УДК 930.1:94(=163.41) ИСТОРИОГРАФИЈА HISTORIOGRAPHY САНДРА ЛУКИЋ Бања Лука [email protected] МАСАДА У ДОБА ЈУДЕЈСКОГ РАТА (ИДЕОЛОГИЈА И СИМБОЛИКА МАСАДЕ) Вријеме пролази и Масада више није сaмo историјски споменик у близини Мртвог мора већ покретна планина коју носимо на нашим леђима гдје год да кренемo. A. Б. Јехошуа Апстракт: Јудеја је постала римска провинција 6. године, а неким крајевима су још неко вријеме владали Иродови насљедници. У овом периоду дошло је до снажења странака које су током времена у погледу политичких слобода и односа према Римској империји заузеле веома радикалан став. Може се претпоставити да је зачетак активног ослободилачког покрета имао коријен у претварању Јудеје у римску провинцију, као и у другим узроцима идеолошке и политичке природе. Само присуство Римљана представљало је увреду за Јевреје јер су сматрали да поред Бога немају другог господара. Године 66. избио је Јудејски рат (познат и као Велика побуна) након што је јерусалимско становништво одлучило да збаци јарам прокуратора. Веспазијан, који је ратовао у Јудеји, постао је римски цар државним ударом 69. године, а његов син Тит је освојио Јерусалим 70. године. Уништио је Други храм, а потом послао војску на Масаду, задње упориште јеврејских побуњеника. У овом раду је дат историјски преглед догаёаја на Масади који представљају трагичан епилог Велике побуне. Масада је једно од ријетких мјеста из доба антике која и данас имају значај и буде интересовање код људи из различитих крајева свијета. Кључне ријечи: Масада, Јосиф Флавије, Зилоти, Римљани, Јудејски рат, идеологија, симболика. Mасада као Иродова тврђава и задње упориште Зилота Oкo стотину километара од Јерусалима у правцу југоистока лежи планинска тврёава Масада. Налази се на врху изоловане стијене и има облик дијаманта. Масада се уздиже на самој граници Јудејске пустиње и долине Мртвог мора. Појам "масада" потиче од јеврејске ријечи "метсуда", што значи "тврёава"1. Ова тврёава, која поносно стоји на висини од 1300 стопа изнад Мртвог мора, дугачка је 1.900 и широка 650 стопа, а заузима 23 јутра површине. У античко доба једини могући приступи Масади били су тзв. "Змијска стаза" на истоку и "Бијела стијена" на западу2. Виши свештеник Јонатас направио је ову тврёаву у периоду измеёу 167. и 142. године прије Христа и назвао је Масада. Послије тога, краљ Ирод, који је у моменту опасности, око 40. године побјегао са својом породицом из Јерусалима на Масаду, ојачао је Масаду и на њој изградио двије палате. Касније, током јудејске побуне, Масада је била задње упориште Зилота.3 Веома је чудно да Талмуд4 не помиње ову значајну тврёаву. Једини историјски извори су рукописи Јосифа Флавија (Јосиф бен Мататја је било његово име на хебрејском језику). У једном одјељку свог дјела "Јудејски рат", Јосиф Флавије је описао пад Масаде. Масада представља посебну причу, која се десила у посебним историјским околностима. Она је једна од најдраматичнијих епизода у историји. Према писању Јосифа Флавија, девет стотина и шездесет Јевреја је у једној ноћи починило самоубиство. Јеврејски народ на Масади је изабрао радије смрт него да падне у руке Римљанима. Иако многи историчари доводе у питање запис Јосифа Флавија о Масади и сматрају га митом, јеврејски народ истински вјерује у Масаду и храброст њених бранилаца, који су умрли слободни на сопственој земљи. Археолошка ископавања на Масади, која је 60- их година XX вијека урадио професор Јигаел Јадин, допринијела су у великој мјери уједињењу и интеграцији јеврејског народа око Масаде. Захваљујући професору Јадину, данас Масада више није само планинска тврёава са старим рушевинама на врху, чија је прошлост обавијена мистеријом, већ представља мјесто на коме се у I вијеку показала снага и немилосрдност природе, окрутност и истрајност људског рода. Генерацијама Израелаца Масада представља симбол јеврејске слободе и патриотизма. 1 Ben-Yehuda, Nachman. The Masada Myth. Collective Memory and Mythmaking in Israel. Madison: The University of Wisconsin Press, 1995. стр. 32. (даље: Ben-Yehuda, нав. дјело) 2 <www.crystalinks.com/masada.html> 3 Зилоти- група анти-римских побуњеника у I вијеку. Њихов покрет је почео 6. године, a нарочито су постали активни у периоду јудејске побуне. Њихово основно увјерење је било да су сва средства оправдана да би се постигле политичке и религијске слободе. Данас научници вјерују да су они били сљедбеници странке Сикаријеваца. Јосиф Флавије их назива Сикаријевци у свом дјелу "Јудејски рат". [ <http://mosaic.lk.net/glossary.html#Z> ( 26.10.2009 ) ] 4 Талмуд – колекција античких рабинских записа о јеврејском праву и традицији (Мишна и Гемара), који чине основу религијског ауторитета у ортодоксном јудаизму. [ www.thefreedictionary.com ( 26.10.2009 ) ] Јудејски рат и Масада Јудејски рат је почео 66. године побуном у Јудеји, која је већ шездесет година била римска провинција: "Побуна је била проузрокована многим факторима, укључујући јачање појма о слободи, рёаво управљање Рима и неслогу измеёу јеврејских и нејеврејских становника".5 Зилоти су били главна снага побуне, која се понекад назива и Велка побуна. Били су присутни широм земље, а њихово средиште је било у Галилеји, док је цијели регион био подијељен на Јудеју, Галилеју и Самарију. Вјеровали су да је Бог једини Господар и да би они радије умрли него се покорили било којем смртнику. Супротстављали су се римској владавини, те изражавали идеје слободе и независности. Зилоти су заузели Масаду прије почетка Велике побуне: "Сикаријевци6 у Јерусалиму су били уплетени у многе терористичке активности против Јевреја и других, па су били принуёени да напусте град много прије него што је тамо почела римска опсада".7 Њихов воёа Менајим је желио да постане краљ и себе је прогласио месијом: У међувремену, један Менајим, веома паметан рабин који је једном укорио Јевреје зато што су се послије служења само Богу сада потчинили Римљанима, повео је своје пријатеље на Масаду, гдје је провалио у складиште оружја краља Ирода и подијелио то оружје својим сљедбеницима и другим бандитима.8 Меёутим, Менајима је убио воёа јеврејских побуњеника у Јерусалиму. Менајимов роёак Елеазар бен Јаир ("тиранин" у терминологији Јосифа Флавија) је преузео команду над Зилотима и Масадом. Римски цар Нерон је предвидио велику опасност од јудејске побуне. Послао је Веспазијана, једног од својих најбољих генерала, у Галилеју, кoja je била под контролом Јосифа Флавија. Јотапата, најважнија тврёава у Галилеји, 67. године је пала и људи Јосифа Флавија су одлучили да се не предају већ да изврше самоубиство. Јосиф Флавије је требао задњи извршити самоубиство, a када је дошао тај моменат он се предао Римљанима. Спасио се тако што је тврдио да је видовит и да ће Веспазијан и његов син Тит постати римски цареви. Веспазијан је одлучио да задржи Јосифа Флавија у случају да се оствари његово пророчанство. Јосиф Флавије је током времена постао близак пријатељ са Веспазијаном, а касније и савјетник Титу, Веспазијановом сину. У том периоду је латинизовао своје име и преузео Веспазијаново презиме Флавије: "Без обзира колико је тачна ова прича, извјесно је да је Јосиф отишао 5 Pasachoff, Naomi and Robert J. Littman. Jewish History in 100 Nutshells. New Jersey: Jason Aronson Inc, 1995. стр. 82. (даље Pasachoff and Littman, нав. дјело) 6 Сикаријевци су према мишљењу данашњих научника претходници Зилота. Јосиф Флавије Зилоте назива Сикаријевци у свом дјелу "Јудејски рат". [ http://mosaic.lk.net/glossary.html#Z ( 26.10.2009 ) ] 7 Ben Yehuda, нав. дјело, стр. 39. 8 Josephus. The Jewish War. New York: Penguin Books, 1981. стр. 425 (даље Josephus, нав. дјело) у Рим, гдје је постао римски граёанин и службени историчар".9 Веспазијан је таман требао напасти Јерусалим када је римски цар Нерон, 68. године, извршио самоубиство. Уз помоћ свог савезника Тиберија Александра, прокуратора Египта, Веспазијан је у јулу 69. године постао римски цар. Вратио се у Рим, а свог сина Тита је оставио у Јерусалиму да заврши посао. Јерусалим је пао 70. године и стотине хиљада Јевреја је изгубило животе. Други храм10 је спаљен, а Римљани су вршили покољ над Јеврејима по читавом Јерусалиму: "Сажаљење није показано за године, поштовање није показано за чин; дјеца и старци, вјерници и свештенство су били масакрирани".11 Храм је пао по други пут и то је био задњи пад.12 Послије успјешног угушења јудејске побуне, Тит је напустио Јудеју одлучивши да тамо остави неколико римских легија да чувају ред. Опсада и освајање Масаде Иако је Јерусалим пао 70. године, Масада је остала још три године под контролом Зилота. Хранили су се оним што су сами гајили, а воду су добијали из Иродовог извора воде.13 Тешко је рећи колико дуго је опсада Масаде трајала. Јосиф Флавије не пише о томе али је очигледно да опсада није почела одмах након разарања Јерусалима. Луциније Басус, који је био послан као изасланик у Јудеју прво је заузео тврёаве Иродију и Махеру. Након тога Басус је умро, а замијенио га је Флавије Силва. Овоме је опет требало времена да консолидује своје редове и припреми све за посљедњи напад – напад на Масаду: Против Елеазара и Сикаријеваца, који су држали Масаду, био је римски генерал на челу своје војске. Одједном је савладао читаву област, стационирао своје трупе и поставио стражаре на стратешким тачкама зидова који су окруживали тврђаву тако да нико од опкољених не би могао лако побјећи.14 Према писању Јосифа Флавија, Силва је успоставио свој штаб на најповољнијем мјесту тако да би лично могао руководити опсадом. Споља је опасао зидом цијело мјесто, а он и његова 10. легија су наставили са опсадом. Успио је да пронаёе само једно повољно мјесто за конструкцију платформи и 9 Ben-Yehuda, нав. дјело, стр. 28. 10 Pasachoff and Littman, нав. дјело, стр. 27. и 86 (Први храм у Јерусалиму је изградио Соломон, а уништили су га Вавилонци 586. године прије Христа. Други храм је изградио Ирод, а уништио га је Тит 70. године) 11 Josephus, нав. дјело, стр. 271. 12 Pasachoff and Littman, нав. дјело, стр. 87 (Тит је конфисковао културне објекте Храма и однио их у Рим као тријумф. Такоёе је наредио да се направи "Титов лук", гдје он показује своју тријумфалну поворку, укључујући ове културне објекте.