Marko Lopušina UBIJ BLIŽNJEG SVOG I-III (ULOMCI) Jugoslovenska tajna policija 1945/1997. UBIJ BLIŽNJEG SVOG I. REC AUTORA Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obavestajnih sluzbi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadrzana su snaga, moc i dugovecnost drzavne politicke policije, koja postoji na ovim nasim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do pocetka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, stiti i cuva drzavu, vlast, partiju i njen politicki vrh od tzv. unutrasnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politicki celnici od miloste zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i "stit revolucije". cinjenica je da su jugoslovensku tajnu sluzbu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato, sto su se trudili da dokazu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni cuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi "oznasi", "udbasi", "debejci", proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije vec i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i gonici i progonjeni, tacnije i dzelati i zrtve tajne policije. Malo je reci u srpskom jeziku koje tako sumorno zvuce, kao sto je to rec Udba. U njoj je sadrzan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu zivota u komunistickoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni zitelji potisnuli, makar prividno, iz secanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske sluzbe drzavne bezbednosti, jer zele da na taj nacin pokazu koliko su svesni zla koje je politicka policija nanela vlastitom narodu. Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna sluzba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrecila najmanje pola miliona ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske politicke policije secaju se Kocevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, cetvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slucaja osmorice. Bile su to direktne posledice gradjanskog rata, medju Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog gradjanskog rata koji je kasnije vodjen protiv politickih neistomisljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obicni ljudi. Drzavu i njenu Sluzbu, kako je sami policajci zovu, to pamcenje ne sluzi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Cutanje je deo policijske tajne zakletve. Procitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, vise govore o nedelima neprijatelja, nego o delima drzavnih cuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujuci losim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokusa da resi enigmu tajnih sluzbi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji. Nema iole poznatijeg jugoslovenskog politicara starije generacije, koji u svojoj uspesnoj karijeri nije prekoracio i stepenicu ministarstva unutrasnjih poslova. Biti policajac bila je cast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih politicara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobavestajnoj i obavestajnoj sluzbi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je cesto samo jednu od stepenica u politickoj karijeri mnogih nasih visokih funkcionera. U KOS-u su svojevremeno radili Nijaz Dizdarevic, Mitja Ribicic, Otmar Kreacic Kultura, Nikola Ljubicic, Budimir Loncar, Stane Dolanc, Josip Manolic, Anton Tus, Sveto Letica, Bozidar Grubisic, Bosko Siljegovic. SID je osnovao Edvard Kardelj i njegovi obavestajci su bili diplomate Maksimilijan Bace, Antun Vratusa, Zdenko Sveta, Edo Brajnik, Faik i Raif Dizdarevic, Veljko i Arso Milatovic, Ales Bebler, Milivoje Maksic, Branko Mikasinovic, Cvijetin Mijatovic, Josip Vrhovec, Janko Smole, Borisav Jovic. Za Oznu, Udbu, odnosno SDB su radili Josip Djerdja, Janez Zemljaric, Vladimir Rolovic, Svetislav Ceca Stefanovic, Franjo Herljevic, Joze Smole, Milan Miskovic, Josip Manolic, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinic, Ivan-Stevo Krajacic, Zdenka Kidric i Andrija Hebrang. Osnivaci Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Rankovic i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari zivota i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Tako velika koncentracija bivsih agenata i policajaca u vlasti, moze se objasniti cinjenicom da je druga Jugoslavija nastala iz rata, tj. iz revolucije. U njoj su novi lideri bili ili vojskovodje ili clanovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatovic, Raif Dizdarevic i Bora Jovic kao obavestajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubicic do prvog coveka u Srbiji. Zavisno od prilika i dogadjaja na unutrasnjoj politickoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne price, koje su ponekad imale i karakter mita. Jos tokom rata u narodu je rodjena posalica da ?Ozna sve dozna?, koja se u srpskom zargonu odrzala do danasnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politicki moto, glasila je ?Udba je srpska sudba?. Ona je na najslikovitiji nacin odrazavala narodno shvatanje moci i nemoci srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Desavalo se da su Ozna, tj. Udba i kasnije SDB po svojoj moci izjednacavane sa snagom jednog NKVD, kao i jedne CIA i mocnog KGB. Na Brionskom plenumu, uostalom, i citava jugoslovenska policija predstavljena je kao drzava u drzavi, a njena tajna sluzba Udba kao drzavni neprijatelj broj jedan. To politicko sudjenje Aleksandru Rankovicu, pretvorilo se u obracun sa, pre svega, srpskim kadrovima u tajnoj policiji. Ono je surovo pokazalo koliko je drzava Jugoslavija malo marila za svoje obavestajce, kontraobavestajce, operativce, agente i spijune. Kako ih drzava nije volela, onda ih je i narod mrzeo. Partija ih je gurnula na djubriste zivota i istorije kao potrosenu decu jedne revolucije, ali i kao isluzene radnike jedne personalizovane tajne sluzbe, olicene u likovima Josipa Broza Tita, Ivana Steve Krajacica i Staneta Dolanca. Prvi je bio veliki Jugosloven, drugi veliki Hrvat, a treci veliki Slovenac. Sva trojica nisu voleli Srbe, tacnije bojali su se jake Srbije. Kako se kretao odnos politickih snaga izmedju federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, izmedju vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Medjusobni obracuni, najcesce upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, cesto su isli bas preko ledja tajnih policajaca. Poslednjih dvadeset godina, tajne sluzbe SFRJ su cak tiho i podmuklo ratovale medjusobno. Prva jugoslovenska tajna sluzba pravljena je po komunisticko - internacionalnom receptu Moskve i NKVD, a rasturana je po planu vasingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka. Taj plan podrzavala je tzv. neprincipijelna koalicija unutar SFRJ. Drzavna bezbednost Jugoslavije i posebno tajna policija Srbije, prezivele su cetiri udara i cetiri reorganizacije, ali nisu prezivele razbijanje druge Jugoslavije. Raspale su se pre SFRJ na bezbroj komadica. Autor P.S. Posebno se zahvaljujem na pomoci gospodji Ljubici Kresovic i njenim sinovima Borislavu i Dragomiru Kresovicu, kao i porodici Gradimira Markovica, Ljubisi Vasilicu, Cedi Risticu, Milosu Misi Milenkovicu, Miri i Slobodanu Pavlovicu, dr Pavlu Topalovicu, dr Milu Boskovicu, Dragoslavu Djordjevicu, dr Bosku Todorovicu, dr Petru Knezevicu, Dusanu Vilicu, Aleksandru Milanovicu, Miodragu Japundzi, dr Andriji Savicu, Bozidaru Spasicu, Draganu Mitrovicu, Ajsi Sikanji, i recenzentu dr Obrenu Djordjevicu. Ova knjiga je posvecena mom ocu Svetozaru M. Lopusini, bivsem komandiru milicije u Brusu. Oci i usi Beograda Svaki vladar voli dosluh, pa i sam gospod Bog. To se moze i zakljuciti iz trinaeste glave Biblije, u kojoj pise da: ?...Gospod rece Mojsiju ? posalji svoje ljude da ispitaju zemlju Hanan, koju dajem deci Izraela... I Mojsije ih posla da potajno ispitaju zemlju Hanan...? Najstariji pisani trag o spijunazi nadjen je na glinenoj plocici ispisanoj pre 4.000 godina, kada je obavestajac Banum, iz drzave Mavi na reci Eufrat, javio svom vladaru da je primetio sumnjive svetlosne signale u susednom neprijateljskom selu. Prvo najznacajnije pisano delo o obavestajnoj sluzbi, medjutim, ostavio je Sun Cu Vu, u Kini pet stotina godina pre nove ere. U svojoj ?Vestini ratovanja? ovaj vojskovodja je zapisao da je spijunaza ?...bozansko povlacenje niti...? i ?...najdragocenija osobina vladara...? Ko zeli da vlada, mora da ima sposobnost da vidi i predvidi dogadjaje u vlastitoj drzavi i okolini. Kineski carevi su za to koristili pet vrsta spijuna. Vizantija je u ranom srednjem veku spijunazu ugradila u svoju diplomatiju, a Papska kurija u crkvenu politiku. Tek su Francuzi u trinaestom veku, kada je doslo do institucionalizacije policije, svoju obavestajnu sluzbu ugradili u drzavni aparat. Karlo peti je imao ?licne agente? i ?poverljive sluzbenike?, a Luj IX i sluzbu za kontraspijunazu. U vreme apsolutnih monarhija, zbirske igre odvijale su se po dvorovima i medju plemstvom, da bi stvaranjem prvih gradova- drzava u Italiji, spijunaza postala i opasna drustvena zabava. Vladari su red i mir cuvali uz pomoc bucne i tesko naoruzane javne milicije, a svoju vlast uz pomoc tajne policije. Zbog verskih i gradjanskih, ratova obavestajni poslovi su se vec u sedamnaestom veku delili na ?unutrasnje? i ?spoljne?. Tacnije, zadaci