијске традиције европске књижевности од античке до средњевековне књижевности. У другом делу целине о стваралаштву Владана Радовановића бавимо се теоријским и историјским одређењем његових најзначајнијих воковизуелних дела: графичке поеме Пустолина и концептуалистичког пројекта Полиедар. Модернистичке узоре Пустолине проналазимо у позном стваралаштву Стефана Малармеа, односно у његовој експерименталној визуелној поеми Бацање коцке и недовршеном ергодичком пројекту Књига. У визуелној структури Пустолине проналазимо елементе који ово дело повезују са ранијом традицијом вишемедијске књижевности (фигуралну поезију и барокну лавиринтску песму), као и уникатно авангардистичке поступке попут нелинеарне синтаксичке типографије, визуелног „кварења“ текстуалног материјала, као и особености књиге-објекта (провидан папир, папир са отворима, странице које се отварају као свитак). У случају Полиедра, тумачили смо визуелно-ергодичке особине дела. Следећи одељак истраживања посвећен је истраживању емблема као вишемедијског облика у којем текст и слика заједнички обликују значење. Након осврта на овакву вишемедијску структуру барокног емблема, износимо претпоставку да емблем поседује поетичке особености постмодерног отвореног дела, имајући у виду висок ниво алузивности, метафоричности и различитих интерпретација које пружа емблемски вишемедијални облик. У књижевности српске постмодерне и неоавангарде, структуру емблема и емблемске књиге највише је опонашао, иронизовао и реконтекстуализовао Сава Дамјанов у својим радовима „Индеx цитатности“ (у оквиру књиге Историја као апокриф) и Итика Јерополитика@ВУК. „Индеx цитатности“ садржи неколико десетина вишемедијалних структура које су заправо постмодерна редакција класичне форме барокног емблема. Тумачећи порекло, а потом и значење визуелних елемената присутних на тим пост-емблемима, запажамо да поседују висок ниво цитатности и упућивања ка другим књижевним и уметничким делима, као и да многи од њих потичу из европске езотеријске и алхемичарске традиције, са којим је Дамјанов и у осталим својим делима одржавао контакт. Итику Јерополитику@ВУК тумачимо као хипертекстуални наставак барокне емблемске збирке Итика Јерополитика. У ближем читању и визуелном тумачењу појединачних емблема изворног издања откривамо Дамјановљеве начине пародирања, коментарисања, дописивања, иронизовања, деконструисања и реконтекстуализовања оригиналних визуелних материјала у постмодерном и неоавангардном кључу. Као псеудо-емблемску вишемедијску форму са особинама отвореног дела препознајемо и Тарот, који је у савременој 4 експерименталној књижевности био предложак неколицине значајних постмодерних и неоавангардних дела. У компаративном се кључу стога на почетку дотичемо Замка укрштених судбина Итала Калвина, Тарот романа у којем је искоришћен визуелни идентитет Тарот карата, као и њихова пермутабилна природа. У односу на ово дело, Војислав Деспотов у роману Андраци, јепури и остала најважнија чудовишта Петровграда и средњег Баната не користи комбинаторичке особености Тарота, али наглашава визуелне вредности овог медијума, нарочито својим ауторским доцртавањима изворних илустрација. У роману Последња љубав у Цариграду Милорада Павића, Тарот је искоришћен као визуелни симбол архетипског, мономитног путовања, које је у самом тексту пак иронизовано под утицајем постмодерне епистемологије и онтологије. Последњи коментари у закључку пружају преглед позиције савремене експерименталне визуелне књижевности у теорији, критици и читалачкој рецепцији. У завршном делу истраживања предлажемо, такође, потенцијалне смерова наставка ове студије, који укључују изучавање когниције читања, односно истраживање употребе фотографије и фотомонтаже као визуелних елемената у прози српске неоавангарде и постмодернизма. Датум прихватања 11.9.2015. године теме од стране надлежног већа: Датум одбране: (Попуњава одговарајућа служба) Председник: Чланови комисије: Члан: (титула, име, презиме, звање, Члан: институција) Члан: Напомена: 5 UNIVERSITY OF NOVI SAD FACULTY OF PHILOSOPHY KEY WORD DOCUMENTATION2 Document type: Doctoral dissertation Author: Miloš Jocić Supervisor (title, Prof. dr Gojko Tešić, retired full professor, Faculty of Philosophy, first name, last University of Novi Sad name, position, institution) Thesis title: Visual elements in Serbian neoavantgarde and postmodern fiction Language of text Serbian language latin script (script): Number of: Pages: 253 Chapters: 6 Physical description: References: 121 Tables: 0 Illustrations: 121 Graphs:0 Appendices:0 Scientific field: Serbian literature with literary theory Scientific subfield 20th century Serbian literature, literary theory (scientific discipline): Postmodernism, neoavantgarde, visual elements, ergodic literature, Subject, Key words: vocovisual, emblem, Tarot, Vladan