Žena je prilazila Raviku iskosa. Koračala je brzo, ali se čudnovato povodila. Ravik je primeti tek kada se našla skoro/ pored njega. Spazi bledo lice visokih jagodica i široko usađenih očiju. Lice joj je bilo ukočeno, slično maski; delovaio je kao da je upalo, a oči su joj na svetlosti ulične svetiljke imale izraz tako staklene praznine, da on obrati pažnju. .Žena ga skoro okrznu, tako je blizu prošla mimo njega. On ispruži ruku i uhvati je za mišicu. U tom trenutku, ona se zaljulja, i bila bi pala da je on nije pridržao. Čvrsto joj je držao ruku. — Kuda ćete? — upita posle jednog trenutka. Žena ga pogleda ukočeno. — Pustite me — prošaputa ona. Ravik ništa ne odgovori. I dalje joj je čvrsto držao ruku. — Pustite me! Čemu to? — Žena je jedva micala usnama. Raviku se činilo da ga ne vidi. Ona je gledala kroz njega, nekuda u praznu noć. Postojalo je samo nešto što ju je držalo i u čijem je pravcu govorila. — Pustite me! Video je odmah da nije javna žena. Nije bila ni pijana. Ruku joj više nije držao sasvim čvrsto. Lako se mogla osloboditi da je htela; ali ona to nije primećivala. Ravik počeka. — Kuda ćete, u stvari, noću, sami, u ovo doba u Parizu? — reče on tada još jednom mirno i pusti joj ruku. Žena je ćutala. Ali ne pođe dalje. Izgledalo je kao da, jednom zadržana, ne može više da produži. Ravik se nasloni na ogradu mosta. Oseti pod šakama vlažan, porozan kamen. — Onamo možda? — Glavom pokaza unazad, nadole, gde se Sena u sivom, razlivenom sjaju nemirno valjala prema send mosta Pont de l'Alma. Žena ne odgovori. o — Suviše rano — reče Ravik. — Suviše rano i suvtte hladno u novembru. On izvadi paklo cigareta i stade da kopa po džepovima tražeći šibice. Vide da u uzanom kartonu ima još samo dve, pa se oprezno saie, da bi rukama zaklonio plamen od lakog noćnog povetarca sa reke. — Dajte i meni jednu cigaretu — reče žena bezvučnim glasom. Ravik se uspravi i pokaza joj paklo. — Alžirske. Crni duvan Legije stranaca. Verovatno suviše jak za vas. Nemam kod sebe drugoga. Žena mahnu glavom i uze jednu cigaretu. Ravik joj pruži zapaljenu šibicu. Pušila je brzo, duboko uvlačeći dim. Ravik baci šibicu preko ograde. Ona padaše kroz tamu kao mala zvezda i ugasi se tek kada je dodirnula vodu. Jedan taksi lagano naiđe preko mosta. Sofer ga zaustavi. Fogleda ih i pričeka jedan trenutak; zatim dade gas i produži uz vlažnu, sjajnu crnu Aveniju Zori V. Ravik iznenada oseti da je umoran. Preko dana je teško radio i nije mogao da spava. Zbog toga je ponovo izišao da pije. Ali sad, najednom, na vlažnoj hladnoći pozne noći, umor mu pade na glavu kao vreća. Pogleda ženu. Zbog čega ju je zapravo zaustavio? S njom se nešto dešavalo, to je bilo jasno. Ali šta se to njega ticalo? On je video već mnogo žena s kojima se nešto dešavalo, naročito noću, naročito u Parizu, i njemu sad sve postade svejedno, i prohte mu se da prospava još nekoliko časova. — Idite kući — reče on. — Sta još tražite na ulici u ovo doba? U najboljem slučaju možete imati samo neprilika. On zadiže okovratnik na kaputu i okrete se da pođe. Žena ga je posmatrala kao da ga ne razume. — Kući? — ponovi ona. Ravik slcže ramenima. — Kući, u vaš stan, u hotel, nagfjj li I zovite to kako hoćete. Svejedno kud. Tek valjda nećete da vas uhvati policija? — U hotel! Bože! — reče ona. Ravik zastade. Opet neko ko ne zna kuda će, pomisli. Mogao je to pretpostaviti. Uvek je bilo tako. Noću nisu znale kuda će, a sledećeg jutra nestajale su pre nego što bi se probudio. Tada su znale kuda će. Staro, jevtino očajanje tame, koje je s njom dolazilo i odlazilo. Baci cigaretu. Kao da ga nije do sada i sam upoznao! — Hajdete da popijemo negde još jednu rakiju, — reče on. To je bilo najprostije. Posle toga mogao je da plati i pođe, a ona neka gleda šta će. Žena učini jedan nesiguran pokret i zanese se Ravik je uhvati za ruku. — Umorni? — upita on. — Ne znam. Mislim da jesam. — Suviše umorni da biste mogli zaspati? Ona potvrdi glavom. — Biva to. Hajdete samo. Ja ću vas držati. Pođoše uz Aveniju Marso. Ravik je osećao kako se žena oslanja na njega. Naslanjala se kao da pada, pa mora da se drži. Pređoše preko Avenije Petra I srpskog. Iza raskršća Ulice Sajo, pucala je ulica, i daleko, lebdeći i tamna, pojavi se prema kišnom nebu masa Trijumfalne kapije. Ravik pokaza na neki uzan, osvetljen ulaz koji je vodJ.o u podrum. — Ovamo — tu će još nešto biti. Bila je šoferska krčma. Unutra je sedelo nekoliko taksi--šofera i nekoliko javnih žena. Soferi su se kartali. Javne žene su pile apsent. One ođmeriše ženu brzim pogledom, zatim se ravnodušno okrenuše. Starija glasno zevnu; druga poče leno da se šminka. U pozadini jedan pikolo, sa licem mrzovoljnog pacova, posipao je pod piljevinom i počinjao da čisti. Ravik sa ženom sede za jedan sto pored ulaza. Bilo je zgodnije; brže je mogao da se izgubi. Nije skidao kaput. — Sta hoćeta da popijete? — upita on.hk t trć pa no dl ž: F r — iie znam. sta bilo. —• Dva kalvadosa — reče Ravik konobaru koji je nosio džemper i imao zasukane rukave od košulje. — I jedno paklo cigareta česterfild. — Nemamo — izjavi konobar. — Samo francuskih. — Dobro. Onda jedno paklo loran zelenih. — Nemamo ni zelenih. Samo plavih. Ravik je posmatrao konobarevu podlakticu na kojoj je bila tetovirana gola žena kako korača po oblacima. Konobar pri-meti njegov pogled, stisnu pesnicu i zaigra mišićima na ruci. 2ena nepristojno mrdnu trbuhom. — Onda plave — reče Ravik. Konobar se isceri. — Možda imamo još i koju zelenu. — On ode stružući nogama. Ravik pogleda za njim. — Crvene papuče — reče on. — I čočeci! Izgleda kao da je služio u turskoj mornarici. Žena stavi ruke na sto. Ona to učini tako kao da ih više nikad neće dići. Ruke su joj bile negovane, ali to nije govorilo još ništa. A i nisu bile vrlo negovane. Ravik vide da joj je nokat na desnom srednjem prstu slomljen i verovatno otkinut, ali nije isturpijan. Na nekim mesti ma lak je bio ispucao. Konobar donese čaše i kutiju cigareta. — Loran zelene. Našao sam još jednu. — Mislio sam. Jeste li bili u mornarici? — Ne. Cirkus. — Još bolje. — Ravik pruži ženi jednu čašu. —• Evo, popijte to. To je najbolje u ovo doba. Ili hoćete kafe? — Ne. — Popijte odjednom. Žena klimnu glavom i ispi čašu. Ravik ju je posmatrao. Imala je lice ugašeno, tavno, skoro bezizrazno. Usta su joi bila puna ali bleda, konture su im bile kao izbrisane, i samo je kosa bila vrlo lepa, svetla i prirodno plava. Nosila je baskijsku kapu a ispod kišnog kaputa kostim. Kostim je šio do8 bar krojač, ali zeleni kamen prstena na njenoj ruci bio je suviše veliki da ne bi bio lažan. — Hoćete li još jedan? — upita Ravik. Ona potvrdi glavom. On mahnu konobaru. — Još dva kalvadosa. Ali veće čaše. — Veće čaše? I više u njima? — Da. — Dakle dva dupla kalvadosa. — Tačno. Ravik odluči da svoju čašu brzo ispije pa da pođe. Bilo mu je dosadno i bio je veoma umoran. Uopšte uzevši, imao je strpljenja prema tim neočekivanim događajima; imao je za sobom četrdeset godina promenljivog života i vrlo je dobro poznavao situacije kao što je ova. Od pre nekoliko godina žr-veo je u Parizu. Noću je spavao malo; tada se uz put moglo videti mnogo šta. Konobar donese čaše. Ravik uze jabukovaču oštrog i aromatičnog mirisa i pažljivo je stavi pred ženu. — Popijte još to! Ne pomaže mnogo, ali greje. I ne poklanjajte toliko važnosti onome što se desilo. Jer malo šta dugo ostaje važno. Žena ga pogleda. Ne uze da pije. — Tako je to — reče Ravik. — Naročito noću. Noć pre-teruje. Žena ga je još uvek gledala. — Ne treba da me tešite, — reče. — Utoliko bolje. On pogledom potraži konobara. Bilo mu je dosta. Poznavao je ovaj tip. Verovatno Ruskinja, pomisli. Tek što negde sed-nu, još mokre, počinju da uče čoveka pameti. — Jeste li vi Ruskinja? — upita. — Nisam. Ravik plati i ustade pa se oprosti. U isti mah ustade i žena. Učini to ćuteći i prirodno. Ravik je pogleda neodlučno. Dobro, pomisli zatim, mogu to da učinim i napolju. Počela je kiša. Ravik zastade pred vratima.— U kom pravcu idete? — Bio je odlučio da okrene u suprotnom. — Ne znam. Kuda bilo. — Pa gde stanujete? Žena učini jedan brz pokret. — Onamo ne mogu! Ne! To ne mogu. Ne onamo! Oči joj se odjednom ispuniše nekim divljim strahom. Posvađana, pomisli Ravik. Posvađala se bilo zbog čega pa izle-tela na ulicu. Ujutru će o svemu razmisliti i vratiti se. — Zar ne znate nekog kod koga biste mogli otići? Kakvu poznanicu? Možete telefonirati iz krčme. — Ne. Nikoga. — Ali nekuda morate. Da nemate novaca za sobu? — Imam. — Onda idite u hotel. Ima ih tu svud po sporednim ulicama. Žena ne odgovori. — Pa nekuda morate — reče Ravik nestrpljivo. — Ne možete valjda kisnuti na ulici. Žena privi kišni kaput oko sebe. — Imate pravo — reče ona, kao da se konačno odlučuje. — Imate potpuno pravo. Hvala. Ne brinite se više o meni. Ja ću već nekud otići. Hvala. — Jednom rukom prikupi okovratnik na kaputu. — Hvala na svemu. — Ona pogleda Ravika odozdo, pogledom punim nesreće, i pokuša da se nasmeši, ali joj se osmeh izjalovi. Zatim pođe kroz maglenu kišu, bez oklevanja, nečujnim koracima. Ravik je trenutak stajao mirno. — Do đavola! — promrmlja iznenađeno i neodlučno. Nije znao kako je to došlo i šta je bilo, neutešni smeh ili pogled ili prazna ulica ili noć — znao je samo da tu ženu, koja mu se, tamo u magli, najednom učini kao zbunjeno dete, ne srne ostaviti samu.