cyanmagentayelowblack cyanmagentayelowblack
Alfa Boys, Milica Pisić Bitef Dance Company Foto: Jelena Janković
Orchestra plus - Konci vremena Koreograf Vera Kostić – Mirjana Zdravković Orchestra 54/55
cyanmagentayelowblack cyanmagentayelowblack * kada kada zapreti opasnost da neko kulturno dobro bude uništeno. ne bacio na đubre. Lepo lice predstavljaju ljudi i institucije koji su pokazali da umeju da reaguju Ova priča dvaprikazuje lica Srbije. Ružno lice predstavlja onaj koji je zaostavštinu primabaleri možda nalazi neka koja je značajna za istoriju srpskog baleta. nalazi tezga na kojoj je kupio plaketu. Pretpostavili su da se među partiturama i knjigama mili vest da je plaketa u Pozorišnom muzeju. Zamolili su Stošića da im objasni gde se tačno baletskih umetnika Srbije kome je Konstantin Tešea javio šta se događa. Sa olakšanjem su pri Dok se vraćao iz Pozorišnog muzeja, Stošićev mobilni je zazvonio. Na vezi je bilo Udruženje donesem im je i da će mi oni vratiti novac. plakete 1.000 dinara. Odmah sam pozvao Pozorišni muzej. Zamolili su me da kupim nagradu, pitanju značajna nagrada prvakinje baleta. Prodavac mi je odgovorio da je, u tom slučaju, cena pijaci, prodavac me je prepoznao i upitao me zašto želim da kupim plaketu. Rekao sam mu da je u nagradu i da će je Muzej, ukoliko trenutno ima dovoljno gotovine, kupiti. Kada sam se pojavio na tog dana ići na Bajlonijevu pijacu. Zamolila me je da pitam prodavca koliko novca traži za telefonom pozvao Pozorišni muzej, kustoskinja Olga Marković me je upitala da li ću priču i ona mu je preporučila da sutradan pozove Pozorišni muzej. Kada je Stošić u liftu sreo komšinicu koja voli balet, ispričao joj je celu dam vremena da razmisli šta da preduzme Pozvao sam ga. Bio je zatečen time što sam mu rekao i zamolio me da mu poznajem i Konstantina Tešeu, prvaka Baleta Narodnog pozorišta. da im ostavim svoj broj telefona. Posle tog razgovora, setio sam se da čuli gde sam je video. Priznali su mi da ne znaju šta da rade i zamolili me potvrdili da je u pitanju značajna nagrada. Vladan Stošić je potom pozvao Balet Narodnog pozorišta gde su mu stari metal na tezgi sigurno veliko priznanje i da nije u redu da završi na otpadu kao pre nekoliko meseci. Tada mi je postalo jasno da je nagrada koju sam video Saznao sam da je ona bila naša primabalerina i koreograf i da je preminula bronza vredi više. Došavši kući, na internetu sam potražio podatke o Veri Kostić. rekao mi je da su mu nudili 700 dinara, ali je odbio tu ponudu jer smatra da sama šakom i kapom. Nisam znao ko je Vera Kostić. Pitao sam prodavca koliko traži za plaketu, pitanju važno priznanje jer je izgled plakete govorio da to nije jedna od onih nagrada koje se dele keti je pisalo da je dodeljena Veri Kostić za celokupni koreografski doprinos. Bilo mi je jasno da je u među knjigama o baletu i partiturama, video bronzanu plaketu sa likom Dimitrija Parlića. Na pla Na tezgama se mogu naći najrazličitije knjige koje je neko bacio. Bilo mi je neobično kada sam, Vladan Stošić je redovan posetilac tezgi na kojima se prodaju stare stvari. da tu prodaju treba sprečiti jer većina stvari koje se tamo prodaju potiču iz kontejnera za đubre. Na Bajlonijevoj pijaci u Beogradu postoji deo na kome se prodaju stare stvari. Mnogi smatraju Dva lica Srbije Časopis pomogli Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva Republike Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda. grada kulturu za Sekretarijat i Srbije Republike društva kulture,informacionog Ministarstvo i pomogli informisanja Časopis
, objašnjava Stošić. R.V. . Bili su zaprepašteni kada su Tekst je prenet iz nedeljnika sećanje. Ako držimo do sebe... skoj umetničkoj igri u celosti. Oboje - za nezaborav. Za večno poštovanje i koreografom Dimitrijem Parlićem, kao primabalerina i koreograf dala srp vom doprinosu koji je gospođa Vera Kostić, ruku pod ruku s velikim srpskim U podlistku ovog izdanja radili, osobama koje će i u budućnosti, kao komšinica iz lifta, voleti balet. događaju, svedoči o svima nama i o kvalitetu društva u kome smo živeli i trajno sačuvano od zaborava, da, kroz ovaj zapis, o po svemu nedopustivom Prvo ružno, a zatim, srećom, i lepo lice Srbije sada je na stranicama Orchestra se iskreno zahvaljuje redakciji Kada sam Orchestra plus – konci vremena Vreme , broj 1081, od 22. 09. 2011. Vremena - - - na saradnji. čitajte o neprocenji Ivana Ivana Milovanović cyan magenta Orchestre yelow - - black
* Do ispunjenja jednog od dva uslova. Akcija traje od 01.03. do 30.04.2011. Slika je simbolična. Renault Nissan Srbija, Omladinskih brigada 88, 11070 Beograd. Petica za pouzdanost ŋ6;%6À/*,307/*/04"n* ŋ13&%013&.";"3"%*0"1"3"5 ŋ16§"n,*1",&5 ŋ047&5-+&/+&135-+"À/*," ŋ4*(63/04/*10+"4&7*/";"%/+*.4&%*§5*." ŋ53*/"4-0/";"(-"76/";"%/+0+,-61* ŋ50/*3"/"45",-" ŋ;76n/*4*(/"-;"/&6("§&/"47&5-" ŋ4*45&.;"413&n"7"/+&/&À&-+&/0(10,3&5"/+"#-0,"%"1"-+&/+" ŋ$&/53"-/0;",-+6n"7"/+&73"5" ŋ"#4 4*45&.10.0l*13*/"(-0.,0n&/+6 ŋ)*%3"6-*n,*4&370613"7-+"n ŋ#0n/*7";%6§/*+"456$*;";"§5*56(-"7&*(36%/0(,0§" ŋ7";%6§/*+"456,;"4670;"n" ŋ7";%6§/*+"456,;"70;"n" %VTUFS"NCJBODF7 11.957 € ÀPSĤB,MFNBOTPB #FPHSBE 5FM www.akkompresor.rs 5 0%.") *41036," IZNENAĐENJA Pouzdana. Bez obzira na sve. (0%*/" GARANCIJE ili 100 000 km* 1POVEBWBĤJEPLUSBKV[BMJIF SVAKOM POKLON KUPCU
41&$*+"-/" ",$*+" SAJAMSKA Orchestra 54/55, decembar 2010/ oktobar 2011. SADRŽAJ: osnivač i od 2003. glavni i odgovorni urednik: ORCHESTRA COLUMNA ...... 2 Ivana Milovanović, [email protected] GRAND PAS 011 stručni savetnik: Jubilej Orchestre 2010 - The morning after/the night before ...... 3 Milica Zajcev, kritičar umetničke igre, teatrolog i publicista Talasi ...... 6 kritičari: Milica Zajcev, Mirjana Zdravković, Milena Jauković, Jelena Kajgo, 3. Festival Kondenz 2010 ...... 7 Milan Mađarev, Milica Cerović, Milena Ćujić Interface ...... 9 saradnici: UBUS Nagrada „D. Parlić“ 2010...... 10 Višnja Đorđević, Nataša Tomić, Svetlana Đurović, Nela Antonović, UBUS Nagrada za životno delo 2010 ...... 11 Dubravka Subotić, Marijana Komljenović, Branko Malek, Ljiljana Mišić, Ljubica Jovanović, Todora Sujić...i brojne plesne kompanije, trupe, instituci- Glorija...... 12 je, takmičenja, koreografi, pedagozi i publicisti iz Srbije i sveta Psi...... 13 dopisnici / kritičari: Otelo...... 14 Xenia Rakic (Njujork), Miomir Nikolić (Berlin), Tamara Tomić Vajagić Moskovski gradski balet ...... 16 (Toronto / London), Breda Pretnar (Ljubljana), Mladen Mordej Vučković (Zagreb / Štutgart), Maja Đurinović (Zagreb), Emilija Džipunova (Skoplje), Tanatos...... 19 Marija Krtolica (Njujork) Dama sa kamelijama...... 20 fotografi: UBUS Novogodišnji baletski gala koncert 2010 ...... 23 Srđan Mihić, Miomir Polzović, Branislav Lučić, Nenad Milošević, Miloš Kodemo, Aleksandar Milosavljević, Jelena Janković i brojni evropski i svetski Songs ...... 26 fotografi Karmen u 4 runde...... 29 lektor: Producenti ...... 31 Dobrila Došen Kuća cveća / Igrale se delije ...... 33 grafički uredila: M-solo za tri uma / dijalozi sa M. Prustom ...... 35 Tea Nikolić tehnički urednik izdanja: Odabrani se bude...... 36 Dušan Šević 8. BFI 2011 ...... 37 grafički urednik / tehnički urednik podlistaka: Dušan Šević Alfa Boys ...... 39 Bajadera ...... 41 adresa redakcije / address: Ćirila i Metodija 2a GRUBB ...... 47 11.000 Beograd, Srbija Somnabulia...... 48 izdavač / editor: UBUS 15. Festival koreografskih minijatura 2011...... 49 Udruženje Intra Contemporary Dance Company Dah teatar na gostovanju u SAD ...... 52 Ćirila i Metodija 2a 11.000 Beograd, Srbija INTERVJU – Snežana Ađanski ...... 54 Phone / fax: 00381 11 38 08 212 GRAND PAS 021 žiro račun: Don Kihot ...... 56 Societe Generale Srbija dinarski rč: INTRA CDC, 275000022001523358 Made in China ...... 57 INFO ...... 58 štampa: ARTPRINT, Novi Sad SEĆANJA – Mira Sanjina...... 60 BIH / Sarajevo ...... 61 ISSN 0354 - 7922 HRVATSKA / Zagreb ...... 64 autorizacija: Projektinova 32 / 05 od 25.03.2005. NEMAČKA / Berlin...... 72 glavni urednici: NEMAČKA / Štutgart...... 73
Milena Katić Šerban (1995 – 1996) SLOVENIJA / Maribor...... 76 Milica Zajcev (1996 – 1998) SAD / Njujork / Boston...... 78 Marija Janković (1998 – 2003) PLESNI PORTRET – Jill Sigman (SAD) ...... 92 Rukopisi se ne vraćaju. ŠVAJCARSKA / Lozana – Prix de Lausanne 2011 ...... 94 Bez odobrenja osnivača nije dozvoljeno korišćenje sadržaja izdanja, kao ni objavljenih fotografija iz Srbije i iz inostranstva. ORCHESTRA CATHEDRA - DANAMOS...... 96
NASLOVNA STRANA: Alfa Boys, Bitef Dance Company, kor. G. Weizman i R. Haver, L. Lukić, N. Tomašević, Đ. Makarević, U. Petronijević i S. Lacković FOTO: Jelena Janković Orchestra Columna
Piše: Mirjana Zdravković
Povodom proslave petnaestogodišnjice časopisa Orchestra (br. 51/53), Bitef teatar, 07. novembar 2011.
Sloboda kritičkog mišljenja
The Prix de Lausanne is happy to congratulate Ms Ivana Milovanovic for the 15th anniversary of her magazine Orchestra, in which reports of our yearly competition have been published for the past twelve years thanks to her enlightened obser- vation of the various activities offered to our can- didates in Lausanne. We would like to extend our heartfelt wishes for the continuation and the prosperity of this excellent magazine that con- tributes to spread the word about culture and the subtle art of ballet among the public.
Patricia Leroy Secretary General of the Prix de Lausanne
Od prvog broja časopisa Orchestra, koji je prvi put bio vizuelni indentitet Orchestre), usaglasili su osnovne smer- predstavljen 25. aprila 1995. godine, u čast Svetskog dana nice i profil časopisa, (uz požrtvovanu saradnju sledećih igre 29. aprila, na sceni tadašnjeg Teatra Kult, u sadašnjoj glavnih urednika - Milice Zajcev, Marije Janković i Ivane Ustanovi kulture „Vuk Kradažić“, prošlo je petnaest godi- Milovanović): sloboda kritičkog mišljenja, nepristrasnost, na. Uprkos oskudici u novcu, na skromnom papiru, uz tolerantnost prema suprotnim mišljenjima, uz poštovanje isvesne štamparske greške (lektora nismo imali, niti smo kreativne slobode, faktičkih činjenica savremenih predsta- znali kako se časopis priređuje), uz besplatnu saradnju va i istorijskog nasleđa, ukazivanje na propuste uz antici- nekolicine entuzijasta (na inicijativu Snežane Todorović, piranje efikasnih promena i dopuna koje bi sugerisale bolje nekadašnje solistkinje Baleta Narodnog pozorišta), direk- individualno i kolektivno izvođenje predstava, anticipira- torka i osnivač časopisa Ivana Milovanović uložila je vla- nje budućnosti i novih repertoarskih poteza uz nezanema- stita sredstva u štampanje časopisa, da bi docnije časopis rivanje značajnih baleta iz prošlosti. dobio podršku Ministarstva kulture RS i Sekretarijata za Orchestra je isticala važnost vaspitavanja mladih po drža- kulturu grada Beograda, ali, u to vreme devedesetih godi- vnim i privatnim školama, zalažući se za profesionalnost na prošlog veka, i mnogih mecena. nastavnika i pedagoškog kadra svih profila igre, u jednom Tokom vremena, časopis je postao ne samo najbolji na pozivu koji zahteva velika odricanja, neizmeran rad i Balkanu, već je stekao i svetski ugled. Pružajući bogatu samopregor, uz fizički napor, psihičku i misaonu koncen- informatiku, kritiku i esejistiku o događajima ne samo na traciju. Orchestra je ukazivala na značaj ne samo tehnika institucionalnim scenama kod nas i u svetu, već i na nefor- igre, već i na stilske odlike, važnost koncepta i dramaturgi- malnim, alternativnim performansima i hepeninzima je, koreografske leksike, interpretacije likova, situacija i (heppening), časopis je, iz broja u broj, pratio sve bitne ljudskih odnosa. Apelovala je na ulaganje materijalnih događaje u Srbiji, nekadašnjoj SCG i na prostoru eks sredstava u baletske škole svih profila, u časopis Orchestra i Jugoslavije, uz istorijske priloge iz prošlosti. Sve profesio- baletsku literaturu, u podržavanje savremenih alternativ- nalnije je pratio teatarsko-istorijska zbivanja sa antropolo- nih trupa i grupa u Srbiji čija se kreativnost ne može ospo- škog i fenomenološkog aspekta, tehnologiju stilova i pro- riti. Apelovala je na ukidanje svake diskriminacije, prokla- fila koreografa, izvođača, koncepcija i dramaturgije, usavr- mujući tolerantnost i kolegijalni duh pomaganja u struč- šavajući leksikografiju i coreo-grafiu (zapisivanje igre). nom, materijalnom i ljudskom pogledu. Pratio je promene koje su doživljavali klasični tradiciona- Rubrike na kraju časopisa Sećanja (in memoriam), Pogled lni baleti, folklorno nasleđe, ističući multikulturalnost, u nepoznato-knjige o igri (predstavljanje novih izdanja multimedijalnost i eklektizam savremenih i alternativnih baletske literature i prevoda), uz rezime na engleskom jezi- pravaca, istraživački duh eskperimentalnih scena. ku (a jedno vreme i na ruskom, francuskom i nemačkom), Vremenom su povremeno štampani podlisci Orchestra veoma su značajne informativne stavke. plus-Konci vremena i Orchestra plus. Imajući u vidu obuhvatnost Orchestre, njenu bogatu sliko- Usvajajući mišljenja čitalaca i saradnika, prvi izdavački vnu i tehničku opremljenost, petnaestogodišnji uvid u bord: Ivana Milovanović, osnivač i direktor, Minja Katić umetnost igre pisan rečju, slikom i srcem, časopis pred- Šerban, glavni i odgovorni urednik, Milica Zajcev, kritičar stavlja veoma značajan doprinos ne samo kulturi i umet- i stručni savetnik, Mirjana Zdravković, kritičar, teoretičar i nosti, već i bogat istorijsko-antropološki, stručni i socio- estetitač igre, Branka Rakić, kritičar, Dušan Šević, prvi filozofski uvid u praktični i teorijski razvoj umetničke igre tehnički urednik (vrlo brzo tehničkom timu pridružio se kod nas i u svetu. Nenad Baćanović, a za njim i Tea Nikolić, svi zaslužni za
(2) Orchestra 54/55 15 IZDAVAČKIH GODINA ČASOPISA ORCHESTRA
Piše: Milica Zajcev
Gostovanje - The morning after / The night before, koreografija i izvođenje Maša Kolar i Zoran Marković, Bitef teatar, 07. novembar 2010. Kristalna kocka života
U okviru obeležavanja 15-godišnjice izlaženja našeg jedinog časopisa za umetničku igru, Orchestra, pored prezentacije hrvatskog časopisa za plesnu umjetnost Kretanja iz Zagreba, koga su našoj publici predstavile urednice Maja Đurinović i Katja Šimunić, na sceni Bitef teatara izvedena je igračka predstava Jutro posle / Noć pre (The Morning After / The Night Before) Gradskog kazališta iz Siska Kristalna kocka vedrine, koju su koreografisali i odigrali beogradskoj publici poznati umetnici evropskog ugleda Maša Kolar i Zoran Marković. Njihova plesna predstava se prati u jednom dahu, jer se na našim plesnim pozornicama zaista veoma retko sreće takvo obilje koreografskih ideja i takva skladna lakoća izvođenja svega što je zamišljeno u jednoj, na izgled, običnoj i svakodnevnoj plesnoj priči koja pre- vazilazi svoje okvire i na uman način postaje doku- ment vremena u kojem se čak i maksimalno divlja, strasna uzajamna ljubav dvoje ljudi odvija u kratkotra- jnoj iscrpljujućoj ekstazi, sve do njihovog fizičkog kraja. A ta povest postaje nesvakidašnja po intezitetu ple s - nog izlaganja koje, u kovitlacu povišenih i icrpljujućih, pa čak i divljih i ludih uzajamnih igračkih odnosa, postaje iluzorna, neuhvatljiva, razorna i to ne sa mo za izuzetno pripremljena plesna tela Maše Kolar i Zo- rana Markovića. Ona nudi i analizu psihičkih postu- paka kojih, možda, u našem trajanju, u sličnim, no mnogo staloženijim situacijama, nismo ni svesni. Nji- hova igra, satkana od najrazličitijih uzajamnih veza dva fizička bića ima razornu upečatljivost u vizuelno ne toliko dopadljivim, koliko suštinski istinitim uza- jamnim burnim osećanjima, što nikoga ne može osta - viti ravnodušnim. Gledaoci su, pri tome, mogli sami odgonetati šta simbolično prestavlja veliki nož koji je dvoje ljubavnika spojio pri prvom susretu. Da li je to metafora njihovih gotovo surovih telesnih od nosa ili je to simboličan predmet koji unapred naslućuje kraj njihove veze ili im pomaže da ostanu u sta nju po - višene, pa i ambnormalne zanesenosti jedno drugim sve dok ih SMRT ne rastavi… A kada se Mašina i Zoranova kristalna kocka života na sceni raspe u nebrojeno mnogo iskrica, gledalac u sebi ponese zapitanost da li takvi uzajamni do samo - uništenja snažni odnosi između žena i muškaraca danas još postoje… JELENA JANKOVIĆ JELENA Jutro posle / Noć pre, Maša Kolar i Zoran Marković
Orchestra 54/55 (3) 15 IZDAVAČKIH GODINA ČASOPISA ORCHESTRA
Piše: Mirjana Zdravković
Za dobra jutra – za bolje sutra JELENA JANKOVIĆ JELENA Jutro posle / Noć pre, Maša Kolar i Zoran Marković
Posle svečanog predstavljanja zagrebačkog časopisa za umetnički ples Već od prve scene, u kojoj muškarac juri ženu sa kuhinjskim nožem u Kretanja i broja kojim je obeležen jubilej Orchestre, beogradskog ča- ruci, publici zastaje dah. Ljubavna drama? Nagoveštaj zločina iz stra - sopisa za umetničku igru, izvedena je predstava Maše Kolar i Zorana sti? Kriminalna priča?... Frojd bi mirno prokomentarisao: Nož je sim- Markovića Jutro posle / Noć pre (The morning after / The night be fo re). bol falusa koji sređuje stvar, dok bi se Jung, nezadovoljan zaključkom To je savremeni igrački esej o životu udvoje jednog zalju bljenog para svog učitelja, usprotivio: Tipično kolektivno nesvesno, profesore. koji prolazi kroz sve faze očaranosti dok ih smrt ne raz dvoji – kroz Sva od naglih promena raspoloženja, raznovrsna, izvanredno odigrana ludosti, strasti, žudnje, do iscrpljujuće erotske ekstaze koja lagano klizi u detaljima, a prepoznatljiva kao slika i prilika životnih činjenica, pri- ka otuđenosti. Izvanredno koncipirana i izvedena kore odrama M. Ko- ča, kroz peripetije intime zaljubljenih, odvija se kao stalno pro men ljiva lar i Z. Markovića zasnovana je na životnom iskustvu, a postavljena na igrarija odnosa „mačke i miša“, puna strasnih izliva, ludačkih zagrlja- veoma pogodnu partituru moderniste Filipa Glasa. ja, ljutnje, humora, očaravajuće nežnosti, a sve to, časak docnije, pret- U ljupkom, mestimično ironičnom dekoru Marte Crnobrnje, sa du- vara se u nadmetanje muškog i ženskog ega, nastojanje jednog da ho vito oslikanim zavesama i detaljima skromnog, najnužnijeg dominira drugim, da bude voljen, ali i da ostane svoj i nezavisan. U nameštaja (jedan sto, jedna stolica, jedan krevet i drangulije kućanst- očaravajućem izvođenju M. Kolar i Z. Markovića, igračâ žestokog va), intima dvoje zaljubljenih, osvetljena veličanstvenim lusterom i tem peramenta, virtuoznog vladanja telom, izuzetne individualnosti, veštom pro menom štimunga Aleksandra Čavleka, u savremenim kos- koreodrama se pretvara u univerzalnu psihološku analizu zajednice u timima Petra Dančevića, odvija se uz budno oko kamere izvanrednog malom, kao osnovnog jezgra socijalnih odnosa uopšte. Uz svu potre- video-filma Vladimira Končara, poput nepobitnog dokaznog materi- bu uzajamnog prilagođavanja, uz vaskoliku erotsku privlačnost i du- jala kao potvrde Hegelove teze: Vremenom se sve pretvara u svoju hovnu čežnju za blis košću, dovoljno je samo malo nedostatka suprotnost. kompro misa i ispoljavanja sebičnosti – i sve se pretvara u gorko saz- nanje da strasna ljubav na početku ulazi na velika vrata, a na kraju skače kroz prozor, u ambis bezizlaza. (4) Orchestra 54/55 15 IZDAVAČKIH GODINA ČASOPISA ORCHESTRA
Piše: Milena Ćujić Paradoksalni savez ljubavi i mržnje JELENA JANKOVIĆ JELENA
Jutro posle / Noć pre, Maša Kolar i Zoran Marković
Petnaest izdavačkih godina časopisa za umetničku igru Orchestra, pro - Izuzetne izvođačke sposobnosti i koreografska mašta u potpunosti su slavili smo prvo u Bitef Art kafeu uz prisustvo gostiju iz Hrvatske i pratili jedna drugu, što je gledaocima omogućilo da lako učestvuju u promocijom biblioteke i časopisa za plesnu umetnost Kretanja iz jednočasovnoj drami. Zagreba. Scenografija Marte Crnobrnje i kostim Petre Daničević nikako ne Po zavšetku svečane proslave, imali smo zadovoljstvo da nakon god- smeju biti izostavljeni. Lepršava suknja sivih nijansi u kojoj je igrala inu dana od izvođenja savremenih plesnih produkcija BoNet i Do you Maša Kolar predstavlja i oslikava celokupnu kontradiktornu priču still feed animals?, na sceni istog pozorišta, prisustvujemo beogradskoj koja se u trenutku odigrava pred publikom. premijeri (gostovanju) predstave The morning after/The night before Scenografija predstave je izuzetno funkcionalna - metalna polukružna (Jutro posle / noć pre), koreografa i izvođača Maše Kolar i Zorana konstrukcija na kojoj vise tri zavese. Na svakoj od njih oslikan je jedan Markovića. deo stana. Kako je dan prolazio i kako su se igrači kroz njega kretali, Tema predstave – jedan običan bračni par, jedan dan njihovog života. tako su zavese, uz pomoć njihovih pokreta, bile povlačene menjajući Zakonski posmatrano brak jeste zajednica između jedne žene i jednog tako ambijent. Za sekund ili dva bili smo u drugom delu stana. muškarca. Justinijan je brak definisao kao vezu između muža i žene ko- Kuhinja - na zavesi oslikani najsitniji kuhinjski predmeti, preovladava ja predstavlja nerazdvojivu životnu zajednicu.U današnje vreme brak se žuta boja, boja jutra, sunca, početka dana. Dnevna soba tamne je boje. javlja kao posledica neograničene ljubavi, strasti... zaljubljenosti... Sumrak dana. Možemo uočiti na sredini sobe ostavljen usisivač. Jutro posle... je multimedijalna predstava u kojoj se uz pomoć video Ispušten iz ruku, na pola posla. Počela je svađa. bima vraćamo u prošlost, na početak veze mladog bračnog para, u vre- Spavaća soba je crna. Noć je. Samo jedan ormar oslikan na zavesi, me prvih pogleda, u momente njihove prve čiste, iskrene ljubavi. Na pokretan krevet na sceni i veliki stakleni luster. Sve zajedno - veran sceni se odigrava realnost. Svakodnevnica. Malo „idiličnih“ osmeha, prikaz gubitka ljubavi, borbe sa samim sobom i sa voljenom osobom, ma lo ružnih pogleda. Paradoksalni savez ljubavnog zanosa i agresiv - pokušaj izlaska iz obećanog. nosti. Šta se desilo? Gde je sva ta iskrena ljubav? Da li se jedini izlaz Kao i u prethodnim našim susretima sa njima, koreografi i igrači Maša pronalazi u rečenici- dok nas SMRT ne rastavi? Kolar i Zoran Marković opravdali su i sada na najvišem nivou svoj pro fesionalni rad i scensko izvođenje. Možemo slobodno reći da verno očekujemo njihovu sledeću premijeru i ponovni susret beogradske publike sa njima.
Orchestra 54/55 (5) Piše: Milica Zajcev
Plesna predstava Talasi u koprodukciji Baletske škole „Lujo Davičo“ i Bitef teatra, Bitef teatar, 02. jun 2010. Igra za dušu SRĐAN MIHIĆ
Bitef u pokretu kako je nazvana sezona 2009/2010 plesne Sve to je bilo izuzetno usklađeno sa partiturom Aleksandre kompanije u ovom pozorištu obogaćena je predstavom Talasi Đo kić, koja je svoje već značajno i zapaženo iskustvo u kom- diplomaca Baletske škole „Lujo Davičo“, koju je po motivima ponovanju muzike za plesne predstave, dalje obogaćivala ne istoimenog romana Virdžinije Vulf koreografski, kostimograf- smo ritmovima pogodnim za igru, već i melodičnošću koja bez ski i scenografski ostvarila Katarina Stojkov-Slijepčević, profe- patetike zvukom odslikava mladalačke želje, pa i bunt. Opštem sor savremene igre u ovoj srednjoj školi. Zahvaljujući velikom skladnom utisku koji se nosi sa predstave Talasi doprinela je i scenskom (solistkinja Savremenog beogradskog baleta Smi- živa reč koju je, sa već poznatom prijatnom bojom glasa i savr- ljane Mandukić), koreografskom (šest zapaženih plesnih, po- šenom dikcijom, poklonio Dejan Čavić. zo rišnih predstava) i pedagoškom iskustvu (profesor brojnih Ova plesna predstava je, za razliku od mnogih drugih savre- generacija igračica i igrača od kojih su mnogi postigli uspešne menih igračkih ostvarenja na našim scenama, imala dušu, a to kar ijere u zemlji i inostranstvu), Katarina Stojkov-Slijepčević nije jednostavno postići. Stoga se treba nadati da će ozbiljnost, je i ovoga puta zamislila i ostvarila pozorišni događaj, koji je disciplina i uvežbanost ove mlade trupe, postignuta i zalaga- svojom poetikom mladosti sasvim odgovarao njenim veoma njem njihove profesorke Katarine Stojkov-Slijepčević, sem disciplinovanim diplomcima. Bogat i raznovrstan plesni jezik, uspešno položenog diplomskog ispita, i dalje imati podršku da di namičan i slikovit, koji je profesorka podarila svojim đacima se bavi umetnošću što im život znači. A njihova imena su: Ana bio je prava mera njihovih sadašnjih igračkih znanja i scenskog Đurić, Sofija Stanković,Valeska, Andrea Jaraković, Nataša izraza kao telesni opis višeslojnih nijansi ustalasalog mora. Marković, Katarina Uskoković i Dušan Milosavljević. U prvom delu predstave dominirala je igra romantičnog ishodišta kroz izražavanje čistih i naivnih osećanja mladih, izu- zev u duetu koji nije dostigao očekivanu kulminaciju dok su Iz tehničkih razloga – zakasnelog dostavljanja prikaza predstave Talasi, pet mladih igrača i igračica u drugom, robusnijem delu, iskazi- kritiku objavljujemo sa izvesnim zakašnjenjem zbog čega se izvinjavamo vanje plesom otuđenosti, neprilagođenosti, praznine u svakod- autorima i izvođačima ovog plesnog projekta i našim čitaocima. nevnom traganju za pravim životnim vrednostima i rešenjima Redakcija. doneli sa razumevanjem i svešću o vremenu u kojem treba da ostvare svoja umetnička nadanja. (6) Orchestra 54/55 Piše: Milena Jauković
TREĆI FESTIVAL SAVREMENOG PLESA KONDENZ 2010. Bitef teatar, Kulturni centar Rex i... 18 – 20. oktobar 2010.
Kad misao uzme pokret pod svoje
Ovogodišnje, treće po redu izdanje Festivala savremenog plesa Kondenz 2010, u organizaciji Stanice, servisa za savremeni ples, predstavilo je autore iz pet zemalja čija su dela izvedena na sceni Bitef teatra i u Kulturnom Centru Rex. Zahvaljujući vrsnom i krajnje iskusnom odabiru radova selektorki Dragane Alfirević i Dalije Aćin, našoj publici se otvorila mogućnost stica- nja jednog autentičnog, i u nekim segmentima, krajnje uzbuđujućeg receptivnog iskustva. Ostvarenje Arnica 9CH (My life as a dancer) au- torke Mod Liardon, predstavlja osoben, ni-malo prozaičan pristup bespoštednog ogoljavanja onog, i te kako postojećeg, ali često samo na-slu- ćivanog, nepojamnog kontrasta između zasenju- jućeg bleštavila dijadema i jednog osećanja teško podnošljive teskobe. Ona tokom svog igračkog veka, sve intenzivnije izražava u tada, već teško zaustavljiv revolt, postajući dominantno obelež- je daljeg, oporošću obojenog života. Posebna vrednost ove upečatljive scensko-autobiografske ispovesti prevashodno počiva na veštom zaobila- ženju i najmanje primese kakvog opšteg mesta u scenskom tretiranju ove teme, što nimalo nije lako, budući da je ova tema već sama po sebi opšte mesto. Delo započinje originalnim rešenji- ma punim duha, od kojih izdvajamo do apsurda dovedenu analizu strukture jedne klasične balet- ske varijacije, posmatranu kroz jezičku prizmu francuske terminologije klasičnog baleta. Postepeno, prateći diskurs počinje da poprima sve ozbiljniji ton. A budući da je autorka Liardon i sama bila učenica jedne od najugled- nijih baletskih škola, škole pariske Opere, a potom i solista, krug pitanja koje ovo delo so- bom otvara o smislu žrtve u ime vrhunskog (kla- sičnog) baleta i njemu imanentnom odsustvu svake humanosti, postaje nesaglediv.
My life as a dancer, Arnica Orchestra 54/55 (7) The Wishing Floor, Jana Jevtović
Scensko ostvarenje koje bi, takođe, trebalo izdvojiti, jeste The Wishing floor, u koreografiji Jane Jevtović. Dramaturški vanre- dno čvrsto postavljeno i konzistentno vođeno do samog svog kraja (dramaturg Rok Vevar), ovo delo, i koreografski, i izvođa- čki, do te mere srasta sa svojim misaonim polazištem, da se ta misao o usamljenosti, žudnji za makar kakvim dodirom i dopi- ranjem do onog drugog, može očitati u svakom, i najmanjem strukturnom segmentu ovog dela. Istančanog osećaja za svaki detalj, rafiniranih igračko-glumačkih rešenja u sprovođenju veoma različitih, najtananijih emotivnih stanja, Esta Matković, Jovana Rakić i Jana Jevtović, pružile su superiorne interpretaci- je, zrelog dramskog naboja. U sećanju svakako ostaje i ostvarenje Sad Sam/Almost 6, hrvat- skog autora i izvođača Matije Ferlina. Delo koje obrađuje temu emancipacije od, ničim uslovljenog, dečijeg sveta i prelaska u frustrirajući svet odraslih, nedvosmisleno osvaja svojom topli- nom, neposrednošću, infantilnom potrebom da se, po svaku cenu, ostane u tom zaštićenom, samodovoljnom svetu. Minuciozno sprovedenim gradacionim postupkom, od jedne, naizgled neopterećene dečije igre, vešto bivamo uvučeni u dale- ko opakiju igru, prisustvujući, i sami na ivici suza, onom neumit- nom trenutku osujećenja te igre, čije je beskonačno trajanje, iz dečije perspektive, jedino što se nikada ne dovodi u pitanje. Posvećeno, potresno i do najmanjeg detalja prostudirano izvo- đenje Matije Ferlina. Pored pomenutih ostvarenja, na ovogodišnjem Festivalu videli smo, takođe, veoma zanimljiva dela Hot Lollipop Ljiljane Tasić i 39 Gregora Kamnikara. Zahvaljujući predstavama prikazanim na Festivalu Kondenz 2010, našoj publici je pružen dragocen uvid da je upravo konceptualno plesno stvaralaštvo, u slučajevi- ma kada je misaono, koreografski i izvođački čvrsto postavljeno, i te kako kadro da izbegne skliznuće u hermetizam, uspostavlja- jući najdublje veze sa onim misaonim i emotivnim u svakom od nas.
Hot Lolipop, Ljiljana Tasić
(8) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev
Gostovanje - Interface Snježane Abramović-Milković i Zagrebačkog plesnog ansambla, Bitef teatar, 23. oktobar 2010.
Plesno prožimanje virtuelnog i stvarnog
Sredinom septembra ove godine Zagrebački plesni ansambl je pred- stavom Interface Snježane Abramović-Milković proslavio četiri decenije veoma uspešnog rada, a već kroz mesec dana, na igri pos- većenoj pozornici Bitef teatra, beogradska publika se mogla upoznati sa ovim ozbiljno osimšljenim, samosvojnim i odllično izvedenim delom. Autorka koreografije je ponudila plesne prizore izuzetne ekspresije čemu su doprineli i veoma dobro odabrani saradnici. Dramaturg je bio Saša Božić, koji je već uspešno radio sa našim plesnim ansambli- ma, zatim autor muzičke matrice (Višesalv Laboš), koji je sačinio partituru od poznatih dela Vivaldija, Čajkovskog, Ele Ficdžerald i drugih, uklapajući ih sa različitim šumovima i citatima. Iva Matija Bitanga je zamislila crno-belu scenografiju uz svetleće pokretne mini panoe, a kostimografkinja Emina Tataragić je u kontrastu jarko cr- vene i tamne odeće izvođača upotpunila percepciju virtuelnog i stvarnog, dok su izvanredni izvođači pokazali koliko se upornim treningom može osposobiti telo za najbravuroznije tehničke premise savremenog plesa. Iskusna umetnica Snježana Abramović-Milković je je svojom, na prvi pogled eklektičnom postavkom, uspela da jedna bizarna ljubav- na priča bude ispričana plesom različitih ishodišta Tako predstava počinje i gotovo se završava fluidnim, romantičnim poigravanjem u duetu zavođenja, koje se potvrđuje koliko poljupcem, toliko i balan- siranjem i gubljenjem i uspostavljanjem ravnoteže, zahvaljujući jed- noj dubokoj fotelji, dizajniranoj ukusom iz sredine prošlog stoleća. Tu duetnu igru izvode nežna, plastična, ali i autoritativna Zrinka Lukčec sa „nemilosrdno surovim“ na brejkdenserski način Elvisom Hodžićem. Slede sekvence nastupa ženskog ansambla, koji čine višeznačno plesno obrazovane Darija Doždor, Petra Čelfi, Martina Nevistić i Sara Barbijeri, koje sa drugim igračkim parom – odličnom u mno- štvu akrobatskih plesnih uzleta Aleksandrom Mišić i Ognjenom Vu- činićem, uvek spremnim na optimistički let scenom sa partnerkom, koji se, ponekad završava simpatičnim gegom, ali poseduje sim- patičnu erotičnost. Svi oni superiorno vladaju svojim telima i ispunjavaju scenu intrig- antnim, a sasvim retko unisonim plesom, ali uvek podjednako snažn- im i kada kao bujicom zahvaćeni izvode i na tlu i u vazduhu plesne bravure neustrašivo neštedeći svoja fizička bića, ali i kada suptilnom istrajnošću virtuozno „skidaju“ pokrete sa virtuelnih popularnih igri- ca, poigravanjem i ponavljanjem osnovnih matrica takvog kretanja što njihov nastup čini zanimljivim, snažnim i misaono uzbudljivim. A upravo je to najjači utisak koji se nosi sa predstave Intrerface, kojom je Zagrebački plesni ansambl, uz srdačno odobravanje naših gledala- ca, potvrdio već decnijama uporno i uspešno ostvarivan ugled na ovim prostorima.
Orchestra 54/55 (9) NAGRADA „DIMITRIJE PARLIĆ”, 2010.
LAUREAT – ANSAMBL BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU za izvođenje predstava Step Lightly i Six Dances SRĐAN MIHIĆ Six dances
OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA
Ovogodišnji žiri za dodelu Nagrade „Dimitrije Parlić“ radio je Jednoglasnom odlukom članova Žirija, odlučeno je da ovo- u sastavu: Paša Musić, Anđelija Todorović, Petar Rajković, godišnja Nagrada „Dimitrije Parlić“ pripadne ansamblu Baleta Boris Čakširan i Milena Jauković. Žiri je tokom proteklih god- Narodnog pozorišta, za izvođenje predstava Step Lightly u kore- inu dana pogledao ukupno 14 izvedenih predstava. Pre nego što ografiji Pola Lajtfuta i Sol Leon i Six Dances u koreografiji pređemo na proglašenje ovogodišnjeg laureata ove značajne Jiržija Kilijana. Mišljenja smo da je baletski ansambl Narodnog nagrade u okvirima naše umetnosti, želeli bismo da pomenemo, pozorišta ostvario značajan tehnički pomak, susrećući se sa pored dela koje je nagrađeno, još dve predstave koje su na veoma složenom i sofisticiranom igračkom tehnikom koja je članove žirija ostavile značajan utisak. To je, najpre, predstava osvežila i obogatila tehnički dijapazon naših igrača. Vođeni Pustinja 2010, u koprodukciji Ister teatra i Bitef teatra, u kore- jasno profilisanim koreografskim idejama ova dva koreografa, ografiji Anđelije Todorović, Danice Arapović i Jelene Jović. baletski ansambl je napravio značajan iskorak i na polju inter- Ovo delo, čvrstog i jasnog misaono-scenskog koncepta, na sebe pretacije. Igrači su ostvarili inspirativna i upečatljiva tumačenja, je skrenulo pažnju doslednim sprovođenjem polazne koncepci- postigavši onu unutrašnju tenziju svedenog, a pri tome je promišljenim i čvrsto koncipiranim scenskim postupcima. zahtevnog izraza Pola Lajtfuta. Sa druge strane, interpretativno Drugi plesni projekat koji bismo, takođe, ovom prilikom želeli promišljeno, krajnje maštovito i osobeno, baletski ansambl je na da istaknemo jeste predstava Reset, u koprodukciji trupe Hajde pravi način osetio i ispratio i liniju lucidnog, duhovitog, da... i Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, a u koreografiji Danice ironičnog i neprikosnovenog intelektualno-koreografskog Arapović. Ovo ostvarenje je u domenu rada sa osobama sa inva- poigravanja Jiržija Kilijana duhom Mocartove epohe. liditetom napravilo značajan iskorak i, kao takvo, označilo izves- nu prekretnicu u domenu inkluzivnog rada na polju plesnog Milena Jauković, predsednik Žirija stvaralaštva na našim prostorima. Beograd,18.10.2010.
(10) Orchestra 54/55 NAGRADA ZA Ž IVOTNO DELO 2010.
LAUREAT – ŽARKO PREBIL, PRVAK BALETA, KOREOGRAF, BALETMAJSTOR I BALETSKI PEDAGOG
poštovao njihove ličnosti i umetničke kvalitete. Bio je sa Duškom Sifnios prvi jugoslovenski igrački par koji je 1966.godine gostovao na sceni Boljšoj teatara u Moskvi, a svoju relativno kratku, ali bogatu igračku karijeru je završio 1968. gostujući sa Jovankom Bjegojević u Kirov teatru u tadašnjem Lenjingradu, Kijevu i Taškentu. Sa beogradskim Baletom Prebil je nastupao u mnogim svetskim kultu- rim centrima i umetničkim festivalima doprinoseći svojim kreacijama uspehu ovog ansambla u razdoblju koji danas nazivamo „Zlatnim“. Samostalno je gostovao u Moskvi, Bakuu, Tbilisiju, Lenjingradu, Kijevu, Taškentu, Harkovu, Odesi i Oslu, a sa ansamblom sarajevskog Baleta u Italiji i Bugarskoj. Kraće vreme je bio član trupe Ballet de Paris Milorada Miškovića. Stipendija Sekretarijata za kulturu Beograda, koja mu je dodeljena kao perspektivnom baletskom umetniku za usavršavanje u moskovskom Boljšoj teataru 1965/66.godine, opredelila je njegovu dalju karijeru. Prestao je aktivno da igra i od 1967. do 1972. godine posvetio se studi- jama na Državnom pozorišnom institutu u Moskvi (poznatom Gitisu) gde je diplomirao na odseku za pedagogiju i koreografiju. Posebnom SRĐAN MIHIĆ odlukom dodeljeno mu je naučno zvanje Magistra umetnosti. Žarko Prebil je počeo da se bavi koreografijom 1968. godine postavlja- Predsedništvo Udruženja baletskih umetnika Srbije dodeljuje jući i prenoseći dela klasičnog baletskog repertoara. Njegove cenjene Nagradu za životno delo prvaku baleta, koreografu, balet majstoru i postavke su: Žizela u Rimu i Napulju, Silfide u Napulju, Pepeljuga i Krcko baletskom pedagogu Žarku Prebilu na dan 23. oktobra 2010. godine. Oraščić u Rimu, Labudovo jezero u Amsterdamu, Don Kihot u Napulju i Rimu (sa više obnova). U Buenos Airesu je čak Don Kihota i Krcka Oraščića obnavljao 17 puta. U Beogradu je postavio, dosledno svom obra- zovanju i poštovanju klasičnog nasleđa, samo Krcka Oraščića i Silfide OBRAZLOŽENJE (1977) što svedoči o tome da njegovo znanje i koreografsko umeće nije kod nas dovoljno bilo prisutno. Prebil je od 1986. do 1988. godine bio Žarko Prebil, rođen je u Splitu, školovao se u Zagrebu u klasi Milorada diektor Baleta i Baletske škole u Napulju i San Karlu, a od 1978. je stal- Mileta Jovanovića, a usavršavao se u baletskom studiju pri HNK Zagreb ni pedagog u Italijanskoj akademiji za igru u Rimu u zvanju docenta do kod Ane Roje. Stalni angažman je dobio u HNK Zagreb u svojoj 17. danas. Preko 700 njegovih studenata i studentkinja zauzelo je istaknuta godini, a debitovao je kao Mirko u Đavolu na selu i Ciganin u Licitarskom mesta u baletskim ansamblima širom sveta. srcu (1951). Četiri godine docnije postaje solista Baleta Narodnog pozo- Nisu izostala ni priznanja i nagrade, do danas, nažalost samo inostrane, rišta u Beogradu gde ostavruje niz veoma zapaženih solističkih i glavnih sem one sa Festivala u Ljubljani 1960. godine kada je dobio nagradu kao uloga. Visok, veoma lepo građen, plavokos, plavih izražajnih očiju, skla- najbolji solista u klasičnim baletima. U Rimu 2003. godine predsednik dne klasične igračke tehnike, on je u beogradskom baletskom ansamblu Republike Italije Azelio Ćijapi mu je dodelio zvanje Kavaljera Republike ostavio upečatljiv umetnički trag. Bio je glumački veoma ubedljiv, a igra- Italije za njegov pedagoški i koreografski rad. Nagrađen je Zlatnom čki besprekoran kao Besmrtni Kaščej u Žar ptici, otmen i romantičan medaljom za zasluge u kulturi i školstvu, koju mu je uručilo Ministarstvo princ Albert u Žizeli, lakonog u skokovima i okretima u vazduhu kao visokog obrazovanja Italije, Premio delle muze dobio je za zasluge u Ben u Labudovom jezeru (1960). U Bizeovoj Simfoniji (196l) istakao se u negovanju klasičnog baleta, a nosilac je i godišnje nagrade za pedagoški stavovima brzog tempa efektnim skokovima, a u Dvoboju Tankreda i rad u klasičnom baletskom repertoaru. Klorinde (1962) je potvrdio svoje raznovrsne interpretatorske mogućno- Sa mišljenjem Žarka Prebila da je klasična baština naše trajno nasleđe sti. U Kopeliji (1963) bio je poletni Franc, a u Pepeljuzi iste godine ispo- koje će uvek imati nezamenjivo mesto u umetničkoj igri, svi poznavao- ljio je zavidnu eleganciju pokreta i spretnost pri izvođenju tehnički težih ci i ljubitelji baleta će se složiti. A njegov uspeh u negovanju klasičnih igračkih figura… tradicija u velikoj meri proizlazi iz njegove ljubavi prema klasičnim emo- U Beogradu je najviše radio u postavkama Dimitrija Parlića i Vere cionalnim predstavama. Jer on ističe da želi da u pozorištu učestvuje i Kostić. U razdoblju od 1956. do 1965. ostvario je, pored već pomenutih, njegova duša, a to znači ne samo ratio, već i emotio, ne samo razum, već i zapažene uloge kao prvi igrač u Silfidama, Romeu i Juliji, Čudesnom man- osećanje. darinu, Vibracijama, Triptihonu, Čoveku pred ogladalom. Bio je dragocen partner istaknutim primabalerinama u Beogradu i Zagrebu – Duški Autor teksta Milica Zajcev Sifnios, Jovanki Bjegojević, Katarini Obradović, Miri Sanjinoj, Višnji Beograd, 23.10.2010. Đorđević… Ni jednu od njih nije posebno izdvajao, ali je veoma cenio i
Orchestra 54/55 (11) Piše: Ivan Medenica
Premijera – mjuzikul Glorija, kompozior Kornelije Kovač, režija Iva Milošević, Pozorište na Terazijama, 05. oktobar 2010. KEMP GLORIJA
vremena u kombinaciji s cirkuskim ritmovima (cirkus i crkva su dva glavna sveta Marinkovićeve drame). Svi ovi pozorišni elementi grade neki staromodni, nostalgični, stereotipni i kičasti mediteranski štimung, koji može stvoriti asocijaciju, ako ste strogi, na scensko pakovanje „šla- ger-festivala“ u Opatiji od pre pola veka, ili, ako ste blagi, na svet Felinijevih filmova. Ali, ne treba mnogo vremena da prođe da publika, bar njen pametniji deo, shvati da ovakav teatarski jezik nije rezultat nekakve bizarne muta- cije autorskog tandema Milošević-Stojanović, poznatog po upravo vrlo dobrom scenskom ukusu, već da je u pitanju stav, koncept. Reč je, očito, o konceptu ironijskog poigravanja različitim odlikama kako same drame, tako i ambijenta u kome je nastala (ljubavna priča, pedesete, pri- morje i njegov štimung, travestije na liniji cirkus crkva...), ali što se logi- čno nadovezuje na početnu odluku da se ovaj veliki komad stilizuje u najradikalnijem mogućem vidu – u vidu mjuzikla. Ova tvrdnja momen- talno traži dopunu da ne bi bila fatalno pogrešno shvaćena. Taj ironij- ski tretman nije isto što i parodija; naprotiv, priči Glorije rediteljka pri- stupa s puno ozbiljnosti i poštovanja. Ona i njen saradnik na adaptaci- ji Jovan Ćirilov jesu dosta skratili tekst (izbačen je, recimo, sporedni tok s očekivanjima fratra Florija da biskup doživi blamažu), a neki značenj- ski slojevi su, shodno zahtevima mjuzikla kao žanra, morali biti istanje- ni, ali to nije ugrozilo slavnu Marinkovićevu priču i njenu misaonu dubinu. Reč je o plemenitoj, mada nervoznoj i opsesivnoj težnji mladog fratra Jere da omanjom prevarom povrati narodu veru koju je on izgu- bio u netom završenom Drugom svetskom ratu i prvim, razularenim poratnim godinama: njegova zamisao da mlada opatica i bivša cirkuska umetnica (nekada Glorija, sada Magdalena), glumeći kip Bogorodice u katedrali, svojim ljudskim izrazom stvori efekat čuda ili već nekog dru- gog onostranog iskustva i tako ojača veru u narodu, završava se neuspe- hom jer se njih dvoje međusobno zaljubljuju, što Jere sebi priznaje tek kad je suviše kasno, kad Glorija leti u svoj poslednji salto. U radu sa glumcima, Iva Milošević je insistirala na ljubavnoj dimenziji
MILOŠ KODEMO MILOŠ ove priče, na čovekovoj (ne)moći da prihvati pravo čudo u svom životu, Ivana Knežević ne neko vašarsko kao što je maskiranje žene u statuu, već – čudo ljubavi. Nova sezona u beogradskim pozorištima počela je žanrom koji je obe- Ivan Bosiljčić ( Jere) i Ivana Knežević (Glorija) igrali su sa punim emo- ležio i prethodnu i to negativno – mjuziklom. Pored osećaja „loše cionalnim pokrićem, psihološki razrađujući odnose likova u onoj meri u beskonačnosti“, najavljen mjuzikl Glorija Pozorišta na Terazijama iza- kojoj mjuzikl dozvoljava, ali se pri tome nisu lišavali ni njihovog ironič- zivao je skepsu i sam po sebi, zbog rizika da se u ovakvoj, nužno radi- nog tretmana. Vrednosti njihove igre doprinosila je i veština u pevačkim kalnoj adaptaciji, značajno ošteti izuzetno poetičko i misaono bogatstvo deonicama, posebno u završnom, emocionalno snažnom Glorijinom istoimenog romana Ranka Marinkovića, jednog od najznačajnijih dela songu. Blaga (auto)ironija odlikovala je i lik realnog i pametnog Don hravtske i jugoslovenske posleratne dramaturgije. Ali, čuda se ne deša- Zana u tumačenju Feđe Stojanovića, dok je jaka emocija izbijala iz songa vaju samo u Marinkovićevoj Gloriji, već i u beogradskom pozorišnom Majke koji je odlično otpevala Katarina Gojković. Tekstovi songova su životu. namerno jednostavno i staromodno zamišljeni (autor Maja Pelević), te Prvi utisak koji stvaraju muzika, scenografija, koreografija i kostim, a tako spajali ova dva kvaliteta – ironiju i emociju. kao bitni činioci opšte scenske zamisli rediteljke Ive Milošević, je izra- Glumačka igra u kojoj se organski prožimaju emocija i ironija, vera u zita staromodnost pozorišnog jezika, s primesama banalnosti i kiča. ono što se radi i distanca prema tome, ubedljivo zaokružuje scensku Scenografija Gorčina Stojanovića sastoji se od stilizovano oslikanih poetiku Ive Milošević u ovoj predstavi, onu koju smo naslutili već na kulisa koje prikazuju, u duhu italijanske renesansne scenografije zasno- osnovu scenografije, koreografije i drugih analiziranih scenskih sredsta- vane na efektu perspektive, ulicu sa tri palme i crkvom u pozadini u pri- va, ta poetika može stilski da se odredi kao – kemp. Šteta je jedino što morskom gradići (radnja Glorije dešava se u katoličkoj biskupiji u se u ovakvom stilskom izrazu nije išlo i mnogo dalje (od Felinija u prav- nekom malom mestu u Dalmaciji). Predstava počinje u tom prostoru cu Almodovara), jer bi onda efekat bio jači, a bilo bi manje mogućnosti (on se kasnije funkcionalno transformiše u unutrašnjost katedrale), i to za pogrešno tumačenje ovog pametnog poigravanja sentimentalnošću, jednom koreografisanom žanr-scenom s tipičnim mediteranskim oriđi- kičem i nostalgijom. nalima (koreografija Danica Arapović), u lakoj letnjoj odeći iz pedese- tih i šezdesetih godina prošlog veka (kostim Borisa Čakširana) i sa objavljeno u nedeljniku NIN, 07.10.2010. muzičkom osnovom Kornelija Kovača u kojoj dominira rokenrol iz tog
(12) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev Premijera - Psi ERGstatus teatra, UK „Vuk Karadžić“, 02. novembar 2010.
Kriza ljudskog identiteta
Osnivač igračkog pozorišta ERGstatus, koreograf i kostimograf Boris Čakširan je svojim novim koreo- projektom (poslednjim koji je bio predviđen u pro- gramu iznenadno ukinutog Beogradskog plesnog centra pri Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“) na osoben način razradio ideju o krizi ljudskog identi- teta u vremenu sadašnjem. Plesom savremenog opredeljenja, oporim i snažnim, primorao je da se zapitamo da li ljudi stavljeni u poziciju napuštenih pasa dobijaju njihovu prirodu i narav. Odgovor koji se nudi ukazuje da oni tada ljudsko društvo zasni- vaju na kulturi nasilja, koje postaje kredo bivstvova- nja u novostvorenoj zajednici, a ljudsko-pseći divlji čopor ga predaje budućim generacijama. Iako smo do sada u Čakširanovim plesnim pred- stavama gotovo uvek razaznavali toplinu humano- sti, ovoga puta, uz iskreno iznenađenje, saznali smo, razume se u pozitivno vrednovanom smislu, koliko njegova postavka može postati sociološka analiza dramatičnih posledica, koje proizlaze iz nepobitnih činjenica da se nasiljem uzvraća na čovekoljublje i toleranciju. U razradi ove, možda, najaktuenije teme u našem društvu, Čakširan je imao vrsne saradnike: kom- pozitorku višeslojnog zvučnog izraza Aleksandru Đokić, koreografa-saradnika Bojanu Mišić i video radove Andrijane Lubine i Borisa Zemljačenka.U uvek prikladno osmišljenim kostimama (crvene i crne boje) samog Čakširana i maskama poznatih nasilnika koji su ostavili krvave tragove kroz istori- ju, izvođači ove upečatljive igračke predstave su ostvarili niz brižljivo autorski postavljenih plesnih minijatura, koje, svaka za sebe, a i u harmoničnom zajedništvu, nepokolebljivim odbijanjanjem svega plemenitog, ispituju našu sopstvenu savest. Jovana Rakić-Kiselčić je bila gipka, divlja i lukavo osvetnička, posebno u sceni sponzorke koja lažima zavarava naivne, Jelena Stojiljković je u svim pasa- žima svoje igre pokazala kako se od umiljate jedin- ke postaje nasilničko biće. Stojan Simić, kojeg pamtimo iz predstava Kriva za Gausa i Reset, je kao igrač i partner izuzetno uspešno napredovao. Svojim izražajnim telom, iako igrački nije obrazo- van, on je spretno usvajao nimalo jednostavne koreografske zahteve, da bi pokazao da umetnička igra ne traži isključivo ni sluh, ni glas, koje on ne poseduje, već posvećenost, kojom se, kao što to on čini, donose snažne plesne kreacije kojima se mora verovati. LIDIJA ANTONOVIĆ LIDIJA Jelena Stojiljković, Stojan Simić i Jovana Rakić Kiselcić Orchestra 54/55 (13) Piše: Milica Zajcev
Premijera - Otelo koreografa Maše Kolar i Zorana Markovića u izvođenju Bitef Dance Company Bitef teatar, 13. oktobar 2010.
STRAST, INTRIGA, SLUČAJ... JELENA JANKOVIĆ JELENA Otelo, S. Lackovic, A. Ignjatovic Zagorac, T. Pingovic, N. Tomasevic, M. Isailovic, M. Kecman, M.Jevic
Otelo je jedan od nas poručuju sa scene Bitef dens kompanje (Bitef Razbuktalost koreografskog stvaranja Maše Kolar i Zorana Markovića Dance Company), koja je u produkcionoj saradnji sa Grad teatrom sjajno su prihvatili izvođači Bitef dens kompanije, koji su, ne štedeći ni Budva poklonila našem igračkom pozorištu plesnu predstavu po motivi- najmanji atom snage, uspeli da njihova htenja pretoče u svoja umeća, koja ma drame Vilijema Šekspira, a u koreografiji Beograđanina Zorana su se, ponekad, graničila sa surovim odnosnom prema sopstvenom telu, Markovića i zagrepčanke Maše Kolar, iskusnih i priznatih evropskih ple- ali su zadivljavala umetnički posvećenom izražajnočću. snih umetnika i koreografa. Otelo Nikole Tomaševića bio je podjednako ubedljiv i u svojim sumnja- Dobro je poznato koliko su Šekspirove drame, tragedije i komedije, ma i u svojoj ljubomori, a i u svojoj strasti u kojoj je sem one tragično ubi- nadahnjivale mnoge koreografe, koji su njihovu vanvremensku ili bolje lačke bilo i izvesne otresite nežnosti. Dezdemona Tamare Ivanović je svevremensku univerzalnost pokušavali da, poimanjem njihovih poruka, pulsirala putenošću, strastvenom pripadnošću, iskrenom zavodljivošću i nađu put ka sopstvenoj savremenosti. I u ovom slučaju autori su svežim, senzualnim nijansiranjem ljubavnih zagrljaja u duetnom plesu sa oštrim, fizički uskovitlanim, a vizuelno izuzetno arhitektonski izmaštanim Tomaševićem. Ličnost Jaga Strahinja Lacković je interpretirao kao vuka svojevrsnim plesom uspeli da ljubomoru iz strasti u muško-ženskim u jagnjećoj koži, pa je uspeo da svoju lepu pojavu i gotovo umiljati lik ple- odnosima, beskrupuloznost političke intrige i slučaj koji dobija dimenzije som snažnih akcenata učini initrigantom bez milosti, uz senzibilitet tako nužnosti pretoče u savremeni pozorišni događaj koji se prati bez daha. blizak sličnima u vremenu sadašnjem. Bjanka Milice Jević je blistala mla- Koristeći kolaž kompozicija raznih autora u kojem su preovlađivale znane dalačkom energijom, dok su sve zapaženiji mladi primerno školovani melodije i ritmovi evropskog Juga Lajka Feliksa, Kolarova i Marković su igrači Miloš Isailović (Kasio) i Miloš Kecman (Rodrigo) veoma sugesti- leksikom savremenog plesnog teatra, autorskim i sugestivnim, učinili da vno usvojili govor tela odličnog dvojca koreografa. svaka ličnost njihove igračke drame dobije svoje precizno scensko odre- Posebno treba izdvojiti tragičnu ozbiljnost u besprekornom plesu svakog đenje u kojem se ogledala ne samo poznata dramska nit, već i određena damara tela Ane Ignjatović-Zagorac, koja je nizu svojih savremenih ple- simbolika, koja je upućivala na zbivanja u vremenu sadašnjem. snih ostvarenja dodala još jedan veoma sugestivan lik u plesu Emilije, koji Kostimi pastelnih boja poznate kostimografkinje Angeline Atlagić, koja je imao teatarsku magičnost, intelektualno promišljenu uništavajućim je sa smelošću slikara inovatora odustala od surih boja vrećastih odela, kajanjem, što se pamti i uzbuđuje. uglavnom, korišćenih u našim plesnim projektima, bili su sjajna (i u Nova sezona u Bitef teatru je zaista uspešno otpočela, jer nesvakidašnji bukvalnom smislu) komponenta predstave. Pastelna gama izvođačkih šok, koji je plesna predstava Otelo priredila premijerskoj publici i to u haljina i odela ne samo da nije umanjivala ukupni doživljaj surovih posle- pozitivnom smislu, upućuje na očekivanje daljih vrednih ostvarenja Bitef dica straha, ljubomore i tragične strasti, već je u potpunosti odgovarala dens kompanije. svakoj ličnosti u ovoj predstavi. I njena pokretna scenografija, sastavljena od tek nekoliko panoa, sugerirala je na prefinjen način atmosferu i ambi- jent zapleta sa surovim posledicama na kraju zabave, partije i igre…
(14) Orchestra 54/55 Piše: Mirjana Zdravković
Premijera - Otelo koreografa Maše Kolar i Zorana Markovića u izvođenju Bitef Dance Company Bitef teatar, 13. oktobar 2010.
OTELO GRIZODUŠJE
Ima li ičeg uzbudljivijeg i inspirativnijeg od Šekspirovog Otela? Koreorediteljski tan- dem Maša Kolar – Zoran Marković, vrsni igrači i umetnici već svetskog ugleda, poča- stvovali su nas vlastitom vizijom Otela, u najsavremenijoj verziji. Predstava je ostavila dubok utisak zahvaljujući i odličnim igračima Bitef dens kompanije, inventivnoj sce- nografiji Angeline Atlagić (tri praktikabla različitih štimunga boja, zavisno od situaci- je), kao i njenoj kostimografiji koja je krojem, materijalom i nijansama boja unapred sugerisala karakteristike likova i situacija. Kostimi su bili primereni siromaštvu omla- dine nadarene kreativnošću: privatne majice, pantalone od svetlećeg atlasa, seksi halji- ne žena u nijansama ružičasto-narandžaste boje, Otelo u crnom, ostali muškarci u dvema nijansama zelene, Dezdemona u nežnom belo-ljubičastom. Uvežbač i pedagog bila je Marija Janković. Predstava je bila ne samo izvrsno odigrana, već, pre svega, odli- čno koncipirana i koreografisana.
Otelo i Dezdemona je tragedija o ljubavi, ljubomori, strasti i zločinu iz strasti dana- JANKOVIĆ JELENA šnjih prototipova ovih uloga, najavljeno je u programu predstave. Tim rečima Šekspi- rova drama je svedena isključivo na privatni odnos Otela i Dezdemone. Aluzije na rasnu pripadnost (crnac–Otelo, belkinja–Dezdemona), istorijska ambijentalnost, dvorske intrige i politička netrpeljivost, sve je to potpuno izbegnuto, da bi u prvi plan bila istaknuta posesivna, strasna i agresivna Otelova ljubav, njegov povređeni muški ego(izam), opsesivnost njegove želje i njegovih zabluda. Gledalac se mora upitati nije li apsolutna ljubav zahtevna, isključiva, posesivna, ili je ona tolerantni dogovor o uza- jamnom pomaganju, prijateljstvu, erotskoj usluzi, u slobodi seksualnog i socijalnog ponašanja? Ili je jači onaj (uglavnom muška strana) ko partnera doživljava kao obje- kat svojih strasti? Predočavajući razvojne faze ljubavi, tandem Kolar-Marković psiho- loški obrazloženo, duhovito, uzbudljivo i žestoko, pokretima i situacijama, ukazuje na preobražaj ljubavi u njenu suprotnost. Sa nožem u ruci (simbolom falusa), koreografi već od prve scene sugerišu veličanstve- nu ali i zastrašujuću muževnost Otela, superiornog u odnosu na ostale pripadnike muškog roda, ali, u zatomljenim predelima psihe, pomalo nesigurnog u svoje moći da pruži Dezdemoni ono što bi želeo. Otuda njegova osiona strastvenost, samoživa želja za posedovanjem koja ga neminovno vodi u zločin. Nakon ljubavnih igrarija prožetih senzualnošću, nakon nežnosti koju smenjuju zađevice što se pretvaraju u strasne duete i animalnu erotiku, dobro smišljeni dueti i terceti okončavaju se smrtonosnim zagrlja- jem Otela koji na stolu-postelji davi Dezdemonu u paroksizmu protivrečnih strasti. Frojd bi ovo protumačio kao vrhunac želje i ljubavi, a božanski cinik Sioran bi dodao: Ljubav nam pokazuje do koje mere možemo biti bolesni u zdravlju. Ljubavno stanje nije samo organsko trovanje – već metafizička bolest. Nikola Tomašević kao Otelo i Tamara Ivanović kao Dezdemona izvrsno su tumačili ekstremnu dihotomiju muško-ženskih odnosa. Sjajnom muževnom igrom, tehnički virtuozan, a emotivno eskpresivan, Tomašević je nijansirao ovaj lik od nežnosti do opsesivne strasti. Dok je Ivanovićeva, kao Dezdemona, u netipičnim duetima na tlu i u podrškama, plastična u izrazu, nekonvencionalnim pokretima interpretirala lik kro- tke zaljubljene žene-žrtve koja strpljivo podnosi Otelove izlive, nesvesna da zbog ružne spletke nevina srlja u smrt. Jago Strahinje Lackovića, elegantan i nepronicljiv, potajno i sam zaljubljen u Dezdemonu, delovao je nenametljivo poput pauka koji plete nevidljivu mrežu da u nju uhvati Otela raspalivši mu ljubomoru. Savremeni ritmovi muzike Lajka Feliksa i drugih (elektronski kolaž) odlično su se sla- gali sa psihološki opravdanim pokretima i dramskim nabojima. Posebno upečatljivi bili su erotski dueti i karikaturalni „dvorski pir“ vrsnih igrača koji su za trpezom ludo- vali do besvesti. Duhovit i očaravajući bio je i Miloš Isailović kao Kasio, bezazleni naivko koji obešenjački razuzdano, sa pank frizurom, nastoji da imponuje vršnjacima, dok nas je „gumeni dečak“ Miloš Kecman impresionirao veštinom. Ana Ignjatović Zagorac je u svoju igru izvanrednom telesnom izražajnošću ubedljivo unela nijanse pokajničkog grizodušja, dok je Milica Jević bila seksepilna, ali ne i raskalašna. Bila je ovo predstava kojoj se u svakom segmentu moglo diviti kao simfoniji teatar- skih iluzija. Otelo, Tamara Pingović i Nikola Tomašević
Orchestra 54/55 (15) Piše: Milena Jauković
Gostovanje - Labudovo jezero u izvođenju Trupe Moscow City Ballet (Rusija), Sava centar, 07. decembar 2010.
Izneveravanje tradicije, postaje li tradicija?
Dugo i zvonko najavljivano, gostovanje baletske trupe Moskovski gradski balet (Moscow City Ballet) očekivano je ispunilo Veliku salu Centra Sava do poslednjeg mesta. Našoj publici, osvedočeno blagonaklonoj i privrženoj umetničkim dešavanjima, ta baletska trupa predstavila se Labudovim jezerom, klasičnim baletskim delom par excellence. Ovu trupu, prevashodno okrenutu realizaciji velikog broja permanentnih inostranih nastupa, osnovao je 1988.godine ruski koreograf Viktor Smirnov- Golovanov, u cilju, kako je istaknuto, negovanja i promovisanja klasičnog baletskog nasleđa, u najboljoj tradiciji ruske škole klasičnog baleta. Međutim, ono što je ovoga puta i u ovoj igračkoj podeli Moskovski gradski balet pri- kazao pred beogradskom publikom gotovo da je prenerazilo odsustvom svake iole zna- čajnije povezanosti sa onim što uistinu pripada slavnoj ruskoj školi klasičnog baleta, u svoj njenoj veličini. Ovakvo izneveravanje programski postavljenih ciljeva delovanja ove trupe nije zaobišlo, nažalost, ni jedan od bitnih segmenata ove postavke Labudovog jezera. U tom smislu, svaki od njih je na svoj način predstavljao specifično mesto ogo- ljenog pokazivanja teško zanemarljivih manjkavosti. Adaptacija izvorne koreografije slavnog tandema Petipa – Ivanov iz 1895.godine čiji je autor, pretpostavljamo, direk- tor Trupe Smirnov-Golovanov, posegnula je, između ostalog, za intervencijom na planu muzičke partiture, što nužno, samo po sebi, ne bi moralo predstavljati nešto sporno, da nije rezultiralo slabo uspelim scensko-koreografskim rešenjima. Izmeštanje muzičkih deonica, kao i njihovo međusobno kombinovanje koje je potom usledilo, ovoga puta je dovelo do diskutabilnih koreografskih sklopova i igračkih formacija koje su samo još dodatno opteretile ionako već, kostimima lišenim rafiniranosti, vizuelno prezasićenu scenu. U tom smislu posebno se problematičnim čine koreografske deo- nice u 3.činu koje grubo zanemaruju melodijske i ritmičke finese utkane u muziku Čajkovskog, dok Španska igra, Čardaš, Mazurka i Tarantela postaju prostor za puko nizanje obesmišljenih tehničkih zadataka, bez primese i jednog karakterističnijeg obe- ležja ovih, po svojim igračkim elementima, raskošnih nacionalnih igara. Ipak, najveće ogrešenje o tradiciju ruske baletske škole na koju se ova trupa poziva, leži u domenu izvođenja. Već pri prvom pogledu na članove baletskog ansambla i soliste koji su se predstavili našoj publici, bilo je i više nego jasno da se radi o klasičnim igra- čima koji, prema svim tehničko-interpretativnim parametrima, pripadaju prilično niskom rangu. Njihove fizičke proporcije, kao i tehnički i stilski nivo izvođenja, prema savremenom poimanju kvalitetne interpretacije Labudovog jezera, jesu u potpunosti neprihvatljivi. Ostaće nejasno kako se moglo dozvoliti da ulogu Belog i Crnog labuda tumači balerina čija se interpretacija, neretko, kosila sa elementarnim tehničko-stil- skim konvencijama tumačenja ove uloge, ustanovljenim upravo tradicijom ruske škole klasičnog baleta. Njen nastup odlikovao se nepreciznom tehnikom, vrlo skromnog dometa, izostankom svakog stremljenja ka ostvarenju „labudovski“ pozicioniranih ruku, kao i kompletnim nedostatkom interpretativno-stilskog rafinmana, bez kojeg svaka analiza tumačenja ove dvostruke uloge postaje bespredmetna. Raskošno zami- šljene i tehnički zahtevne uloge princa Zigfrida i čarobnjaka Rotbarta su, takođe, dale- ko nadmašile realne sposobnosti njihovih tumača. Kao sećanje na ovaj događaj u ruka- ma nam ostaje program predstave napisan nestručno i jezički nemarno, u kojem su, između ostalog, u potpunosti izostvljena imena protagonista, autorskog tima, kao i samog koreografa koji je adaptirao izvornu koreografiju, što je razlog da su ona i u ovom tekstu ostalala nepomenuta.
(16) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev
Gostovanje - Labudovo jezero i Krcko Oraščić u izvođenju Trupe Moscow City Ballet (Rusija), Sava centar, 07. i 09. decembar 2010.
Šaroliki baletski spektakli
Moskovski gradski balet (Moscow City Ballet) gostovao je prvi bio je mlad, vitak igrač, lakih i lepih skokova sa dobro odabranim put u organizaciji agencije Šoumaster (Showmaster) u Beogradu, kostimom i maskom. Završni čin je, ipak, u potpunosti pripao čla- u Sava centru, koji je obe večeri ruskih baletskih umetnika bio nicama ansambla koje su treperavu igru belih labudova veoma ispunjen do poslednjeg mesta. Negujući najbolje tradicije ruske skladno i ujednačeno interpretirale. Sam kraj ovog Labudovog klasične baletske škole, ova brojna trupa na čijem je čelu umetni- jezera, koji je prihvatio danas uobičajenu verziju srećne pobede čki direktor Viktor Smirnov –Golovanov i njegova supruga dobra nad zlim, režijski nije bio dovoljno jasan. Ipak plemenita, Ljudmila Nerubašenko, glavni baletsmajstor i pedagog, odigrala plastična i osećajna igra solista i članica ansambla, što je bez ika- je dva najznačajnija tradicionalna klasična baletska dela P.I. Čaj- kve sumnje, zasluga glavnog pedagoga Ljudmile Nerubašenko, kovskog – najpoznatiji beli balet Labudovo jezero i prekrasan sim- ostavila je lep utisak, koji se tokom cele predstave i očekivao. fonijski balet Krcko Oraščić. Za ljubitelje ruske klasične baletske Drugo veče najmlađeg moskovskog baletskog ansambla pripalo je umetnosti to je, razme se, bio izuzetan, šarolik pozorišni događaj poznatom baletu - bajci Krcko Oraščić, koji svojim simfonijskim pozdravljen ovacijama. raspevanim osobenostima predstavlja najlepše stranice muzičkog Analizirajući viđen način režijskih i dramaturških intervencija u opusa P. I. Čajkovskog. Veoma šaroliko kostimski i scenografski Labudovom jezeru moglo se primetiti da je muzička partitura Čaj- opremljen čin Božićne svečanosti je delovao prilično rastrzano i kovskog gotovo u potpunosti iskorišćena za igru, iako mnoge ver- režijski nedovoljno osmišljeno. U sledećem prizoru snegom zave- zije ovog remek dela imaju sažetiji i savremenoj dramaturgiji pri- jane šume koreograf Smirnov-Golovanov se mereniji oblik. Razigranost 1. čina bi se mogla pozdraviti, ali nije opredelio za stariju verziju ovog baleta težeći da sačuva tradicio- jasno što je čuvena dvorska poloneza, na primer, iskorišćena za nalnu ideju i stil, što je bilo na uštrb dramaturgije koja, inače, igru muškog ansambla bez ikakvih naznaka ove, u 19. veku toli- prihvata niz muzičkih i igračkih „numera“ ovog raspevanog bale- ko popularne društvene balske igre. Upoznavanje sa igračkim ta, a posebno čuveni Vals pahuljica koji je bio primerno izveden. interpretacijama pojedinih likova ove bajke i u nastavku dela nije Solisti u ovoj sceni i Carstvu cveća bili su zaista izuzetni inter- bilo uobičajeno, jer gledaocima nisu bila ponuđena imena nosila- pretatori klasičnih baletskih tradicija. Taj, završni čin, tekao je ca glavnih uloga. Stoga se o njihovim umetničkim dometima uobičajenim i široko poznatim tokom koji je imao živog odjeka u možemo samo opisno izražavati. Pored izvanredno uvežbanog i gledalištu, naročito od strane sasvim mlade publike koju su rodi- disciplinovanog nastupa i ženskog i muškog ansambla, već na po- telji s pravom doveli da uživaju u borbi miševa i Krckovih vojni- četku se lepom figurom i sigurnom tehnikom istakao tumač uloge ka, da se dive poznatim igrama inspirisanim Španijom, Rusijom, Bena, prinčevog prijatelja. Drugi čin je pripao lepršavoj, osećajnoj Madjarskom, Poljskom, Kineskom i drugom folklornom bašti- i lakonogoj igri labudica, koju je predvodila Kraljica začaranih nom, koja je bila izvedena u obliku terceta, koji su činili po jedna labudova Odeta - nežna, kao od porcelana isklesana mlada bale- veoma dobra klasična balerina i po tri isto tako vrsna klasična rina, pomalo nervoznih ruku - labudovih krila, i preterano viso- igrača. Igra nežne i ushićene Maše bila je izuzetno nadahnuta kih batmana (što će se docnije pojaviti u ženskoj igri u oba bale- gracijom, lepršavošću i dečjom ozarenošću. Krcko je bio veoma ta, bez umetničkog opravdanja, odnosno zasnovanosti na tradici- upečatljiv kao partner i nagovestio je da će izrasti u izuzetno jama klasične igre), uz dosledno poštovanje izvesnih koreograf- dobrog klasičnog igrača (njega smo prepoznali kao Bena iz pret- skih intervencija u grand pas de deux, u kojoj joj je bio veoma hodne predstave). Droselmajer je bio dobar igrač i autoritativan pouzdan partner nosilac uloge princa Zigfrida, koji će se u daljem vođa cele bajkovite baletske priče. toku predstave potvrditi kao solidan, ali ne i virtuozan igrač. Posebno u sećanju ostaje prelepa i ritmički precizna igra kvarteta Ponuđena tumačenja o sličnosti Krcka i Droselmajera, interven- malih labudova, jedna od najboljih, ako ne i najbolja koja je na cije u redosledu u muzičkoj partituri, što se može, ali ne mora našoj sceni viđena. Treći čin je imao prolog koji je nagoveštavo upravo zbog poštovanja kompozitora prihvatiti, nisu stajali na buduće događaje, što zaista nije bilo neophodno, a zatim su nastu- putu najcelovitijeg segmenta baletskog gostovanja iz Moskve pile „neveste“ iz Rusije, Italije, Poljske, Španije, Mađarske – ovoga upravo u Carstvu cveća iz Krcka Oraščića. Jer tu je, pored osta- puta svaka u pratnji četvorice partnera, uz elemente klasične tran- log, briljirao veštim izvođenjem najrazličitijih klasičnih vazdušnih spozicije nacionalnih plesova dobro odabranih i izvedenih. podrški mladi baletski par (Maša i Krcko) uveravajući da klasična baletska umetnost nikada neće prestati da svojom bravuroznom Crnog labuda – Odiliju igrala je iskusnija balerina sa šarmom i efektnošću oduševljava generacije novih ljubitelja u svetu, među zavodljivošću, ali nije uspela da ostvari sve bravurozne kombina- kojima naši uživaju ugled najboljih domaćina. cije (32 fuetea) ove veoma složene i zahtevne klasične uloge.Veliki duet sa već pomenutim interpretatorom princa Zigfrida bio je korektno odigran. Nosilac uloge zlog čarobnjaka
Orchestra 54/55 (17) Piše: Mirjana Zdravković
Gostovanje - Labudovo jezero i Krcko Oraščić u izvođenju Trupe Moscow City Ballet (Rusija), Sava centar, 07. i 09. decembar 2010. Volite li bajke?
U organizaciji agencije Šoumaster, Moskovski gradski balet prikazao nam je, prvi put kod nas, dva najpoznatija klasična baleta P. I. Čajkovskog Labudovo jezero i Krcko Oraščić u pri- lično izmenjenoj koreografiji u odnosu na najpoznatiju verziju Petipa-Ivanov, u viđenju Viktora Smirnov-Golovanova, umetničkog direktora trupe i Ljudmile Nerubašenko, balet-majstora i uvežbača. Glavne numere verzije Petipa-Ivanov bile su, doduše, u znatnoj meri zastupljene, ali izmene dramaturgije i koraka koje je izvršio koreograf Smirnov- Golovanov (posebno u 1. i 4. činu Labudovog jezera) nisu mnogo doprinele jasnoći sižea, mada su se povremeno odlikovale dinamičnošću koja je pojedinim solistima i protagoni- stima pružala mogućnost da prikažu bravuru klasičnog baletskog nasleđa. Auditorijum Sava centra, uglavnom neupoznat sa mnogobrojnim različitim verzijama ovog baleta, pra- tio je sa zanimanjem interpretaciju protagonista i solista – čija imena, nažalost, kao ni imena koautora, nisu bila navedena u programu. (Pojedina imena doznali smo od rukovo- dioca Trupe, a ostale igrače ostavićemo kao bezimene, ma koliko to bilo neučtivo prema njima, pogotovo prema odličnim protagonistima divertismanskih igara iz poslednjeg čina Krcka Oraščića – igračima Valsa cveća i Valsa pahuljica.) Iako režijske i leksičke intervencije koreografa (pretpostavlja se – Smirnov-Golovanova) nisu uvek bile primerene ni koncepcijski jasne, upečatljiva uvežbanost pojedinih solista i protagonista ipak je ostavila povoljan utisak na publiku bravurama tradicionalne klasične moskovske škole, međutim, nauštrb stilskih finesa i profilisanja likova. Plasirajući virtuoznu tehniku u ulozi Crnog labuda, primabalerina Lilijana Orehova ispo- ljila je nedostatak plastične izražajnosti i emotivnosti u ulozi Belog labuda i u Pas de Deux. Solidan mladi igrač Kanan Naderbek poseduje eleganciju pojave i draž mladosti, ali je u ulozi princa Zigfrida ostavio utisak da tek treba da stekne sigurnost i snalažljivost u duet- nim igrama i u solima koji zahtevaju bravuru. Komedijaša je bravurozno odigrao mladi igrač čije ime nismo mogli da saznamo, a igrač u ulozi Zlog genija odigrao je tempera- mentno svoje deonice. Najbolji utisak virtuoznog igrača i odličnog interpretatora ostavio je Talgat Kožabajev kao prinčev drug Beno, da bi nas plemenitošću pokreta, glumačkim sposobnostima i partne- rskom veštinom još više oduševio u glavnoj ulozi Krcka u sledećem baletu, Krcku Oraščiću. U divertismanskim ulogama u 1. i 3. činu Labudovog jezera dolazile su do izražaja živah- nost i draž mladih igrača, ali leksičko opredeljenje koreografa i njegove muzičke interven- cije u odnosu na partituru Čajkovskog nisu se odlikovali potrebnom jasnoćom. Pas des Quatre u 3. činu bio je najbolji. Uz pomenuta koreografova lutanja, nepovoljan utisak ostavili su prilično nametljiv dekor, posebno u 1. činu Labudovog jezera, kao i dramaturška nejasnoća finala (uopšte se ne vidi šta se događa u završnici baleta sa Odetom i Zigfridom), ali opšti utisak o ovom gostova- nju popravio je drugi balet, Krcko Oraščić. Tome su posebno doprineli bajkoviti dekor i izvr- sne maske (naročito Miševa), a u interpretativnom pogledu, sjajni Talgat Kožabajev kao Krcko, igračica u ulozi Vile Dezire, elegantna klasična balerina, i igrač u ulozi Lutana Krcka, vrstan tehničar i pantomimičar. Kraljica Miševa bila je solidna. Valerija Bistrova, u glavnoj ulozi Klare, ljupka, ali glumački i tehnički nedovoljno iskusna, uz pomoć partnera Kožabajeva hrabro se izborila sa izvanredno teškim varijacijama i due- tima, naročito u poslednjem činu, prepunom svih mogućih virtuoziteta klasične leksike. Na kraju, možemo zaključiti da su bajkovitost dekora i kostima, koji su podražavali dečju fan- taziju, zalaganje ansambla i solista, uključujući i pantomimsku ulogu Droselmajera (čije deo- nice, uprkos trudu iskusnog igrača, nisu uvek bile dramaturški opravdane), kao i virtuoznost protagonista, posebno muških, doprineli povoljnom utisku ove bajkovite priče, čiju je mašto- vitost i lepotu dočarala pre svega izvanredna simfonijska partitura Čajkovskog.
(18) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev Premijera – Tanatos Grupe Hajde da... iz Beograda i Centra za ratnu traumu iz Novog Sada, Kulturni centar Rex, 23. decembar 2010.
Crna krila boga smrti
U Centru Rex izvedena je izuzetno dobro zamišljena multimedijalna predstava Tanatos, koja je deo projekta Dan posle, koji vode Grupa Hajde da... iz Beograda i Centar za ratnu traumu iz Novog Sada. Autori ovog veoma precizno osmišljenog pozorišnog događaja kostimograf, koreograf, scenograf i dizajner Boris Čakširan, dramaturg Marko Pejović, kompozitorka Aleksandra Đokić, scenografkinja Ivana Krnjić i autorka video montaže Ana Ćosović su na potresan scenski način pokušali da nađu odgovore na pitanje, koje se danas često postavlja: Da li smo kroz život vo- đeni samo Tanatosom (nagonom i bogom smrti) ili negde, u nekom krajičku, postoji nada da je čovek spo- soban da izađe iz mraka i ne prepusti se smrti? Autori su svoj projekat namenili mladim umetnicima i veteranima ratova (1991–1999). Polazeći od stava da veterani imaju dragoceno iskustvo u preživljenoj pro- šlosti i dobro znaju kakve posledice nose neke Ta- natosu bliske odluke, a da se mladi nadaju svojoj boljoj budućnosti. Njihovim susretom, odnosno susretom dve životne koncepcije, koje se razlikuju, ali i dopu- njuju, tvorci predstave žele da njihovim međusobnim dijalogom podstaknu umetničku saradnju, koja može i treba da bude plodonosna. U dužoj ekspoziciji predstave, u kojoj su Jelena Stojiljković i Jovana Rakić Kiselčić sa snažnom izvo- đačkom energijom prikazivale koreografisanim scen- skim kretanjem, svojstvenim fizičkom teataru, na dra- maturški upečatljiv način kako dođu neke godine kada se u društvenim DNK lancima, neuronima, srčanim zaliscima…desi odustajanje, destrukcija, posebno od- sustvo saosećanja, što je nepobitno svedočenje da se na polju humanosti odustalo od borbe protiv Tanatosa. Ako je u ovom delu predstave, bez obzira na visok izvođački nivo protagonistkinja Jelene i Jovane, moglo biti ponešto, ne tako bitno, i izostavljeno, sledeći seg- ment izlaganja sadržajno postupno, teatarski osmišlje- no vodi katarzi, koja nije česta u našim savremenim
LIDIJA ANTONOVIĆ LIDIJA pozorišnim ostvarenjima. Tanatos, Jelena Stojiljković
Kada tok dešavanja dovede ratne veterane Ljudevita Kolara, Miodraga (što se očekuje), ali i iznenađeni (što se ne očekuje) kako ovi preka- Tasića, Novicu Kostića i Željka Vukelića do izlaganja njihovih ratnih ljeni ljudi izgovaraju svoje monologe. Njihova iskrenost, staloženost, stradanja, odnosno najpotresnijeg ličnog doživljavanja Tanatosovog sugestivnost, koja se ne može naučiti ni u jednoj obrazovnoj ustano- pakla, onda najstaje prava, istinska drama, koja potresa duh, uzbuđuje vi za dramsku umetnost, čini da zaboravimo gde smo, da u nama emocije, otvara vrata bunta protiv bola i tuge što sobom nose crna lep- zaneme reči, pa i misli koje bismo izrekli njima u pohvalu. Ipak, sve- tirova krila kojima se uništava suština humanosti. sno i sa nadom prihvatamo njihovo završno otvaranje vrata, da bi Bez obzira da li ste u tom trenutku mlad gledalac (a njih je bilo naj- izgnali nagon smrti, pa da pokoju suzu ponesemo sa sobom u kišnu više na ovoj predstavi u Rexu), ili ste u ranom detinjstvu, pa u zrelo- noć, kao i saznanje da se ovako ozbiljnom predstavom fizičkog teatra sti, osetili zlokobnost i razarajuću moć ratovanja, morate biti dirnuti može mnogo toga u nama i oko nas učiniti boljim.
Orchestra 54/55 (19) 20 GODINA UMETNIČKOG RADA PRVAKINJE BALETA ANE PAVLOVIĆ
Piše: Milica Zajcev
Premijerna obnova baleta Dama s kamelijama, koreografija Lidija Pilipenko, muzička adaptacija Verdijeve Travijate i Rekvijema: Angel Šurev, Narodno pozorište u Beogradu, 24. i 25. decembar 2010.
Nove baletske kreacije SRĐAN MIHIĆ Dama s kamelijama, Ana Pavlović
Ako se pod terminom “premijerna obnova” podrazumeva melodija pokaže iskrenom igrom istinski jezik tela, koji dopi- vraćanje na pozorišni repertoar jedne predstave koja je već re iz nesvesnih dubina umetničkog bića. Pri tome je uspela da imala svoju istoriju, a zadržala najbitnije komponente koreo- u potrazi za delićem savršenstva kojem stalno teži, na najbo- grafije i režije (kada se radi o baletu), muzičke partiture, lji način zaokruži 20 godina igranja na baletskoj sceni koju kostimografiskih i scenografskih rešenja – onda 63. i 64. iz- će, u to ne treba sumnjati, i dalje obogaćivati dragocenim vođenje Dame s kamelijama, postavljene sada već davne 1993. biserima tradicionalne i savremene umetničke igre. i igrane sa uspehom do pre pet sezona, predstavlja premijer- Iako Jovana Veselinovića poznajemo kao baletskog igrača ske svečanosti, pre svega zbog novih igračkih kreacija. velikih potencijala, on se interpretirajući Armana Divala, uz Prvom premijernom obnovom (24.decembra) prvakinja sjajnu tehniku koja se podrazumevala, pokazao kao raskošan beogradskog Baleta Ana Pavlović je proslavila 20 godina cvet koji otvara svoju romantičnu dušu. I u strastvenoj duet- umetničkog rada unoseći u svoju interpretaciju Margarete noj igri i u solističkim deonicama pokazao je da je umetnik Gotije ne samo bogatsvo svoga scenskog iskustva i bespre- čija igra mora ostaviti neizbrisiv utisak na svakog gledaoca. kornost tehnike neoklasičnog igračkog stila, već i lirsku ple- Premijerna obnova Dame s kamelijama (25. decembra), čiji su menitost, razdraganost i iskrenu osećajnost, koje su i do sada protagonisti bili blistava Mila Dragičević i virtuozni Jovica krasile ovu vrsnu umetnicu kojom bi se ponosile mnoge Begojev, bila je, za razliku od prethodne romantično initoni- baletske scene u svetu. Usvajajući dramski naboj koji prati rane, izuzetno strastvena. A ta različitost u istom treba da slu- neveselu sudbinu Dimine junakinje, Ana Pavlović je uspela ži na čast ne samo njima nego i svim stvaraocima predstave, da romantično oboji sve zahteve koreografije i da, kako sama posebno koreografkinji Lidiji Pilipenko. kaže, velikim radom i posvećenošću iz raspevanih Verdijevih (20) Orchestra 54/55 Dama s kamelijama, Ana Pavlović i Jovan Veselinović SRĐAN MIHIĆ SRĐAN MIHIĆ Dama s kamelijama, Mila Dragićević i Jovica Begojev
Raskošna lepota zavodljive igre Mile Dragičević je Margaretu anka Đorđević u prvoj podeli, a Ivana Kozomara i Aleksandra Gotije uzdigla na pijedestal obožavane dame iz Diminog pari- Bibić u drugoj, lakonogo su, tehnički sigurno, muzikalno i šar- skog polusveta, koja pod bujicom strasnog ljubavnog zanosa sve- mantno igrale Faustinove prijateljice, dok su Milja Djurić i Nada sno uništava svoj život. Tu silovitu strasnost pokazao je i Jovica Stamatović bile diskretne i osećajne Nanine. Begojev kao Arman Dival, koji je sve svoje deonice odigrao kao Pored protagonista, najlepši utisci se nose o igri Miloša Isai-lovi- u jednom dahu, ne štedeći ni pos-lednji atom snage i uveravaju- ća (Faustin), koji će,očigledno, i ubuduće biti ljubimac beograd- ći da svoj nesumljivo veliki talenat zrelošću i iskustvom isijava na ske publike zbog svojih nesvakidašnjih plesnih mogućnosti, ali i uzbudljiv način. zavidne zrelosti da pored izuzeno efeknih skokova i okreta izva- Milan Rus, kao gospodin Dival, igrao je svaku od predstava na ja nesrećan lik iz pariskog polusveta 19. veka. I Miloš Marjan kao drugi način. Otmenim stasom i dostojanstvenim plemićkim gospodin “Ka” ispoljio je zavidne igračke i partnerske kvalitete, nastupom na prvoj predstavi je ispoljio veliku nezainteresovanost što sa zadovoljstvom upućuje na zaključak da je Balet Narodnog za ovu, izuzetno značajnu ulogu u razvoju baletskog romana, da pozorišta dobio više veoma dobrih mladih igrača sa kojima oči- bi na drugoj predstavi bio kao isklesan lik iz čuvenog Diminog gledno radi veoma stručno prvak Konstantin Tešea. dela. Iako su njegove igračke osobenosti daleko prevazilazile Uspehu obnovljene Dame s kamelijama, koja će se sigurno opet zadatke postavke, Rus je i ovoga puta znao da ih odigra sa ari- zadržati dugo na repertoaru kuće na Trgu republike, doprinela je stokratskom mirnoćom, ali i da im udahne toplinu očinskog bola i Vesna Šouc, koja je muzičku adaptaciju i orkestraciju Angela i dubokog sažaljenja prema lepotici kojoj svojim energičnim Šureva sa nervom za igru na sceni usvojila. Posebne zasluge ima zahtevima donosi neprebolnu sudbinu. i asistentkinja koreografa prvakinja Duška Dragičević, kao i re- Igrački veoma jednostavnu ulogu Pridans tumačile su više šeta- petitorke primabalerina Ivanka Lukateli i solistkinja Marija Vje- jući se, nego igrajući, a to im je bio koreografski zadatak, dve štica, koje su nesebično prenele mlađima svoja bogata umetnička balerine lepog lica i stasa Milica Jević i Olga Olćan. Štetašto ove iskustva. dve vrsne igračice nisu imale šta da igraju. Bojana Žegarac i Duš-
(22) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev
Novogodišnji baletski gala koncert, Narodno pozorište u Beogradu, 27. decembar 2010.
Plesni susret prve vrste Don Kihot, Ana Pavlović i Jovan Veselinović
Narodno pozorište u Beogradu i Udruženje baletskih umetnika Sr- poznate klasične duete iz Bajadere i naročito temperamentno iz bije u saradnji sa Udruženjem baletskih umetnika Slovenije priredili Plamena Pariza odigrali su, poštujući zahteve klasičnog virtouziteta, su, posle više od dve decenije, plesni susret prve vrste na kojem su karakterna balerina Korine Verdiel i njen partner Rajner Krenteter, nastupili u pažljivo odabranom divertismanu prvakinje i prvaci balet- sjajan mladi igrač, koji je demonstrirao visoke skokove i brze okrete skih ansambala iz Beograda, Ljubljane i Maribora. Starije ljubitelje na tlu i u vazduhu. umetničke igre to je podsetilo na tri koncerta baletskih umetnika Beogradski Balet se veoma dobro predstavio na ovoj novogodišnjoj tadašnje Jugoslavije, koji su održani sa uspehom u Domu sindikata smotri umetničke igre. Bojana Žegarac i Jovica Begojev su sa mlada- 1984,1985 i 1986. na inicijativu beogradske primabalerine Ivanke lačkim poletom i šarmom odigrali Veliki duet iz Uspavane lepotice. Lukateli. Tamara Ivanović je sa Begojevim bila u savršenom savremenom ple- Reprezentacija Slovenije nastupila je sa duetima tradicionalnog i sav- snom skladu u odlomku iz predstave Interval. Ana Pavlović i Jovan remenog repertoara i uverila, posle toliko godina, da se umetnička ig- Veselinović su ponovili svoju raspevanu romantičnu igru iz nedavno ra u Ljubljani i Mariboru neguje na brižljiv način. Iako u programu obnovljene Dame s kamelijama. Oni su u završnoj tački ovog dugo nije bilo naznačeno iz kojih baletskih ansambala dolaze gosti iz očekivanog i uspešnog igračkog susreta zajedno sa Ivanom Ko- Slovenije, to nije smetalo da se sa simpatijama prihvati zanimljivo zomarom i Dušankom Đorđević odigrali virtuozni finale iz tradicio- izvođenje odlomka iz Klugove predstave Radio i Djulijeta (već viđe- nalnog klasičnog baleta Don Kihot. ne u Beogradu), koji su Tijuana Križman- Hudernik i Matijaž Marin Ljubavni duet iz 2. čina baleta Kraljica Margo na uzbuđujuću muzi- odigrali sa osećanjem za savremeni plesni senzibilitet. Isti umetnici su ku Bregovićevog voklanog ženskog kvarteta izveli su sa iskrenim stra- u Veliki duet iz 2. čina Žizele uneli istančani smisao za romantično stvenim emocijama Mila Dragičević i Milan Rus. Sasvim drugo igra- vajanje tradicionalnih baletskih likova, pri čemu je Križmanova zaista čko lice Rus je pokazao u komičnom Tangu iz sada već kultne pred- oduševila gledaoce svojom stilski besprekornom, vazdušastom igrom. stave Ko to tamo peva, u kojem je oduševila svojom ustreptalom po- The Story We Tell je bila prilika da se upoznaju Nastasja Bremerc i malo nespretnom naivnošću Dalija Imanić. Mihail Rinja kao igrači i koreografi, čija minijatura bi sigurno imala Organizatori ovog dobro posećenog i od strane publike veoma srda- uspeha na Festivalima koreografskih minijatura. Oni su lakonogo iz- čno prihvaćenog Novogodišnjeg baletskog koncerta najavljuju da će veli postavku Ne me quite pas upravo jednog od laureata Drugog i ovakvi susreti biti ubuduće tradicionalni uz nameru da u njima uzmu Šestog takmičenja malih plesnih formi u Beogradu, Freda Lasera. učešće i baletski umetnici iz Novog Sada, a nadajmo se, i ansambli iz Čuveni baletski monolog Smrt labuda igrala je nadahnuto, plastično i osećajno mlada slovenačka balerina Galina Čajka. Tradicionalne i drugih centara umetničke igre u našem susedstvu.
Orchestra 54/55 (23) Piše: Milena Jauković
Novogodišnji baletski gala koncert, Narodno pozorište u Beogradu, 27. decembar 2010.
Kad zvezde obasja nekadašnji sjaj Radio and Juilet, Tijuana Krizman Hudernik i Matjaz Marin
U nekadašnjoj Jugoslaviji, savezna baletska takmičenja i svečani koncerti balet- dardnog igračkog repertoara. Stoga, čestitke upućujemo Bojani Žegarac, Daliji skih umetnika, koji su okupljali vodeće igrače iz tadašnjih republika, predstav- Imanić, Mili Dragičević, Tamari Ivanović, Jovici Begojevu i Milanu Rusu. ljali su prvorazredni baletski događaj. Od poslednjeg takvog susreta na našem Nastup Ane Pavlović i Jovana Veselinovića u grand pas de deux iz baleta Don prostoru prošlo je preko dve decenije. U međuvremenu, ostvareni su brojni Kihot, koji je u sebe uključio i veoma muzikalan i temperamentan nastup vidovi saradnje u cilju ponovnog uspostavljanja baletskih veza u regionu, od Dušanke Đorđević, s velikom radošću svrstavamo u najviše interpretativno- kojih jedan od značajnijih predstavlja organizovanje Novogodišnjeg baletskog tehničke domete ovog koncerta. Svojim tehnički krajnje slojevitim nastupom, gala koncerta u Narodnom pozorištu u Beogradu. čiji vrhunac predstavlja hvatanje u koštac sa uistinu virtuoznom varijantom Na inicijativu Udruženja baletskih umetnika Srbije, a u saradnji sa Udruženjem dijagonale u muškoj varijaciji, i pregrštom osmišljenih detalja (pomenimo samo baletskih umetnika Slovenije, upriličen je koncert na kome su nastupili solisti blagi, jedva primetni, opominjuci udarac lepeze na samom finalu pas de deux- Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i baletski umetnici, pozvani od strane a, koji je, u samo jednom momentu, veličanstveno sažeo celokupan odnos Kitri slovenačkog baletskog Udruženja. Koncert je, prema već ustaljenoj praksi kon- i Bazila) ova dva igrača, vidno inspirisana, prevazišla su sva svoja dosadašnja certnih baletskih dešavanja, priređen u oprobanoj, vrlo prijemčivoj i atraktivnoj izvođenja ove igračke deonice, ukazujući na neophodnost permanentnog stu- formi baletskog divertismana. Ono što je, svakako, obeležilo nastup prvaka i dioznog rada na obogaćivanju svojih interpretacija, kao jedinog sigurnog nači- solista Narodnog pozorišta u Beogradu jeste gotovo neviđena nadahnutost nji- na suprotstavljanja vrebajućoj umetničko-igračkoj stagnaciji. hove igre koja je dala pečat i bitno obogatila interpretacije njihovog, već stan-
(24) Orchestra 54/55 Kraljica Margo, Mila Dragićević i Milan Rus
Osim pomenutih izdvajamo, od slovenačkih predstavnika još dve Gala koncert baletskih umetnika pružio je dragocenu priliku za zvezde večeri, Rajnera Krenštetera i Korin Verdeil, soliste berlinske neposredan uvid u važnost izlaska u susret prirodnoj i snažnoj umet- Državne opere, čiji je nastup u pas de deux iz baleta Plamen Pariza ničkoj potrebi naših umetnika za direktnim susretom sa igračima iz izazvao prave ovacije. Njihov nastup, koji je svojom tehničkom bri- inostranstva, što je uvek jedan korak dalje u preko potrebnoj relati- ljantnošću i preciznošću kulminaciju dostigao u muškoj varijaciji, vizaciji statično utvrđenog unutrašnjeg vrednosnog poretka našeg pružio nam je dragocen uvid u najviši izvođački standard, i to u svet- baletskog ansambla. Kao prvi u nizu ove vrste na našoj sceni, ovaj skim okvirima. Ovom prilikom izdvajamo i upečatljivu sekvencu iz koncert je simbolično ostvario i veliki značaj na nivou kulturne sara- baleta Radio and Juliet, u prepoznatljivom koreografskom maniru dnje ove dve zemlje, zbog čega se iskreno nadamo da će on vreme- Edvarda Kluga, dok smo pred nastupom Galine Čajke, i njenom in- nom, uz učešće baletskih predstavnika i iz ostalih zemalja okruže- terpretacijom Nikije i Umirućeg labuda, ostali krajnje razočarani. nja, postati tradicionalni novogodišnji poklon baletskoj publici. Video-projekcijom crteža sa pozorišnim motivima Tamare Mla- denović, emitovanim između tačaka, vrlo efektno je rešen, u ovakvim prilikama, čest problem stilske i tematske raznorodnosti numera.
Orchestra 54/55 (25) Piše: Milica Zajcev
Premijera – balet Songs (Pesme) u koreografiji Maura Bigoncetija, Narodno pozorište u Beogradu, 25. januar 2011. Senzualne plesne skulpture
Naša najmlađa Odilija (Beli labud) ponovo je zaigrala na svojoj linija, nesvakidašnjih prepleta igračkih tela, koje ujedinjuje i fizička matičnoj sceni, u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao gost, posle i duhovna skladnost. Njeni partneri, već poznati naši igrači Milan gotovo 18 godina u kojima je na raznim meridijanima umetničke Rus i Dejan Kolarov, koji se na najbolji način posle odsustvovanja igre gradila svoju izuzetnu umetničku ličnost. Bila je Ašhen Ata- vratio u beogradski Balet, bili su ne samo odlični u skupnom plesu ljanc prisutna u svom pozorištu, na kratko, ali sa otvorenim srcem, izrazite skulpturalnosti, već i kao pojedinci, koji su znali da sadr- kada je njenoj publici bilo najteže – u vreme NATO bombardova- žajno tkivo Bigoncetijeve arhitektonike igre prikažu na vrhunski nja. Zatim su usledila gostovanja sa čuvenim italijanskim i svets- način. kim ansamlbom Aterbaletom, pa obeležavanje 20-godišnjice rada Bilo bi nepravdeno da se i izvođenje baleta iz jednog čina Koračaj sa La Capinerom koreografa Mikele Marole u Pozorištu na Te- lagano (Step Lightly) koreografkinje Sol Leon i koreografa Pola razijama u Beogradu i najzad premijera Pesama (Songs) nama Lajtfuta, kao i vrcavi humor Šest plesova uvek sjajnog Jirži Kilijana, dobrog znanog Maura Bigoncetija, kao završni deo trodelne balet- koje su odlično prihvatili i isto tako interpretirali solisti beograd- ske predstave savremenih inostranih koreografa u Teatru na Trgu skog baletskog ansambla, ne oceni visokim ocenama. republike. Razume se da je zvezda ove dobro koncipirane večeri Ašhen Ata- Balet za tri izvođača na muziku pesama Henrija Persela u inter- ljanc blistala punim sjajem pokazujući da istinska posvećenost pretaciji Ašhen Ataljanc i Milana Rusa i Dejana Kolarova, Bigon- umetničkoj igri, disciplina i intelektulno, osećajno i fizičko jedin- ceti je postavio 1997, ali njegova koreografija je i dalje primer za stvo interpretacije u zrelom dobu njene karijere, svojim dragoce- ugled savremenog plesnog stvaralaštva koji zahteva maksimalnu nim fluidom oduševljava ne samo njene nekadašnje obožavaoce, angažovanost umetnika. Ašhen Ataljanc, koja je već niz godina već i mlađoj publici, koja je u međuvremenu stasala, široko otvara prihvatila savremeni umetnički ples i telom i dušom, zablistala je u vrata Talijinog hrama. ovom tercetu inspirativnog senzualnog naboja, oštrih i izduženih SRĐAN MIHIĆ Dejan Kolarov, Ašhen Ataljanc i Milan Rus
(26) Orchestra 54/55 SRĐAN MIHIĆ Dejan Kolarov i Ašhen Ataljanc
NARODNO POZORIŠTE U BEOGRADU, JUN 2011. Pesme igraju mladi
Pesme/Songs koreografa Maura Bigonzetija. na muziku pesama Henrija Persela, premijerno izvedene u Narodnom pozorištu u Beogradu krajem januara ove godine (A.Ataljanc, M.Rus, D.Kolarov) odigrali su početkom juna novi izvođači – mladje solističke snage beogradskog Baleta. U Bigonzetijev savremeni igrački tercet, inspirativnog senzualnog naboja, oštrih i preciznih skulpturalnih linija, novi prota- gonisti su uneli , pored perfekcije izvođenja, uočljivu plastičnost i novu osećajnost, koja je ovaj kratki, tehnički veoma zahte- van plesni komad, obojila novim impulsima, koji su svojom iskrenošću odmah nalazili put do gledalaca. Sanja Ninković,koja je na beogradskoj baletskoj sceni već sa uspehom odigrala nekoliko glavnih uloga u repertoaru savre- menijeg opredeljenja, svoju igru u „ženskom“ delu terceta je donela zrelo, besprekorno u tehničkim bravurama i čudesno uzbudljivim prepletima sa telima svojih partnera, unoseći u perfekciju koreografskih zamisli mladalačku toplinu, koja je, bez obzira na strogost Bigonzetijevih plesnih formi, zračila osećajnošću. Muški deo terceta činila su dva mlada, nadarena igrača - Miloš Marijan i Tamaš Čižmadija, koji su i u pojedinačnoj i u zajed- ničkoj igri pokazali da su dorasli izvođenju složenih plesnih i partnerskih zadataka savremene igračke leksike. Imali su zna- nja, hitrine i poletnosti, na koje se mora računati u razvijanju njihovih umetničkih potencijala. I na kraju – dugo iskustvo govori da se retko dešavaju igrački događaji brže nego što želimo. No, kada su ove mladalački odi- grane Perselove pesme utihnule poslednjim treptajem izražajnih šaka Ninkovićeve – zaželeli smo da se ples terceta i dalje nastavi...
Orchestra 54/55 (27) Piše: Milena Jauković
Premijera – balet Songs (Pesme) u koreografiji Maura Bigoncetija, Narodno pozorište u Beogradu, 25. januar 2011.
Prefinjeni biser baroknog sjaja SRĐAN MIHIĆ
Dejan Kolarov, Ašhen Ataljanc i Milan Rus
Posle dugog niza godina, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, na- Maura Bigoncetija, Ataljanc je beogradskoj publici pružila vrhunsko stupila je naša uistinu prava baletska zvezda, Ašhen Ataljanc. Uživajući izvođenje, koje svoje najjače uporište pronalazi u studioznoj i isključi- privilegiju značajnog umetnika, da se u odabiru dela u kome će nastu- voj usredsređenosti na pokret i osluškivanje njegove unutrašnje dina- piti osloni na sopstveni izbor, Ataljanc se odlučila za ostvarenje Songs, u mike. Nikakva ospoljena sredstva, niti išta što bi se ticalo nečega izvan koreografiji Maura Bigoncetija, dugogodišnjeg umetničkog direktora igre same, ovde ne pronalaze svoje mesto. Asketske pojave, kakva se znamenite baletske trupe Aterbaleto, u okviru koje je, kao njen član, i danas u svetu naprosto podrazumeva u okvirima klasičnog i neoklasič- sama Ašhen stekla neprocenjivo igračko i umetničko iskustvo. nog baletskog ambijenta, iz kojeg Ašhen prvenstveno potiče, nastup U vreme svoga nastanka, pre tačno četrnaest godina, ovo delo je, u ko- naše balerine u delu Songs, ponudio je uzoran model pristupanja i sav- reografskom smislu, predstavljalo reprezentativni izraz „svoga vreme- lađivanja savremene igračke tehnike u svoj njenoj složenosti. Izborom na“. Konzistentne koreografske strukture, jezgrovito ispunjene igra- Dejana Kolarova i Milana Rusa za tumače preostale dve muške uloge čkom leksikom koja u to doba na evropskoj igračkoj sceni doživljava u ovom baletu, postignut je vizuelni sklad, što nije zanemarljivo. svoj zenit, ovo Bigoncetijevo delo odmah biva prepoznato kao vrlo Ipak, viđenju baleta Songs ne možemo pristupiti samo sa stanovišta upečatljivo ostvarenje. U jednom, koreografski krajnje kondenzovanom analize njega kao vremenski izolovanog dela, jer je ono premijerno obliku, ono je ispoljilo opšti stilski okvir njegovog stvaralaštva. Sasvim izvedeno ovde i sada. Zbog toga, puki faktografski podatak o vremenu prirodno, afinitet prema muzici engleskog baroknog majstora, Henrija njegovog nastanka zasigurno da na ovom mestu ne bi ni bio pomenut, Persla, uslovio je, i implicitno definisao, profil celokupnog korpusa da u izvesnoj meri nije determinisao naš savremeni doživljaj ovog bale- koreografskih sredstava korišćenih u baletu Songs, usmeravajući njiho- ta, pružajući možda najbolje objašnjenje jednog kontradiktornog ose- vo povezivanje u pravcu monolitne igračke celine koja, svojom izrazi- ćanja koje ovo delo pobuđuje: veliko zadovoljstvo što, posle toliko godi- tom, ali nenametljivom tehničkom složenošću, gotovo da imperativno na, na našoj sceni ponovo gledamo Ašhen Ataljanc i, sa druge strane, ispostavlja zahtev za igračkom spremnošću najvišeg nivoa. izvestan žal što se radi o koreografiji koja u ovom trenutku, za savre- U tom smislu, balet Songs kao da je pravljen za Ašhen Ataljanc. I inter- menog gledaoca, ima vrednost jednog značajnog, ali ipak samo retro- pretativno, i telesno, u potpunosti prožeta koreografskim izrazom spektivnog uvida u raniji period rada ovog priznatog koreografa.
(28) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev Premijera - Karmen u četiri runde Isidore Stanišić u izvođenju, Bitef Dance Company, Bitef teatar, 26. januar 2011.
Karmen JELENA JANKOVIĆ JELENA
Ana Ignjatović Zagorac je borac
Isidora Stanišić, danas već koreografkinja sa zapaženim isku- U kritičkom prikazu nove plesne predstave na Trgu Mire Trailo- stvom na našim plesnim scenama, osmislila je svoje viđenje Meri- vić bi prethodno iznošenje mogućeg sadržaja zbivanja u četiri meove Karmen u igračku predstavu u četiri runde u kojoj se uz runde u izlaganju sudbine mnogoznačnog lika Karmen, kako ga muziku svite Bize-Ščedrina (intervencije i obrada Anje Đor- je zamislila Isidora Stanišić bilo suvišno, da su bar osnovne kon- đević) odvija izmaštani boks meč između trostukog lika glavne ture toga date u programu. No, bitno je da je ova trostruka Kar- junakinje i njene sudbine, često veoma stereotipne u nekim razli- men bila strastvena, fizički spremna na zahtevan ples, koji je, kada čitim muzičkim i igračkim verzijama. Sa namerom da dekonstr- je tekao, imao uzbudljivost koju su protagonistkinje Ana Ignja- uiše i demistifikuje poznatu povest, Stanišičeva odlučuje da svo- tović-Zagorac, Nevena Jovanović i Milica Pisić izuzetno predano joj trostrukoj junakinji navuče ljupke crvene bokserske rukavice i i vizuelno skladno odigrale. Lik umetnice, koja se bori za borbe- stilizovane „ španske suknje“ ( kostim Ljiljana Adamov) i uputi nu Karmen, ostvarila je u svojoj viziji upravo njihova profesorka i na ples u četiri različite tematske linije. Određujući za glavnog koreograf savremene igre Katarina Stojkov - Slijepčević, koja je protivnika sistem u kojem se odvija njeno bivstvovanje, autorka laganim i savremeno osećajnim nabojem, posebno u izražajnoj koncepta i postavke predstave svoju Karmen najpre predstavlja igri ruku, na izvestan način autoritativno vodila ovu predstavu, u kao čuvarku čulne zavodljivosti, koja je na ivici nestvarnog i ilu- čemu je imala dobrog saradnika u Nataši Šmelc, još učenici zornog. U drugoj temi bavi se pitanjem asimilacije romske kultu- Baletske škole. re i njeno gubljenje identiteta, treća „runda“ je predstava u pred- S obzirom da su mnogo decenija koje se mere vekovima Bizeova stavi gde imaginarna naslednica umetničkih svojstava igračice sazvučja (i u muzičkom vidjenju Rodiona Ščedrina) veoma poz- Karmen brani njen umetnički inegritet. On i pobeđuje, jer Kar- nata i srasla sa pojmovima melodične elegije i strastvenih uzleta men ne biva ubijena, već nastavlja svoju životnu borbu, doduše koje vode klimaksu španskog i romskog plesa – izvesne pauze su, prilično statično. unekoliko bez razloga, zaustavljale koreografsku misao Isidore Stanišić, ne dozvoljavajući da se ona u potpunosti razvije. A to ona može i zna da učini, jer njena Karmen je borac, a to se, mož- da, iz završnih sekvenci predstave nedovoljno uočava. Orchestra 54/55 (29) Piše: Milena Jauković Premijera - Karmen u četiri runde Isidore Stanišić u izvođenju Bitef Dance Company, Bitef teatar, 26. januar 2011.
Ideja je izgubila bitku JELENA JANKOVIĆ JELENA
A.Ignjatović Zagorac, N. Jovanović, M. Pisić, K. Stojkov Slijepčević
Dosledno istrajavajući u aktivnom promovisanju savremenog plesnog poznatljivom Ščedrinovom Karmen svitom, baziranoj na Bizeovoj slavnoj izraza, Bitef teatar je pružio priliku za rad jednom od naših najzapaženi- operi, podrazumeva svesno preuzimanje stvaralačke odgovornosti i ob- jih koreografa mlađe generacije, Isidori Stanišić. U samo središte predstave aveze ispostavljanja jedne, do te mere strukturalno i idejno moćne scenske Karmen u četiri runde postavljeni su problemi odumiranja suštinske za- koncepcije, koja bi bila u stanju da svojom snagom i samosvojnošću vodljivosti u savremenom, tehnološki preeksponiranom društvu, pitanje doživljaj ove Karmen povede u jednom sasvim novom pravcu, neutrališući presudnog uticaja sistema na recepciju njemu savremenog umetničkog čitav onaj spektar nebrojenih asocijacija koji je srastao sa dosadašnjim in- dela, kao i pitanje slobode i njenog ukidanja, ovde posmatrane kroz priz- scenacijama ove partiture. Zbog toga je bilo nužno jakom umetničkom mu prinudne asimilacije Roma pod plaštom nužnosti društvenih inte- imaginacijom i jasnom koreografskom vizijom taj kontekst oneobičiti, što gracija. Međutim, ovaj idejno veoma kondenzovan tematski okvir pred- Stanišićevoj nije pošlo za rukom. Nije trebalo dopustiti da se brojna, po- stave Karmen u četiri runde, koji je suočio koreografski izraz sa nesagledi- tencijalno veoma interesantna scenska rešenja, poput borbe igračice sa vo složenim i potencijalno vrlo inspirativnim pitanjima, nedostatnošću senkom, ostave u formi autorovog „predloga“, samo nagoveštaja onoga što scenske koncepcije ostao je izneveren. Čini se da je ovakav ishod samo pri- bi se moglo dobiti, da se studioznije pristupilo zamisli. Ako su već rodna posledica do sada najradikalnijeg odstupanja Stanišićeve od svog korišćeni govor, kao i odavno poznati postupci ulaska igrača u publiku, ili autentičnog koreografskog manira koji je nekadašnja njena ostvarenja služenja hrane prisutnima, onda se sa njima moralo uraditi nešto što će im bojio jarkim bojama vrcavog, maštovitog, suptilno duhovitog stvaralaštva. dati jedan novi smisao. Šteta je što pojavljivanje na sceni Katarine Stojkov Pritom, ostajemo daleko od svake pomisli da evociranjem i kakvim isk- Slijepčević, što predstavlja vanredno interesantnu ideju, kao i nastup tri ljučivim favorizovanjem ranijih radova, koji su Stanišićevu svojevremeno izražajne i sposobne igračice, Ane Ignjatović Zagorac, Nevene Jovanović i tako zasluženo inaugurisali u red vanredno darovitih stvaralaca, stanemo Milice Pisić nije daleko primerenije, pa i umetnički odgovornije, iskoriš- na put njenim novim koreografskim traganjima. To nikako. Ali, sve iz- ćen. Ovako realizovanom predstavom Karmen u četiri runde propuštena je raženije okretanje ka konceptualno orijentisanom koreografskom izrazu prilika za potpuniju afirmaciju konceptualnog plesnog stvaralaštva, koje u kome se Stanišićeva sve intenzivnije priklanja, sudeći po njenim posled- našoj sredini još ne nailazi na dovoljno odobravanje. I zato mu, na putu njim ostvarenjima, odvodi je u domen u kome se ona ne snalazi. Već sam borbe za sopstveno umetničko priznanje koja mu kod nas ionako tek odabir muzike govori o izvesnoj nepripremljenosti autorke za hvatanje u predstoji, i u kojoj mu želimo samo najbolje, ne treba odmagati ostvaren- koštac sa onim što nosi konceptualno sprovođenje onog zamišljenog. jima koja su daleko od onoga što je vrhunski konceptualni plesni izraz Prenebregnulo se da upuštanje u stvaralački rizičan dijalog sa toliko pre- kadar da sobom pruži
(30) Orchestra 54/55 Piše: Muharem Pervić
Premijera – mjuzikl Producenti, Pozorište na Terazijama, 26. februar 2011.
Brodvej i kako ga osvojiti
U predstavi Producenti po tekstu Mela Bruksa i Tomasa Mihena, Svi ovi obrti bogate Producente, mjuzikl u kome srećemo i glumce na muziku i sa songovima Mela Bruksa, koju su na sceni Teatra na za koje nismo očekivali da će se ovako spretno snaći u žanru u Terazijama, po originalnoj režiji i koreografiji Suzane Stroman, kome uopšte dosad nisu igrali ili su igrali retko. Glavni oslonac postavili Jug Radivojević kao reditelj i Igor Barberić kao koreograf, Producenata čine Slobodan Stefanović kao Blum i Nebojša Duga- nedostaje samo pop sa bradom! Bogata, raskošna, mnogoljudna lić kao Maks. Dugalić se dobro snalazio u komičnim, parodičnim predstava. Za svakoga ponešto: za mlade, za stare, za one koji bi da i pevačkim tonovima, dok je Slobodan Stefanović mnoge iznena- se kikoću, za one koji bi da misle i pitaju se, za one koje lepota i dio svojim pevačkim mogućnostima. Reč je o mjuziklu koji je us- nagota zavode, i za one koji su skloniji politici i ideologiji. Vašar, peo kao film (1968) i kao predstava. Možda pre svega zato što buran, bučan, ali ne i razbucan! Na vašaru, dabome, svašta: svirke, poseduje duh koji mjuzikl nosi, ali i kritičnost, parodičnost koja igre, komendijanja, suza, kukanja, volje i želje da se u životu uspe i slatkoću tradicionih mjuzikala podriva. Na sceni su zajedno lepota ispne što više i parodija na producente uspeha i lovce na lovu! tela i glasa, ali i jedna vrsta podsmeha kao da prati sve te mjuzik- Sve je to Jug Radivojević dobro zamesio, a kostimograf Marina holske ujdurme. Lepo pevanje, horovi baba i devojaka u cvetu, sku- Medenica obojila, iscrtala bujnim, i burnim i brojnim bojama i pine lepih dugih nogu i pogrbljenih leđa. tonovima. Scena Aleksandra Denića pokretljiva, pogodna za trans- A onda politički kič karikature Hitlera Staljina, Čerčila. Političke formacije na koje tekst Mela Bruksa i Tomasa Mihena – računa. retorike, simbolike, mode, heraldike. Baš kao da je čitav ovaj svet Ritam, hitanje, užurbanost, igranje do poslednjeg daha, pored redi- jedan ne osobito prefinjen mjuzikl, život koji sebe podriva, tragedi- telja i glumaca diktirala je i muzika, čas odsečna, čas parodično lir- ja koja se gubi u komediji, i komičnost iz koje izrasta nesavladiva ska i meka. Muzika Mela Bruksa i orkestar Pozorišta na Terazija- ljudska potreba da uspe i da bude priznat. Mjuzikl kao metafora ma kojim je dirigovao Milan Nedeljković. Po pravilu i tradiciji sveta u kome živimo, melanž gluparenja, neizbežna starost i žuđe- mjuzikl brodvejskog tipa je zabavan, atraktivan, pevljiv, zavodljiv. na lepota, mladost i uspeh. Tužno i veselo, ali i oštro, pa onda liri- Nema glava da te boli! Mel Bruks, Tomas Mihen, reditelj Jug Ra- čno, gotovo plačljivo. Sve je to život; i ti horovi starica i neuspeli divojević sa saradnicima hteo je zabavnu predstavu, mjuzikl ali i producenti i komični, sitni izvođači svakojakih pozorišnih radova. parodiju stila na Brodveju oblikovanog mjuzikla. Nema te stvari pa U inscenaciji Juga Radivojevića Producenti su i idila, ali pre svega ni među umetničkim veštinama i žanrovima u kojoj nema i poma- duhovita rugalica čoveku kao producentu uspeha po svaku cenu. lo kiča, igre, paradoksa. U mnogoljudnom ansamblu istaknimo još uvek živahnog i duho- Producenti u režiji Juga Radivojevića su i raskošan i mnogoljudan, vitog Nikolu Simića kao neuspelog gej reditelja, Andriju Miloše- dinamičan, šarenolik mjuzikl, ali i parodija mjuzikla i njegovih vića kao Franca, Jelenu Jovičić kao Ulu, Miroljuba Turajliju kao šablona. Reditelj kostimom i muzikom podvlači ideološku dimen- Karmen Gija. ziju Producenata i njihovu često pustu želju da zgrnu gomile para. Iako podugačka, predstava na Terazijama će vas svakako zasmejati i razgaliti. Politika, 01.03.2011. MILOŠ KODEMO MILOŠ
Orchestra 54/55 (31) Piše: Jovan Ćirilov
Premijera – mjuzikl Producenti, Pozorište na Terazijama, 26. februar 2011. Ozbiljno shvaćena zabava MILOŠ KODEMO MILOŠ
Najnovija predstava mjuzikla Producenti Teatra na Terazijama je sva u to držao je pod kontrolom reditelj Jug Radivojević, već četvrti put pod znaku paradoksa, osim predstave same. Nije nepoznat paradoks da se istim krovom, diktirajući pakleni ritam predstave, i to zrelo, duhovito u doba krize prave raskošne predstave, a Producenti su jedna od pred- i visoko profesionalno. stava sa najviše perja i šljokica poslednjih godina kod nas. Tokom predstave setio sam se kako sam u istom tom parteru kao 12- Sa našom vesternizacijom, koja nije počela sa pokušajima liberalnog godišnji dečarac okupacijske 1943. godine gledao najuspeliji proizvod kapitalizma, koji nam nešto baš ne ide od ruke, u naše prostore stigla nacističke kinematografije Minhauzen u režiji Somborca Jozefa fon su licencna prava na brodvejske mjuzikle, koje je nemogućno dobiti Bakija, sa scenarijem levog pisca E. Kestnera, ali pod pseudonimom ukoliko se producent ne obaveže da će poštovati svaki element izvor- Bertolt Birger. Slušajući sa ocem Radio BBC, gajio sam čvrstu nadu nika. Na neki apsurdan način svojstven umetničkoj praksi uprkos li- da će tome doći kraj. Ali ni u najbujnijoj mašti vaspitanoj na bajka- cenci ima prostora za stvaralaštvo. ma, nisam mogao da zamislim da ću posle nekih 60 godina gledati Te premijerske večeri osetio se onaj retki, a poznati omamljujući ukus tadašnjeg krvavog diktatora Hitlera u parodičnoj zabavi kao daleku vrtoglavog uspeha. Celokupni ansambl našao je prostor slobode, sa prošlost. Nebojšom Dugalićem na čelu, da u svakom trenutku predstave oživi I na kraju još jedan apsurd. Ovdašnji kliše, moj i mojih kolega, jeste svoj apsurdni lik producenta Maksa Bjalistoka nekim životnim deta- da svaka predstava treba da ima kopču sa nama i našim vremenom. ljem, čudnom emocijom i smislom za apsurdno humorno, takvo po E, ne mora! Recimo kad je u pitanju tako ozbiljno shvaćena zabava definiciji i kod Nušića i kod Mel Bruksa. Podjednako simpatično i kao Producenti. uspešno izbalansirani hetero i homo orijentisani pripadnici sveta za- Pozorištarije bave zabavljali su nas uspešnim parodiranjem klišea na tu temu. Sve
(32) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev
Premijera - Kuća cveća Matjaža Fariča i Igrale se delije Branka Potočana u izvođenju Bitef Dance Company, Bitef teatar, 03. mart 2011.
Ples za svadbe i sahrane
Svoj 22. rođendan Bitef teatar je obeležio novom plesnom predstavom Bitef dens kompanije, koja već zauzima značajno me- sto u pozorišnom, a posebno plesnom živ- otu Beograda. Poznati slovenački koreo- grafi savremene umetničke igre Matjaž Farič i Branko Potočan postavili su dvojnu plesnu predstavu, koja je omogućila čla- novima Bitef dens kompanije da se upoz- naju sa njihovim umetničkim stremljenima u dramaturškom smislu i veoma zahtev- nom igračkom tehnikom, koja od izvođača traži maksimum telesnog izraza. Matijaž Farič u svojoj plesnoj predstavi Kuća cveća jasno je stavio do znanja da se ne radi ni o kakvim političkim reminiscencija- ma iz prošlosti (mada svaka sahrana pod- seća na cveće, uobičajenu muziku, groblje i ožalošćene), već je u tekstualnom pred- ložku za dramaturgiju sadržaja podvukao da se radi o privatnim iskustvi- ma,emocionalnom odnosu prema prošlim vremenima, a pre svega, o životnom krugu JANKOVIĆ JELENA koji se zatvara za pojedinca, a mi, često, tek tada, postajemo svesni da mu nismo pok- Kuća cveća - Igrale se delije, Miona Petrović i Nikola Tomašević lonili dovoljno pažnje i da je sada sve uza- ludno. Ipak, Farič je ukazao da je sahranu uzeo samo kao simbol radi o svadbarskoj svečanosti. Stoga je bend Bejrut sačinio i druge kraja, posle kojeg se više ništa ne da promeniti, ali da se, sa malom prihvatljive aranžmane nekada, a i sada popularnih pesama i dozom humora isključivo kajanje može ublažiti. Takav dra- društvenih igara na čije zvuke je Potočan prikazao svoje plesno maturški koncept zaslužuje pažnju svih autora predstave u kojoj je razmišljanje o svadbi kao društvenom događaju koji ima, sem značajnu ulogu imala i autorska muzika benda Bejrut, čiju su onoga uobičajenog široko osmehnutog prizora veće ili manje uza- obradu izvodili članovi džez orkestra Big bend Dragoslav jamne ljubavi mladenaca i svatova, i onu skrivenu bojazan o Stanisavljević, Novak Mijović, Marko Đorđević i Siniša Jović. gubljenu identiteta pojedinca, strah da želje i snovi, ljubav i bol, Zasnovana na prepoznatljivim zvucima muzike koja prati insistiranje na vizuelnim prednostima u savremenom društvu - što sahrane, jednoličnih ponekad do zamornosti, Farič je postavio za sve odvodi izvesnoj upornoj borbi jedinke da sačuva svoje posto- četiri igračice i tri igrača fizički veoma zhtevan ples, sa atraktivn- jano dostojanstvo. im, a već viđenim okretima koji se završavaju sunovratnim bacan- Potočanova postavka je, kao i Faričeva, izraz telesne, fizičke nad- jem na tle, podrškama za koje je potrebna izuzetna veština, hitrost moćnosti nad emocijama i uzajamnim skladnim zajedništvom. i potpuno telesno predavanje izvođača. Sve to se može sa odabra- Ali, bez obzira na izvesna nemotivisana ponavljanja, ona koristi vanjem prihvatiti, ali je koreograf, ipak insistirao na mnogim pon- sve planove pozorišne scene, uskovitlava izvođače i priziva avljanjima, koja, u ovoj prilici, nisu bila neophodna, jer ekspresija gledaočevu maštu i kroz pokret mu sugeriše da sve u plesu ne njegovih plesnih atraktivnih akrobacija ne zahteva „ utvrđivanje“ u mora biti lepo(pa možda stoga i sladunjavo), već istinito u vir- očima gledalaca. tuoznom igračkom smislu. Nekoliko veoma inventivno postavl- Igrale se delije Branka Potočana dobile su naslov, izvesno, po poz- jenih scena, kao što je igra sa štapoviuma tri igrača, koja je svojom natoj pesmi koja se u mnogim trenucima veselja kod nas gradacijom postizala pravo usmerenje, ili samo na trenutak lirski koristi.To, svakako, kao muzička osnova ne bi bilo dovoljno ako se ples devojaka, bili su još snažniji kontrast gotovo akrobatskom sunovraćivanju sa gornjeg dela pozornice.
Orchestra 54/55 (33) Na kraju, a nikako na poslednjem mestu, treba po- hvaliti svih sedam izvođača koji su i u skupnim, duetnim i solo deonicama pokazali odlučnost i spremnost da zadovolje sve teške fizičke zadatke koje su im oba koreografa iz Slovenije postavljala. Bez namere da ikog od njih izdvajamao svi zas- lužuju priznanja za ples u kojem su učestvovali svakim svojim damarom. Stoga su Miona Petrović, Milica Pisić, Nevena Jovanović, Ana Ignjatović- Zagorac, Nikola Tomašević, Strahinja Lacković, Luka Lukić, uz kostimografkinju Adrijanu Pajić i dizajnera svetla Tomaža Štruca i već pomenutu muziku benda Bejrut u izvođenju Big benda, činili izvođački korpus koji će ovu dvojnu plesnu pred- stavu, nadajmo se, i dalje sa istim nadahnućem
JELENA JANKOVIĆ JELENA izvoditi.
Kuća cveća - Igrale se delije, Ana Ignjatović Zagorac i Nikola Tomašević (34) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev
Gostovanje - M-solo za tri uma (dijalozi sa Marselom Prustom) Miloša Sofrenovića, i muzičko-plesni resital primabalerine Ašhen Ataljanc i violiniste Lajka Feliksa, Bitef teatar, 19. i 20. mart 2011.
Sećanje na izgubljeno vreme
Scena Bitef teatra bila je domaćin dva plesno-muzička gostovanja, koja svojim umetničkim osobenostima i ličnim pečatima izvođača zaslužuju posebnu pažnju. Drugi nastup igrača i plesnog autora Miloša Sofrenovića u Beo- gradu (Solo za tri vizije izveo je novembra meseca 2010. u UK „Vuk Karadžić“) pod naslovom M- solo za tri uma – dijalozi sa Marselom Prustom pokazao je sa koliko ozbiljnosti je ovaj naš mladi umetnik, koji živi i radi u inostranstvu, pripremao svoju novu solističku pred- stavu i koliko je uspešno brusio svoj nesumnjivi talenat i u igračkom i u emocionalnom pogledu. Njegov izuzetno brižljivo koncipiran i izveden solo, za čije oblikovanje je trebalo, bez sumnje, odvojiti dosta vremena i to nikako izgubljenog, govori o potpunom sazre- vanju ovog umetnika i snažnom ovladavanju samosvojne plesne tehnike, koja je i složena i umna. Niz reči na početku predstave, koje sve počinju slovom M, koje je i u naslovu Sofrenovićeve predstave, na takav način spajaju tri uma – autora Miloša, Marsela (Prusta) i Majku autora (Šilu Sofrenović), koja svojim besprekornim oksfordskim engleskim jezikom zajedno sa kompozitorom Janom Visockim, čija je muzika zasnovna na se- ćanjima, gradi sjajnu zvučnu impresiju koja nadahnjuje i ples i izvo- đača. Iako je teško izdvojiti sve osobenosti Sofrenovićevih sećanja kroz pokret, ipak, treba naglasiti njihov ekspresionizam ili bolje neoe- kspresionizam sa primesama visoko sofisticiranog minimalizma, pri čemu se dosledno svakom detalju poklanja pažnja, koju boji izvesna unutrašnja tenzija. Tekstualne teme – odnos duše i tela, smrti i bola, tako uočljive u Prustovom opusu otvaraju pred Sofrenovićem ne toliko potragu za vremenom koje je izgubljeno, koliko zapitanost nadahunutu seća- njima šta se može shvatiti kao suština umetničkog plesa, koji, žele- li mi to ili ne, ipak postoji samo u trenutku izvođenja. Sofrenović poklanja pažnju i rekvizitima oko kojih i u kojima izvodi svoje „dija- loge“ sa Prustom. Te crne kutije, geometrijski raspoređene, svojim raznolikim sadržajem upečatljivo svedoče o temama autorovih raz- govora sa pesnikom, koji, čak i kada je tamno plavi buket još nera- scvetanih tulipana u pitanju, nisu samo vizuelne ilustracije, već pro- mišljena ekspresionistička simbolika.
Lajko Feliks, poznati i kod mlade publike omiljeni violinista ma- đarskog porekla koji živi u rodnoj Vojvodini, i primabalerina Ašhen Ataljanc, koja ima veoma cenjenu karijeru na našim i inostranim scenama, priredili su gledaocima u Bitef teatru veče igre i muzike koje se po svojoj umetničkoj neposrednosti pamti. Feliks Lajko je pomalo nervoznim temperamentom u zvucima svoje violine pokla- njao muziku podjednako oseaćajnu i kada su to bili setni pasaži sa mađarskih i naših ravničarskih pustara i salaša i kada su bujni rit- movi romskih melodija i plesova upućivali na igru. A tu igru je sa osećanjem mere, unutrašnjom senzualnošću i, naravno, besprekor- nom tehničkom utemeljenošću, ostvarila sa poznatom profesiona- lnošću Ašhen Ataljanc u savremenim plesnim postavkama koje su SRĐAN MIHIĆ
svojom pomalo tajnovitom osećajnošću bile virtuozni uzleti, kao i KISHOLJUBAC ILIĆ IVAN Lajkova violina
Orchestra 54/55 (35) Piše: Milica Zajcev
Premijera - Odabrani se bude Teatra Mimart, koncept i režija Nela Antonović, Centar za kulturnu dekontaminaciju, 12. mart 2011.
Transmedijalni performans
Projekat Odabrani se bude je deo programa Evropske komisije Kultura 2007-2013 u kojem učestvuje Teatar pokreta Mimart uz Univerzitet u Edinburgu, Muzičare bez međunarodnih granica i koordinatora Opera Circus. Ove institucije iz Velike Britanije, Holandije i Srbije žele da podstaknu dijalog između stvaralaca i korisnika kulturne politike sa ciljem da izvođačke umetnosti budu efektni i integralni instrumenti u postizanju kohezije zajedništva. Naš predstavnik u ovom projektu Teatar pokreta Mimart nastojao je da u nizu scenskih prizora ukaže da je pokretačka snaga društva budnost duha, uma i tela, koja se u povezivanju nepredvid-ljivosti dramaturgije snoviđenja iščaurava u real- nost u trenutku buđenja kojem je imanentno zajedništvo. Nela Antonović, dugogodišnja veoma uspešna zvezda vodilja Teatra Mimart u svom idejnom konceptu i režiji je svesno zadržala fragmentarnost prikazanih segmenata buđenja odabranih i time kroz pokret, reč, glas, zvučnu osnovu, potvrdila misao grčkog filozofa Heraklita da je budnima svet jedan, zajednički, a oni koji spavaju okreću se svaki svom vlastitom... Okupivši u ovom transmedijalnom performansu profesionalne izvođače iz Mimarta – Anu Bastić, Predraga Raovanćevića (autor je i dizajna zvuka i izvođenja uživo), Nikolu Vranića, Đurđu Pavlović, Milana Jelena Pajića i Lidiju Antonović (autorka je i dizajna svetla i video-arta), članice pozorišta B-smisao iz Srebrenice, a u Grupi u crnom pred- stavnike Opra Circusa, Muzičara bez Granica, Starr Trust Allianse, pedagoga E. Kević Radovančević, Radmilu i Radeta Radovanovića, penzionere i uvek rado viđene roditelja autorke projekta - Nela Antonović je suprotstavila fantazmama sna budnost realnosti. Tome utisku su doprinosili i crno i belo obojene maske i kostimi Anđelije Marković, kao i grafoskop art Kristine Drašković Boškov. Posebno ostaje u sećanju veoma dobro zamišljena i objektivizirana simbolika buđenja iz velikog, pokretnog jastuka, koji je na sceni delovao i zanimljivo i smisaono. Ovaj projekat imao je i pedagošku stranu, jer su mladi iz pozorišta B-smisao iz Srebrenice pre učešća u ovoj transmedi- jalnoj predstavi pohađali trodnevnu radionicu Teatra pokreta Mimart, koja ih je uputila u osnovne smernice scenskog izraza odabranih koji se bude. S obzirom da je izvedeni performans na izvestan način idejno i dramaturški modifikacijom buđenja prošao i prolazi kroz otvoreni proces rada, treba verovati da će svojim daljim scenskim životom, u drugim sredi- nama, ispitivanjem sopstvene angažovanosti, postizati i nove zanimljive domete u izvođačkoj prezentaciji.
This project has been funded with support from the European Commission. This publication [communication] reflects the views only of the author, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein.
(36) Orchestra 54/55 8. BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE 2011 Sava centar, Opera i teatar Madlenianum, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište, Narodno pozorište u Beogradu, 03.- 16. april 2011.
Ukidanje prava na kritičko mišljenje COURTESY BDF COURTESY COURTESY BDF COURTESY Sketches, Ballet Graz FAR , Random Dance
Neometen ničim, ni svetskom monetarnom krizom, ni lokalnom hronič- vi neprofesionalni odnos osnivača Festivala prema malobrojnim srpskim nom finasijskom nemaštinom (bolest ovekovečena u izjavi nema para)od plesnim kritičarima. Pa da zabeležimo i sačuvamo od zaborava ovaj prese- koje već previše dugo neizlečivo „boluju“ Ministarstvo kulture, informisa- dan – nijedan plesni kritičar, čak ni tada kada su njegove dnevne novine nja i informacionog društva Republike Srbije i Grad Beograd tj. njegov ili nedeljnik bili medijski pokrovitelji Festivala, nije od osnivača dobio Sekretarijat za kulturu, ali samo kada su u pitanju strateška ulaganja u potrebnu količinu ulaznica (samo 12), što bi mu omogućilo (shodno pozi- domaće plesne projekte, osmi Beogradski festival igre „osvojio je“ april u tivnoj pozorišnoj i festivalskoj praksi) da dostojanstveno i profesionalno Beogradu. Glavne karakteristike bile su do sada najobimniji program prati program Festivala. Rezultat – odsustvo svakog kritičkog prikaza ili (dvanaest plesnih trupa), najduže trajanje, ponovno ignorisanje domaćih analize ovogodišnjeg BFI u svim medijima (osim delimičnog kritičkog plesnih trupa u okviru ambicioznog festivalskog programa i – nedopusti- osvrta Irene Krešić u nedeljniku NIN).
Orchestra 54/55 (37) COURTESY BDF COURTESY
Gods and dogs, NDT
Zahvaljujući izvanrednoj saradnji časopisa Orchestra sa svim srpskim plesnim kritičarima, na stranicama časopisa do sada je profesionalno zabeleženo svako izdanje BFI. Ovoga puta i samo zbog takvog stava osnivača BFI prema srpskim plesnim stručnjacima, potvrđenog javnom izjavom jednog od njih da ga mišljenje naših kritičara uopšte ne interesuje, objavljivanjem fotografija iz predstava koje su, po mišljenju mnogih, činile kvalitetniji deo festivalskog programa, Orchestra iskazuje podr- šku svojim dugogodišnjim saradnicima bez čijih tekstova nije- dno njeno izdanje ne bi bilo valjano niti merodavno. Zbog poštovanja međunarodnih plesnih trupa i umetnika, koji su pred našom uvek dobronamernom i zahvalnom plesnom publikom izveli svoje predstave, Orchestra navodi njihove nazi- ve – Kraljevski flamanski balet, Kompanija Baraka Maršala, Balet Torina, Kompanija Jasmin Goder, Les SlovaKs Dance Collective, Balet Grac, Holandski plesni teatar, Skapino balet, Festival balet Providens, Kompanija Magi Maren, Geteborg balet i Vejn MekGregor/Random Dance.
Ivana Milovanović COURTESY BDF COURTESY Holland, Scapino Ballet COURTESY BDF COURTESY (38) Orchestra 54/55 Artifact, Royal Ballet of Flanders Piše: Milica Zajcev
Premijera - Alfa Boys, koreografi: Guy Weizman i Roni Haver, izvođenje: Bitef Dance Company, Bitef teatar, 28. april 2011.
Agresivne plesne asocijacije
Strahinja Lackovič i Uroš Petronijević JANKOVIĆ JELENA
I ove sezone beogradskoj publici je Bitef dens kompanija (Bitef ludno sanjari o uspesima i sreći koje će doneti sazrevanje za ove Dance Company) i poznati izraelski koreografi Gaj Vajcman (Guy anti-heroje, koji kroz energetske potencijale mačo junaka u oružju Weisman) i Roni Haver (Roni Haver), koji su na našim scenama i alkoholu, kao poznatim klišeima vezanim za muškost, ipak nala- ostvarili veoma zapažene savremene plesne predstave (Jezik zidova ze samo zidove, koje je teško srušiti. za koji je na 40. Bitefu Forum za novi ples Srpskog narodnog Cilj kojem teži autorski Klub Gaj i Roni u svojoj savremenoj ple- pozorišta u Novom Sadu osvojio nagradu publike, Poetični porazi snoj estetici je ovom predstavom dostignut, jer se raznovrsnim na 5. Beogradskom festivalu igre i Mirisi cimeta, predstava kojom savremenim plesnim tehnikama, u raznolikim teatarskim prezen- je obeležena 21-godišnjica rada Bitef teatra u martu 2010.), poda- tacijama, zaista istražuje pokretom snažne agresije energija ljud- rili elitan, savremeni plesni događaj, zasnovan na visokim igračkim skog duha zarobljena u telu. Da se do ovakvog utiska o predstavi standardima i estetskoj kreativnosti koja imponuje. Alfa Bojs dođe zaslužni su, pre svega, svi izvođači Bitef dens kom- Ako je projekat Jezik zidova bio od strane koreografa namenjen panije, a posebne pohvale zaslužuje Milica Pisić, koja je bila po plesačicama, Alfa Bojs (Alfa Boys) kao njegova protivteža ili, bolje snazi interpretacije izuzetno fizički zahtevne igre u ekipi svojih sai- rečeno, očekivana skladna neophodnost, doneo je agresivne plesne grača, dragocena članica, kakva se veoma retko sreće na našim asocijacije u traganju za odgovorom na pitanje kakav je zapravo savremenim plesnim scenama. Tomašević, Lacković, Lukić, Pet- muškarac dvadeset i prvog veka? ronijević su ponovo dokazali da su duhovno i telesno spremni na Sedam izvođača Bitef dens kompanije – Nikola Tomašević, Stra- zavidno upečatljive plesne uzlete, dok je Makarević i u plesu i u in- hinja Lacković, Luka Lukić, Uroš Petronijević, Đorđe Makarević i terpretaciji dramskog teksta ostavio dobar utisak, koji otvara nove u svakom pogledu izuzetna Milica Pisić, zajedno sa sjajnim virtuo- perspektive u njegovoj karijeri. zom na bubnjevima (uživo) Žarkom Andrejićem su sa ogromnim Na ovoj predstavi je radila velika ekipa umetnika iz Holandije i na- energetskim nabojem, koji je svojom snagom mogao zameniti i še zemlje nadahnuto ostvarujući zahteve koreografa, a za izuzetnu termo i hidro elektranu srednjeg kapaciteta, ostvarili predstavu koja disciplinu i uigranost našeg plesnog ansambla-solista zaslužni su se gleda i usvaja bez daha. Iz sekvence u sekvencu, čiji je niz, čini se, asistenti koreografa Dunja Jocić i Horhe Moro, koji su, očigledno, nezaustavljiv, autori i izvođači istražuju koncept onoga što danas s njima dovoljno vremena radili, bez čega se ne bi ni mogao posti- zovemo metroseksualcem. Pri tome jasno se uočavaju plesnom ći ovakav umetnički domet. kičicom ocrtane situacije celodnevnog gluvarenja u kojem se uza- Orchestra 54/55 (39) Piše: Milena Jauković
Premijera - Alfa Boys, koreografi: Guy Weizman i Roni Haver, izvođenje: Bitef Dance Company, Bitef teatar, 28. april 2011.
Silovito kaptiranje silovite stvarnosti
Sa koje god strane da pristupimo plesnom ostvarenju Alfa Bojs (Alfa Boys), viviseciranje jednog dela života, kao autore predstave odvesti. Posebno maj- čiji koncept i koreografiju potpisuje domaćoj plesnoj sceni već dobro poznat storstvo čini se da predstavlja vanredno osmišljen način na koji su autori koreografski tandem Roni Haver i Gaj Vajcman, u nama se pobuđuje utisak scensko uobličenje protkali svojim viđenjem opštih mesta vezanih za jednog snažno provokativnog izraza našeg vremena. A svako vreme, ma muškost onih muškaraca koji su upravo, usled sopstvene nerealizovanosti, te koliko ono bilo „naše“ u datom momentu, nije nimalo jednostavno misaono muškosti tužno i gotovo nepovratno lišeni. Samo naizgled koncepcijski rasut zahvatiti. A još ga je teže scenski izraziti, ma koliko da mi, uvek kao glavni i fragmentiran početak predstave je na trenutak delovao isuviše neobavezno akteri sadašnjeg trenutka, pretendujemo na ekskluzivno pravo njegovog i stilski raštrkano. Ubrzo zatim, zahvaljujući konsekventnoj viziji svojih razumevanja, pod plaštom privida njegove samorazumljivosti. Međutim, autora, predstava će, neosetno sprovedenim postupkom transformacije, Haverova i Vajcman su predstavom Alfa Bojs u tome uspeli, pronašavši vla- početi strukturno da se zgušnjava, povezujući sve do tada nagoveštene ele- stiti ključ umetničkog iščitavanja onog dela naše stvarnosti koju tako nemi- mente u stilski ujednačenu, strukturno besprekornu, i čvrstu konceptualno- losrdno boji nesnosna teskoba gluvarenja koja predstavlja jedinu stvarnost za koreografsku celinu. Igrači Bitef dens kompanije, u kvalitativno drugačijem grupu momaka u njihovom iščekivanju „nekih boljih dana“. Upravo ovakav izdanju, potvrdili su pravilo da samo jasna vizija autora od igrača izvlači do ambijent čini dramaturšku okosnicu koja će, do samog kraja predstave, biti tada neotkriveno. Stoga, sve čestitke upućujemo sjajno uvežbanim igračima, krajnje dosledno i znalački sprovođena. Kako predstava odmiče, tako nas Nikoli Tomaševiću, Luki Lukiću, Urošu Petronijeviću i Đorđu Makareviću, ona, svojom autentičnom atmosferom sve više uzima „pod svoje“, ne dopu- čiji monolog predstavlja vrhunac predstave koja, od samog početka, beskraj- štajući nam da sebe poštedimo pozicijom distanciranog gledaoca, komforno no mnogo duguje sve vreme prisutnom eruptivnom ritmu žive svirke muzi- praveći otklon prema ogoljenom i silovitom prikazu besmisla života nama čara Žarka Andrejića. Po specifičnoj dinamičnosti preciznih pokreta pose- savremenih luzera. Studiozno pristupajući ovoj, nebrojeno puta već obrađi- bno ističemo Strahinju Lackovića, dok je Milica Pisić duhovito i veoma vanoj tematici, autori su, dosežući do elemenata univerzalnog, postigli da nas upečatljivo ostvarila složeno igračko ostvarenje, njeno do sada najzrelije. Iako ono prikazano, na jedan drugačiji način, uistinu iznova prožme nečim što se je za takva predviđanja svakako još prerano, ostajemo u uverenju da će pred- i te kako tiče nas. Odstranjujući iz svog scenskog jezika svaku stilizaciju, pri- stava Alfa Bojs jednoga dana biti prepoznata kao ostvarenje kojim je započe- bližavajući se na taj način naturalističkom pristupu sagledavanja stvarnosti i la jedna nova etapa u umetničko-igračkom stasavanju Bitef dens kompani- ljudskih odnosa, autori su se, prethodno jasno definišući dramaturško- je i njenih igrača, otvarajući sobom prostor i za jednu vrstu konstruktivnog koreografske koordinate svoje koncepcije, hrabro prepustili da ih tematika prevrednovanja koreografskih kriterijuma, kada su u pitanju buduća plesna sobom povede u pravcu potpunog ogoljavanja postavljenog problema, ostvarenja Bitef teatra, jer to svakako dragocenost postojanja Bitef dens spremni da ga prate, bez straha od toga kuda, i dokle će ih takvo umetničko kompanije i zaslužuje. JELENA JANKOVIĆ JELENA Strahinja Lacković i Nikola Tomašević Piše: Milica Zajcev
Premijera - Bajadera Ludviga Minkusa, koreografska postavka Gabrijela Komleva, k.g. Narodno pozorište u Beogradu, 19. i 24. maj 2011.
Prvi put u Beogradu
Ansambl Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu SRĐAN MIHIĆ
Ni najstariji gledaoci baletskih predstava u teatru na Trgu Republike deo prva dva čina, u kojima neopravdano dugo traju nedovoljno defini- nisu imali do sada priliku da vide integralno jedan od poznatih tradi- sane pantomimske scene, kojih smo već odavno lišeni, kada se radi o cionalnih klasičnih baleta – Bajaderu Ludviga Minkusa, čija je sv-etska velikim klasičnim baletima. O dosadi gledanja takvih scena u baletskom premijera bila po libretu i originalnoj koreografiji Marijusa Pe-tipa 23. delu pisali su teoretičari igre još pre dva stoleća. Zato je cela predstava januara 1877. u Velikom teatru Sankt Peterburga. Od tada do danas ova živnula kada je sjajna Olga Olćan povela Indijsku igru i svojim stra- tradicionalna klasična predstava se izvodila u brojnim koreografskim stvenim plesom pokazala da je jedna od poslednjih vrhunskih karakter- verzijama mnogih veoma poznatih baletskih umetnika, a gotovo svi nih igračica na beogradskoj sceni. značajniji baletski ansambli u svetu su imali na re-pertoaru samo jedan njen najtraktivniji deo – 3. čin popularno naz-van Carstvom senki, iako PRVA PREMIJERA 19.05.2011. se u našem jeziku senke preminulih nazivaju “senima”. Na beogradskoj baletskoj pozornici Seni su izvedene pod naslovom Snovi 1991. godine Na prvoj premijeri naslovnu ulogu Nikije, indijske plesačice bajadere, je u redakciji Leonida Lavrovskog, koju je prenela Larisa Šatilova, peda- donela lepršavo, plastično i igrački sigurno Mila Dragičević, čija je igra gog-repetitor iz Kijeva. Ipak, postavka najčistijih klasičnih baletskih sa korpom u kojoj je zmija koja će je usmrtiti, sigurno jedna od njenih zahteva nije ostala nepoznata našoj pubilici, jer su se solističke varijace, najboljih interpretacija – zrela, osećajna, upečatljiva, a po lepoti tajan- dueti i neki skupni plesovi često viđali na koncertima ili baletskim i stveno zanosna. Ratnika kraljevske kaste Solora igrao je Jovica Begojev, školskim takmičenjima. tehnički veoma sigurno, partnerski požrtvovano, no nešto više strastve- Poznata ruska primabalerina Marijinskog (Kirov) teatra Gabrijela nosti bi mogao udahnuti ovom standardnom klasičnom heroju. Tamara Komleva je ovoga puta potpisala svoju postavku Bajadere prema verziji Ivanović, uvek sigurna i besprekorna u klasičnom virtuozitetu, odigrala V. M. Čabukijanija i V. I. Ponomarjova, sačuvavši, zahvaljujući stručnoj je veoma dostojanstveno inače manje zanimljivu ulogu Gamzati, dok je pomoći svoje asistentkinje Irine Ivanovne, najviše što je bilo mogućno Igor Pastor zablistao lepim skokovima i okretima kao Zlatni bog. Sve- virtuozne, čiste forme i tradicionalnu perfekciju klasične baletske igre. prisutni i svevideći bio je odlični Miloš Kecman, kao glavni fakir. Ostali A ta igra, koja je decenijama smatrana za istinsko remek delo velikog solisti imali su, uglavnom, pantomimske, malo zanimljive uloge, koje su baletmajstora Petipa, oduševljavala je evropske igračke pozornice tek korektno ostvarili. polovinom prošlog veka kada su Bajaderu postavljali u njenoj integral- Ženski ansambl u završnom činu se zaista potrudio da što elegantnije i noj verziji Nurejev u Parizu i Makarova u Njujorku. Iako je izjavila da tačnije odigra složene i suptilne deonice u Kraljevstvu seni. Posebnu bi našem baletskom ansamblu bilo potrebno još svestranije i temeljnije pohvalu zaslužuju Milica Jević, Ivana Kozomara i Nada Stamatović u klasično baletsko obrazovanje, Komleva i Ivanova, sa našim repetitori- solo varijacijama i pas de trois, koje su svaka za sebe i zajednički veoma ma (K.Kostjukov, S. Adamović, D. Dragičević, M. Bezmarović, M. skladno odigrale. Završni duet Nikije i Solora čini se pretrpan virtuoz- Vještica, P. Musić), su, ipak, uspele da postave predstavu uspešno, no, nim zahtevima koreografije, čime se ne dopunjuje već stečeni utisak očigledno je, da na brušenju dragulja klasične igre treba još svesrdno uigranosti i romantične skladnosti u plesu Dragičevićeve i Begojeva. raditi. Iako treba pohvaliti ozbiljnost i volju beogradskog Baleta da odigra slo- Vizuelni utisak naše Bajadere bio je zahvaljujući kostimografkinji Olgi ženu i zahtevnuklasičnu baletsku predstavu kao što je Bajadera, njegov Mrđenović i scenografu Borisu Maksimoviću u potpunom skladu sa napor ne bi ničim bio umanjen da su nepotrebno česte pantomimske onim što smatramo “starinskim baletskim delom”. Dirigent Đorđe scene bile izostavljene, kao što se to već odavno učinilo u drugim remek Pavlović je muzički temperamentno vodio predstavu zasnovanu na rit- delima klasičnog baleta na našoj sceni.Ukus i zahteve savremenih gle- mički i melodijski jednostavnim zahtevima Minkusove partiture. dalaca treba poštovati. Savremeni gledalac je svakako morao uložiti napor da odgleda dobar
Orchestra 54/55 (41) SRĐAN MIHIĆ SRĐAN MIHIĆ Olga Olćan Milica Jević
DRUGA PREMIJERA 24.05.2011. Ulogu princeze Gamzati odigrala je sa iskustvom vrednim sva- kog poštovanja Dalija Imanić, pokazujući lepotu klasičnih ple- Odmah posle prve predstave, beogradski Balet se predstavio dru- snih formi na skladan i dostojanstven način. I ostali solisti D. gom, ravnopravnom, premijerskom podelom u poznatom, a kod Kasatkin,T. Čižmadija, S. Hadžislavković, B. Pavlovski,T. Anto- nas integralno do sada neizvođenom klasičnom baletu Bajadera. nijević i naročito Igor Vološin kao Zlatni bog, korektno su done- To ohrabruje s obzirom na veoma ozbiljan tehnički i izvođački li svoje, uglavnom, pantomimske uloge. zadatak koji je pred naše baletske umetnike postavila primabale- U obe podele divertisman iz 2. čina je ceo beogradski baletski rina Marijinskog teatra iz Sant Peterburga, Gabrijela Komleva. ansambl odigrao primerno, s tim što je Indijsku igru na drugoj Kako smo posle prve premijere već dali ocenu njene koreograf- premijeri vodila Milica Jević, poletno i razdragano. ske postavke, koja nije morala imati toliko dramaturški nedovolj- Vrhunac predstave je, naravno, bio 3. čin, koji se i samostalno no jasnih, a i predugih pantomimskih scena u prva dva čina ovog izvodi pod nazivom Kraljevstvo seni. Bilo je za žaljenje što neki baleta, ponovićemo samo da savremeni gledalac u baletskoj pred- gledaoci nisu imali strpljenja da sačekaju ovu predstavu u pred- stavi s pravom očekuje igru, a ne dosadanu pantomimu. A to stavi, jer je beogradski ženski ansambl i na dosta skučenoj sceni treba poštovati. prikazao klasičnu igru koja već sada zaslužuje sve pohvale i za stil Izvođenjem velike klasične baletske predstave beogradski Balet je i za tehnički domet, mada na brušenju toga dijamanta treba još pokazao da ima klasično odnegovane umetnike podjednako us- raditi. Solistkinje u obe podele - M. Jević, I. Kozomara, N. pešne u obe prikazane premijerske podele. Tako je Ana Pavlović, Stamatović, D. Đorđević, Ada Raspor su svoj pas de trois odi- kao indijska plesačica Nikija, svoju bajaderu izvajala toplinom, grale precizno, bez zamerke. strastvenošću, i besprekornom tehnikom koju je obojila osećajno- S obzirom da koreografkinja Komleva i njena asistentkinja Iva- šću koja uzbuđuje. Solora, ratnika kraljevske kaste, igrao je Jovan nova, nisu dugo sa našim ansamblom pripremale ovu predstavu, Veselinović sa poletom, bujnim emocijama, a tehnički na viso- postignuti rezultat, koji treba uvažavati, je zasluga i naših repeti- kom nivou i to ne samo kao siguran i požrtvovan saigrač, već i kao tora, poznatih prvih balerina i prvaka I. Lukateli, K. Kostjukova, princ iz bajke koji iskreno doživljava sve susrete sa ženom koju K. Tešee, S. Adamovića, D. Dragičević, M. Bezmarević, M. voli. Stoga je njihov završni duet, prepun bravurozne klasične Vještice, P. Musić. Isto tako treba pohvaliti sadržaj i dizajn pro- igre, veoma ozbiljnih zahteva, zračio osećajnošću koja nikog ne grama koji prati najnoviju baletsku premijeru u Beogradu, čiji su može ostviti ravnodušnim. autori Miloš Dujavković, Jelica Stevanović, Jovan Tarbuk i izda- vačka delatnost Narodnog pozorišta u Beogradu.
(42) Orchestra 54/55 SRĐAN MIHIĆ SRĐAN MIHIĆ Mila Dragičević Jovica Begojev
Orchestra 54/55 (43) Piše: Milena Jauković
Premijera - Bajadera Ludviga Minkusa, koreografska postavka Gabrijela Komleva, k.g. Narodno pozorište u Beogradu, 19. i 24. maj 2011.
Kad neznanje igru učini poigravanjem SRĐAN MIHIĆ Dalija Imanić
Dugo očekivanom premijerom baleta Bajadera, Balet Narodnog pozorišta obeležio je završnicu ovogodišnje sezone. Au-tor ove koreografske postavke, velika sovjetska bale- rina, Gabrijela Komleva, dosledno i precizno je prenela onu verziju originalne koreografi- je Marijusa Petipe, čiji su autori Čabukijani i Ponomarev, a koja se i danas izvodi na sceni slavnog Marijinskog teatra. Činjenica da se balet Bajadera prvi put u istoriji Narodnog pozorišta našao u integralnom obliku na repertoaru ove ugledne kuće jeste sama po sebi vrlo značajna, međutim, ne i dovoljan razlog zbog kojeg bi se baletski an-sambl Narodnog pozorišta postavio pred zadatak koji, kako se pokazalo, u tolikoj meri preva- zilazi njegov tehničko-interpretativni poten- cijal, da nas je, uz iskreni žal što je to tako, prožeo izvesnom dozom lične i profesiona- lne teskobe. SRĐAN MIHIĆ Tamara Pingović (44) Orchestra 54/55 SRĐAN MIHIĆ Jovan Veselinović
Moralo se uzeti u obzir da ovaj balet, gotovo kao nijedan drugi, uključuje ogroman broj solističkih deonica od kojih se jako puno očekuje i da ne predstavlja odgovarajuću priliku da se naš baletski ansambl reprezentuje u najboljem svetlu. Naprotiv. Pa ipak, bilo bi krajnje nepošteno, pa i nedobronamerno, uzrok ovakvog stanja pripisati isključivo aktivnim igračima, kao što se to često čini. Gledajući predstavu Bajadera, postaje i više nego jasno da je njihova igračko-tehnička nemoć, zapravo, duboko ukorenjena u neshvatljivo niskom, sve alarmantnije sunovraćujućem nivou klasičnog baletskog školovanja kome se budući igrači prepuštaju. Jednom reči, a sudeći na osnovu predstavljenog u Bajaderi, za najveći deo igrača negovanje klasične baletske tradicije i njoj pripadajuće vrhunske tehnike ostaće trajna nepoznanica. Iznad svega, scena Kraljevstva senki to je, nažalost, neopozivo dokazala, a mi ne smemo gubiti iz vida da su kriterijumi vrednovanja klasičnog baletskog izvođenja surovo egzaktni. Ulazak balerina-senki u 3. činu svojom dužinom trajanja i fascinantno- šću koreografske strukture predstavlja emanaciju klasičnog baletskog akademizma. Ovde je ta scena ostvarena u drasti- čno bržem tempu, usled potrebe za ostvarivanjem kakvih-takvih uslova za njeno realizovanje. Dopustilo se da očekiva- na staložena elegancija u svojoj besprekornosti i gotovo ritualni mir tumačenja ove blistave alegorijske scene budu zame- njeni stilski netačnim i tehnički nedopustivo nepreciznim i nadasve neposvećenim izvođenjem, skoro svih učesnika. Ali, stekao se utisak, kao da malo ko uopšte mari za to. Poseban problem predstavljao je neadekvatan izbor tumača većeg broja solističkih uloga koji je, kada je reč o prvoj igračkoj podeli, za rezultat imao nepodnošljivo monotonu interpreta- ciju 1. čina. Sve više ponirući u izvesni manirizam koji, budući neutemeljen, prazno i hladno lebdi scenom, Nikija Mile Dragičević nas je ostavila u potpunosti ravnodušnim i prepuštenim nedovoljno izrađenoj tehničkoj interpretaciji. I dok se pokazalo da Tamara Ivanović, inače jedna od naših najsigurnijih i najpouzdanijih tumača solističkih uloga, ne pose- duje dovoljnu scensku snagu koja bi njenu Gamzati uvrstila u rang zadovoljavajućeg tumačenja ove prvačke uloge, oče- kujemo da će mladi Jovica Begojev, uz studiozniji rad, svog Solora tek izgrađivati, u pravcu tehnički sigurnijeg i inter- pretativno raskošnijeg ostvarenja, onako kako znamo da on to ume.
Orchestra 54/55 (45) SRĐAN MIHIĆ Ana Pavlović
Neočekivani preokret u recepciji dela nastao je, međutim, druge večeri, kada je Ana Pavlović svojom suptilnom i čarob- nom Nikijom, potpuno nestvarno nadahnula sve učesnike, a naročito Gamzati Dalije Imanić i Jovana Veselinovića kao Solora, zaodevajući ih svojom blistavošću, a istovremeno im nesebično otvarajući prostor da pruže od sebe ono najbolje! Tehnički besprekorna, umetnički nezaboravnih momenata, kada finesa smenjuje finesu, poput njenog prvog pojavljivanja i tokom čitavog 3. čina, Pavlovićeva je suvereno pokazala kako, zapravo, izgleda baletski akademizam u svom punom sjaju. Tehnički sklad i autentični scenski šarm vidno su izdvojili Dušanku Đorđević u pas de trois, dok je Milica Jević u Indijskoj igri bila oličenje scenske siline koja posebnim igračkim nervom osvaja publiku. Svesno unoseći u ovaj prikaz, do sada uvek izbegavan, krajnje banalni uvid koji se tiče onoga što se u ovoj umetnosti naprosto podrazumeva, napominjemo da scen- ski izgled dela ansambla, više ne vređa samo profesiju, već i publiku, nonšalantnim kršenjem klasično-baletske konvencije koja se tiče strogo definisanih kriterijuma vezanih za telesnu težinu balerina, za čije nepoštovanje ne može biti opravda- nja. Vreme će pokazati - možda ćemo baš ovom događaju jednoga dana biti beskrajno zahvalni, pod uslovom da se za sobom zauvek ostave kobna profesionalna samozavaravanja i jalova relativizacija, što nas je tako ogoljeno, na nivou šoka, suočio sa poražavajućim uvidom da, kada je reč o negovanju klasičnog baleta u našoj zemlji, ovako dalje ne ide.
(46) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev
Premijera - Mjuzikl Grubb Romskog umetničkog kolektiva, produkcija R.POINT* u saradnji sa Bitef teatrom, Bitef teatar, 29. maj 2011.
Sjajna predstava romskih tinejdžera
Pod sloganom pošto nismo Romi kakvi mislite da jesmo ovi Veoma je teško u mnoštvu različitih scena izdvojiti one naji- mladi glumci, pevači i svirači, članovi ansambla GRUBB mresivnije.Treperavi, duboko osećajni glas devojčice od (Gipsy Roma Urban Balkan Beats), koje umetnički vodi petnestak godina, vitešku igru zaraćenih “plemena”, maestral- režiser Serž Denonkur sa asistentkinjom Suzanom Croker, no otpevan Đurđevdan Gorana Bregovića, koji nadahnjuje poklonili su prepunoj dvorani pozorišta na Skveru Mire najveću slavu svih Roma, bez razlike u njihovoj religijskoj pri- Trajilović sjajnu predstavu koja će se pamtiti po vedrini, spon- padnosti… Sve to, ipak nije zamaglilo osnovnu poruku pred- tanosti, profesionalnosti i visprenim porukama koje često stave. U danu kada su kažnjeni oni huligani koji su u auto- izostaju i kod mnogo iskusnijih estradnih umetnika. busu napali dečaka- Roma, učenika kao što su oni i u našem Da ne bismo bili optuženi s jedne strane za fasinaciju iz- Beogradu, jož glasnije odzvanjaju replike da se Romi bave vođačkim mogućnostima ovih devojaka i dečaka, sa energi- prodajom kartona i žive u kartonski kućama, jer je to najjev- jom koja plamti tokom celog spektakla, a sa druge da sasvim tiniji građevinski materijal, da oni, možda, nešto i ukradu – jer površno razmišljamo o njihovim veoma jasnim porukama – moraju, da nisu lenji i neradnici, ako im se pruži šansa da treba uočiti izvestan nedostatak režijske uglađenosti, razra- rade, a da je dosta, sasvim dosta razmišljanja o njima onakvim đenosti dramaturgije, a naročito postepenog, a stalno prisu- kakvi u svojim razigranim i raspevanim ličnostima oni nisu. I tnog krešenda, koji vodi kraju predstave. kada, na kraju predstave, parole ispisane na transparentima različitim jezicima i pismima potvrđuju da je dosta sa mišl- Dovoljno je ovo konstatovati i predati se celim gledalačkim jenima o Romima koja su davno prevaziđena, odjednom se bićem njihovoj nekada bolno nostalgičnoj pesmi, osmesima stvara travnati kvadrat, a na njegovoj sredini točak kola sa koji zrače iz svake izgovorene replike i furioznom plesu, koje arnjevima, kao simboličan završetak onoga što su nam ovi vatrenom strašću zrači iz njih kao odjek mnogih nomadskih romski tinedžeri tako slikovito rekli. A nama ostaje da pone- generacija Roma, ali i imaju elemente najsavremenije urbane, semo sa sobom njihovu igru, pesmu i muziku i da budemo ulične virtuozne igre. odlučni u tome da prihvatimo, bez ostatka, da oni zaista nisu onakvi kakvi mnogi misle.
* R.POINT produkcija CIC je društveni poduhvat bez dividendi čiji je celokupan profit preusmeren u programe obrazovanja Roma.
Orchestra 54/55 (47) Piše: Milica Zajcev
Premijera - Somnabulia , plesni projekat istraživačkog karaktera Perpetuumdance kompanije UK “Vuk Karadžić”, 05. jun 2011.
Hoću da ostanem BUDNA...
Reč somnabula je složenica latinskog porekla koju čine reči Uprkos imenu, hodanje u snu (somnabulizam) zapravo je više od samog hodanja. somus, što znači san, i ambulare što znači hodati, pa je Mesečarenje obuhvata čitav niz aktivnosti od bezazlenih, do potencijalno opasnih, pa somnabul ona/onaj koji šeta sanjajući – budan u snu. Ovaj do onih neprijatnih. Bez obzira na to šta spavač radi tokom epizoda mesečarenja, malo naziv se može višeznačno tumačiti, što su dobro uočili je verovatno da će se sećati da je to ikada radio. izvodjači Perpetuumdance kompanije, koji su vođeni kore- Da li ćemo se mi sećati svega ovoga što danas radimo? Da li će se iko sećati naših po- ografskom umešnošću, znanjem i osećajnošću Svetlane kušaja da estetikom dopremo do samospoznaje istine ? Tonući sve više u besmislenost Đurović, svoga osnivača, na sceni UK “Vuk Karadžić” izveli svoje sopstvene anomalije zvane ples, došli smo do tačke sa koje se više nije naziralo po svojoj ideji i konceptu istoimeni istraživački poduhvat svetlo. Ni gore, ni dole. Ni ispred, ni iza. I? Šta sada i kuda sa tim tovarom dragocenosti plesnog profila ili plesni projekat istraživačkog karaktera. U koji se autohtono ispisuje u prostoru i preliva na sve strane? njemu se kroz vizionarski san vidi dalje od svoje sadaš- Ako ga niko ne zeli, zašto onda da postoji? njosti, a sopstveno mesečarenje odbacuje kao realnost koja Da nas ne bi dokrajčila sopstvena malodušnost, kad već nisu već postojeće, okolne, teži fikciji. Kroz čitav niz plesnih aktivnosti jednostavne dosetili smo se da je najbolje da zaronimo jos dublje u mulj i pokušamo da pronađe- leksike, jer se radi o izvođačima koji nemaju mnogo ples- mo, ili čak izmislimo modus vivendi koji će, ako ništa drugo, barem objasniti i oprav- nog i scenskog iskustva, osam devojaka i jedan mladić dati naše postojanje. Sadašnjost. Budućnost. pričaju svoje priče iskreno i jasno. Sve ja započelo kao istrazivačka radionica 2009. iz koje se dve godine kasnije tj sada Pokretima žele da iskažu svoj odnos prema savremenom 2011. izrodio ceo projekat naučno-istrazivačkog karaktera, baziran na procenjivanju društvu i sopstvenom okruženju koji jeste i kritika sistema realne afirmacije i motivacije mladih u kreativnim oblastima sa posebnim naglaskom koji ih “niti podržava, niti inspiriše, niti nadahnjuje.” U na plesnoj umetnosti (savremenoj), toj prosjakinji umetničkog estabilišmenta koja se formi nizanja pojedinačnih ispovesti dramaturg Jelena potuca od nemila do nedraga nadajući se naivno da će je neko prepoznati kao - bitnu. Đokić i koreografkinja Đurović svoje aktere dovode u si- Ili bar lepu. tuacije buđenja lažnih nada, ali im formirajući njihove zan- Osim samih igrača, koreografa i dramaturga, koji su kreirali koncept cele priče i pri- imljive i različite psihološke osobenosti, ne daju pravo na redili ga za scensko izvođenje, u projektu su sarađivali psiholozi, sociolozi, učenici mno- izbor. Taj fiktivni put samopotvrđivanja ne odustaje od kri- gih beogradskih srednjih škola i fakulteta, kao i studenti FLU - odsek vajarstvo, na čelu tike onoga što se dešava izvan snoviđenja u mesečarenju, sa prof. Nikolom Vukosavljevićem koji su čitav naš stvarlački rad zabeležili svojim ali, a to je, čini se, osnovna poruka celog projekta, na tre- crtežima i skulpturama. Eto, bar neki materijalni trag našeg postojanja i zbunjenog vrl- nutke ipak oslobađa viziju onoga što bi trebalo da bude udanja kroz mračne hodnike Terpsihorinog lavirinta. realnost. Tako mesečarenje ili somnabulizam postaje me- Sama predstva SOMNABULIA, uprkos svom poetičnom naslovu, nema gotovo tafora psihološke nemoći da se realnost promeni ili uzalu- nikakve veze sa tim, osim u metaforičnom smilsu. Ona je kritika savremenog društva i dan napor da se to učini kretanjem u snu. okruženja u kojem živimo. Osmišljena i kreirana od samih aktera (igrača), ova priča Ovako zamišljen projekat je izuzetno zanimljiv za scensko govori o 10 mladih ljudi zatočenih u sistemu koji ih niti podržava, niti inspiriše , niti izvođenje, stoga u njemu učestvuje brojna ekipa autora od nadahnjuje...Budeći samo lažne nade, uvodi ih u još lažnije situacije koje temeljno kojih svaki pojedinac nastoji da ostvari svoju zamisao koja kreiraju njihove psihološke profile ne dopuštajući im pravo na izbor. Svesni teških bi doprinela boljem razumevanju osnovnog koncepta ove metamorfoza kroz koje prolaze i nemoćni da im se odupru , oni zapravo prolaze jedan predstave. Pored već pomenutih tehnička obrada svetlo- fiktivni put koji je u psihološkom smislu veoma sličan somnabulizmu. Premijera se snog dizajna Ranka Lasice je od početka do kraja scenskog dogodila 05.juna 2011. u botoksiranom UK VUK, sa sve izložbom pomenutih radova prikaza zelenom linijom, koja je na sceni i na telima prof. Vukosavljevića, jednom prosidbom, pevanjem i plakanjem što od sreće, što od izvođača “crtala” zelenim svetlom linije različitih znamenja muke. Mi smo bili zbunjeni i osećali smo se pihtijasto, što je bio neoboriv pokazatelj od kojih su oni slični kardiogramu bili najuočljiviji, pret- da je sve još gore nego što globalno deluje, jer mi uvek umemo iskreno da se obradu- postavljamo bila sigurno trag stvarnog života.. Foto dizajn jemo i ako nas neki popljuju i suzdržano se zgražavaju nad tim amaterskim entuzijaz- Andrijane Tomić, kostim Tamare Jeremić, šminka Milana mom bez pokrića. Kojeg? Pardon - čijeg?! Vučkovića, kao i muzika raznih autora, koje je dizajnirala Od Sekretarijata za kulturu grada Beograda samo za svoj multipraktik projekat, kojim koreografkinja Svetlana Đurović uz uvodne crteže pokreta je, uzgred budi rečeno, trebalo neko drugi da se ranije pozabavi i čijim bi rezultatima sa proba ansambla vajara prof. Nikole Vukosavljevića - sve- trebalo u budućnosti neko drugi vrlo ozbiljno da se pozabavi, dobili smo napojnicu, kao doče o ozbiljnom radu svih sudeonika ovog igračkog pro- i oni koji solistički upražnjavaju isti, već pomenuti amaterski entuzijazam (sa ili bez jekta, koji se, za sada, može smatrati da je u nastajanju, jer pokrića – nije bitno), i ako je nas samo na daskama bilo 12 (slovima: dvanaest). Od igračice i igrači (uz izuzetke) još moraju raditi na savlada- Ministarstva kulture Republike Srbije smo dobili NIŠTA! Verovatno zato što nismo vanju premisa savremenog igračkog izražavanja. Stoga dovoljno infiltrirani u najnovije kulturno - političke trendove. Svesni teških iskušenja poslednja replika mesečarke “Hoću da budem budna…” kroz koje prolazimo i nemoćni da im se odupremo, pregurali smo jedan džombasti put možda znači i to da u realnosti želi, kao i ostali izvođači, da koji je u psihološkom smislu veoma sličan somnabulizmu, a u svakom drugom smis- bude svestrana pozorišna i plesna umetnica. To bi, možda, lu,sličan je______. Dopišite sami. bio bar tračak optimizma. Ova igra dugo traje. PERPETUUMDANCE, Svetlana Đurović (48) Orchestra 54/55 Piše: Milica Zajcev
15. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA, Narodno pozorište u Beogradu, Scena “Raša Plaović”, 25 – 29. jun 2011. Susreti (ne)razumevanja
Petnaesti Festival koreografskih minijatura u novom terminu, krajem juna, koji će se, nadamo se, ubuduće poštovati, sa uspehom je održan na Sceni „Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Brižljivo pripremljen i organizovan sa predselekcijom, polufinalnim popod- nevom i takmičarskom, finalnom večeri, kao i revijalnim programom, pružio je priliku našim ljubiteljima i znalcima malih formi savremene umetničke igre da se upoznaju sa novijim trendovima u ovoj oblasti plesnog stvaralaštva. Ne ulazeći u anali-zu odluka o priznanjima, koje su dodelili Žiri, Žiri kritike i Umetničko veće Udruženja baletskih umetnika, koji je organizator ove, jedine kod nas, festivalske kore- ografske nagradne smotre – opšti zaključak bi bio da je 15. izdanje FKM omogućilo pogled na zbivanja u umetničkoj igri, kakva retko možemo da vidimo kod nas. Svih devet odabranih minijatura u finalu takmičenja imale su i u sadržajnom i u izvođačkom pogledu visok nivo. Osnovna tema odigranih dueta bili su susreti puni uzajamnog razumevanja ili nerazumevanja, nekada dramatični, a nekad veoma vispreno prožeti duhovitošću i toplinom humornosti – upravo onako kako nam se i u svakodnevnom živo-tu dešava. Iz prikazane smotre minijatura posebno se izdvojio „ međunarodni“ duet Another Chopsticks Story, koji su postavili igrači sa upečatljivim smislom za diskretnu grotesku Feliks Dimeril (Francuska-Švajcarska) i ljupka, ali i odlu-čna, Japanka Misato Inoue. Oni su sa punim pravom osvojili nagradu Žirija kritike, drugu nagradu Žirija i Na- gradu publike. Na tragu humornog predstavljanja sopstvenih od- nosa sa okolinom bio je Lander Patrik iz Portugala, koji je svojom solo minijaturom osvojio prvo mesto po odluci Žirija. Alesandra De- SRĐAN MIHIĆ facio i njena sestra bliznakinja Viviana su svojim svežim inovacijama Noodles never break when they are boiled , Lander Patrick - prva nagrada podsetile na postavke Aleksandra Izrailovskog i odnele u Italiju plaketu sa njegovim likom. Naše takmičarke u finalu Danica Arapović, sa vedrim, pomalo akro- batskim Susretom i Miona Petrović sa Nemanjom Naumovskim u minijaturi pozitivnog predznaka Ko mi te je poslao osvojile su Nag- radu Ohrabrenje na osnovu jednoglasne odluke Umetničkog veće UBUS, koja se prvi put ove godine dodeljuje i omogućava dobitnici- ma da na narednom Festivalu koreografskih minijatura prikažu svoju novu, polusatnu, koreografiju – što je veliko ohra-brenje za naše mlađe koreografske umetnike u budućnosti U revijalnom programu poslednjih dana FKM prikazana je premi- jera kra-tkog igračkog filma režisera Vladimira Končara Srećni zauvek (Happily ever after) koji su koreografisali i izveli naši dobri znanci Maša Kolar i Zoran Marković. Bilo je to sjajno plesno i sadržajno sažimanje jedne životne lju-bavne priče sa tragičnim krajem, što je bila i tema njihove dinamične i dramatične postavke The Morning After / The Night Before, koja je izvedene u Bitef teatru novembra 2010. povodom 15-godišnjice izlaženja časopisa za umetničku igru Orchestra. A gosti iz Zagrebačkog plesnog ansambla su na kraju 15. Festivala koreog-rafskih minijatura izveli svoj plesni komad Vjeverice uzvraća- ju udarac autorke Maje Drobac, koja je zajedno sa Sarom Barbijeri, Darijom Dožor i Ognje-nom Vučinićem, koautorima koreografije i izvođačima, dala lekciju izu-zetnog usvajanja plastike, hitrine i
SRĐAN MIHIĆ upečatljivosti plesnih pokreta. Svi oni su svoju „zarazu putovanjem“ doneli u jednom dahu, nepogrešivo odvodeći gledaoce u nepoznate predele u kojima duh i telo tvore čudesne celine.
Another Chopsticks Story, Misato Inoue Orchestra 54/55 (49) Doris Humphrey (october 17.1895 / december 29.1958), american dancer and choreographer who has invented the concept of fall and recover has , once, written - all the pur- poses that are interfering in the choreographic composi- tions, all of them are coming from life itself…
So, one could wonder - then what is dance..? Dance is the thought in movement, It’s to full fill that movement It’s to go from invisible to visible It’s a body language And it’s to make changes in that body... Well, how does this happen..? It is what we would say a voluntary attitude…an inten- tion… An intention to act in different ways in order to communi- cate. Using our body language! They were all these “ingredients” in the 15 th edition of the Festival of choreographic miniatures which took place at
SRĐAN MIHIĆ the National theatre in Belgrade, june 25 and 26, 2011. Participants have come from all over the world, from Italy, Ko mi te poslao, Miona Petrović i Nemanja Naumoski - pohvala Žirija i Nagrada Ohrabrenje Danmark, France, Switzerland, Portugal, Japan, Slovenia, Macedonia, Hungary... and Serbia. In this way, this festival brought to the city of Belgrade a kind of sort of “creole cre- ativity” (creole being a stable language from a mixe of par- ents languages) allowing people to communicate in a spe- cific way. So is dance, stable language mixed by dancers body lan- guages, language that was clearly well understood by the audience. Some of the participants have been very prolific, showing a higher level in the concept of their choreographic work about creativity, interpretation, research of movement, in one word, their intention… in fact, what dance is about ! Others have missed the point by showing just steps with no purposes or using sets on stage that weren’t related with their own intention. Making movement for the sake of movement is not beneficial for the work of creativity, for the work of art. The festival has becoming an international venue in the dance world and deserves definitely to get more financial support from the serbian government.
Fred Lasserre artist choreographique Guadeloupe France SRĐAN MIHIĆ
Susret, Danica Arapović i Uroš Petronijević, Nagrada Ohrabrenje
(50) Orchestra 54/55 SRĐAN MIHIĆ
Another Chopsticks Story, Felix Dumeril
ŽIRI: Fredd Lasserre (Francuska, koreograf, predsednik ) UMETNIČKO VEĆE UBUS: Ašhen Ataljanc (Srbija, primabalerina) Ivana Milovanović, predsednik Snježana Abramović (Hrvatska, koreograf) Milica Zajcev Vladimir Logunov (Srbija, koreograf) Anđelija Todorović Jelena Kajgo (Srbija, direktor Bitef teatra i BDC) Danica Arapović Kosovka Draslar
ŽIRI KRITIKE: UMETNIČKI SAVET FKM: Milena Jauković (Srbija, baletski kritičar) Zoran Marković (koreograf i igrač) Milan Mađarev (Srbija, teatrolog i dramaturg) Anđelija Todorović (koreograf i savremena igračica) Maja Đurinović (Hrvatska, istoričarka umetnosti i Tatjana Pajović (koreograf i igračica) plesna kritičarka)
Orchestra 54/55 (51) Piše: Sanja Krsmanović Tasić
DNEVNIK JEDNE TURNEJE - DAH TEATAR U AMERICI 2010.
Naš prvi susret sa Amerikom desio se davne 1996. godine. Jedan od vrlo važnih delova naše turneje su bile radionice koje Prethodne godine, nekoliko američkih umetnika i producena- smo Dijana Milošević, Maja Mitić i ja držale u mnogim ta, među njima i Del Hamilton iz pozorišta 7 Stages iz Atlante, gradovima i univerzitetima. Zanimljivo je da su na više Univer- došlo je da pogleda predstave i umetničku scenu na prostoru ziteta insistirali na mojoj radionici u klasama za ples (Dance nekadašnje Jugoslavije. Na poziv Dubravke Knežević, dra- department), jer ih je posebno zanimala fuzija plesne tehnike i maturga, desilo se da su prisustvovali probi naše predstave u načina rada u teatru laboratoriji, kao i poseban metod i sistem nastajanju Legenda o kraju sveta. Nas tri glumice, Maja Mitić, rada na fizičkom izrazu koji sam razvila tokom poslednje Tina Milovojević i ja, u Kulturnom Centru REX , koji je tih decenije rada. Bilo je prijatno ponovo se družiti i sarađivati sa devedesetih predstavljao oazu subverzivne i slobodarske kultu- veoma dobrim i kvalitetnim profesorima umetničke igre sa re, probale smo predstavu sa našim rediteljkama Dijanom Mi- američkih univerziteta, sa njima razmenjivati iskustva i znanje lošević i Jadrankom Andjelić. Predstava je bila na srpskom, gov- posebno iz savremene igre. Mnogi od njih su nakon vrlo us- orila je o pustošenju i ratu i želji tri žene da izgrade smisao na pešne karijere odlučili da uplove u sigurne profesorske vode. ruševinama. Pokazali smo jedan grubi progon predstave, bez Martha Curtis , profesorka tehnika savremene ige i koreografi- pozorišnog svetla i kada smo završile, nastao je tajac. Zbunjene, je na VCU univerzitetu u Ričmondu, je bila dugogodišnji član stajale smo gledajući u goste, koji su isto tako nemo gledali u trupe Hoze Liomona ( José Limon), što potvrđuje moje teoriju nas. Nismo shvatale da li je ta tišina odražavala neshvatanje, ra- da su najkvalitetniji pedagozi oni koji su sami bili, ili još uvek zočaranje onim što su videli, ili...Uskoro smo saznali. Na našu jesu, aktivni umetnici. radost i iznenađenje došao je poziv za gostovanje predstave u Ono što mi je posebno imponovalo je bila reakcija studenata. Atlanti i to kao deo jednog od pratećih programa Olimpijskih Kao da su im se otvarali novi svetovi, puni entuzijazma su nam igara. Sam moto Festivala je bio Koja je moć umetnosti kao sred- prilazili nakon radionica i pokazivali veliku želju i interesovan- stvo mira?( What is the power of art as a tool for peace?). Gos- je da dođu u Beograd i nastave da se usavršavaju sa nama iz tovanje smo produžili na još nekoliko gradova, tako da smo u DAH Teatra. Drago mi je da će naši redovni programi - Americi ostali mesec dana. Internacionalna DAH škola za reditelje i glumce i Unutar lab- Od tada, pa do ove, do sada najsloženije turneje, gostovali smo oratorije biti dobro posećeni i u narednim godinama. često širom Američkog kontinenta sa predstavama Dokumenti Na turneju je krenulo sedam članova i saradnika DAH Teatra, vremena, Mapama zabranjenog pamćenja, Alis i Kafka su mr-tvi, pored nas tri, Dijane Milošević, Maje Mitić i mene, Sanje Živeli Rozenbergovi, (ko produkcijama sa pozorištem 7 Stages) Krsmanović Tasić, tu su bili i Aleksandra Jelić, glumica, Ivana mojom solo predstavom Ples sa tamom, demonstracijom Maje Milenović Popović, glumica , Jugoslav Hadžič, glumac i tehnič- Mitić Plamen vatre na dnu mora. Naša specifičnost je i ta da od ka podrška ,kao i naš dizajner svetla i jedan od putnika iz 1996. 1994. i predstave Zenit, predstave, delimično ili potpuno, pre- sa naše prve turneje, Radomir Stamenković. vodimo i zatim igramo na engleskom jeziku. Nekoliko predsta- Turneja je počela 21. septembra 2010. učešćem Dah Teatra na va smo preveli i na španski, italijanski i ruski. Konferenciji Teatar i izgradnja mira u konfliktnim zonama u Nakon jednogodišnjeg planiranja, uklapanja i izuzetno slože- prestižnom njujorškom teatru LaMama. Ova konferencija je nog rada na logistici, DAH Teatar je 2010. godine ostvario podržana od Teatra bez granica i La Mama teatra. Konferencija svoju najdužu i vrlo uspešnu turneju po istočnoj obali i sred- je ugostila veliki broj pozorišnih trupa iz Amerike, Evrope, njem zapadu Sjedinjenih Američkih Država. Zanimljivo je da Afrike, Kambodže. Naša predstava je bila jedna od zapaženijih je, kao i dosada, turneja ostvarena bez organizatora turneje, i bez koje su se igrale tokom ove Konferencije, posebno jer je imala profesionalnog producenta. Logistiku i organizaciju sa naše jedan od najboljih termina-subotu uveče. Reakcija publike je strane uradila je naša rediteljka i umetnički direktor DAH bila odlična, i bilo je zanimljivo upoznati ili ponovo sresti umet- Teatra Dijana Milošević.U Americi naši promoteri su bili du- nike i progresivne umove Njujorka i sveta kondenzovane na ne gogodišnje kolege i saradnici naše trupe, pre svega Del Hami- tako velikom prostoru teatra La Mama.La Mama je teatar sa lton iz Atlante, sa njegovim timom iz pozorišta 7 Stages, i De- patinom, istorijom i neverovatnom dušom,jednom od kolevki nis Barnet (Dennis Barnett) iz Cedar Rapidsa u Ajovi. Oni su savremenog pozorišnog izraza u Americi. Iako Elen Stjuart uložili ogroman trud, znanje i svoje kontakte u umetničkom i (Ellen Stewart), osnivačica i umetnički direktor ovog teatra nije univerzitetskom svetu, da bi ostvarili ovu vrednu turneju. A rad bila prisutna zbog starosti i bolesti, osećao se njen plemeniti na turneji počinje mesecima, čak i godinama pre njenog ost- duh u prostorima i ljudima iz ovog teatra. varenja: od komplikovane procedure vađenja radnih viza, do Nakon burnog i intenzivnog gostovanja i boravka u najuz- logistike oko prevoza i usklađivanja termina, preko specifikaci- budljivijem gradu na svetu, nastavljamo naš put iznajmljenim je pozorišta gde će se predstave i demonstracija igrati, zajedno kolima i kamionom koji je prihvatio svih naših 21 komad prt- sa tehničkim listama i našim zahtevima. ljaga. Posebna knjiga bi mogla da se napiše o anegdotama i mu- Predstave koje su se igrale su bile Prelazeći liniju i Priča o čaju, kama pakovanja i prevoza tokom ove turneje. Putovati sa dve kao i moja demonstaracija rada Telo koje peva, glas koji pleše. predstave i demonstracijom rada (koja takođe sadrži svoje kos- Demonstracije rada je forma koju bih nazvala predavanje u time, rekvizite, elemente od samo 15 kilograma), od kojih jedna pokretu, gde glumac ili performer govori o svom procesu rada, predstava ima tri harmonike i bezbroj krhkih unikatnih čajnika tehnikama treninzima i usput ih pokazuje ili demonstrira, što i i šoljica koje sve moraju da se unose u avione kao ručni prtljag objašnjava naziv koji smo mi preuzeli od nažih učitelja iz i transportuju sa posebnom pažnjom, je avantura za sebe. Po ODIN Teatra. U sklopu turneje Dijana Milošević je održala Americi smo putovali kolima, kamionom, vozom, avionima. nekoliko predavanja na temu Uloga umetnika u mračnim vre- Brodom po Misisipiju nismo, ali smo ga često prelazili mos- menima. tovima idući ka zapadu, a zatim ka istoku i opet ka zapadu ovog
(52) Orchestra 54/55 velikog kontinenta. Bilo je uzbudljivo voziti velikim autoputevima gde krstare drumske lađe ogrom- nih razmera sa živopisnim svetlima i obojene sa velikom pažnjom i maštom. Videlo se da su kamiondžije koje ih voze poseban svet koji živi nekim svojim, drumskim kodom, kojima su posao i život i beskrajne milje autoputa sa po 12 traka u jednom smeru stopljeni u jedno. Posle predstavljanja u Njujorku, gostovali smo na dva prestižna američka univerziteta: prvi je Braun Univerzitet, Providens, RI (Brown University,Providence), od 27. do 30. septembra, gde nam je gos- tovanje organizovao Erik En (Erick Ehn) pisac i teatrolog.Tokom boravka imali smo priliku da upoznamo i ostvarimo zanimljivi susret sa trupom Jujačkani (Yuyachkani)iz Perua i članovima trupe Belorus Freetheatre iz Belorusije. Pre par nedelja smo čuli da je mlada rediteljka ove izuzetno važne grupe uhapšena tokom demonstracija. Kada smo se upoznali u Providensu, zadivila nas je njihova hrabrost i bilo nam je jasno da se izlažu ogromnoj opasnosti time što putuju. Znali smo da, bez obzi- ra na opasnost, nastavljaju sa svojim aktivnostima i provokativnim predstavama koje igraju u svojoj zemlji i van nje. Prvog oktobra nastavljamo čuvenim istočnim koridorom ka jugu gde opet presecamo Njujork i sti- žemo u prestonicu Sjedinjenihg Ameriških Država -Vašington. Tamo gostujemo u poznatom Džordžtaun Univerzitetu (Georgetown University) čiji je nedavno izgrađeni Gondola Teatar jedan od najlepših i najposećenijih u Vašingtonu. Studenti, ali i ostali posetioci, imali su priliku da pogledaju naše obe predstave i priliku da se u neposrednom kontaktu sa nama upoznaju sa našom etikom, načinom rada, procesom i specifičnostima pozorišta koje samostalno postoji već skoro dvadeset godina. Turneju nastavljamo odlaskom u Ričmond, (Richmomond) u Virdžiniji gde smo gosti profesorke Doroti Holand (Dorothy Holland) sa prestižnog univerziteta University of Richmond i Janet Rodgers sa VCU univerziteta, i gde provodimo nedelju dana .Našim boravkom nastavljena je sarad- nja koju pozorište ima sa ovim univerzitetom i studentima koji skoro svake godine sa svojim profe- sorkama drame i savremene igre provode neko vreme u DAH Teatru i upoznaju se sa radom našeg pozorišta. Zanimljivo je da profesorke deo svog kurikuluma na univerzitetu oblikuju po metodama i načinu rada DAH Teatra. Put nas dalje vodi ka srcu Amerike, državama Ajovi i Ilinoj (Iowa i Illinois) gde sledećih nekoliko nedelja, od 11. oktobra, pa sve do kraja ovog meseca, provodimo krstareći iz jedne države u drugu, igrajući, držeći radionice i predavanja na mnogim Univerzitetima (Knox College, Ilinoj, Coe College, Ajova, Columbia College, Čikago, Ilinoj, Chicago Art Institute, Grinell College, Ajova) i pozorištima. Denis Barnet sa Ko koledža (Coe College) je zaslužan za ostvarenje ovog dela turne- je. Nakon nekoliko izvođenja na prestižnim univerzitetskim pozorištima, Priču o čaju je imala pri- like da vidi publika u Čikagu i u Šopen Teatru (Chopin Theatre). Ovo je bilo jedno od najpo- sećenijih i najboljih izvođenja ove predstave na turneji. Na predstavi su bili i predstavnici konzulata Republike Srbije. Bilo je takođe zanimljivo upoznati Čikago sa svojim ekstravagantnim soliterima, biserima savremene arhitekture i beskrajnim plavim jezerom Mičigen (Michigen). Čikagom vlada posebna atmosfera, poseduje šarm metropole sa vrlo razvijenom umetničkom scenom, ali je smireni- ji i manje zahuktao od Njujorka. A nije iznenadjujuće da ga zovu Windy City, Vetroviti grad, jer mi je nestašni vetar, bolje rečeno uragan,uspeo da izvuče razglednice iz kese i pospe ih ulicama, natkril- jenim šinama lake železnice. Zanimljivo je da se u Šopen Teatru dogodilo jedno od retkih izvođenja naših predstava posle koga nije sledio razgovor sa publikom, koji se skoro redovno dešavao u ostalim pozorištima. Razgovori su bili zanimljiva dopuna samim predstavama, gde zainteresovana publika ostane i postavlja pitanja koja se uglavnom tiču rada na predstavi, specifičnostima našeg teatra, zemlje, konteksta u kojima je predstava nastala. Takođe to je prilika da se iznesu komentari publike i njihov utisak, što je vrlo korisno za nas izvođače i stvaraoce. Zanimljivo je da je mlađa publika vrlo dobro shvatala uni- verzalnost naših tema koje prevazilaze uske okvire sredine u kojima su nastale. Komentari su često bili vrlo emotivni i dirljivi i bilo je zanimljivo čuti ono što mi u našem radu nazivano dramaturgi- jom publike, a to su lične asocijacije i nadogradnja postojećeg materijala nastalog iz susreta dra- maturgije glumca –takozvane male dramaturgije i dramaturgije reditelja-velike dramaturgije. Turneja je završena gostovanjem u 7 Stages Theatre u Atlanti, kod naših velikih prijatelja i sarad- nika još od one davne 1996. godine. Dah Teatar je za 7 dana, od 1-8. novembra 2010. u ovom po- zorištu održao radionice, prezentacije, igrao obe svoje predstave. Ono što je najvažnije naša dva teatra su ovom prilikom održala važan satanak sa namerom planiranja i maštanja o budućoj sarad- nji i radu. Atlantu smo napustili u iznajmljenom školskom autobusu koji je na svojim zadnjim vra- tima imao natpis Off to another adventure - Dalje u novu avanturu. U našem slučaju, nije moglo biti tačnije.
UMESTO POST SCRIPTUMA U najnovijem januarskom broju 2011. časopisa Theatre Forum, jednom od prestižnih časopisa o izvođačkoj umetnosti u SAD, izašao je članak na deset strana o DAH Teatru i predstavi Priča o čaju. Lep početak godine u kome DAH Teatar slavi dvadest godina svog postojanja.
Orchestra 54/55 (53) INTERVJU: SNEžANA AĐANSKI Intervju vodila: Dubravka Subotić
Ono što se ne podeli sa drugima - izgubljeno je
Snežana Ađanski rođena je u Novom Sadu 1975. godine. Plesno obrazovanje za-počin- je časovima kod Margite Debeljak, a zatim u Baletskoj školi u Novom Sadu u klasi Vere Fele. Tokom treće godine, zahvaljujući svojoj sada dragoj prijateljici Tatjani Grujić, zaljubljuje se u modernu igru. Usputna stanica – obrazovna institucija Magyar Táncmûvészeti Fõiskola u Budimpešti, a zatim na red dolazi audicija i ulazak u Ejli školu (Ailey School) u Njujorku. Trenutno radi u Novom Sadu, u Baletskoj školi. Kako sama kaže, da bi ta priča mogla tako bajkovito da teče, trebalo je dobro i vredno raditi. I dodaje: Četvrta je godina od kako sam se iz Njujorka vratila u Novi Sad. Počinjem da shvatam kakav me je kulturni šok zatekao. Dvanaest godina u Njujorku naučili su me da imam jedan drugačiji stav prema ljudima i radu. Tamo dominira slobo- da mišljenja i izražavanja i - veliki entuzijazam u radu. Nema mesta kao što je Njujork (No place like New York). Treba biti smeo i uporan i vredan da bi u Velikoj jabuci (Big Apple) bio uspešan.
Školovanja igrača u Americi Na školskim audicijama bi me najpre obuzimala ogromna trema, a onda bih morala da se saberem i dam sve od sebe ne obazirući se na to šta drugi rade i kako izgledaju (dve stvari sa kojima igrač bespotrebno sebe opterećuje). Posle Ejli škole, upisala sam državni univerzitet Hunter College na Gradskom univerziteu Njujorka (City University of New York) . Mislim da je moje školovanje imalo prirodni tok. Na koledžu smo svakog semestra imali drugog profesora i tako smo se upoznali s različitim savremenim plesnim tehnikama. Predavali su mi: Dr.prof. Jana Fineman, Kathleen Turner Sumler, Rebbeca Hilton i Sandra Loring. Profesionalni rad Zahvaljujući intenzivnijim odlascime na audicije, dobila sam dve prilike - da igram sa koreografom Karom Kros (Kara Cross) i sa trupom Marte Grejam (Martha Graham Dance Ensamble). Iste godine prošla sam audiciju i za Nikolaj pro- jekt (Nikolais Project) koji se radio s trupom Riri-Woodbury Dance Company iz Salt Lake City, Utah. Morala sam da izaberem. Bio je juni i imali smo veliki nastup sa Grejam trupom. Nestvarna situacija. Imala sam priliku da zaigram u pred- stavama Ritual suncu (Ritual to the Sun) i Lament i u solo ulogama koje je i sama Mrata Grejam (Martha Graham) igrala, da budem Žena u crvenom (Woman in Red) u predstavi Diversion of Angels. Bilo je divno i toliko ispunjavajuće. A sutradan sam im rekla zbogom i otišla na pripreme sa Ririe-Woodbury Dance Company. Ispred mene je bio rad na kore- ografijama koje je postavio još jedan pionir i legenda modernog plesa – Alvin Nikolaj (Alwin Nikolais). Museum dance companies Rad u, kako ih ja volim da zovem “muzejskim plesnim kompanijama” (“museum dance companies”) je specifičan po tome što se koreografije najpre “skidaju” sa video snimaka, a potom ih sa igračima uvežbava umetnički direktor. Dolaze stariji igrači koji su te uloge igrali i učili od koreografa iz prve ruke. Ti umetnici u sebi nose to posebno iskustvo koje vremenom ne stari, već raste i obogaćuje se.Tako je bilo sa ulogom Žene u crvenom u predstavi Marte Grejam Diversion of Angles. Bila mi je velika čast što nam je na probe dolazila legendarna Perl Lang. U trupi Graham Ensamble imala sam i sjajne umetničke rukovodioce (Kenneth Topping i Elizabeth Auclair). Znali su šta nas čeka i zaista su se trudili da nas što bolje pripreme. U okviru Nikolaj projekta probe je, takođe, vodio umetnički direktor Alberto Delsaz, poznat svima kao Tito. On je jedna zaista neverovatna enciklopedija koja sadrži sve koreografije Alvina Nikolaja, a kada bi ga sećanje izdalo, koristili bismo video zapise. Na probama bi nam se pridružio i Mjurej Luis (Murray Louis), čikica od svojih 80 godina, životni i umet- nički saradnik i saputnik Alvina Nikolaja. Kada bi Mjurej došao na probu, često divanu ne bi bilo kraja. Nikolajeve kore- ografije podrazumevaju dosta rekvizita, promena kostima, slajdove i elektronsku muziku koju smo često morali veoma pažljivo da slušamo i pokretima, u improvizaciji na sceni, reagujemo na zvuke. A ponekada smo morali da brojimo i bro- jimo... Profesionalni dan u Americi Jedan “običan dan” počinjao bi buđenjem oko 7 ujutro. Samo bi se iskotrljala iz kreveta, umila i uskočila u svoj “skakavac”, jednodelni dres za vežbanje. Sledi čas od 9.30 do 12.00, pa probe od 14 do18 sati. Uveče - odmor i pripreme za sutrašnji dan. To bi bio jedan jednostavan dan kada sam, na primer, igrala u predstavama koreografa Peter Kyle, Kara Cross, Mary Sideman i Nai-ni Chen. Naporniji dani bili su kada bih radila i svoj drugi posao koji mi je manje - više donosio prihode za život. Kada bih pred kraj nedelje počela da osećam svoje umorno telo, uvek bih našla neki dobar izgovor da se izdignem i izguram do kraja. Svi u kompaniji smo se tako osećali i podržavali jedni druge. Gledajući na sve to sada, uviđam koliko je entuzijazma postojalo, sa koliko energije smo se predavali iz probe u probu, iz nastupa u nastup.
(54) Orchestra 54/55 Danas u Novom Sadu Jedno je biti aktivan igrač, iz dana u dan brinuti da tvoje telo bude spremno, učestvovati u kreativnom procesu sa koreografom, pripremati se za turneje, a nešto sasvim drugačije je ući u salu gde te čeka gomilica tinejdžera koje treba nečemu naučiti. Priprema časa, predavanje, uvežbavanje, spremanje koncerta, sve to polako dobija svoje mesto i volim to da radim. Turdim se da svojim đacima pokažem kako iz svake situacije možemo nešto da naučimo. Da im pokažem da svako od njih ima velike potencijale koje sami moraju da uvide i iskoriste. Osvrt na našu plesnu scenu Mislim da je Beogradski festival igre jedna veoma lepa manifestacija koja ljubiteljima plesa, iz godine u godinu, pruža veoma bogat program. Za mlade igrače bilo bi veoma korisno kada bi se organizovalo više umetničkih radionica. Bilo bi lepo kada bi Beograd, Novi Sad, Kanjiža i ostali gradovi gde postoji umetnički ples više sarađivali. Veoma mi je drago da vidim da ima dosta tal- entovanih igrača, koreografa i kompozitora. Predstavljalo bi mi veliko zadovoljstvo da se taj potencijal prikaže publici, da se podigne svesnost o postojanju umetnosti pokreta u Srbiji. Život je pokret, ono što se ne podeli sa drugima je izgubljeno.
Orchestra 54/55 (55) Piše: Milena Jauković
Premijera - Don Kihot Ludviga Minkusa, koreografija i režija Đula Harangozo, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 18. decembar 2010.
U znaku nadahnute vizije M. POLZOVIČ M.
Idejom da svoj baletski repertoar osveži novom postavkom izrazito složene uloge pokazao se, nažalost, neodgovara- baleta Don Kihot, Srpsko narodno pozorište iznedrilo je jućim, usled nedostatka značajnijeg tehničko-interpreta- ostvarenje vredno pažnje. Reč je o delu izrazite scensko- tivnog kapaciteta ove balerine. U ulozi toreadora Espade muzičke atraktivnosti koje pripada „gvozdenom“ repertoaru nastupio je Liviju Har, igrač sigurnog i skladnog nastupa koji klasične baletske umetnosti. Koreografiju i režiju ove će, verujemo, dalju izgradnju svoje uloge usmeriti u pravcu postavke Don Kihota potpisuje Đula Harangozo, baletski nešto eksplozivnije i raskošnije interpretacije. Lepom scen- umetnik međunarodne reputacije, dugogodišnji umetnički skom pojavom i stilskom odmerenošću kojom je zaodenula direktor Baleta Mađarske i Bečke državne Opere. Oslonjen svoju Mercedes, istakla se Andreja Kulešević, postižući na tradicionalno uobličenje izvorne koreografske postavke primerno i upečatljivo ostvarenje. Iako su uloge Amora Marijus Petipa, Harangozo je sopstvenim koreografskim i (Sanja Pavić), Drijade (Milena Krkotić) i Dve prijateljice rediteljskim rešenjima presudno doprineo ostvarivanju jedne (Dunja Lepuša, Olga Avramović) bile podvrgnute celovite, krajnje elaborirane koreografske vizije Don Kihota razumljivoj tehničkoj simplifikaciji, one su ostale daleko koja pleni svojim autentično razigranim karakterom, kao i ispod prihvatljivog nivoa tumačenja. Veoma prijatno izne- jasnim i smislom legitimisanim scensko-koreografskim pos- nađenje pričinio je muški deo baletskog ansambla, skladnih tupcima. Smeštena u precizno definisane stilske okvire, ova fizičkih proporcija i tehnički vrlo solidnog nastupa, dok su predstava je uistinu uspela da ispolji, i do kraja suptilno ženski ansambl i ženski solisti predstavljali, nažalost, slabiju sprovede, svu vrcavost onog prepoznatljivog doživljaja špan- kariku ove verzije Don Kihota, što predstavlja samo prirod- skog temperamenta. Zahvaljujući prostudiranom koreograf- nu posledicu sunovraćujućeg pada kvaliteta klasičnog balet- skom pristupu, koji ni detalj nije prepustio slučaju, ta lakoća skog školovanja na našim prostorima. Međutim, i pored mediteranskog poleta, nenametljivo prisutna, postaće domi- pomenutih nedostataka na planu solističkih interpretacija, nantno obeležje celokupne predstave. U tom smislu, u sećan- kompletan baletski ansambl Srpskog narodnog pozorišta, ju ostaju efektno zamišljena Ciganska igra, nastup toreadora nadahnut superiornom Harangozovom vizijom, ostvario je i, naročito, scena u krčmi u završnom činu. Špansku igru fan- posvećen, uvežban i diciplinovan nastup, vidno usmeren ka dango, inače igračku sekvencu u Don Kihotu, Harangozo je dosezanju stilskih finesa. Tom utisku krajnje brižljivo smelo preinačio u instrumentalni stav u formi antr akta uvežbanog baletskog ansambla svakako da je presudno (entre act). Time je ponuđeno jedno drugačije, neigračko doprinelo angažovanje mnogočlanog tima baletskih peda- viđenje ove muzičke deonice kojim se, ujedno, postigao otk- goga čiji je studiozni pristup radu dao svojevrstan pečat ovoj lon od svake vrste opterećivanja strukture predstave suvišn- predstavi. Čestitke upućujemo i živopisnom i vrlo uspelom im koreografskim elementima. scenografskom rešenju Olge Đurđević i kostimima Mirjane Ulogu Bazila tumačio je Andrej Kolčeriju, čiji je nastup Stojanović Maurič, kao i orkestru Srpskog narodnog odisao sigurnom igračkom tehnikom i scenskom plemeni- pozorišta pod upravom Vesne Šouc, uz ukazivanje na nužnu tošću. To predstavlja vrlo važno polazište za svako dalje potrebu za iznalaženjem adekvatnijeg tempa igračkih deon- obuhvatnije igračko usavršavanje za koje će se, iskreno se ica u 1.činu, koji bi dodatno inspirisao igrače i bio u nadamo, u saradnji sa kvalitetnim muškim pedagogom, mogućnosti da ih uistinu nadahne rasplamsalošću ovom mladom igraču svakako pružiti prilika. Uzimajući u Minkusove muzike. Predstavi, koju će publika s razlogom obzir sve segmente koji čine glavnu žensku ulogu Kitri, izbor voleti, želimo uspešan scenski život. Jelene Lečić-Kolčeriju za tumača ove slojevite i tehnički
(56) Orchestra 54/55 Piše: Igor Burić Festival savremenog plesa Nov. ples – Made in China Dragane Bulut i Milke Đorđević Srpsko narodno pozorište, 24. mart 2011. i Bitef teatar u Beogradu 05. novembar 2011.
Levi i Desni
Jedan iz Kine i jedan sa Tajvana, ali i to je Kina, parafraza je jednog od razgovora dva zvučnika, glavnih likova predstave Made in China Dragane Bulut (Srbija) i Milke Đorđević (SAD), kojim je otvoren scenski program Festivala savre-
menog plesa Nov.ples u Novom Sadu, u Srpskom narodnom SINIŠA PONJEVIĆ pozorištu. Levi i Desni, zovimo ih tako, uz pomoć svojih upotrebnih tvoraca, autorki svojevrsne audio-vizuelne insta- lacije sa performativom, dobili su i uloge izvođača, krećući se po sceni u maniru koji teško da se može nazvati ples. Ali, kako su i sami rekli, (samo)postavili se u kontekst, u nji- hovoj izvedbi plešu talasi, frekvencije dubokih, visokih tono- va, plešu ritmovi i melodije. Inteligentno osmišljen, s velikom dozom dečje razigranosti, pred publikom se odvija veoma duhovit razgovor, „scenski ciklus“ grubo materijalizovanih, banalno statičnih „izvođača“ kojima ipak ništa nije nedostajalo da se uspostavi atmosfera teatra. Dakako, problem slušanja i pored vickastog pri- jateljskog dijaloga o sopstvu, postojanju, slavi, (scenskoj) umetnosti, mora da postoji, zato autorke mizanscenski inter- venišu i zvučnike pomeraju po sceni, čak i dok ovi „govore“,
što daje dodatnu dozu ironije ovoj uspešnoj plesnoj POPIVODA MARTA humoresci. U pomoć “zapostavljenom“ vizuelnom aspektu predstave dolaze i svetla, čas hladna, čas topla, u bojama kad dramatičnost raste. Vrhunac je kad u nizu fotogeničnih delo- va koji čine predstavu, opuštajući senke u suptilnoj koloritnoj pozadini, zvučnici zamišljeno stoje sa mašinom za dim koja ispušta poslednje tračke zavese, dok jedan od njih prenuto ne Dragana Bulut (Srbija) i Milka Đorđević (SAD) naglašavaju arti- uzvikne: Zar ne vidiš da nam prete da preuzmu scenu! ficijelnost izvedbe da bi otkrile generički karakter savremenog Made in China Dragane Bulut i Milke Đorđević iskorak je u plesa i makro sistema u kojem se proizvodi. One rade sa margin- formi. Na primer, Štifterove stvari Hajnera Gebelsa potpuno alizovanim izvođačima čija je nemogućnost da izbegnu “pret- je automatizovana predstava, bez glumca, izvođača. Na sceni. varanje” u izvedbi posebno naglašena, pošto je njihov trud u kre- Jer, on je, naravno, skriven(o). U očigledno ogromnom polju tanju uzaludan. Da li je ovo znak za promenu ili je samo pozadin- modulacija, očigledno je i to da upotreba tehnologije u iz- ski zvuk za revoluciju? vođačke svrhe (šta je sledeće, ako ne roboti!?) ima svoje potencijale i polja u kojima se gotovo začudno postiže ista, koncept, koreografija & izvedba: ako ne i veća doza empatije prema scenskom delu. Made in Dragana Bulut & Milka Đorđević China mali je, ali simpatičan doprinos kvalitetnom u produk- dramaturški savet: Ana Vujanović cijama sličnog tipa. Ostaje pitanje da li je kritički ispoljen dizajn svetla: Yair Vardi pristup, ironija upotrebljena da se determiniše aktuelni ambi- dizajn zvuka: Keith O Brien jent savremenog plesa u kojem izvođači često referišu, osvaja- ju vlastiti, a zatim i scenski identitet, prostor-vreme kao kat- Predstava Made in China prikazana je u Fabrik Potsdam u egorije u kojima se nalazi i gledalac-saučesnik, da li je on Potsdamu, u Ufer studios u Berlinu, na Festivalu savremenog plesa samodovoljan (samo satiričan ili samo zabavan), suštinski Nov. ples u Novom Sadu (mart 2011), u Bitef teatru u Beogradu benigna pomodna distanca; da li mu se kritički modul, oslan- (05. 11. 2010.), u Danspace Projeck (Njujork). jajući se na ono prvobitno rečeno, ono „montirano“, zahte- Produkciju predstave Made in China su omogućili: Danspace- vano kada je reč o scenskoj produkciji i svim njenim zakoni- Project 2010-11 Commissioning Initiative, uz podršku Jerome tostima, okrnjio zbog prevelikog danka (anti)teatralnosti. Foundation; Suitcase Fund Dance TheaterWorkshop kao deo Srećom, ostaje i to da je pokretanje, otvaranje pitanja, bila ona East/Central Europe Cultural Partnership Program uz podršku i „tehnološki dvolična“, jedna od osnovnih karakteristika Trust for Mutual Understanding; fabrik Potsdam u okviru umetnosti, pa i Festivala koji bi da je reprezentuju. TanzplanPotsdam: Artist-in-Residence; Stanica-Servis za savre- meni ples, Beograd; Inter-University Center for Dance Berlin, u Dnevnik (Novi Sad), 24.03.2011. okviru programa MA Solo/Dance/Autorship.
* Preuzeto iz programa predstave Made in China.
Orchestra 54/55 (57) info
NAGRADA “TERPSIHORA” S. MIHIĆ S.
Shodno Statutu Udruženja profesionalnih baletskih igrača, kore- JOVICA BEGOJEV PRVI JE DOBITNIK NAGRADE ografa i baletskih pedagoga Srbije (član 2.) i u skladu sa odredba- “RADOMIR VUČIĆ“ ma člana 10, 11 i 12 Za-kona o udruženjima (Službeni list RS, br.51/09), dana 25, aprila 2011. Upravni odbor doneo je odluku o Solista Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Jovica Begojev prvi je priznanju Nagrada „Terpsihora“ . laureat Nagrade „Radomir Vučić“, novoustanovljene nagrade Nagradu mogu dobiti baletski umetnici koji su zaposleni na neo- Narodnog pozorišta u Beogradu koja svojim nazivom čuva od zabo- dređeno ili od-ređeno vreme u Narodnom pozorištu u Beogradu ili rava ime Radomira Vučića, jednog od najuglednijih baletskih prvaka u drugim institucijama. Nagrada se može dodeliti svim baletskim Srbije. Nagrada se do-deljuje mladim talentovanim baletskim igrači- stvaraocima poreklom iz Srbije koji svojim doprinosima razvijaju ma starosti do 28 godina života za ostvarene solističke i glavne uloge baletsku umetnost i unapređuju je na svim nivoima u Srbiji. iz repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu, a koje su odigrane na Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se baletskim umetnicima za ost- matičnoj sceni ili na gostovanjima u periodu od poslednjeg dana feb- varene uloge iz repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu ili ruara meseca prethodne do 01. marta tekuće godine. drugih pozorišta, odigrane na ma-tičnoj sceni ili na gostovanjima, Žiri u sastavu Konstantin Kostjukov (predsednik) i članovi Mirjana u toku jedne pozorišne sezone, koji su se izdvojili po tehničkom i Zdravković (baletska kritičarka i publicista) i Milica Bezmarević umetničkom kvalitetu. Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se balet- (solistkinja Baleta i baletski pedagog) jednoglasno je odlučio da Na- skim umetnicima koji su angažovani u drugim pozorištima za ost- grada pripadne Jovici Begojevu za ulogu Armana Divala u baletu varene uloge iz repertora. Dama sa kamelijama (premijerno obnovljen balet 25. 12. 2010.). Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se koreografima za ostvarene Nagrada „Radomir Vučić“ svečano je uručena 30.marta 2011. na sceni vrhunske rezultate na polju koreografije i baletskim teoretičarima Narodnog pozorišta u Beogradu, pre izvođenja plesnih predstava koji svojom edukacijom u okviru baletske umetnosti postižu Interval, Songs i Viva la Vida. zapažene rezultate i priznanja na polju pedagogije. Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se isključivo domaćim stvaraoci- ma. BILJANA ZDRAVKOVIĆ IMENOVANA JE ZA ČLANA Nagrada „Terpsihora“ biće finansirana od strane anonimnog GLAVNOG ODBORA EVROPSKE ASOCIJACIJE FESTI- donatora sa kojim je jasno definisan način finansiranja tj. VALA uspostavljanja fonda za Nagradu. Privatnost donatora je zagaran- tovana od strane Udruženja, a u pitanju je osoba koja je imala Na nedavno završenoj Generalnoj skupštini u Varni, Bi-ljana veliki uticaj u oblasti baletske umetnosti. Zahvaljujući ovakvim Zdravković, direktor Jugokoncerta i Bemusa, iza-brana je za člana izuzecima, koji svojim uticajem mogu bez ikakvog tereta posebne Glavnog odbora Evropske asocijacije festivala (EFA). Glavni zahvalnosti unaprediti umetnike i njihov rad, naša budućnost ima odbor velike mreže najznačajnijih umetničkih festivala, koju čini izvesnu viziju, a baletska umetnost podsticaj za ostvarivanje novih više od 100 manife-stacija iz 38 zemalja širom kontinenta, čine još ciljeva. i po jedan predstavnik Italije, Slovenije, Francuske, Švedske, Nagrada se sastoji od plakete Udruženja profesionalnih baletskih Španije, Litvanije i Češke. Ovo je visoko priznanje Be-musu koji igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije sa natpisom će ove godine predstaviti program svog 43. izdanja, ali i Biljani Terpsihora i novčanog dela čiji je iznos 2.000 eura. Zdravković za njen dugogodišnji posvećeni rad na afirmaciji O izboru prvog nosioca Nagrade „Terpsihora“ Udruženje donosi muzike i organizovanju muzičkog života. posebne kriterijume izglasavanja nagrađenog. U sastavu žirija Na istoj sednici Savez međunarodnih festivala umetnosti Srbije nalaziće se najistaknutiji predstavnici baletske umetnosti u Srbiji. primljen je kolektivno u članstvo Evropske asocijacije festivala. Ceremonija uručenja Nagrade „Terpsihora” odvijaće se svake Savez SEFA čine najugledniji festivali u Srbiji: BELEF, BEMUS, godine 29. aprila na Svetski dan igre u Muzeju Narodnog Beogradski džez festival, BITEF, Festival džeza i improvizovane pozorišta u Beogradu. muzike iz Kanjiže, Festival koreografskih minijatura, Gitar Art, Terpsihora je u grčkoj mitologija bila zaštitnica plesa i muzike. Međunarodna tribina kompozitora, Međunarodni festival Njeno ime znači ona koja voli da igra. pozorišta za decu iz Subotice, NOMUS, Sterijino pozorje i TIBA.
zvanično saopštenje, maj 2011 Udruženje profesionalnih baletskih igrača koreografa i baletskih pedagoga Srbije
(58) Orchestra 54/55 Priredila: Ivana Milovanović POSTAVLJENA MEMORIJALNA PLOČA NA KUĆI MILICE JOVANOVIĆ
Udruženje baletskih umetnika Srbije postavilo je na prigodnoj svečanosti 11. maja 2011. godine PRIX de JARDIN d’ EUROPE 2010. - memorijalnu ploču (rad vajara Rista Mihića) na Evropska plesna nagrada za mlade koreografe kuću u Smederevskoj ulici br. 5 u Beogradu u dodeljena je predstavi E.I.O. kojoj je živela i radila Milica Jovanović, primaba- Autori: Maria Baroncea (Rumunija), Eduard lerina Baleta Narodnog pozorišta i ugledni balet- Gabia (Ru-munija), Dragana Bulut (Srbija) ski pedagog.Gospodja Jovanović bila je jedna od najznačajnijih ličnosti u svetu plesne umetnosti u E.I.O. istražuje kreaciju vrednosti i njenu dis- Srbiji, pedagog repetitor Baleta Narodnog pozo- tribuciju u umetnosti u predstavi koja se kreira rišta, publicista, plesni kritičar i istoričar igre, u više navrata članica žirija prestiž- svaki put iznova, zajedno s njenom potencijalnom publikom. nih baletskih konkursa, jedan je od osnivača UBUS-a, Saveza baletskih umetni- Drugim rečima, predstava je utopijska fikcija praktičnih rešenja. ka Jugoslavije i Jugoslovenskog baletskog takmičenja u Novom Sadu i dugogo- E.I.O. tim prima nagradu zbog načina na koji autori, kroz pred- dišnji član redakcije časopisa Orchestra. Dobitnica je Nagrade za životno delo stavu, s minimalnim sredstvima i mnogo mašte, duboko redefinišu Udruženja baletskih umetnika Srbije. koncept rada ispitujući sredstva kako produkcije u umetnosti, tako i u stvarnom životu; zbog kreacije, distribucije i vrednosti umet- nosti. UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE NAJAVILO JOŠ TRI NAGRADE U OBLASTI UMETNIČKE IGRE E.I.O. je praktičan. E.I.O. ti daje smisao.E.I.O. ti pomaže da iskusiš. E.I.O. obezbeđuje uslove. Udruženje baletskih umetnika Srbije je u saradnji sa svojim Umetničkim savetom E.I.O. te čini aktivnim/om. E.I.O. ne sudi. E.I.O. ne projektuje donelo odluku da uspostavi, pored već ugledne Nagrade „Dimitrije Parlić“ (za vrednost. koreografe) i Nagrade za životno delo, još tri nagrade u oblasti plesne umetnosti – Nagradu „Nataša Bošković“ (za najbolju interpretaciju u oblasti klasične i To je utopijska fikcija praktičnih rešenja. neoklasične baletske umetnosti), Nagradu „Smiljana Mandukić“ (za najbolju Meša rad s odmorom kako bi dostigao futurističku pustolovinu. interpretaciju u oblasti savremene plesne umetnosti) i Nagradu Ohrabrenje (celo- To je istraga praktičnosti u izvođačkom okviru. večernja plesna produkcija u trajanju od 60 minuta koja se dodeljuje tokom To je iskustvo čiji je ultimativni cilj biti praktičan. Festivala koreografskih minijatura najboljim srpskim koreografima). Nagrada Jednosatno društvo dopušta beg iz naučene bespomoćnosti. Ohrabrenje već je posle finalne večeri 15. FKM dodeljena koreografima iz Srbije E.I.O je podržan od strane Nacionalnog plesnog centra u Danici Arapović i Mioni Petrović i Nemanji Naumovskom. Njihova zajednička Bukureštu, Feldefelproduction, Sekretarijata za kulturu grada plesna produkcija imaće premijeru u okviru programa 16. Festivala koreografskih Beograda, Stanice-Servisa za savremeni ples, Jardin D’Eu-rope minijatura 2012. kroz rezidenciju u Londonu omogućene od Southbank Centre, u associjaciji sa 4Culture Association (Bukurešt), u parnerstvu sa Laban Teatrom (London) i Kulturnim centrom Rex (Beograd). PREMINUO KOREOGRAF ROLAN PETI Potrudite se da budete što praktičniji. Upravo je to stajalo u ugovoru koji sam potpisala pošto sam pristala da ‘radim’ za vreme predstave E.I.O. Francuski koreograf Rolan Peti, čijih je više od stotinu koreografskih postavki čiji su autori Maria Boroncea, Eduard Gabia i Dragana Bulut. Kako izvođeno širom sveta, preminuo je u Ženevi 10. jula 2011. u 88. godini saopštila bi meni i mojim saradnicima omogućili da ispunim ovaj zadatak, oni je pariska Opera. Peti je bio jedan od najznačajnijih koreografa 20. veka, istraži- su nam obezbedili sve vrste alatki i materijala. Moje kolege iz ‘Kritičkog vač mnogih aspekata plesne umetnosti, stvarao je za velikane klasične umetnosti poduhvata’ (’Critical Endeavor’) koje su odlučile da ne rade, već samo kao što su Rudolf Nujerev, Miša Barišnjikov i Margot Fontejn, ali i za zvezde da posmatraju, rekli su mi kako je to neverovatno smešno – koreografi- Holivuda Freda Astera i Lesli Karon. Peti je postavljao balete za parisku Operu, ja sama za sebe razvijala se tokom apsurdnih akcija ljudi koji stvaraju milansku Skalu, American Ballet Theatre, Balet Boljšoj teatra, Nacionalni balet i razgrađuju ono što su drugi upravo stvorili očito imajući različita Tokija...Dobitnik je više uglednih međunarodnih odlikovanja za svoj izuzetan mišljenja o tome šta znači biti „praktičan“. Što se mene tiče, iz moje umetnički rad. ograničene perspektive, E.I.O. je stvorio jednu veoma jasnu i jednos- tavnu strukturu koja funkcioniše kao odskočna daska za jedno veoma lično istraživanje o tome šta znači biti praktičan i za ponovno promišl- SVETSKA PREMIJERA PREDSTAVE BEZ NASLOVA JOŽEFA NAĐA janje današnjih načina produciranja i stvaranja vrednosti u umet- NA PRAŠKOM KVADRIJENALU 2011. ničkom svetu i u svetu uopšte. Julie Rodeyns (Belgija), Critical Endeavor 2010. član žirija koga čini 12 članova / kritičara Performans Bez naziva, čuvenog umetnika Jožefa Nađa, imao je svetsku premijeru na Praškom kvadrenijalu scen- PRIZNANJE ZVEZDE BEOGRADA 2010. skog dizajna i performing arta. Predstava je koprodukci- ja Kioska, platforme za savremenu umetnost i regionalog Agencija za evropske integracije i saradnju sa udruženjima dodelila Kreativnog ateljea “Jožef Nađ” iz Kanjiže. Ovogodišnje je prvi put Priznanje Zvezde Beograda za 2010. Udruženje baletskih izdanje Praškog kvadrijenala, jednog od vodećih svetskih umetnika Srbije dobilo je ovo prestižno Priznanje za realizaciju pro- umetničkih događaja, održao se po dvanaesti put od 16. jekta 14. Festivala koreografskih minijatura. Dobitnici ovog prizna- do 26. juna 2011. i ponudio više od tradicionalne tak- nja su 16 udruženja i organizacija civilnog društva čiji su projekti mičarske postavke nacionalnih paviljona u okviru koje je finansirani putem javnih konkursa koje su tokom 2010. raspisivale prijavljen rekordan broj učesnika iz 62 zemlje. Posetioci organizacione jedinice Gradske uprave grada Beograda. U okviru Praga su jedanaest dana mogli da uživaju u jedinstvenom svakog konkursa odabran je projekat koji je po mišljenju Komisije za repertoaru umetničkih programa na otvorenom, pod praćenje i realizaciju projekata najviše ocenjen i zbog toga je zaslužio nazivom Raskršće: Između intimnosti i spektakla, na kojem je nastupilo 30 renomi- da bude nagrađen. ranih svetskih umetnika zajedno sa našim Jožefom Nađom. Najavljeno je da će se premijera nove kreacije Jožefa Nađa, koja se uvek sa velikim uzbuđenjem očekuje u Srbiji, održati u okviru programa BITEF-a u Beogradu, u septembru 2011. a o čemu ćemo čitati kritičke prikaze naših kritičara u narednom izdanju časopisa Orchestra.
Orchestra 54/55 (59) Sećanja Mira Sanjina
Večiti sanjar
Mira Sanjina je rođena 1924. godine u Zagrebu. ozbiljno dorađivala svoja znanja iz klasične igračke tehnike baš zbog toga Baletsko školovanje je počela kod Ane Maletić u da bi mogla igrati karakterne uloge. Zagrebu, zatim u Beču i kod Kurta Josa u Engleskoj, a U pomenutom razgovoru, koji je u celini objavljen u mojoj knjizi Igra što špansku igru je usavršavala kod Olge Grbić Tores. Još život znači, štampanoj povodom 125-godišnjice Narodnog pozororišta u kao učenica davala je sa uspehom solističke koncerte sa Beogradu, Sanjina je ispričala zanimljivu epizodu iz saradnje sa Marinom sopstvenim koreografijama u Zagrebu, Beogradu i Olenjinom koja je vodila ansambl baleta i folklora u tadašnjem Domu Ljubljani. U toku Drugog svetskog rata bila je članica Kazališta narodnog armije. Olenjina je Miru ubeđivala da je ona lirska i romantična balerina. oslobođenja pri vrhovnom štabu NOV i POJ. Posle oslobođenja postala je Ona je u njoj otkrila Juliju i u njoj videla Mariju, a ne Zaremu u istaknuta solistkinja baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu, Bahčisarajskoj fontani. Rada sa Marinom Olenjinom Sanjina se sa zahval- gde je igrala dramske i karakterne uloge od kojih se posebno izdvajaju – nošću sećala. A i saradnje sa Piom i Pinom Mlakar prilikom kratkog borav- Šeherezada, Balada o jednoj srednjovekovnoj ljubavi,Trorogi šešir,Đavo na ka u Ljubljani. Njihovo insistiranje na perfekciji igračkog izvođenja bilo je selu,Ljubav Čarobnica, Španski kapričo, kao i mnogi inserti sa španskom isto kao i njena potreba da stalno usavršava interpretacije likova koje je ple- igrom u operama.Poseban uspeh je postigla kao Biljana u Hristićevoj som tumačila. Pa mi je kazala: Mislila sam i mislim, ono što je već pomalo Ohridskoj legendi, koju je igrala više od tri stotine puta na našim i inostra- postalo fraza, da nema velikih i malih, već samo dobrih i loših uloga, zato sam nim pozornicama, uz visoka priznanja i publike i stručne kritike. se trudila da u svaku svoju ulogu unesem maksimum sopstvenih mogućnosti. Povremeno se bavila i koreografskim radom. Postavila je Valpurginu noć, Igre Tako je naša najautentičnija Špankinja, kako je nazvao jedan od inostranih u operi Karmen, Salomu, praizvedbu Balade o mesecu lutalici Dušana Radića, kritičara, na primer, prilikom gostovanja u Kini sa Dušanom Trninićem, na koja je bila u to vreme izuzetno smelo igračko pozorište, kao i igrački delovi zahtev publike, čak tri puta ponovila brzu igru iz opere Karmen! Brehtovih Sedam smrtnih grehova u tadašnjem Savremenom pozorištu. Sa scene se Sanjina povukla 1971. godine, kada je otvorila sopstveni studio U razgovoru sa Mirom Sanjinom, koji sam vodila u junu 1991. godine, za modernu igru u kojem je sa uspehom radila upućujući generacije ljubi- ispričala mi je kako je bila dočekana u Narodnom pozorištu u Beogradu, telja baletske umetnosti u lepotu i izražajnost umetnički oblikovanog i posle njegovog oslobođenja 1944. godine. Došli smo, naravno, u uniforma- emocijama prožetog pokreta ljudskog tela. Neke od njenih zamisli se nisu ma. Osećala sam kako oni koji su tu bili od ranije misle ‘šta li ovde hoće ta div- potpuno ostvarile jer su neki od talentovanih učenika želeli odmah da ljakuša, partizanka!’ To podozrenje prema njoj, iako još nije bila ni viđena nastupaju, a ona je smatrala da pre toga treba da ozbiljno i ambiciozno rade. kako igra, otklonio je tadašnji upravnik Milan Predić kada je video njen Međutim, uspela je da svoje mlade učenice, koje nisu težile profesionalnom nastup u prvom paru u polonezi u operi Evgenije Onjegin. Smatrao je da bavljenju umetničkom igrom, nauči da osete svoje telo, da ono oživi, da je ona balerina koju će publika voleti i dok je Predić bio upravnik davao joj bude oplemenjeno. Otkrila im je svest o sopstvenom telu i stvarala od njih je veliku podršku. On je želeo, a ne partizanska garnitura, da se pojavljujem ličnosti koje se bez kompleksa lepo kreću i sa mnogo entuzijazma prate na sceni, naglasila je tada Sanjina. To se i desilo kada je Sanjina zaigrala igračke događaje. Šeherezadu kojom je, smatrala je, pridobila beogradsku publiku. No, i tu je Lepa i prijatna spoljašnost, duga, talasasta, sjajna kosa, meki, plastični bilo problema sa radikalnim nazorima Radovana Zogovića, koji je Sanjini pokreti iz kojih izbija snažna individualnost, senzibilnost i senzualnost koji zamerao erotizam u igri i tražio je još na generalnoj probi da joj se izmeni prerastaju u duboku dramsku izražajnost – to su bila obeležja igračke lič- kostim. A Poema, na muziku Stanojla Rajičića, u koreografiji Sanjine, u nosti Mire Sanjine. Kao vrsna interperetatorka stilizovanog jugoslovenskog kojoj je ona i igrala, izvedena je samo jedan put. Zogović je predstavu i španskog folklora, ona je posedovala nepogrešivi osećaj za ritmičku i dina- odmah skinuo sa repertoara, ali tačan razlog, osim nekog navodno politi- mičku iznijansiranost igre. Erotična komponenta u njenom plesu, posebno čkog, Sanjina nikad nije saznala. u Salominoj igri sa velovima, je uvek bila u službi iskrenog izražavanja Njen doprinos afirmaciji beogradskog Baleta na inostranim festivalima bio emocija. Muziku je smatrala velikom inspiracijom, a i igra bez muzike, po je dragocen. Umetnica se posebno seća prvog gostovanja na Festivalu u njoj, ima svoju muziku, a to je ritam koji i u tišini može oplemeniti plesni Edinburgu, gde je igrala Ohridsku legendu, Licitarsko srce i Baladu o srednjo- pokret. Sve njene zasluge za afirmaciju srpske baletske scene već odavno vekovnoj ljubavi u kojoj je uspešno zamenila obolelu koleginicu u glavnoj zaslužuju najveće priznanje za životno delo, koje joj je Udruženje baletskih ulozi. Tada je imala čast da ugasi festivalsku sveću, kao ličnost koja je svo- umetnika Srbije dodelilo 2008. godine. Kada je Mira Sanjina igrala, imao jim učešćem obogatila Edinburški festival u toj godini. To je, po pričanju se utisak kao da je u transu, da sanja svaku svoju igru. Zato je svojom umet- umetnice, bilo nezaboravno veče, kada je pod svetlošću sveća izašla u kosti- nošću zračila i kao profesionalac i kao večiti sanjar, kako joj je ime i dao mu Knjeginjice iz Balade i uz improvizovane pokrete i zvuke orkestra kojim pre toliko decenija poznati zagrebački glumac Tito Stroci i koje je zadrža- je dirigovao čuveni Džon Barbiroli ugasila festivalsku sveću. Poznati ino- la. strani kritičari, kao na primer Arnold Haskel, su o njoj pisali kao tipu bale- A kada je 17.decembra 2010. godine tiho otišla u legendu, ostavila je budu- rine koja je već iščezla i to u smislu izražajnosti. Naravno, da je tada mislio ćim generacijama baletskih umetnika i njihovoj publici duh velike posve- na Nižinskog, Pavlovu i druge velikane umetničke igre iz prve polovine ćenosti koje je kao u snu sledila na stazama plesne muze Terpsihore. prošlog veka. Izuzetna priznanja Sanjina je dobila i na turnejama u Kini i Kairu, koja su, razume se, bili veoma važna ne samo za nju, već i za ceo beo- Milica Zajcev gradski Balet i baletsku umetnost u našoj zemlji. Mira Sanjina je na beogradskoj sceni igrala od 1944. do 1971. godine sve- Beograd, 11. januar 2011. godine sna da je bio neophodan kompromis između njenih karakternih kreacija i pročitano na večeri Sećanje na Miru Sanjinu održanoj osnovnih premisa klasične baletske tradicije. Stoga je veoma uporno i u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu
(60) Orchestra 54/55 BIH / SARAJEVO Piše: Jovana Milosavljević
Osnovano Udruženje umetnika Bellarte; premijera predstave Ples za jedan glas Festival Sarajevska zima / scena Franjevačkog međunarodnog studentskog centra, 19. i 20. mart 2011.
San o romantizmu dosanjan na javi
U Sarajevu, gradu na Miljacki, tlu gde se može spojiti naizgled nespojivo i podneblju na kome egzistira pregršt toga što može biti umetnička inspiracija, krajem 2010. godine osnovano je Ud- ruženje umetnika Bellarte. Istorijska zbivanja na ovim prostorima, kao i kompleksna duhovna fizionomija naroda koji su vladali, živeli i stvarali na ovom tlu, ostavili su nasleđe koje u mnogo čemu utiče na tok današnjeg kulturno umetničkog stvaralaštva. Ono što bi se moglo spomenuti kao jedna od glavnih karakteristika tog nasleđa svakako su multietničnost i multikulturalnost. Sticaj okol- nosti ili sudbina, učinio je da se ljudi iz tri danas različite zemlje našeg regiona (Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina) nađu baš u ovom gradu i okupe oko zajedničke ideje. Grad Sarajevo, koji jedini u Bosni i Hercegovini neguje dramu, operu i balet pod krovom Narodnog pozorišta, za ljubitelje baletske umetnosti, u svom opusu nudi još i Festival moderne igre Zvrk, te od prošle
godine i festival Balet fest Sarajevo. GAČIĆ EDI Udruženje umetnika Bellarte započelo je svoj rad nošeno baletskim tendencijama, ali na dugoročne staze vođeno mišlju da okuplja ljude iz različitih umetnosti koje će povezivati srodne ideje stvarala- štva. Ples za jedan glas je projekat prvenac ovog Udruženja sa kojim smo se premijerno predstavili publici dva puta u martu 2011. u sklopu festivala Sarajevska zima, na sceni Franjevačkog međunarodnog stu- dentskog centra. Sama ideja je autorski rad dve mlade balerine Jovane Milosavljević i Nadže Pušilo, dok je za režiju bio zadužen Miralem Zubčević. Ples za jedan glas je plesni recital koji inkorporira solo pesmu, muziku i balet u jedinstven modus operandi. Ovaj vokalno - plesni izraz praćen je ponajviše solo pesmama velikana romantizma ( J. Brahms, F. Šubert, R. Šuman, S. Rahmanjinov, P. I. Čajkovs- ki), dok smo nit inspiracije našli u motivima samih solo pesama čiji su autori velike poete poput Puškina, Getea, Kernera i drugih. Predstava govori o širokom spektru ljudskih, kao i muško – žen- skih odnosa, koji se temelje na univerzalnim vrednostima ljubavi i prijateljstva. Vođene muzikom, pesmom i plesom, niz uobičajenih situacija preobražava se u daleko dublje i emotivnije susrete, u koji- ma svako od nas istražuje sebe i traga za onime što ga istinski ispunjava. U predstavi učestvuju baler- ine Nadža Pušilo i Jovana Milosavljević, bariton Armando Puklavec, dok je za klavirom bila Alma Aganspahić. Kostim su radile Amra Džinalija Karađuzović i Dženita Huseinović, a za scenografiju je bio zadužen Darko Šobot. Kostim i scenografija verodostojan su izraz mladih i kreativnih umet- nika koji su pažljivo pratili autorsku zamisao, te dali autentičan prikaz svojih ideja. Takođe, vođeni idejom romantizma (ponajviše u muzici i poeziji), te inspirisani ličnim doživljajem igre zajedno sa Adnanom Đindom (dizajn svetla), stvorili su atmosferu koja gledaoce poziva u jedan drugačiji svet. Projekat je nakon premijernog izvođenja dobio podršku od Ministarstva kulture i sporta kantona Sarajevo, što je za nas bila satisfakcija, tim više jer živimo u vremenu u kome i pozorišna umetnost teško opstaje, a još teže oni koji žele da se bave umetnošću van institucija kulture. No, vedrog karaktera i optimističnog duha nam nije ponestalo. Od samog početka verovali smo u ideju oko koje smo se okupili, ne sluteći šta nas sve čeka u tom kompleksnom procesu, ali negde potajno veru- jući da je umetnost iznad svega, jer takav je i naš poziv – da budemo to što jesmo bez obzira na sve. Ples za je- dan glas možda jeste beg od nezahvalne stvarnosti u kojoj živimo, ali on nam takođe pomaže da tu istu stvarnost lakše podnesemo. Na sceni smo svi tête-à-tê- te, nemoguće je skriti se. Zato je ovo za sve nas bilo jedno veliko otkrivanje sebe i približavanje drugima. To može biti i onako kao što je u predstavi - početak za
EDI GAČIĆ EDI kraj, ples za jedan glas, zahvala za život.
Orchestra 54/55 (61) BIH / SARAJEVO Piše: Mr Edina Papo
FESTIVAL BALET FEST SARAJEVO Narodno pozorište u Sarajevu, 18. - 25. septembar 2010
Kada i duša zaigra...
Bile su to noći protkane dobrim raspoloženjem, kvalitetom, virtuoznim pokretima i sa punim gledalištem. Balet fest Sarajevo ima jedan zajednički imenitelj - ljubav prema igri. Festival je zamišljen kao sinteza vodećih baletskih trupa u Evropi i komunikacija sa našim Baletom u Sarajevu i BiH. Baletska umjetnost postoji 60 godina u našoj državi. Počeci su bili više nego skrom- ni. Po završetku Drugog svjetskog rata, Balet Narodnog pozorišta u Sarajevu pri- padao je redu novoosnovanih baletskih scena. Doba poleta koje je pratilo osniva- nje ansambla vezano je za pionirski red Nine Kirsanove kao koreografa prvog pro- fesionalnog baleta Žetva B. Papandopula, za balerinu Jitku Ivelju i igrača Franju Horvata. Sarajevski Balet je imao svoje uspone i padove i svoje velike prima baler- ine i prvake sve do rata 1992. godine. Devastiran u potpunosti u ratu od 1992- 1995. baletski ansambl ipak uspijeva da se digne na svoje baletske noge i da danas polako, ali sigurno, korača ka boljim umjetničkim danima. Kao dokaz tome je i osnivanje festivala Balet fest Sarajevo (organizator Udruženje za razvoj kulture i umetnosti Baleti) što je i dobar način da se odabere odličan program, ne samo po kvalitetnim naslovima, već i po prilagodljivosti predstava sceni Narodnog pozoriš- ta u Sarajevu. Nastupi prvaka baleta iz vodećih ruskih pozorišta: Boljšoj iz Moskve i Marijinskog teatra iz St.Petersburga (baletski Gala koncert), zatim gostovanje Bitef Dance Company iz Beograda (Bitef teatar), te nastupi baletskih umjetnika iz Njemačke, iz baletskih centara kao što su Minhen i Drezden, donijeli su dah optimizma koji nam je i te kako dobro došao u vremenima u kakvim danas živimo. Teški dani ekonomske krize nisu pomutili želju za osnivanjem festivala. Sa budže- tom koji je skroman za organizaciju ovakvog tipa festivala, uspio se pripremiti pro- gram koji je po svom kvalitetu i obimu odgovarao baletskim festivalima u Evropi.Veliki teret priprema preuzeo je na sebe organizacioni tim kojem su u sus- ret izašli Gradska skupština i Grad Sarajevo kao pokrovitelj Festivala, zajedno sa sponzorima, koji su, uprkos restrikcijama u vlastitim budžetima, imali osjećaj da procene važnost partnerstva sa Balet festom Sarajevo. Početak Festivala je obilježio nastup ruskih baletskih umjetnika. Balerine i igrači, zvijezde velikih baletskih teatara iz Moskve i St. Petersburga, su podarili publici pravi praznik klasičnog baleta. Dilemu da li će klasični balet postojati u sljedećem milenijumu, njihovi nastupi su veoma jednostavno riješili. Da, klasični balet će pos- tojati, a u vrhunskom izvođenju će imati svoju budućnost i u narednim stoljećima. Do takvog zaključka navodi misao poslije Gala koncerta ruskih solista baleta. Sve je bilo odlično - baletska tehnika, virtuoznost, manir, kostim, promjena svjetla, a o interpretaciji da se ne govori. Izvođaće treba sve spomenuti sa velikim poštova- njem: M. Rižkina, D. Gudanov, E. Evsejeva, I. Kolb, E. Čeprasova, F. Stjopin, A. Staškević, M. Lobuhin, I. Nioradže, A. Matvejenko, D. Matvejenko, D. Medvedev, A. Petuškova, K. Janguzarov. Karakteristika Gala koncerata klasičnog baleta je, između ostalog, bio i odličan kostim. Imali smo priliku vidjeti svojevrsnu reviju klasičnih baletskih kostima koji su se odlikovali stilizacijom sivo-srebrne i bijele boje, prelijepe pačke, s mjerom kit- njasto i pastelno odjeveni solisti, a kontrast su bili crvena i crna u savremenim balet- skim koreografijama. Sve zajedno bio je to poseban praznik za oko i dušu. Ovacije kojima ih je ispratila naša publika u do posljednjeg mjesta ispunjenjenom gledalištu Narodnog pozorišta Sarajevo značile su i zahvalnost i želju da ih pono-
FUAD FOČO FUAD vo vidimo, jer ljepota, ipak, može i mora spasiti svijet. Semperoper Dresden, Elena Vostrotina i Oleg Kluymyk
(62) Orchestra 54/55 Gostovanje Bitef Dance Company je bio poseban trenutak Festivala. Sav- remeni balet je sinteza pozorišnih, muzičkih i posebnih plesnih elemenata. Predstava Mirisi cimeta u koreografiji Gaj Vajcmana i Roni Haver je postavl- jena savremenom igračkom leksikom kojoj suprotstavlja tradicionalnu starozavjetnu poemu Pjesmu nad pjesmama koristeći se savremenim plesom i odlično pripremljenim igračima. Predstava je imala svoj tok, bila je poetična i izuzetno savremena. Bio je to na momente veoma prisan dijalog dva bića nevidljivo povezana snažnim emocijama. Pored suprotstavljanja tradicije i savremenosti iz ovog baleta iskrila se duboka uzajamnost. Mirisi cimeta su zadivili pojedinačnim plesnim sekvencama koje nisu same sebi cilj. Jer te sekvence duboko urastaju u tkivo dramskog teksta i muzičke interpretacije. Ova predstava nam je otkrila i tajnu glumačkog umjeća igrača, koje znatiželjni ipak nikada neće u potpunosti saznati. Zemperoper (Semperoper) iz Drezdena (Njemačka) izveli su dva dueta - In the middle, somewhat elevated koreografa Vilijama Forsajta i On the nature of daylight (koreogaf D. Dawsona). Za obje koreografije potrebni su izuzetno moćni igrači, tehnički sigurni i sa odličnim baletskim predispozicijama. Oba koreografa rade sa balerinama koje imaju ogroman raspon u skoku, razvijeno i do kraja pruženo stopalo i što je najvažnije jedan od rijetkih darova prirode da smjelo i bez straha izvode najsloženije bravure u duetnim izvođenjima. Naši gosti - I. Liska, S. Confalonieri, O. Melnikova, O. Klymyuk, E. Vost- rotina, G. Albouy iz Njemačke su kvalitetnom i virtuoznom igrom, hariz- matičnom i veoma uvjeriljivom pojavom i plesom, prosto poletjeli, odbijajući sve zakone gravitacije. Poseban baletski trenutak je bio izlazak na scenu legende evropskog baleta, prvaka mnogih pozorišta i direktora baleta Bayerisches stattsballett, džentl- mena u baletskoj umjetnosti Ivana Liške koji je nastupio sa svojom partner- icom (Silvia Confalonieri) u baletu The old man and me u koreografiji Hansa Van Manena. Ova predstava je posvećena još jednom velikanu koreografije Jiržiju Kilijanu. Iskusni igrači, vođeni majstorskom koreografijom Van Ma- nena, „pričaju priču“ o starijem muškarcu i ženi koja je, na retko viđen način, stilski muzički i režijski bila vrlo precizano postavljena.Van Manenov smisao za ljepotu i poetiku tijela zadivljuje. Iako malobrojan, sarajevski baletski ansambl je u dva svoja izvođenja pokazao da može biti homogeno uvježban i dostojan domačin festivala Balet fest Sarajevo. Izvodeći dio iz predstave Plavo (koreograf Keith Derrick Ran- dolph), te Meu amor i Carmen u koreografiji Edine Papo, pokazao je da ima svoj samosvojan životni put, da se razvija, obogaćuje i da će moći da proslavi još puno rođendana. Važno je zabilježiti, Balet fest Sarajevo je zbog naše problematike, zbog nas samih – značajana manifestacija. Intenzivna razmje- na i suočavanje sa činjenicom da postoji i nešto drugačije od nas samih je važna spoznaja. Spoznaja da koreografski proces jeste otjelotvorenje ljepote, da se događa zbog ljubavi prema baletskoj umjetnosti. Tokom nekoliko dana trajanja Festivala ta ljepota nam je bila u našim baletskim salama, na našoj sceni. Prikazana je ljepota koja je proizilazila iz svakog izvanredno školo- vanog, profesionalnog, sofisticiranog i suptilnog plesnog pokreta. Sve ove baletske umjetnike koji pripadaju raznim baletskim sredinama povezivalo je ogromno poznavanje klasičnog baleta. Pred nama je slijedeći Balet fest Sarajevo 2011. A do tada priču o Baletu u Sarajevu i njegovih 60 godina postojanja odnijet će iz Sarajeva u svojim koferima umjetnici širom Evrope. Nadam se da nam je svima dok smo bili dio Festivala i sama duša igrala. FUAD FOČO FUAD Anastasia Matviyenko, Marijinski teatar
Orchestra 54/55 (63) hrvatska / zagreb Piše: Maja Đurinović
Premijera - Tišina mog šuma, koreograf i reditelj Leo Mujić, Hrvatsko narodno kazalište, 19. novembar 2010.
Zagrebački baletski preporod
Ne znam čime bih počela ovu iskrenu laudu. Možda od ravnateljice baleta Irene Pasarić koja je s Leom Mujićem uistinu uspješno otvo- rila svečanu 150. sezonu zagrebačkog HNK istovremeno najavljujući još dvije jake, autorske večeri i kao neku novu stranicu zagrebačkog savremenog baleta, baleta 21. veka. Ili od besprijekornih plesačica i plesača koji se daju pokretu izvlačeći začudne impulse iz ličnih dubi- na; otvarajući svoje – premrežavaju kazališne prostore u vrtoglavom zanosu bivstvovanja. Svuda prisutni, neočekivano izranjaju iz mraka bočnih loža, poput živih reljefa odvajaju se od ukrasnih štukatura, upisuju se u slike svečanih zastora, mijenjaju svjetove… Ili ipak od autora, Lea Mujića, te Tomasa Majka (Thomas Mik, li- kovnost) i Anite Andreis (muzika) koji su nesumnjivo ostvarili im- presivno djelo poetskog plesnog teatra? Novo u autorskoj preobraža- INES NOVKOVIĆ ju i viziji, sjajno u začudnoj paleti pokreta nove izvođačke baletske tehnike, one žive, podatne, obogaćene savremenim plesnim rječnikom, koja počiva na pomaku, ispadu, lomu, impulsu i beskra- jnoj skali eforta. To je nesumnjivo savremeni balet, onaj izišao iz tje- lesnog pisma Kilijana, Forsajta, Duata, Naharina… Puno je toga klasičnog, tradicionalnog upleteno u tok i strukturu predstave: stihovi Dobriše Cesarića, muzika Mocarta, Vitalija, De- bisija, Šuberta, svečani pozorišni zastori koje su naslikali Vjekoslav Karas, Vlaho Bukovac, Krsto Hegedušić i Ivan Lacković Croata. Zapravo su vrlo hrabro, na početku se činilo i pomalo zbunjujuće, netko će reći preuzetno, autori zagrabili u hrvatsko nacionalno mit- sko, a onda to preveli/proveli kroz arhetipsko u opštu svečanost i kao neku ljudski skromnu zahvalnost spram umjetnosti – koja daruje smisao i rijedak okus vječnosti. Hrvatski preporod uokviruje Mujićevu priču, taj romantični simbol buđenja nacionalne svijesti ali i (uvijek aktualni) poziv na kulturni preporod koji su nam kao zalog, zavjet, povjereno dobro ostavili na čuvanje. To nije poziv u muzej starina nego na otkrivanje tajanstvenih dubina umjetničke tajne, na ljepotu života. Slika Djed, unuk i vila izgleda poput velike lepeze, poziva na Slavjanski bal. S druge strane, tematski ona je simbol važnosti prenošenja priča, znanja, iskustva – civilizacijskog kontinuiteta. Ali u pokretu na sceni nema nikakve patetike ili pojedinačne svijesti o vlastitoj veličini. Spram povijesnog zastora ljudi su vječna djeca, mali i zaigrani, brbljavi, nestašni, iz-gu- bljeni, užurbani, svadljivi… Možda je najočitija u tom likovno asoci- jativnom smislu veza između jake ritmične muške scene, koja od momačkog nadmetanja raste u borbenosti i sukobu, i Hegedušićeve slike A.D. 1573. koja, na kratko spuštena ispred plesača, ježi simbo- likom. (Uz Cesarića: I krik moj luta, luta, luta). Nasuprot nje
INES NOVKOVIĆ Lackovićeva Četiri godišnja doba podcrtavaju kreativni ženski princip. I tu je prava tema predstave.
(64) Orchestra 54/55 Tišina mog šuma je vrlo složena predstava i mogla bi se značenjski razlagati na više načina, ali u meni se spojila s djelom naučnice, jungovske psihoanalitičarke, pjesnikinje i pripovjedačice Clarisse Pinkole Estés koja se bavi ugroženim svijetom divljine = prirod- nosti ženske psihe. Jer, žene grade domovinu, svaka sa svojom parcelom zemlje izvučenom iz noćnog sna i dnevnog posla. I onda rasprostiru tu zemlju u sve većim krugovima. Intuicija je blago ženske psihe, primarna instinktivna moć i srž njezine vitalnosti. Ona je utjelovljena u bajkama i mitovima cijelog svijeta – kao Ona koja zna, baba Jaga, Divlja žena, mudra starica, vučica, učiteljica, čuvarica kreativne vatre, majka svijeta, obnova, utjeha, božica život/smrt/život. U tom smislu Mujić, kao pripovjedač uvodi (za jedan) tri osnovna INES NOVKOVIĆ ženska lika: dvije crne, bezvremene, hirovite, ozbiljne ili luckaste žene u izražajnoj, silno zanimljivoj izvedbi Mihaele Devald i Milke Hribar Bartolović koje vode priču, odnosno prate, savjetuju mladu ženu – Kseniju Krutovu (onu koja će se pojaviti u jednom trenutku prekrasna, u plavom) kroz životne cikluse odrastanja i spoznaje. A Krutova jest prekrasna mlada žena, prirodna i savre- mena – plesačica, toliko prisutna i živa tijela, osjetljiva na vanjske vibracije, i bogata u iznalaženju i iznašanju osobnih nijansi pokre- ta. Negdje blizu, između, su još Edina Pličanić i Pavla Mikolavčić, utjelovljene jake zrele žene, život ispunjen bojom. Boje su zapravo još jedan nivo predstave koji plijeni i dubi znače- nja scena. Prema arhetipskoj simbolici iz bajki, crna je boja blata, plodne temeljne tvari u koju siju ideje. (Crna je obećanje da ćete uskoro znati nešto što prije niste znali.) Dok je bijelo boja čistog, netaknutog, onog što još nije ispisano. (Bijelo je obećanje da pos- toji dovoljno hrane da stvari počnu ispočetka.) U tom smislu ima jedna prekrasna slika, čudna dijagonala amorfnih tijela, odnosno pokretnih haljina bogatog, slojevitog tila. Ili cijela jedna scena pod nježnim pahuljama koje lagano padaju i padaju na sav onaj vrtlog života koji dolje vrije u divnim bojama i oblicima tijela (i kostima) da bi s vremenom posivjelo, ujednačilo se (ispod bezoblične maske). Tišina mog šuma je predstava posvećena Ženi, kao čuvarki ognjiš- ta, zemlje, kulture. I stoga su plesačice u prvom planu, dok muški deo ansambla djeluje brzo, precizno i – samozatajno. Plesači su gotovo uvijek u crnom, Pomagači, partneri, saputnici. Na početku čak podsjećaju na lutkare u tehnici manekina (kad troje radi s lutkom u ljudskoj veličini), animatore koji se igraju sa živim lutka- ma. Ali kasnije se smjenjuju u raznim oblicima plesnih podrški poput onog prekrasnog produženog leta kroz prostor kad po dvo- jica protrče prostorom pridržavajući plesačicu u skoku. Završila bih s Clarissom Pinkole Estés, zahvalna za pomoć koju mi je pružila u traženju ključa za pristup i analizu Mujićeva bale- ta. Posvećeno je cijelom Baletu. Neki kažu da duša prosvjetljuje tijelo. No, zamislimo za trenutak da tijelo prosvjetljuje dušu, da joj pomaže u prilagođavanju svjetovnome životu, da procesira, prevo- INES NOVKOVIĆ di, pruža čistu stranicu, mastilo i pero kojima duša može ispisivati naš život? Zamislimo, kao u bajkama o onima koji mijenjaju oblik, da je tijelo Bog za sebe, učitelj, mentor, dokazani vodič? Što onda?
www. PLESNASCENA.hr, 21. novembar 2010.
Orchestra 54/55 (65) Piše: Davor Schopf hrvatska / zagreb
Baletski ansambl Zagrebačkog gradskog kazališta Komedija, sezona 2010/2011 Nov početak s Brelom
Ove sezone slavi se 60. godišnjica Zagrebačkoga gradskog kazališta Komedija, poznatog po izvedbama opereta, mju- zikala i rok-opera. U Komediji se oduvijek plesalo, od njezina početka 1950. godine. U početku plesne brojeve, kao ukras operetnih predstava, obično pleše dvoje ili troje plesača, uglavnom gostiju iz Baleta Hrvatskoga narodnog kazališta. Sredinom pedesetih susreće se veći plesni ansambl pod nazivom Baletni ansambl Kazališta čija pojava ukazuje na potre- bu Komedije da ima vlastiti profesionalni ansambl. Od jeseni 1961. dvanaestoro plesača, odnosno šest parova, završenih učenika baletske škole, dobilo je angažman koji će potrajati do kraja sezone 1964/1965. Ukidanje Baletskog ansambla pravodobno je najavljeno, pa su svi plesači našli posao u drugim kazalištima. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka stalni kućni ansambl postaje Studio za suvremeni ples koji je, kao spoljni saradnik, do 1986. uključen u intenzivnu produkciju hrvatskih mjuzikala i rok-opera. U istoriji Komedije bilježe se samo dva samostalna baleta. Prvi je 1954. bio baletni umetak Ispit srca i uma u koreografiji Mileta Jovanovića u Hajdnovoj operi Život na mjesecu. Drugi je 1966. bio balet Mlle Lily Sonje Kastl. Oba su izveli gos- tujući solisti. Današnji Baletski ansambl kazališta Komedija najmlađi je hrvatski baletski ansambl. Razvio se iz plesnog ansambla (spoljnih saradnika) koji je od otvaranja obnovljene Komedijine zgrade u jesen 1988. sudjelovao u svim glazbenim pred- stavama. Sredinom 1994. otvorena su radna mjesta za plesače, najprije za dva para, a zatim je taj broj postupno rastao do današnjih četrnaestoro članova. U saradnji s uglednim rediteljima i koreografima, Baletski ansambl izgrađuje svoju osobnost sudeonika u specifičnom Komedijinom repertoaru opereta i mjuzikala za šta je nužno podjednako dobro poz- navanje klasičnog i modernog baleta, te raznorodnih tehnika savremenog plesa. Odabir nekoliko karakterističnih mjuzikl naslova zadnjih godina, kao što su Kosa, Chicago, Aida i Briljantin, omogućio je Komedijinim plesačima punu afirmaciju. U njima, kao i u nekim drugim predstavama, oni su na pozornici uposleni kao cjeloviti mjuzikl izvođači. Njihove su uloge postavljene kao jedinstvo plesačkog, glumačkog i pjevačkog zadatka. Glumački i pjevački dio uspješno su savladali, pokazavši da se na njih u svakom pogledu može osloniti.
(66) Orchestra 54/55 Nastanak Baletskog ansambla vezan je za saradnju sa Sonjom Kastl koja je prije formiranja i u njegovom početku koreografisala najviše predstava i tako mu udahnula dušu. U svakodnevnom radu ne može se bez stručnoga pedagoškog nadzora Vesne Butorac Blaće, ni bez stalnoga klavirskog korepetitora Rikarda Foglara. Vođenje Ansambla je 2007. preuzeo njegov najstariji član Mladen Mordej Vučković koji je odmah preduzeo inicijativu za stvaranje samostalne baletske predstave. Tako je Komedija, prvi put u svojoj istoriji, dobila vlasti- tu baletsku predstavu Brel u izvođenju vlastitoga Baletskog ansambla. Koreograf Dinko Bogdanić s entuzi- jazmom je prihvatio poziv Baletskog ansambla da s njim ostvari svoju želju, baletsku priču o životu i ljubavi- ma belgijskog šansonjera Žaka Brela ( Jacques Brel). Iskusnim je okom ispravno procijenio mogućnosti ple- sača i prema njima postavio koreografiju. Kada svaki plesač dobije odgovarajući zadatak u kojem se može najbolje iskazati, predstava ne može podbaciti. Umjetničko zadovoljstvo izvođača tada nezaustavljivo prelazi rampu i odražava se na gledaoce. Kao što Žak Brel nije samo pjevao svoje šansone, već ih je živio cijelim bićem, tako su i plesači dali sve od sebe u poetici solo nastupa, u duetnoj igri i tercetima, kao i u grupnim prizorima koje su proplesali. Isticale su se, svaka na svoj način i svaka u svom nastupu, odnosno šansoni, prekrasne Komedijine balerine Ana Hanić, Tina Vrtar Stipić, Ivana Mesec, Tamara Masnjak, Kristina Delavec, Stela Gajski, Morana Paškiević, Petra Rado- šević i gošća Daria Brdovnik, te njihovi partneri Emil Kuzminski, Bojan Valentić, Dejan Jakovljević i gost Dan Boeru, uz Mladena Mordeja Vučkovića u ulozi Don Kihota. Brel je postigao velik uspjeh kod publike i dobro se nadovezao na Komedijine biografske glazbene komade Piaf (o Edit Pjaf koju je tumačila Jasna Bilušić) i S ljubavlju, Janis (o Dženis Džoplin koju je tumačila Zdenka Kovačiček). Saradnja s Dinkom Bogdanićem i njegovim Zagrebačkim plesnim solistima na Brelu, premijerno postavljen- im u aprilu 2009, značila je nov podsticaj radu Baletskog ansambla i priliku da se, pored svih stilova kojima se bavi, ispleše do kraja. Uslijedila je koprodukcija Legende o Orašaru u decembru iste godine, koreograf Pascal Touzeau, u saradnji s Baletskom trupom Croatia i trupom Madrid Ballet, te njeno gostovanje u Bazelu. Trenutno se u Komediji priprema još jedno novo baletsko djelo. Dugogodišnji Komedijin dirigent i kom- pozitor Veseljko Barešić, autor pop opere Romeo i Julija i mjuzikala Priča s južne strane i Nosonja, komponuje Brezu, prema sadržaju novele Slavka Kolara. Tragična sudbina mlade seoske žene Janice, iskazana fatalis- tičkom sudbinom u kontekstu okrutnosti primitivne seoske sredine, poznata je i iz kultnog igranog filma red- itelja Ante Babaje iz 1967. Ponovo koreografiše Dinko Bogdanić.
Orchestra 54/55 (67) Piše: Mladen Mordej Vučković hrvatska / zagreb
Premijera – Veče tri baleta: Concerto barocco, Pet tanga i Pahita, Hrvatsko narodno kazalište, 04. mart 2011.
Tri koreografska velikana
Roger Neves, Pavla Mikolavcič,́ baletni ansambl
Balet Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu premijerno je izveo program pod nazivom Veče tri baleta koji je okupio tri velika koreografska imena – Žorža Balanšina (George Balanchine), Hansa van Manena i Marijusa Petipa. Vidjeli smo Balanšinov Concerto barocco iz 1941. u postavci njegove asistentice Fransije Rasel (Francia Russell), zatim, prvi put u Hrvatskoj, jedno van Manenovo djelo, Pet tanga iz 1977. koje je postavila njegova asistentkinja Mea Venema i divertisman iz klasične Pahite u kojem je koreografiju Marijusa Petipa preneo koreograf Derek Din (Derek Deane). Veče tri baleta dobro je uspjelo jer se radi o klasičnim koregrafskim ostvarenjima koja uvijek vrijedi vidjeti. Publika je bila zadovoljna, a i ansambl je iskazao zado- voljstvo i radost plesa u sva tri komada. Posebna čast bila je lično prisustvo Hansa van Manena na pozorni- ci HNK.
(68) Orchestra 54/55 Balanšinov Concerto barocco nastao je na muziku Koncerta u d-molu za dvije violine Johana Sebastijana Baha kao jedna od brojnih njegovih koreografija koje su proizašle iz muzičkih partitura. U njima plesne dionice personifikuju muzičke deonice, pa je tako ansambl od osam plesačica predvođenih solistima Pavlom Mikolavčić, Yukom Ebihara i Rogerom Nevesom, u pravom balanšinovskom stilu, čistih linija i baroknom motorikom ostvario tu plesnu partituru. I Hans van Manen zamislio je na apstraktan način Pet tanga na muziku Astora Piacole (Pet tanga za bandoneon uz pratnju) s opremom, scenografijom, kostimima i rasvjetom svojih saradnika Jean-Paula Vrooma i Jana Thomasa Hofstre. Sentiment koji ta glazba generira samo je dodatni element za umjet- nost čistog plesa podeljene između sedam parova. Najviše su, odličnim nastupom, do izražaja došli Edina Pličanić i George Stanciu, te Ksenija Krutova i Edgar Castillo, i Saule Ashimova i Silviu Tanase. Iako balet Pahita, čijem je postojanju pridonijela muzika nekoliko kompozitora, u prvome redu Ludviga Minkusa i Rikarda Driga, ima sadržaj, s vremenom se ustalilo izvođenje nekoliko odlomaka okupljenih u svojevrsnom divertismanu kao paradnoj tački baletskih večeri. Tako je bilo i ovoga puta. Ženski ansambl demonstrirao je paradu klasičnog plesa u blještavom zlatnom okviru kristalnih lustera scenografije Branka Lepena i nakićenih baletskih pački u zamisli koreografa Dina. U solo varijacijama, uz Nataliju Horsnell, Mirunu Miciu i Rieku Suzuki, naročito se istakla Pavla Mikolavčić. Briljirala je glavna solistica Yuka Ebihara, a i Dmitrij Timofejev dao je pun partnerski doprinos. Orkestar HNK svirao je Concerto barocco (solistkinje Vlatka Peljhan i Mojca Ramušćak Stetencu) i Pahitu pod dirigentskom palicom Diana Čobanova, dok je Pet tanga pratila muzika sa audio nosača. Vidjelo se da igračima godi brušenje tehnike za šta im je izbor sva tri baleta pružio dobru priliku. Osim toga, koreografska imena poput Balanšina, van Manena i drugih koreografa 20.veka trebala bi što više biti na repertoaru nacionalnog kazališta.
George Stanciu, Edina Plicanič ,́ baletni ansambl
Orchestra 54/55 (69) Piše: Mladen Mordej Vučković hrvatska / zagreb
Ciklus direktnih video prenosa iz Boljšoj baleta u Moskvi, Kino Movieplex, januar/decembar 2011.
PLESNI BIOSKOP
Veliko interesovanje izazvao je ciklus direktnih video prijenosa iz moskovskog Boljšoj baleta na velikom platnu Kina Movieplex. Nakon što je prvi prijenos baleta Krcko Oraščić u decembru 2010. održan samo u jednoj dvorani, drugi prijenos Klas koncerta i baleta Žizela 23. januara 2011. održan je u dvije raspro- date dvorane. Ciklus preuzima više od 450 bioskopa širom svijeta. Kako je Boljšoj teatar od 2005. godine zatvoren zbog obnavljanja, predstave se izvode na obližnjoj, man- joj Maloj sceni što je bilo vidljivo u Žizeli. Čuo se izvrstan orkestar Boljšoja pod dirigentskom palicom Pavela Kliničeva u Klas koncertu i Aleksandra Kopilova u Žizeli. Klas koncert nastao je po zamisli koreografa Asafa Meserera koji je gledaocima hteo pokazati kako nas- taje balet i kako se postaje igrač. Koristio je muziku Glazunova, Ljadova, Rubinštajna i Šostakoviča. Balet počinje izlaskom učenika koji pokazuju razne plesne pokrete i elemente klasične tehnike koje svakod- nevno uvježbavaju. Prvo ih izvode na štapu (gdje se pridržavaju), a zatim na sredini, kao male varijacije. Na sceni se brzo smjenjuju učenici, od najmlađih do profesionalaca i baletskih zvijezda koje zadivljuju vatrometom bravurozne tehnike. I najveće zvijezde Boljšoja poput Plisecke, Maksimove, Besmertnove, Vasiljeva i mnogi drugi nastupali su u toj predstavi. Žizela se izvodi u koreografiji Jurija Grigoroviča prema izvornoj postavci Koralija, Peroa i Petipa. Radi se o solidnoj, visoko profesionalnoj predstavi u kojoj se ističe izvanredna Svetlana Lunkina u naslovnoj ulozi. Pouzdan partner joj je Dmirtij Gudanov u ulozi Alberta. Šteta je što se kod snimanja zbog čestog korišće-nja krupnih planova gubila cjelovitost pozornice. Juri Grigorovič bio je šef-koreograf, a kasnije i umjetnički direktor Boljšoj baleta od 1964. do 1995. Stvorio je neke od najvažnijih modernih baleta, poput Spartaka, Ivana Groznog i Zlatnog doba, koji su često izvođeni na međunarodnim turnejama. Imao je i mnoge kritičare zbog osavremenjavanja klasičnih ba-leta. No, pokazalo se da je poslije Grigorovičevog odlaska sa čelne pozicije došlo do pada u kvalitetu rada.Velika mašinerija poput Boljšoj teatra očigledno ne podnosi eksperimente. Njegove su predstave rađene upravo po mjeri tog ansambla. Ako repertoar Boljšoj teatra i može izgledati kao muzejski, u njemu najvažniju ulogu imaju plesači, a to je za klasični balet najvažnije. Dobro je što se u to možemo direktno uvjeriti. Naredni prijenos baleta Don Kihot na rasporedu je 6. marta 2011.
(70) Orchestra 54/55 Piše: Jelena Mihelčić hrvatska / zagreb
Gostovanje: M. - Solo za tri uma (Dijalozi s Marcelom Prustom), koreograf i izvođač Miloš Sofrenović, Zagrebački plesni centar, 26. februar 2011.
U potrazi za izgubljenim vrijednostima IVAN ILIĆ KISHOLJUBAC ILIĆ IVAN
Srpski autor Miloš Sofrenović drugi je put za godinu dana posjetio Zagreb Prustovsku potragu za izgubljenim vremenom autor pokušava obnoviti te ovaj put premijerno izveo predstavu M. - Solo za tri uma (Dijalozi s procesom rada, ponirući u osobna sjećanja. Pritom male crne kutije, koje Marcelom Prustom). Zagrebačkoj publici prvi se put predstavio na Tjednu dijele scenu na dva jednaka dijela, funkcioniraju kao spremnici različitih suvremenog plesa 2010. kada je izveo svoj prvi solo rad, također nadahnut predmeta i okidači za potragu. Svaki od tih predmeta, odijelo, vrč s vodom, književnicima, Solo za tri vizije – Petera Handkea, Samuela Beketa & cvijeće, lulu, Sofrenović upotrebljava na izvrnut način, kao da ih je zabo- Virginje Vulf. Podsjetimo kako je riječ o plesnom umjetniku koji se obra- ravio upotrebljavati, ili njima manipuliše u odnosu na tekst koji čini kon- zovao u londonskome Laban Centru te je surađivao, primera radi, sa Pina tinuiranu zvučnu kulisu u izvedbi autorove majke Šile (Sheila Sofrenović). Bausch Tanztheater Wuppertal i Netherlands Dance Theatre II. Vlastita sjećanja, osim kroz pokret, autor izriče nizom riječi koje čujemo na Osim posezanja za poznatim književnicima i njihovom pisanom ostavštin- početku predstave, a svima im je zajedničko početno slovo m iz naslova, kao om, kao prepoznatljiv Sofrenovićev stil sada je već moguće uočiti prije još jedna veza autora i njegovog nadahnuća. Vrlo velik doprinos predstavi svega specifičan pokret. On je kondenzovan, minimalistički, a ispunjen dao je i autor muzike Jan Vysocky, kreirajući kompoziciju sastavljenu od napetostima, pa i kada je riječ o najmanjem detalju izvedenom s jednakom muzičkih sjećanja. težinom i značajem. Tijelo je strogo kontrolisano, bez releasea, pokret je Čestim repeticijama ključnih pokreta autor se suočava s njihovom efemer- napet, a njegov tok vezan. Osim toga, koreografija je procesijska, ritualna, s nošću, dok sadržajem spomenute tekstualne podloge dotiče neke uni- naglaskom na prolaske i prelaske od tačke do tačke koje su označene pravil- verzalne teme poput odnosa tijela i duše, odnosa prema bolu i smrti. no geometrijski raspoređenim rekvizitima (u tome je sličan Raimundu Predstava, osim što ispituje ličnu memoriju autora – kao komadiće svijesti Hogheu). Koreografski, Sofrenović se ne odmiče od onoga što smo vidjeli koji su često iskrivljeni, u kojima su detalji jači od cjelokupne slike, postavl- u njegovu prethodnom solu, a cjelovito gledano, riječ je o klasičnom ja pitanja i o plesu kao mediju koji postoji samo u trenutku izvedbe, a plesnom teatru koji ponekad i doslovno ilustrira te se oslanja na tekstual- nakon toga samo kao sjećanje, te konačno – i pitanja o kolektivnoj memo- nu i glazbenu podlogu. riji kao vrijednostima koje ne bi trebale biti zaboravljene. Miloš Sofrenović kompletan je autor za kojeg ćemo zasigurno još čuti.
www.PLESNASCENA.hr, 27. februar 2011.
Orchestra 54/55 (71) Piše: Miomir Nikolić NEMAČKA / BERLIN
Symphony of Sorrowful Songs, režija Tomaž Pandur, koreografija Ronald Savković, Staatsoper i Schiller Theater, maj 2011.
Specifična baletska priča ENRICO NAWRATH ENRICO NAWRATH
Od praizvedbe baletske predstave Symphony of Sorrowful Songs vo ono što ja, kao režiser, činim - oblikujem vreme kao skulptor. 24. aprila 2010. godine prošlo je više od godinu dana. Za to vreme Nekoliko dana kasnije zvao me je Roni (Ronald Savković) iz Ber- ovaj balet, modernog prosedea, učvrstio je svoje mesto u kulturn- lina, koji je čitao tu istu knjigu, i rekao mi: ’To je upravo ono što im zbivanjima Berlina. Posle nekoliko predstava na sceni ber- ja kao igrač činim’. I tako smo odlučili da se zajedno u jednom linske Staatsopere, preseljena je u pozorište Šiler (Schiller Thea- projektu pozabavimo ovim fenomenom. ter),jer se počelo sa temeljnim renoviranjem Staatsoper, u kome, Tumačenje predstave i mentalno viđenje vremena, njegovo proti- rekli bismo, još više dolazi do izražaja njen savremeno postavljen canje kroz prostor, pa u krajnjoj liniji i kroz život, individualni ili scensko - rediteljiski okvir. kolektivni, ostavljeno je svakom pojedincu da uobliči na svoj Produkciju ovog baleta možemo uslovno videti kao združeno način, zavisno od njegovog sezibiliteta. Koreografija, scenografija, delovanje ex-jugoslovenskih umetničkih snaga: Tomaž Pandur – režija i sama energija koju baletski igrači emituju sa scene, daju režiser, Livija Pandur – dramaturg, Darko Lukić i Livija Pandur mu za to odličan okvir. I u tome, možda i jeste draž ove predstave. – libreto, Ronald Savković – koreograf, Angelina Atlagić – kosti- Čuvena glumica Hana Šigula (Hanna Schygulla) snimila je tekst mograf, a među baletskim solistima su Sara Meštrović i David koji se uklopio u ovu predstavu kao njen neodvojivi deo. Muzička Simić. komponenta predstave dala je i njen naziv: to je Treća simfonija Ipak, dominantna ličnost je Vladimir Malahov koji je i u ovoj poljskog kompozitora Henryka Mikolaja Goreckog, rodjenog predstavi igrački uobličio svoj lik snažno i efektno. U podeli uloga 1933. godine. Njen kontinuitet, vrlo efektno, jednom biva preki- – sedam ženskih i isto toliko muških, on se izdvaja kao „jezgro“ nut upadom čuvenog šlagera Bessa me mucho. Primabalerina Nađa oko koga se razvijaju krugovi ove specifične baletske priče u kojoj Saidakova, ljubimica mlađe berlinske baletske publike, bila je se siže može pratiti kroz niz, na prvi pogled, nepovezanih scena. izvanredna partnerka Malahovu. A kompaktan ansambl pred- Polazna tačka predstave bila je misao Andreja Tarkovskog koja stave Symphony of Sorrowful Songs čine još: Elisa Carrillo Cabrera, glasi: Jedino mogućno putovanje jeste putovanje u sebe. U razgovoru Elena Pris, Maria Boumpouli, Natalia Munoz, Xenia Wiest, sa T. Pandurom (intervju u Tanzraumberlin 3-4/2010) na pita- Leonard Jakovina, Arshak Ghalumyan, Federico Spallitta, nje šta ga je inspirisalo da u centar ove predstave stavi fenomen Aymeric Mosseimans, Alexander Shpak i Mehmet Yümak. vremena, poznati režiser je odgovorio: Jednog dana čitao sam Predstava ostaje na repertoaru i sledeće 2011/12 sezone. knjigu Andreja Tarkovskog Sculpting Time i pomislio - to je upra- ENRICO NAWRATH ENRICO NAWRATH
(72) Orchestra 54/55 Piše: Mladen Mordej Vučković NEMAČKA / ŠTUTGART
Gostovanje – Balet iz Hamburga i predstava Nižinski Džona Nojmajera, Državno pozorište u Štutgartu, februar 2011. Biografija duše
Povodom proslave 50-godišnjice Štutgartskog baleta (Stuttgart Ballet) na pozornici Državnog kazališta u Štutgartu gostovao je Balet iz Hamburga (Hamburg Ballet) s predstavom Nižinski Džona Nojmajera ( John Neumeier). Nojmajer je zajedno s Jiržijem Kilijanom ( Jiŕi Kylián) šezdesetih godina prošlog veka počeo plesačku karijeru u Štutgartu. Osnivač modernog Štutgartskog baleta Džon Kranko ( John Cranko), podsticao ih je na prva koreografska ostvarenja. Obojica su se razvila u vodeće koreografe 20. veka, Kilijan prvenstveno u Holan- dskom plesnom kazalištu u Hagu (NDT), a Nojmajer u hamburškom Baletu čiji je od 1973. ravnatelj i kućni koreograf. Nojmajer je sedamdesetih godina, za tadašnju ravnateljicu Štutgartskog baleta Marsiju Hajde (Marcia Haydée) i svoj bivši ansambl stvorio dva stožerna djela neoklasičnog baletskog repertoara 20. veka - Damu s kamelijama i Tramvaj zvan čežnja. Legendarna plesačka ličnost Vaclava Nižinskog trajna je Noj- majerova inspiracija. Kao plesač doživeo je slavu i popularnost kakvu je poslije njega doživeo samo još Rudolf Nurejev. Uveo je nove standarde plesačke tehnike i izražajnosti. Kao koreograf uspostavio je novi pravac plesnih vizija koje su otvorile put prema današnjim, modernim koreografijama. Karijera mu je bila meteorska, kratka, a sudbina ga je zbog mentalne bolesti trideset godina držala izvan svijeta, u izolaciji. Time su njegova slava i fama o njemu postale još intrigantnije. Iako se radi o istorijskoj ličnosti, Džon Nojmajer nije načinio biografski balet jer balet nikada ne može biti dokumentaran, kaže on i objašnjava: U osnovi radi se o biografiji duše, biografiji osjećaja i utisaka. Možda se poneka situacija, stvarna ili zamišljena, može sugerirati, ali to nije balet sa sadržajem. Možda to čak nije ni cjeloviti balet nego niz koreografskih pristupa ogromnoj temi o Nižinskom. Važno je da je moj balet zasebno umjetničko djelo koje se može razumjeti i uživati u njemu, a da nije potrebno pročitati ni jednu riječ o Nižinskom, zaključuje Nojmajer. Balet počinje rekonstrukcijom svečane dvorane hotela Suvretta u St. Moricu gdje je Nižinski imao posljednji plesni nastup 19. januara 1919. Kroz nastup se prepliću njegove misli, sjećanja i halucinacije. Pratimo njegov odnos s impresarijem i ljubavnikom Sergejom Djagiljevim u čijoj je trupi Ruski baleti doživio zvjez- dane trenutke. Pojavljuje se nov plesač Leonid Mjasin, balerina Tamara Karsavina, Nižinskijevi roditelji, brat Stanislav i sestra Bronislava. Sve važnija postaje žena u crvenom, buduća supruga Romola. Oko njega je sve izrazitije ratno ludilo i na kraju mu se čini da nije poludio on, već svijet oko njega. Nojmajer dijeli naslovni lik na nekoliko plesača. Glavni je Alex- andre Riabko koji tumači onog pravog, intimnog Nižinskog. Ostala osmorica plesača dočaravaju njegove najpoznatije plesne likove – Duh ruže, Harlekin u Karnevalu, Zlatni rob u Šehereza- di, Faun, Petruška... Impresivan je Ivan Urban u ulozi Djagiljeva, kao i virtuozna Ana Polikarpova u ulozi Romole, naročito u fan- tastičnoj varijaciji sa saonicama. Nojmajer je stvorio nekoliko majstorskih dueta koji i inače karakterišu njegov rad. Kao glaz- ba poslužila su mu tri stava iz Šeherezade Nikolaja Rimski- Korsakova i 11. Simfonija u g-molu op. 103 Dmitrija Šostakoviča. Nevjerojatno je kako je svu dramu o Nižinskom, koja ga je zaokupila, Nojmajer našao u toj glazbi potpuno drugačijih izvo- ra i kako ju je prilagodio sebi, svom koreografskom promišljan- ju i svojoj plesnoj pozornici za koju je načinio takođe i sceno- grafiju i kostime. Nenadmašno i impresivno! Punu podršku gostima iz Hamburga dao je Štutgartski državni orkestar predvođen Simonom Hevetom (Simon Hewett), a ovacije štutgartske publike potvrdile su Nojmajerovo mjesto na koreografskom pijedestalu 21. veka.
Orchestra 54/55 (73) 50 GODINA ŠTUTGART BALETA, FEBRUAR 2011.
NEMAČKA / ŠTUTGART
Piše: Mladen Mordej Vučković
Rasadnik koreografa i igrača
Tokom februara u Štutgartu su održani Svečani baletski tjedni Dama s kamelijama i Tramvaj zvan čežnja, svi nastali za kojima je obilježena i proslavljena 50. godišnjica Štutgartskog Marsiju Hajde. baleta (Stuttgart Ballet). Puna tri tjedna na pozornici Opere Spomenuti koreografi bili su zastupljeni u programu cen- nije bilo operskog ansambla, već samo baletskog sa svojim gos- tralnog događaja baletske proslave, jubilarnog Gala koncerta s tima – Holandskim plesnim kazalištem (NTD II), Ham- nastupom niza prvaka Štutgartskog baleta i gostiju iz desetak burškim baletom i Flamanskim kraljevskim baletom. Štutgart- najuglednijih svjetskih baletskih ansambala. Program je počeo ski balet izveo je pet predstava, uključujući Orlanda (koreograf songom poznatog naslova Ovo je trenutak iz mjuzikla Džekil i Marc Goecke) i Leoncea i Lenu Kristijana Špuka (Christian Hajd ( Jekyll & Hyde) Franka Vildhorna (Frank Wildhorn) što Spuck), nove cjelovečernje balete svojih kućnih koreografa. ga je otpjevao bivši prvak Štutgartskog baleta Rendi Dajmond Holandsko plesno kazalište II izvelo je Baletsko veče s djelima (Randy Diamond) koji je nakon plesačke karijere postao zvi- Jiržija Kilijana ( Jiŕi Kylián) i koreografskog dvojca Engleza jezda u mjuziklima u Njemačkoj. Slijedilo je predstavljanje Pola Lajtfuta (Paul Lightfoot) i Španjolke Sol León, a Flam- učenika Baletske škole Džona Kranka u atraktivnom progra- anski kraljevski balet prikazao je djelo Impresionirati cara mu Etuda, a zatim defile kompletnog ansambla. Vilijama Forsajta (William Forsythe). Više od pet sati trajao je gala program, a kada se završio - pub- Mjesto Štutgartskog baleta jedinstveno je u baletskoj istoriji. lika je htjela još. Nizalo se čak dvadeset tačaka najrazličitijih Pod vođstvom Džona Kranka ( John Cranko), od 1961. ova dueta i drugih solističkih odlomaka, najvećim dijelom iz neok- plesna kompanija je postala rasadište najvećih koreografa 20. lasičnih baleta. U nastupu prvaka nacionalnih baletskih ansam- veka i niza izvrsnih plesača na čelu s Marsijom Hajde (Marcia bala Australije, Kine, Kanade i Čilea, posebno su se istakli Haydée). Moris Bežar (Maurice Bejart), Hans van Manen, Natalia Berrios i Luis Ortigoza iz Baleta Santiago de Chile s Džon Nojmajer ( John Neumeier), Jirži Kilijan, Vilijam izuzetnom verzijom Karmen u koreografiji direktorke toga Forsajt, Uve Šolc (Uwe Scholz) i drugi koreografi oblikovali su ansambla Marsije Hajde (Marcia Haydee) na Bizeovu muziku, štutgartski repertoar, a direktori – Džon Kranko, te Glen Tetli ali ne iz opere Karmen, nego iz njegove Simfonije u C-duru. Bio (Glen Tetley), Marsija Hajde i Reid Anderson poslije Kran- je to primjer fascinantnog i majstorskog promišljanja glazbe u kove prerane smrti 1973. – davali su im najveću podršku. Tako plesu, jer je u njoj Hajde našla sve što Karmen treba i sadrži, su nastala remek djela baletske neoklasike 20. veka – Krankovi jednako snažno, a možda i dojmljivije od originalnog izvora. Romeo i Julija, Ukroćena goropadnica i Onjegin, te Nojmajerovi
Initialen R.B.M.E. Stuttgarter Ballett Frank Bridge Variations, Stuttgarter Ballett
Prvaci Kineskog nacionalnog baleta Wang Qimin i Li Jun izveli su pas de deux Buđenje iz sna iz kineskog klasičnog baleta Paviljon od božura (koreograf Fei Bo). Sudjelovali su i prvaci Kraljevskog baleta iz Londona, te Državnih baleta iz Karlsruhea, Beča i Berlina. Vladimir Malahov izveo je Umirućeg labuda,koreograf Mauro de Candija. Ta muška verzija za 21. vek sasvim sigurno će se usko približiti amblematskoj Fokinovoj izvornoj verziji postavljenoj za Anu Pavlovu. U programu štutgartskih solista isticao se pas de trois iz Kilijanove koreografije Povratak u stranu zemlju na glazbu Leoša Janačeka, koja je godinama na repertoaru. Alicia Amatriain, Nikolay Godunov i Evan McKie zadivili su prekrasnim figurama tijela isprepletenih na različite načine. Gala program je okončan završnim duetom iz vječnog Krankovog Onjegina koji su, kao da smo gledali cijelu predstavu, tako snažno i intenzivno izveli Sue Jin Kang i Jason Reilly, možda, ipak, najsjajnije zvijezde na zvjezdanom nebu prvaka Štutgartskog baleta.
Orchestra 54/55 (75) Piše: Breda Pretnar SLOVENIJA / MARIBOR
Zvezde Marijinskog baleta -baletski gala divertisman sa zvezdama Marijinskog teatra i igračima mariborskog Baleta i balet Quadro, koreograf Edward Clug, SNG Maribor, maj 2011.
Susret dva tima
Tango
Zaslugom Edvarda Kluga (Edward Clug) i uz pomoć njegovih veza tehničke bravure došle do još većeg izražaja. Meni, ipak, draži par bili sa ruskim baletskim prvacima Marijinskog teatra (Sankt Peterburg) su Anastazija i Denis Matvienko s uvodnom ljubavnom scenom na koji spadaju u međunarodnu plesnu elitu, Klugu je uspelo da ih pred- balkonu iz baleta Romeo i Julija, koja kao i duet iz Žizele od igrača stavi na velikoj sceni mariborskog pozorišta na gala koncertu pod zahteva više umetničkog izražaja, onoga što čini ples umetnošću. Na nazivom Zvezde Marijinskog baleta krajem maja 2011. sa programom kraju smo videli savršen pas de deux iz Don Kihota. Ako analiziramo koji su činili dueti iz baštine 19. i 20. veka u kojem su se ruskoj plesnoj njihov repertoar, zaključujemo da je bio promišljen - jedan ljubavni eliti pridružili prvaci i solisti mariborskog Baleta. U drugom delu duet pun drame i osećanja i jedan pas de deux, koji se temlji na dobroj večeri videli smo Klugov balet Quatro. Plesače je pratio orkestar mari- tehnici i odgovarajućem stilu. borskog pozorišta kojim je dirigovao gost iz Rusije Aleksej Baklan, Ako se osvrnem na prvi deo viđenih dueta koje su izveli domaći veoma poštovan “baletski” dirigent. igrači i njihovi gosti, uočavam reagovanje publike, navijača domaćeg Gala veče, održano pred punim gledalištem, već po prvoj tački Pas tima plesača, koja je predvodila tempo i jačinu aplauza, što me je pod- d’action iz Bajadere u kojoj su nastupili prvaci mariborskog Baleta sećalo na fudbalsku utakmicu gde se domaći tim sa svojim navijačima Alenka Ribič Laufer i Anton Bogov popraćena je gromoglasnim i njihovim ovacijama srčano bori sa plesnom umetnošću gostujućeg aplauzom i uzvicima. Zapitala sam se što li će se dogoditi kada na međunarodnog tima. Domaći tim su, osim dva već spomenuta prva- pozornicu izađu prvaci Marijinskog. Slijedio je pas de deux iz. 2. čina ka, sastavili solisti Galina Čjaka (pas de deux iz 3. čina Labudovog jez- baleta Žizela koji je izvodio bračni par međunarodne reputacije Olesja era) i Tetiana Svitlična u duetu iz baleta Dijana i Akteon (partner joj Novikova i Leonid Sarafanov. Sarafanov je već 2003. oduševio lon- je bio Anton Bogov). Ipak, svaka čast celom mariborskom timu. Bili donsku publiku svojim nastupom prilikom gostovanja Marijinskog su dobro pripremljeni za umetničko suočavanje sa gostima, a s druge teatra u Londonu. Tragični ljubavni duet izvođen je veoma osećajno, strane, njihov nastup neizbežno ostaje u lokalnim okvirima. sa mnogo savršenih tehničkih deatalja. Sve tehničke bravure bile su Obe gošće kao i sve ruske prvakinje baleta danas sve više liče na samo sastavni deo romantične plesne drame, i nisu izvođene sa gazele. Ruski igrači imaju vitak stas (u suprotnosti sa mišićavim ple- namerom da izazovu aplauz koji, inače, često naprosto smeta tokom sačima starije generacije), sve više nalikuju zapadnim kolegama, nji- izvođenja jer narušava umetnički doživljaj. S obzirom da u plesu hov način plesa preuzima zapadni stil izvođenja plesnih bravura, nji- Novikove i Sarafanova nema mesta za baletski “scenski cirkus” kojim hovo kretanje je elegantnije, a njihova skoro savršena baletska tehni- se nekada služe neki provincijalski plesni cirkuzanti bez osjećaja za ka ne može zatajiti izvor ruskog obrazovnog baletskog sistema, koji ulogu, ruski prvaci baleta nagrađeni su umerenim, zasluženim aplau- im daje posebno mesto u svetskoj plesnoj areni. zom onih koji su došli da vide plesnu umetnost. Bračni par Novikova – Srafanov takođe je nastupio u duetu iz Gusara, kada su njihove
(76) Orchestra 54/55 Quatro
U drugom delu smo videli Klugov Quatro u izvođenju ruskih igrača. Prvi utisak - već viđeno na mariborskoj sceni u nekim od njegovih prošlih projekata. Klugov skroman koreografki rečnik ne dopušta nikakva veća dostignuća u umetničkom smislu. Isti trzaji, isti koraci, isti gestovi ruku – samo drugi igrači. Ne čudi me da je Sarafanov odlučio da pređe u Mihailovski teatar (Sankt Peterburg) gde će repertoar stvarati novi umetnički vođa koreograf Načo Duato (Nacho Duato). Za plesnog virtuoza Sarafanova plesanje u modernim koreografijama (kao što je ova Klugova) moglo bi postati prava sinecura, a ne mukotrpan rad baletskog prvaka. U modernom smeru, gde obično preovladava aleatorika kad slučajno padneš ili se spotakneš, svatko će pomisliti da je to ipak dio koreografije, vrtiš koliko možeš pirueta bez nekog stila, skačeš kako hoćeš, trzaš telom, rukama i glavom po svojoj volji, improvizu- ješ....Pravila nema. Ličnost igrača koja dominira nad aleatorikom pokreta određuje granice do kojih se scensko izvođenje može nazvati umetnošću. Ako koreograf izabere dobru muziku, uspeh je zagarantovan. Valja reći da Klug u svojim baletima dobro vlada svojim igračima i čvrto drži niti predstave u svojim rukama. Za njegove igrače nikad ne možemo reći da nisu dobro uvežbani! Klugov koreografski rečnik nije bogat i za one koji verno prate njegove projekte, on se počeo ponavljati, ali masa njegovih obožavalaca to i ne primećuje. Njegovo ime je magnet. U svemu tome nadmašuje sve oko sebe. Za Kluga bih na kraju, takođe, mogli reći i ko ume, njemu dvije. Kapu dole. Kao meteor već neko vreme juri po evropskim i nekim vanevropskim zemljama. Pozivi da koreografiše stižu iz različith krajeva sveta, on spretno priređue svoje već viđene koreografije i u tome uspeva. Jedino što još uvek nisam uspela da dođem do nekih među- narodnih kritika njegovih predstava, što bi mogao biti pravi pokazatelj rangiranja Klugovih predstava na među- narodnoj plesnoj sceni. Jedno je sigurno - njegov legendarni Tango i još više predstava Radio and Juliette sa uspe- hom su predstavljeni širom sveta na mnogim festivalima. Zahvaljujući spomenutim uspesima, Klug je napredovao do zvanja direktora mariborskog Baleta, što mu sada omogućava da u međunarodnom plesnom prostoru prvenstveno uspešno promoviše sopstveni imidž i svoje kore- ografije, a sporedno i mariborski Balet.
Leonid Sarafanov Zlatna maska, ruski međunarodni festival za izvođačke umetnosti Nagrađeni Leonid Sarafanov, rođen je u Kijevu, po završenom školo- vanju u kijevskoj Državoj baletskoj školi, 2000. postaje solista Klugov balet u jednom činu Quatro na muziku slovenačkog kompozitora Narodnog ukrajinskog baleta i nakon dve godine odlazi u Marijinski Milka Lazara koji je Klug koreografisao za četiri solista Marijinskog teatra teatar u Sankt Peterburgu. Nagrade i priznanja na međunarodnim u Sankt Peterburgu, imao je svoju premijeru u juna 2010. u pozorištu takmičenjima (Takmičenje “Rudolf Nurejev” u Budimešti 2000. i Mikhailovski u Sankt Peterburgu. Ove godine je predstavljen na festivalu Međunarodno takmičenju u Moskvi) kada osvaja prve nagrade izdva- Zlatna maska (Golden mask, russian festival of performing arts) i nomino- jaju ga od ostalih. Takođe je dobitnik nagrade Prix Benois de la Dance van za pozorišnu nagradu Ruske federacije Zlata maska 2010 u kategoriji 2006. Iste godine debituje u milanskoj Skali u ulozi Džejmsa u baletu najbolja predstava (6 nominacija), najbolji koreograf (8 nominacija) i nomi- Silfida (La Sylphide), koreografska postavka Pierr Lacott, po Taljoniju. nacija svh solistia u predstavi (Olesija Novikova, Leonid Sarafanov, Denis i Budući da se već neko vreme Sarafanov okreće ka modernim kore- Anastazija Matvienko) za najboljeg igrača. ografskim trendovima u želji da dobije iskustva i na tom području, Dobitnik Zlatne maske za najboljeg igrača bio je Leonid Sarafanov. Kada je 2011. napušta Marijinski teatar i odlazi u balet teatra Mikhailovski, već odlučeno da nagradu dobije Sarafanov, mislim da bi, pošto sam videla takođe u Sankt Peterburgu. Činjenica da umetničko rukovođenje Quatro, Sarafanov morao da nagradu podeli sa Matvienkom! Obojica su ovim baletskim ansamblom preuzima španski koreograf mlađe gen- imala jedank umetnički udeo u predstavi. eracije Načo Duato koji će sigurno repertoar usmeriti ka modernom plesu sigurno je inspirisala Sarafanova da donese takvu odluku.
Orchestra 54/55 (77) Piše: Xenia Rakic SAD / NJUJORK
AMERICAN BALLET THEATRE Premijera - Krcko Oraščić Alekseja Ratmanskog, Brooklyn Academy of Music, 23. decembar 2010. ROSALIE O'CONNOR ROSALIE
Koreograf Žorž Balanšin, osnivač kompanije New York City ti na svoj repertoar istoimenu predstavu u koreografiji Alek- Ballet, je u februaru 1954. premijerom svog baleta Krcko seja Ratmanskog (Alexei Ratmansky) izazvala je veliko inter- Oraščić „otvorio vrata“ svim budućim plesnim kompanijama esovanje publike i kritičara. Balet nije mogao da se izvede na pokazavši im kako jedna bajka može, ako je na pravi način sceni Metropoliten opere zbog već zakazane operske sezone, predstavljena igračima i publici, da učini puno za razvoj pa je za premijeru i nekoliko repriza poslužila pozornica baletske umetnosti. Danas u Americi skoro da nema grada Akademije za muziku u Bruklinu (Brooklyn Academy of koji, ako poseduje malu ili veliku trupu, tokom decembra me- Music), popularni BAM. seca, u vreme Bozića, ne izvodi balet sa ovim naslovom. Ko- Ime Alekseja Ratmanskog se poslednjih godina sve češće i sve reografije se uglavnom postavljaju po uzoru na Balanšina, a ozbiljnije uvrštava na listu danas najtalentovanijih mladih ko- koriste se i dalje njegova sećanja na dane kada je i lično, kao reografa, zbog čega se od njega i ovoga puta opravdano mnogo dečak, učestvovao u istoimenom baletu. Balet Krcko Oraščić očekivalo, a on ta očekivanja nije izneverio. Na premijeri su se uglavnom donosi i najveći finansijski doprinos plesnim kom- u naslovnim ulogama pojavili Gillian Murphy i David Hal- panijama, ali i ima veliki uticaj na mnogobrojne generacije berg. Na dan premijere ABT je za publiku i kritičare organi- publike koje baš posmatranjem ovog baleta bogate svoje znan- zovao otvorenu generalnu probu kada su u naslovnim uloga- je i ljubav prema baletskoj umetnosti. ma nastupili Veronika Part i Marčelo Gomez (Marchelo Krajem 2010. pored tradicionalnih brojnih izvođenja Balan- Gomes). U baletu su se, tokom kraće sezone (23.12. 2010. – šinovog Krcka u trupi NYCB i u nekoliko manjih trupa i ba- 02.01.2011.), mogli videti nastupi nekoliko različitih igrača. letskih škola, vest da će American Ballet Theatre (ABT) stavi-
(78) Orchestra 54/55 Od samog početka baleta Krcko Oraščić A. Ratman- Scena Zemlja snega takođe se izdvaja jer realno pri- skog videlo se da će ova predstava, iako postavljena po kazuje decu koja su sama i uplašena mnogobrojnim istoj priči koja je inspirisala i Balanšina, biti drugačija i pahuljicama i hladnoćom koju osećaju. Uostalom, sva- – specijalna. Ratmanskog od drugih koreografa izdva- ka nova scena postavljena je sa jasnim razlogom i lako ja izvanredno poznavanje muzike i dobar osećaj za nju. se može prtumačiti, što dodatno potvrđuje veliki um- Primer za to je i tipična muzika na koju se igra scena etnički potencijal i talenat Alekseja Ratmanskog kao Miševa, koju je Ratmanski odlično rešio. U kihinji, gde koreografa. se priprema Bozićno slavlje, u vrlo zgodnim momenti- Koreografije tj. baletske predstave koje kreira Ratman- ma prikazana je scena Miševa. U muzičkom smislu ski „traže“ od publike da ih ponovo vidi. Razlog za to Ratmanski je potpuno koristio originalnu partituru, a je slojevita i mnogostruka koreografska postavka. Na uz njenu pomoć, otkrili smo Ratmanskog kao satiriča- samoj sceni se kod Ratmanskog uvek istovremeno odi- ra, poetu i dobrog poznavaoca sveta bajki. Koreograf- grava nekoliko različitih događaja koji su svi tesno po- ska postavka Ratmanskog je klasična i kao takva vrlo vezani i u skladu sa ukupnom koreografskom idejom, odgovara samoj priči. Dobro je i da velika grupa dece a to od publike zahteva povećanu pažnju i koncentra- učestvuje u predstavi. Naslovne uloge Klare i Princa ciju. tokom predstave se dupliraju, jer njih dvoje nisu uvek Pozornica BAM možda nije bila najprikladnija za iz- deca, već tokom baleta porastu, pa tako prusustvujemo vođenje ovog baleta. Da je bilo više scenskog prostora, i razvoju njhovih međusobnih osećanja. Ova dupla igra koreografija Ratmanskog bi bila još čarobnija, ali ABT Klare i Princa koreografski je uspešno rešena, razlike može da bude više nego srećan. Premijerno izvođenje skoro da se i ne primećuju, a duet odrasle Klare i nje- njihovog Krcka Oraščića odmah je ovaj balet uvelo na nog Princa stilski je postavljen kao da ga izvode deca. listu najboljih Krcka Oraščića koji se izvode u Americi. GENE SCHIAVONE GENE
Orchestra 54/55 (79) Piše: Xenia Rakic SAD / NJUJORK
NEW YORK CITY BALLET – SEZONA ZIMA 2011. David H. Koch Theatre, 18. januar – 28. februar 2011. PAUL KOLNIK PAUL
Labudovo jezero, Jared Angle and Sara Mearns
Posle niza uspešno izvedenih predstava Krcko Oraščić Žorža vidi neke balete, baleti koji se ponavljaju ali uvek osveženi, Balanšina u periodu od 26. novembra 2010. sve do 02. janua- učinili su da sezona ostvari potpuni uspeh. Moram ponovo da ra 2011, sa samo jednim danom za odmor, a sa puno popod- spomenem mladu balerinu Saru Mirns (Sara Mearns) koja je nevnih predstava, sezona NYCB se produžila, pa je trajala više 2004. postala član NYCB, a već 2008. stekla status prvakinje od 6 nedelja. baleta. Nije bilo potrebno da prođe mnogo godina da bi njen Već 18. januara počela je sezona zimskih nastupa trupe talenat bio prepoznat i da ubrzo postane vodeća balerina u NYCB i donela bogat i raznovrstan repertoar – jedna svetska kompaniji. Svi plesni kritičari u Njujorku odaju joj veliko premijera koreografkinje Suzan Stroman (Susan Stroman), priznanje. Sara od svake uloge napravi događaj. Njena pojava 12 Balanšinovih baleta, 5 Džeroma Robinsa, nekoliko baleta na sceni je sasvim dovoljna, ona privlači pažnju publike sve Pitera Martinsa uključujući i njegovo Labudovo jezero, balete dok ne ode sa scene. U baletu Labudovo jezero ponovo je Kristofera Vildona i Alekseja Ratmanskog... Ova međunaro- dokazala da suvereno vlada scenskom tehnikom, ali i oseća- dna plesna kompanija inače je poznata po bogatom repertoa- njima potrebnim za izvođenje ovog baleta. Međutim, zaista je ru, ali i po tome što sistematski podiže nove igrače, pa tako teško na ovom mestu izdvojiti i spomenuti sve balete i igrače danas može da se pohvali sa nekoliko odličnih novih balerina koji su svi zajedno na visokom nivou realizovali veoma uspe- svetskog kvaliteta. Prepune sale, publika koja traži da ponovo šnu sezonu.
(80) Orchestra 54/55 PAUL KOLNIK PAUL Frankie and Johnny...and Rose, Tiler Peck, Sara Mearns and Amar Ramasar, kor. Susan Stroman
Nažalost, svetska premijera For the Love of Duke Suzan Summer (izdvajaju se mlada uspešna Teresa Reichleni i Robert Stroman bila je kombinovana sa već igranom predstavom Fairchild), Fall (odlični igrači Tiler Peck, Joaquine De Luz i Blossom Got Kissed, tako da u celosti tu predstavu i ne možemo Antonio Carmen). Predstava Concerto DSCH koreografa nazvati premijerom. Koreografkinja, koja je poznata po svom Alekseja Ratmanskog koju skoro svako poželi da vidi ponovo, radu na Brodveju za koji je dobila brojna priznanja, a već je i po ko zna koji put otkriva njegov veliki talenat. A u njoj bale- postavljala predstave za NYCB, je neuspešno obe predstave rine Vendi Vilen (Wendy Whelan) i Ešli Boder (Ashley sastavila u jedan komad. Na visini umetničkog zadatka bili su Bouder) koje su uloge savladale do neslućenih granica, pa svaki dobri igrači i orkestar na sceni kojim je dirigovao David Berger njihov scenski pokret ostvaruje apsolutnu harmoniju sa svim koji je muziku izveo sa svojim muzičkim ansamblom David koreografskim namerama. Berger Jazz Orchestra. Balet Labudovo jezero doživeo je veliku promociju zahvaljujući Vratimo se Balanšinovim baletima koje NYCB predano čuva filmu Crni labud. Interesovanje publike je do te mere poraslo za od zaborava – Mozartiana, Walpugisnacht Ballet, Cortege ovaj balet da su se ulaznice vrlo teško mogle nabaviti. Uskoro Hongrois, Simphony in Three Muvements, Vals Fantaisie, ćemo saznati da li će glumica koja je za potrebe filma savlada- Prodigal Son (premijera 1929. !), ostaju zauvek kao primer šta la balet za samo godinu dana (!) dobiti i filmskog Oskara. Sem treba učiniti na sceni i kako povezati muziku sa koreografijom naziva taj film nema baletske vrednosti, tako bar kažu oni koji i igračima. U prilog ovome služe i Robinsove koreografije su gledali film. Afternoon of a Faun, Glass Pieces, Dance at a Gathering, pa The Prolećna sezona NYCB već je najavljena – počinje 03. maja i Four Seasons na muziku Đuzepe Verdija u kojoj su briljirali traje do 12. juna 2011. igrači, predstave Spring (izvanredne Sara Mirns i Tyler Angel),
Orchestra 54/55 (81) Piše: Xenia Rakic SAD / NJUJORK
NEW YORK THEATRE BALLETS 32 SEASON Gould Hall, 11. – 12. februar 2011. RICHARD TERMINE RICHARD
Judgement of Paris Plesna kompanija New York Theatre Ballet neguje „zaboravl- Iako je Kaningam u predstavi imao dosta klasičnih elemenata u jene“ ili retko izvođene balete poznatih koreografa. Ove sezone koreografiji, ipak preovlađuju moderni pokreti koji su ga s pra- pod nazivom Signature 11 na programu su bili baleti Entoni vom, tokom kasnijih godina karijere, svrstali u vodeće savremene Tjudora (Antony Tudor) Soiree Musicale (1938) i Jugment of Paris koreografe sveta. Kaningamov Septet bio je veliki podvig male (1938), Otelo koreografa Džona Baltera (1976), Septet Mersa kompanije NY Theatre Ballet koja ima samo 13 igrača, ali koji su Kaningama (1953) i Game Two (kor. Matthew Neenam, premi- velikim trudom i radom postigli pun uspeh. jerno izvedeno u okviru kompanije 2008.). Ostali deo programa takođe je dobro prošao kod publike. Ro- Najveći poduhvat je bio Kaningamov Septet za čije izvođenje je matični Tjudor sa nekoliko stilskih igara u Soiree Musical na Ro- vladalo najveće interesovanje. Plesna kompanija Mersa Kaninga- sinijevu muziku, njegova tarantela i bolero pokazali su u kojoj ma nije izvodila ovaj komad od 1980. pa je namera trupe NY meri je Tjudor bio precizan u izvođenju koraka i držanju tela. Ig- Theatre Ballet izazvala interes javnosti. Kaningam je Septet pos- rači trupe NY Theatre Ballet bili su dobro postavljeni i kvalitet- tavio za tri igračice i tri igrača 1953. godine. Predstava je pode- nim radom su pokazali koliko je njihov umetnički zadatak bio ljena na sedam kraćih sekcija, a izvodi se na muziku Erika Satija. važan. Jedan od tri muška igrača igra glavnu ulogu i on, već na samom Mnogo bitnih događaja, baleta, predstava, informacija iz sveta početku, pokretima oživljava tri igračice koje stoje kao skulpture igre tokom godina prosto su izbrisane, pa je velika sreća da pos- u različitim pozama i tako pokreće igru. Ulogu glavnog igrača toje plesne kompanije kao što je ova koje gaje sve ono iz plesne nekada je igrao Kaningam lično, a plesni susreti igrača sa tri prošlosti što je veoma važno za umetnost igre danas i za njenu igračice neodoljivo asociraju na balet Apollo Žorža Balanšina. dalju uspešnu budućnost. Septet
(82) Orchestra 54/55 RICHARD TERMINE RICHARD Piše: Xenia Rakic SAD / NJUJORK
JUILLIARD DANCE DIVISION The Peter Jay Sharp Theatre, 23. – 27. mart 2011. ROSALIE O'CONNOR ROSALIE Skara Brae, kor.Eliot Feld
THE JUILLIARD SCHOOL PRESENTS SENIOR DANCE PRODUCTION 2011 Ove godine je Lowrence Rhodes, direktor plesnog odseka Džu- Rosemary and Meredith Willson Theater, 20. – 26. april 2011 lijard škole ( Juilliard School), odabrao tri koreografa sa željom da izvođenjem njihovih predstava prikaže šta su studenti plesnog odseka ove Škole postigli za četiri godine rada. Prva je na programu bila Bronislava Nižinska i njene Svadbe ( Les Come join the Juilliard senior dance class of 2011 for the annual Senior Noces, muz. Igor Stravinski). Ni malo lak izbor i zadatak za mlade Production Concert to be held in the state-of-the-art Rosemary and studente. Nažalost, muzika nije uživo izvođena, već sa trake, dosta Meredith Willson Theater. glasno, što uvek umanjuje vrednost samog dela. Poznata tema i This wonderfully stimulating evening is an exclusive seven-night run of koreografija Nižinske koja se ne izvodi često privukla je mnoge koji original dance works, fully produced by the senior dancers themselves, su želeli da vide ovo delo čija je premijera bila davne 1923. ali i with technical assistance from the third year dance class. The concert con- danas po svom kvalitetu odgovara principima moderne igre. Mladi sists of seven world premier works created by the up-and-coming chore- igrači su se trudili da prikažu primitivnu igru punu rituala, ali je ographers of the senior class: Tal Adler, Julia Eichten, Jehbreal ovo delo ipak zahtevalo igrače sa većim plesnim iskustvom. Muhammad Jackson, Haylee Nichelle, Breanna O’Mara, Jeff Sykes, and Delo koreografa Eliota Felda Skara Brae (muz. tradicionalna irska, Zack Tang. These young, yet sophisticated artists, will explore the škotska i Brenton) je priča koja se dešava u zalivu Skail, na ostrvu thought-provoking and controversial contexts of fear, memory, dreams, Orkney u Škotskoj. Da to nije bilo napisano u programu, ne bismo sexuality, love, and farewells. znali šta gledamo, sem što nam je irska muzika nešto mogla suge- Semnior Production is the culmination of a year-long creative and educa- risati. Koreografija je više posvećena ženskom delu ansambla, a tional process focused on launching the seniors into the professional world Feldovi tipični pokreti se ponavljaju, ponavljaju, pa na kraju izgube as they embark on their careers. With the mentorship of Risa Steinberg energiju i pažnju prisutnih. and David Parker these choreographers investigate the human psyche and Komad Grand Duo, koreograf Marka Morisa (Mark Morris), present innovative creations that tackle a variety of human experiences. muzika Lou Harrison – Violina i Pijano, izveden je uz živu muzi- Working in close collaboration with lighting design teams, costume ku. Moris je svoju postavku vešto uklopio u ritualnu igru koja je designers, and composers, these fresh talents strive to discover and create najbliža izvođačkim moćima studenata koji su se trudili da stoički, their original artistic voices. a bez napora, ostvare koreografsku ideju, specijalno u poslednjem The Juilliard School is world-renowned for its exceptionally high caliber stavu (Polka) koji se često izvodi kao samostalna tačka. Tu u stvari of performance; the opportunity to observe these artists in an intimate set- nema pokreta karakterističnih za polku, ali ima primitivnog, izazi- ting such as the Rosemary and Meredith Willson Theater is not to be vačkog plemenskog stava koji uzbuđuje i oduševljava. missed!
Press Release The Juilliard School
Orchestra 54/55 (83) Piše: Xenia Rakic SAD / NJUJORK
PAUL TAYLOR DANCE COMPANY City Center, 22. februar – 06. mart 2011. PAUL B. GOODE B. PAUL Promethean fire, A. Mazzini, M. Trusnovec i ansambl
Sezona nastupa Paul Taylor Dance Company, nešto Prvo je izveden komad Esplanade koji je imao premijeru kraća zbog renoviranja pozorišta, imala je na programu 1975. To je prva koreografija koju je Tejlor postavio pošto dve premijere i nekoliko obnovljenih predstava pod nazi- je prestao da aktivno igra i koja je odmah doživela veliki vom Opus No.133 što znači da se svake godine može uspeh, a važi za jedno od najboljih Tejlorovih koreogra- obnoviti jedna stara koreografska postavka. Tejlorova fija. trupa ima 15 igrača, još od 1998. a neki su se priključili Premijeru komada Three Dubious Memories (muz. Peter 2009. Smena igrača u tako maloj kompaniji sa vrlo veli- Elyakim Taussing – Five Enigmas) ushićena publika kim i teškim repertoarom zahteva ozbiljan rad. posle Esplanade je primila dosta mirno. Bilo je dosta Zašto pravim igru ? (Why I make Dance?) je u stvari lista teško razumeti šta Tejlor želi da nam kaže, scenska priča pitanja na koje Tejlor daje odgovore. Taj spisak je dug, a je bila tipično tejlorovska, a i on sam često kaže da ne želi započinje upravo tim pitanjem iz naslova koje Tejlor sam da publika sve zna unapred. Dva muška igrača (jedan u sebi postavlja (s obzirom da mu ga, kako sam kaže, niko zelenom, drugi u plavom kostimu) i žena u crvenom, u drugi nikada pre nije postavio). Tejlorov jednostavan pozadini sa grupom igrača, primitivnim pokretima su se odgovor glasi: Pravim igru zato što ne mogu drugačije. Sve kretali scenom. Ovi pokreti asocirali su na stil koreograf- što je Tejlor napisao u ovom spisku pitanja i odgovora je kinje Marte Grejam (Martha Graham) što i nije bilo vrlo originalno. On uživa da vidi svoj rad u izvođenju nemoguće zaključiti s obzirom da je Tejlor bio igrač i nje- odličnih igrača i iskreno uživa u njima. Iskren je i kada noj trupi. U programu piše da je ideju za ovu koreografi- kaže da ništa drugo i ne zna da radi ! ju inspirisalo delo Kurosave Rašomon, ali ni taj podatak U osamdesetoj godini života Tejlor još uvek stvara i nema nije mnogo pomogao. Tejlor nam je ponovo dao temu za nameru da se povuče sa scene. On je jedan, ako ne i jedi- razmišljanje. Iste večeri izvedeno je i delo Oh, You Kid ! ni živi koreograf, koji pripada staroj gardi koreografa koja (1999) uz živu muziku (Paragon Ragtime Orchestra) je postavila temelje moderne igre i zahvaljujući mnogo- koje je bilo podeljeno u nekoliko tačaka sa karakteristič- brojnim kontarstima zaslužila da ne bude zaboravljena. nim regtime stilom igre.
(84) Orchestra 54/55 TOM CARAVAGLIA
Three dubious memories, J. Samson, R. Kleinendorst, A. Young, S. Mahoney
Druga premijera Phantasmagoria takođe nije bila jednostavna predstava, pa je ni kritika nije visoko ocenila. Postavljena na muziku anonimnog renesansnog muzičara kao i Three Dubious Memories tražila je neko obja- šnjenje, ali do njega se nije lako dolazilo. Možda je to bio samo jedan od Tejlorovih snova (flamansko selo, irske step igračice, Izadora Dankan, lik pijanice kojim se delo i završava...), svakako opet tipičan Tejlor koji na svoj jedinstven način (možda previše intelektualan) pokušava da nam prikaže igru onakvom kakvom je on vidi. Ali onda taj isti Tejlor postavi svoje remek delo Promethean Fire (2001) na muziku J. S. Baha koje će uvek biti dokaz umeća velikog koreografa Pola Tejlora.
Orchestra 54/55 (85) Piše: Xenia Rakic SAD / NJUJORK
MARK MORRIS DANCE COMPANY Mark Morris Dance Center, 17. – 27. mart 2011.
Koreograf Mark Moris (Mark Morris) je ove godine izabrao baletski studio u sopstvenom plesnom centru u Bruklinu kao prostor u kome će prikazati kratku, ali uspešnu, sezonu nastupa svoje trupe. U samoj baletskoj školi je u velikoj sali postavljeno pozorište sa uzdignutim sedištima za publiku i zavesom koja ju je odvajala od igrača. Time je postignuta intimna sre- dina, bliskost publike i igrača, što ponekada uspeva, a nekada može i da smeta, no, sigurno je da je Moris za takvu odluku imao opravdani razlog. Program je bio interesantan, već i zbog činjenice da ni jedno prikazano delo njujorška publika nije vide- la, a izvedena je i jedna svetska premijera – The Muir, predstava koju je Moris postavio na devet irskih tra- dicionalnih pesama koje je aranžirao Ludvig van Betoven. Kao i uvek, i ova predstava je izvedena uz živu muziku. Bila su to tri pevača i pet muzičara, pro- fesionalni umetnici, koji su zajedno sa Morisovim igračima omogućili publici da doživi pravo pozorište. Predstava kostimima i samom koreografijom evocira jednu romantičnu folklornu sredinu keltskih delova Britanskih ostrva. Tri igračice i tri igrača se smenju- ju na sceni, nestaju s nje, vraćaju se, na njoj se traže, da bi, po uspostavljenom kontaktu, nastavljali zapo- četu igru. Lirska atmosfera pesama i njihovih teksto- RICHARD TERMINE RICHARD va daju poseban ton igri koji je nekada veseo, a neka- Muir da tužan. U posebnim trenucima ima se utisak da jedna silfida prolazi scenom trčeći, odlazi da bi se nečujno vratila i zaigrala sa partnerom. Komad Petrichor (muz. Hektor Vila Lobos) Moris je postavio za osam igračica obučenih u lake tunike raznih boja koje lepršaju scenom dok devojke igraju. Kose su raspuštene, pa se stiče utisak da su na sceni vile koje traže sebe i druge u nekoj praznoj sredini u kojoj uvek jedna nestane da bi se kasnije vratila i ponovo uklopila u zajedničku igru. Svetska premijera Festival Dance (muz. Johann Nepomuk Hummel) je predstava koju uglavnom izvode plesni parovi. Komad je pun folklornih moti- va, pogotovo kada je reč o grupnim nastupima. Kada pri kraju predstave igrači izlaze okrenuti leđima publici sa rukama položenim na ramena suigrača, stiče se utisak da napuštaju scenu u formi kola, što i nije nepoznato Morisu koji često svoje koreografije postavlja u formaciji kruga sa pokretima sličnim onima koji se izvode u kolu. Kostimi su ponovo bili jednostavni, duge pantalone i lepršave košulje za muškarce i kratke suknje i majice za žene. Tokom predstave ka publici je sa scene stizao osećaj slobode i zadovoljstva igranja. Trupa Marka Morisa se menja pre svega jer zbog godina života igrači odlaze, a stižu mlađi kojima sva- kako neće biti lako u Trupi, jer Moris od igrača uvek traži visok kvalitet izvođenja i ozbiljnu scensku teh- niku. RICHARD TERMINE RICHARD Festival dance (86) Orchestra 54/55 SAD / NJUJORK SAD / BOSTON
Piše: Xenia Rakic May 18, 2011 NEW YORK INTERNATIONAL BALLET COMPETITION Gala veče, mart 2011. BRIAN MENGINI BRIAN Young Guy Choi i Ji Young Chae, seniori, zlatna medalja
THE FIRST BOSTON INTERNATIONAL BALLET COMPETITION CONCLUDES WITH ANNOUNCEMENT OF MEDALISTS AND RECIPIENTS OF SPECIAL AWARDS, AND A GALA PERFORMANCE
May 16 at John Hancock Hall, Boston, Massachusetts
The future of ballet shone bright Monday night in the Gala MARTHA SWOPE MARTHA Patricia McBride i Jean Pierre Bonnefoux Performance of the first Boston International Ballet Competition, not only for the clas- sics, but also for contemporary, even pop-tinged, dance. Međunarodno baletsko takmičenje u Njujorku (New York International Ballet Competition - NYIBC) organizovalo je Gala Thea Singer, The Boston Globe, May 18, 2011 veče koje je bilo posvećeno nedavno preminuloj Iloni Kopen (Ilona Copen) koja je zajedno sa Igorom Juskevičem osnovala ovo The First Edition of the Boston International Ballet Compe- bijenalno takmičenje. Sa željom da sačuvaju od zaborava ime Ilone tition (BIBC), founded and directed by Valentina Kozlova, ended Kopen, organizatori takmičenja osnovali su nagradu za plesne the three days of rounds for student, junior, and senior divisions, umetnike koja nosi njeno ime – Ilona Copen Award. Cilj Gala with announcements of medalists and special prize winners, and večeri je bio da promoviše nagradu i da se ona prvi put dodeli a stunning performance with medalists, joined by guests Jennie nekoj zaslužnoj ličnosti iz oblasti plesne umetnosti. Somogyi and Charles Askegard of New York City Ballet, Prvi dobitnici su Patricia McBride, dugogodišnja prvakinja kom- Whitney Jensen and Joseph Gatti of Boston Ballet, and Alex- panije New York City Ballet koja sada radi u Severnoj Karolini kao andra Jacob and Samuel Wilson of Dance Theatre of Harlem profesor igre i Jean-Pierre Bonnefoux, dugogodišnji baletski soli- Ensemble. The performance was an example of the outstanding sta iste kompanije, njen suprug. Njih dvoje su osnovali Centar za level of both technical and artistic accomplishment of BIBC, igru u Severnoj Karolini u gradu Chautauqua u kome plesno obra- whose entrants came from 23 countries around the world and zovanje stiču igrači iz celog sveta. included members of the Royal Swedish Ballet, Boston Ballet, Na samom početku Gala večeri prikazan je kratak film o Iloni Royal Winnipeg Ballet, Korea National University of Arts, and Kopen i njenom radu sa mladim igračima. Ponovo se jasno videla many others. njena konstantna želja da pomogne mladim umetnicima, da ih In the Competition Rounds, the dancers performed selections poveže, nauči i pokaže ličnim primerom šta je to umetnička igra i koja je suština ljubavi prema njoj. Film je potvrdio Ilonin dugogo- from Don Quixote, Paquita, Le Corsaire, and other classics, which dišnji veliki rad i uspeh koji ga je pratio. U okviru plesnog dela they chose from the list of repertoire created by BIBC. večeri videli smo nastupe deset igrača među kojima se posebno They were also required to learn original solos - for the women istakao Jose Manuel Carreno (član kompanije American Ballet by Margo Sappington, and for the men by Edwaard Liang - Theatre) koji je odigrao solo tačku na muziku Ave Marija, kao i which, keeping up with the changing times, they learned from an uvek nečujno, prefinjeno i s lakoćom. on-line video. Matthew Rushing, član trupe Elvina Ejlija (Alvin Ailey) takođe je Dancers performed before a panel of internationally known izveo solo A Song for You, modernu koreografiju punu topline i judges - Jury: osećanja koja je u potpunosti odgovarala gala večeri. Mikko Nissinen, director of the Boston Ballet, president of the Dobri duh Ilone Kopen nastavlja da živi. Jury, and Oleksi Bessmertni (Germany), Hae Shik Kim (South Korea), Andris Liepa (Russia), Maria Luisa Noronha (Bra- zil),Violette Verdy (France) and Septime Webre (USA) With the judges assembled on stage, Valentina Kozlova present- ed the awards. Orchestra 54/55 (87) Piše: Xenia Rakic SAD / NJUJORK
NEW YORK CITY BALLET – PROLEĆNA SEZONA 2011. David H. Koch Theatre, 03. maj – 12. jun 2011. PAUL KOLNIK PAUL
The Seven Deadly Sins, Patti LuPone, Wendy Whelan i ansambl, kor. Lynne Taylor Corbett
Uspeh jedne plesne sezone ne zavisi samo od dobrih igrača, već i libreta tako se izgubio, zajedno sa atmosferom, jer se nisu mogle od dobro odabranog programa. Ovogodišnja prolećna sezona razumeti reči pesama, a sadržaj nije bio naveden u programu. nastupa kompanije NYCB bila je posvećena koreografijama Žor- Koreografska postavka bila je više brodvejska, a isticali su se reše- ža Balanšina i nosila je naziv Crno / beli baleti (Black and White nja grupnih scena, dobri igrači i pokretni dekor. Ballets). Izvedeno je ukupno dvanaest baleta uz nezaboravne pred- Šta napisati o Balanšinu i njegovim koreografijama? Kada se za- stave Agon, Episodes, Apollo, The Four Temperaments, Stravinsky vesa podigne, na praznoj, osvetljenoj sceni nalaze se igrači, kao na Violin Concerto i Concerto Barocco. Na programu je bilo i sedam ba- času baleta, u crno / belim trikoima -„kostim“ tako karakterističan leta Džeroma Robinsa (uključujući i njegovu Priču sa zapadne za Balanšina. Nema dekora, ali postoji ono što je najvažnije – odli- strane- svita -West Side Story Suite), kao i koreografije Pitera čni igrači i još bolja koreografija. Po ko zna koji put mora se pono- Martinsa (Peter Martins) i Kristofera Vildona (Christopher We- viti činjenica da je Balanšin bio koreografski genije. Njegovi eldon). pokreti su reči koje formiraju rečenice, svaki pokret ima svoje Na gala predstavi izvedena je nova premijerna predstava Sedam scensko mesto i razlog zašto je tu i realizuje se u savršenoj har- smrtnih grehova (The Seven Deadly Sins) koju je koreografski moniji sa muzikom. Bez obzira koji se balet posmatra, utisak je postavila Lynne Taylor Corbett (muz. Kurt Weill). Ovaj balet prvi uvek isti. Sklad ovih pokreta i veliku brzinu izvođenja igrači put je izveden u Parizu 07. juna 1933. Koreograf je tada bio Žorž NYCB postižu upornim treningom. Pa da spomenemo neke od Balanšin. Obnovljen je u Njujorku 1958. Tema baleta je priča o njih. Poslednje dve godine, a naročito tokom ove sezone, ženski devojci Ani koja je igračica i pevačica. U ovoj novoj produkciji, ansambl i neki prvaci i solisti vidno su napredovali. Od balerina poznata pevačica sa Brodveja Patti Lu Pone nastupa u ulozi peva- ističu se Sara Mearns, Ashley Bouder, Tiler Pack i Teresa čice, a ulogu igračice donosi balerina Vendi Vilan (Wendy Reichlen, a sa njima su i Maria Kowroski i Wendy Whelan. Svaka Whelan). Predstava nije doživela veliki uspeh. Možda bi bilo bolje od njih je po stilu igre drugačija, ali imaju jednu zajedničku oso- da je izvedena u manjem pozorištu i sa boljom akustikom (pozo- binu – izvanrednu plesnu tehniku. rište David H. Koch nema dobru akustiku). Intimnost samog
(88) Orchestra 54/55 PAUL KOLNIK PAUL
Apollo , Sterling Hyltin i Chase Finlay, kor. George Balanchine
Podstaknut takvim prvakinjama i solistkinjama, postavlja klasične kombinacije, ali u njih vešto ubacuje ansambl je insirisan da se bori za svoje mesto na sceni i moderan stil igre, pa sve odiše velikom scenskom slobo- za uloge. Po ovom pitanju moramo odati priznanje dom. Balanšin je uvek želeo da u svojim baletima omo- direktoru NYCB Piteru Martinsu. On snažno podrža- gući igračima da pokažu svoje znanje, zadovoljstvo igra- va svoj ansambl i pruža mu mnogobrojne šanse da igra nja i ljubav prema igri. i napreduje u karijeri. NYCB je jedna od retkih kompanija na svetu koja se U redovima muških prvaka i solista nema toliko napre- može pohvaliti da je pored genijalnog Balanšina u svo- tka, ali se, ipak, jedno ime izdvojilo, mladi, dobro gra- jim redovima imala još jednog izvanrednog koreografa đen, s lepom visinom i dobrim obrazovanjem Chase Džeroma Robinsa. On je takođe veoma doprineo raz- Finley. Martins nije oklevao da mu dodeli mušku ulogu voju kompanije koja danas može slobodno da tvrdi da u Balanšinovom baletu Apollo i nije pogrešio kada je je jedna od najboljih na svetu, a da je njen repertoar doneo tu odluku. Chase je ulogu doneo na mladalački bogata riznica baleta, što svaku sezonu može učiniti način, tehnički je vrlo dobro savladao zadatke i ostvario specijalnom. drugačiju atmosferu od uobičajene. Zvanična kritika u Direktor Martins možda nije koreograf takvog kalibra, Njujorku je njegovom nastupu posvetila dosta pažnje. ali je svakako odličan direktor koji uspešno održava Želim da izdvojim još jednu kreaciju Žorža Balanšina – visok nivo kompanije istovremeno nesebično dajući Divertimento No.15 (muz. V. A. Mocart, istoimena šanse mladim igračima da se unutar NYCB razvijaju i kompozicija). I kostimi i koreografija su potpuno klasi- zamene na sceni one koji odlaze. čni, ali, da li je baš tako? U toj dilemi posmatrača krije se Balanšinova genijalnost i veština koreografisanja. On
Orchestra 54/55 (89) Piše: Xenia Rakic SAD / NJUJORK
The Neta Dance Company – 25 godina stvaralaštva, premijera – 2280 Pints Dance Theatre Workshop, 25 – 28. maj 2011. ANI COLLIER
Matt Reeves i Colette Krogol
Koreografkinja Neta Pulvermaher (Neta Pulvermacher), poznata Neta. Na samom ulazu u salu, gledaocima je podeljen sitan novac, igračima u Srbiji jer je 2002. održala dvonedeljnu plesnu radionicu u peni uglavnom, a oni gledaoci koji su poželeli da budu statuete, organizaciji časopisa Orchestra, u tadašnjoj Kamernoj operi mogli su to i da postanu. Madlenianum, proslavila je 25-godišnjicu rada premijerom predsta- Jedanaest Netinih studenata sa Floride i devet njenih igrača iz trupe ve 2280 Pints u kojoj je učestvovalo 20 igrača i 57 velikih belih kofa. učestvovali su u predstavi, a ona je bila puna atmosfere, često apstrak- Vode nije bilo. tna, sa izuzetno lepom muzikom (Šopen, Miri Ben Ari, Mocart, Kako sama kaže, za ovu predstavu inspirisala ju je izložba brazilskog Čarli Čaplin...). Kofe su stalno bile u upotrebi ili u igri. Igrači su na umetnika Rivane Neuenschwanderiz koju je videla prilikom svoje njima stajali, sedeli, sa njima na glavi hodali, vrlo uspešno s njima posete Novom Muzeju (New Museum). Tu je videla probušene, na igrali. U jednom momentu, jedna od igračica, kao neki šef gradilišta, plafon okačene, kofe pune vode iz kojih je u metalne kofe postavlje- posmatra kako ostali od kofa prave piramidu, pa na kraju odluči da ne na podu kapljala voda. Zvuci koji su nastajali kapanjem vode pro- se i sama popne na njen vrh. Drugom prilikom grupa igrača ritmi- budili su Netinu maštu. Kada se vratila u grad Gainesvill na Floridi čno udara po kofama, a taj ritam uskoro postaje deo melodije. I u gde na Univerzitetu Florida radi kao profesor, sabrala je sve svoje predstavi su kofe visile sa plafona, po potrebi su se ljuljale ili se vešto studente, njih dvadeset i petoro, otišla s njima u radnju i kupila ono- dizale i spuštale. liko kofa koliko su mogli odmah da ponesu. Bilo ih je dosta - 57! U predstavi 2280 Pints vladala je čarobna atmosfera, kao da je neko, Kada su u baletskoj sali postavili te bele kofe, ideje su same počele da ili možda Neta lično, koja u jednoj sekvenci igra sa čarobnim štapi- dolaze i predstava je počela da se rađa. ćem u ruci, stvarao lepotu i radost na sceni. U pozorštu, na premijeri, kofe su bile poređane po pozornici. Igrači Proslava jubileja Netinog stvaralaštva bila je posvećena preminuloj su na njima stajali kao skulpture, a ako je neko iz publike ubacio nov- Iloni Kopen (Ilona Copen) koja je od samog početka Netine karije- čić u kofu, počinjali su da menjaju poze uz muziku koju je odabrala re verovala u njen uspeh i pratila Netu sve do kraja svog života.
(90) Orchestra 54/55 Piše: Marija Krtolica SAD / NJUJORK
NANCY ZENDORA posmatračka svest i istančane pesničke vizije * MIANA JAN. 2011. JAN. MIANA
Pokret čini uočavanje izoštrenim. Posle šoka se ne usuđujemo da se pokrenemo. To je čudno je igračkog tela u odnosu na silu zemljine teže i arhitekturu prostora, središte u kome se komešaju ideje, pokreti, promenljive senzacije. i četiri nezavisne ličnosti koje su upoznate sa sugestivnošću igračkog Paul Valéry ( Analekta) prisustva na sceni. Nensi poštuje prazninu, trenutno nestajanje identi- teta, a dozvoljava da se iz tog poštovanja prema nestajanju rodi nova, Nensi Zendora (Nancy Zendora) - veteran njujorške alternativne intrigantna igračka situacija Stvarnost scene se oblikuje kroz, s jedne scene, umetnica internancionalne reputacije, je na intimnoj pozornici strane, apstrakciju svakodnevnog iskustva, a s druge, kroz rad ima- Chen Dance Centre i ovaj put pozvala odabranu njujoršku publiku da ginacije koja daje telesnost snu i naseljava dotad intiman, ličan san svojim prisustvom omogući neponovljivo estetsko i misaono, na neponovljivim, katkad hibridnim, a katkad apokaliptičnim formama. moment čak, telepatsko događanje. Chen Dance Centar, na Mulberi Demoni našeg čuđenja (Demons of Our Bewilderment) je koreografija u ulici, tako reći na raskršću između male Italije i Kineske četvrti, je za dva dela. Spiralni univerzum (The Spiral Universe) je briljantan primer neupućene nepredvidljivo mesto raznovrsnih kulturnih razmena, baš formalnog potencijala solo forme. Marie Baker-Lee, na muziku koju kao što je i suptilna, osećajna umetnost Nensi Zendore zaštićena od je komponovao Jose Luis Greco, kroz elengantan, izolovan gest prelakih psiholoških identifikacija apstrakcijom i istančanim estetskim suprotstavljen miru vijugavih formi svesno ispisanih po prostoru, senzibilitetom. Ti misteriozni, a vizuelno jasni izbori koje koreograf neočekivanim, a muzikalnim promenama identiteta, i zrelim pozoriš- pravi u toku umetničkog procesa, su deo svesne mistifikacije igračkog nim prisustvom, učinila je scenu volšebnim mestom neprekidnog, a rada na sceni. Dinamična svest o telesnom ritmu, a u odnosu na igru katkad zastrašujućeg, razvoja telesnih i duhovnih mogućnosti. Drugi zvuka i svetla, omogućava totalno umetničko događanje, sinkretizam u deo, pod istim naslovom kao i celokupna koreografija, je trio koji ini- kome se čula gledalaca sjedinjavaju na neočekivan način. Psiho-fizič- cira asocijativno bujicu.Uz modernistički disonantnu muziku, i post- ka senka, katkad mračna dominacija prostorom, neophodna za profe- moderno eklektičnu muziku Franzhi Ali Zedah-a, Marie Baker-Lee, sionalno ostvarenje igračke uloge je samosvesno naglašena; potencira- Stephanie Shwarts i Dawn Yuster stvaraju mnogobrojne fluidne pri- na usporavanjem, otelotvorenim znanjem o celokupnom telu kao ži- zore i vizuelne kompozicije. Trougao, kao psihološka struktura, biva voj, višeznačnoj skulpturi i neočekivanim promenama pravca kretanja. prevaziđen kroz matematičke reorganizacije prostora. Četiri žene na sceni nam, kroz prikriveni igrački zanat, nedozvoljava- Pejzaž sa posetiocima (Landscape with Visitors), je kvartet na muziku jući prepoznavanje kroz uobičajene stereotipe i nehotično približa- Majka Fišera (Mike Fisher) i tradicionalnu koreansku muziku. vanje, prizivaju: asocijacije vezane za arhaična božanstva, tugu smrt- Lakoća uspostavljanja veza i opuštanja posesivnih nagona, transfor- nosti, radost pokreta i samog disanja, a potom i neizveštačenu lepotu macija digresija u kompleksnu ornamentaciju i duhovita, graciozna, promena u prirodi i slučajnosti. Ti izbori, koji gube stilsku prenag- neočekivano stilizovana igra sedamdesetogodišnje Nensi, su ispunile lašenost u vešto raspoređenim momentima strasnog ili pak duhovitog veče toplinom i lepotom ljudskog prisustva, bez potrebe za verbalnim igračkog uživljavanja, zahtevaju uvežbano posmatračko oko. Uvek objašnjenjem. Kompanija Nensi Zendore je bazirana u Njujorku od novo viđenje kretanja, kretanja koje postoji samo u odnosu na iluziju 1977. Nensi piše da su je putovanja u drevne kulture kao što je Peru, totalnog mira, zahteva radikalni preokret u percepciji, naročito u Egipat, Japan i Mongolija inspirisala da uoči povezanost pejzaža, ritu- odnosu na već nesvesno integrisane zahteve ubrzanog komercijanog ala i umetnosti. Nedavno je predavala na Moskovksom univerzitetu, u miljea koji estetski i senzualno dominiraju urbanim centrima. Taj Nacionalnoj školi igre u Meksiku i nastupala na Body/Word Festival- duhovni preobražaj je istovremeno i kritički osvrt prema ideji progre- u u Sankt Peterburgu. Dva puta godišnje održava radionicu pod sa. Nansi nam kao umetnik snažnog integriteta, kroz svesnu materi- nazivom Poetika nastupa (Poetics of Performance). Radionica povezuje jalizaciju duhovnog i misaonog postojanja, pruža mogućnost da posta- elemente Laban analize, japansknog Buto teatra i improvizacijske nemo svedoci ritualnog umetničkog akta. Nensin koreografski “ruko- tehnike inspirisane Haiku pesničkom formom. pis“ je unikatan, delikatan, kaligrafski, prefinjen, a u svakom momen- tu nepredvidiv, različit od prethodnog poteza. Ipak, njene poetske koreografske kompozicije su strukturalno i vizuelno prepoznatljive. Igra koju nam Nansi i njene igračice osmišljavaju, odlikuje se zausta- * Koncert U tamu... I onda (Into Darkness… and then) u koprezentaciji Chen Dance vljenim, a snažnim impulisma i preciznim, gotovo hermetičkim, od Center je održan od 03.- 05. marta 2011. bukvalnog smisla prečišćenim, gestom. Ta igra je ostvarena na granici Informacije o radu Nensi Zendore i o Zendora Dance Center se mogu naći na: između svedenog arhaičnog mističnog obreda i avangardnog, mini- www.zendoradancecompany.com malističkog perfromansa u duhu moderne apstrakcije. Jasna, a sažeta koreografska struktura, ostavlja prostor za poetske, lirske, ili pak, dvos- Svetla: dizajner Juan Merchan; kostimi: tekstilna umetnica Sascha; igrači: Marie Baker-Lee, Stephanie Schwartz, Dawn Yuster i Nancy Zendora; muzika: Jose Luis mislene obrte u interpretaciji vidu dostupnog pokreta. Na sceni naiz- Greco, Franzi Ali Zedah, Mike Fisher i tradicionalna koreanska muzika. menično posmatramao uvežbane, snažne igračice, svesne anatomi-
Orchestra 54/55 (91) Piše: Marija Krtolica PLESNI PORTRET – JILL SIGMAN (SAD) SAD / NJUJORK
Telo i bol kao jezičke figure *
Pismena instrukcija napisana crvenim flomasterom - uključite mobilne Prostor koji Džil Sigman otvara je ispunjen dramatičnim slikama u telephone! Gledalište disciplinovano izvršava zadatak koji je u dijame- pokretu, pesničkim bolom i pozivima na intelektualno preispitivanje tralnoj suprotnosti sa uobičajenim zahtevima pozorišnih događanja. koncepta tela, uma i pratećih observatorskih i kritičkih sklonosti u cilju Ponuđena su dva telefonska broja. Biram drugi ,jer me prvi pozivni broj drugačijeg razumevanja odnosa pojedinca sa okolinom. Pitanja bola i podseća na broj bez ličnog korisnika. Mislim da je poruka na oba tele- telesnosti, i nasilja i racionalizacija koje ga prate, prodiru kroz socijalne fonska broja ista, ali nisam sigurna. Na audio snimku Džil Sigman ( Jill oklope i psihološke zaštitne mehanizme. Direktan poziv da se osvesti Sigman) priča o potresu mozga koji je nedavno doživela u toku probe. voajerski odnos prema ljudskom telu i telesnoj patnji se, kao svaki put Lična priča se meša sa političkim novostima. Kada smo preslušali, svako za nijansu drugačiji eho, pojavljuje iznova unutar formalnog istraživanja na svom mobilnom telefonu, priču o njenoj povredi, Džil, koja je u tome igračkog medija i odgovarajućih koreografskih struktura. Paroksizmi u vreme opreznim, a sigurnim hodom, počela da priprema publiku za toku igračkih sekvenci, momenti naracije bez zadatog, suženog kontek- predstojeći ritual, i dalje telefonski upućuje molbu da joj se pridružimo sta, i oživljene, najčešće morbidne pesničke figure, ne dozvoljavaju na sceni. Prisustvujemo morbidnom pikniku nasred formalne hale 92 opuštenu estetizaciju igre i igračkog tela.O svom radu, u koreografskoj street Y- prostora kulturnih i obrazovnih događanja na gornjoj, istočnoj belešci napisanoj za koncert održan od 11. do 13. marta 2011. u toku strani Menhetna. Džil metodično izvršava pripreme, razgrće ponjavu po Harkness Dance festivala ( 5 kompanija u 5 nedelja, februar 18- mart 20. podu, i raspoređuje pribor za piknik macabre. Vadi iz lonca jos krvave 2011), Džil Sigman piše: Vidim igre na ovom programu kao neku vrstu jagnjeće mozgove, pazljivo ih uvija, povezuje lepljivom trakom, a potom ‘civilizacijkse svite‘ koja postavlja pitanja o našim postupcima kao vrste, šta to ih polaže pojedinačno na tanjire različitih veličina. Kada su svi mozgo- znači biti čovek i gde smo se civilizacijski uputili. Svaki rad na programu se vi hermetički zatvoreni u uredne paketiće, poput onih što se dele deci u bavi ovim temama na svoj način, istražujući granice između čoveka i život- školi, ona ustaje. Održava koncetraciju i pored pojačane tenzije u gleda- inje, muškarca i žene, civilizovanih i necivilizovanih, povezanosti i nean- lištu. Kratak solo ples je ograničen pre-determisanim prostornim i vre- gažovanosti. menskim koordinatima. Njen ples je diskretan, fluidan, nepredvidljiv, ali minimalizovan. Virtuoznost je naslućena, moglo bi se reći misaono pre- FOWL PLAY vaziđena, kretnja je svesno nedorečena, a snažna i uzemljena. Prvo sto- jim, a zatim, kada sam se umorila od posmatračke statičnosti i želje za Prva koreografija na programu pod naslovom Igra živine (Fowl Play) potpunom usredsređenošću, sedam dopuštajući slobodan tok svesti.. vešto balansira lingvističku igru sa elementima zapadno-evropskih bajki Dok posmatram putanje pokreta koje Džil crta po prostoru, sećam se i psihoanalitičkih interpretacija. Igrači gotovo klovnovski učestvuju u njene telefonske poruke. Misaone putanje, između tako reći paralelenih stvaranju fizičke hiperbole analitčkog pristupa ljudskom telu kojim linija kretnji jezičkih i vizuelnih informacija, omogućavaju nove načine dominira savremeno igračko, psihološko i medicinsko obrazovanje. razumevanja odnosa spoljašnjeg i unutrašnjeg, formalnog i esencijalnog. Disciplinovani i ozbiljni, igrači prate pedantne, a pomešane instrukcije, Brain Song (Mozgovna Pesma) je završna koreografija na programu. Posle zadaju jedan drugom apsurdne zadatke, ispunjavaju ih sa bezuslovnom dva snažna igračka komada, publika je pripremljena za svesno učestvo- posvećenošću, a potom, iznova, prečišćavaju i organizuju prostor, kako vanje u post-modernom ritualu u kome nadolazeći sarkazam biva zaus- spoljni, tako i onaj vezan za telesni enterijer. Koreografija počinje tavljen gotovo religioznom usredsređenošću na pojedinačne akcije.Džil pedantnim ređanjem kostiju, svesno aludirajući na period prosvetiteljst- Sigman je stekla doktorat filozofije na Univerzitetu Prinston va i fascinaciju klasifikacijama i mogucnošću potpune birokratizacije (Princenton University). Rođena je njujorčanka, od mladosti je učila i znanja o morfoligiji i građi bioloških organizama. Dok igračica Jennifer moderan i klasičan ples, a kasnije i vizuelnu umetnost. Naziv kompanije Sydor menja postojeće aranžmane kostiju, Andre Koslowski traži balans Thinkdance jasno kazuje da je reč o umetnici koja ne odbija komplek- na džinovskim kvadratnim kutijama. Binarne suprotnosti - osnova snost protivrečnog sveta u kome živimo i dozvoljava, po cenu sop- zapadne metafizike se pojavljuje ne samo kroz neverbalne slike i odno- stvenog komfora, pa čak i zdravlja, da taj svet prodre u njen fantastičan, se, nego i kroz snimljen tekst. Dualni odnosi kao što su muškarac / visoko struktuiran, a ipak duboko human i ranjiv, scenski prostor. žena, napadač / žrtva, telo / misao, divljaštvo / kultura su pomućeni pod JULIE LEMBERGER FOR 92Y LEMBERGER JULIE
Fowl Play, Jennifer Sydor, Andre Koslowski (92) Orchestra 54/55 JULIE LEMBERGER FOR 92Y LEMBERGER JULIE
Split Stitch, Sarah Perrett, Damien Highfield, Felise Bagley i Amy Miller pritiskom modernističkog nagona za stalnim pokretom i promenom osmehujući, ponavlja: It’s lovely...it’s nice...gently...lovely‘ ( To je lepo...to je forme. Jezički oblici i smisaona uživljavanja se samo katkad poklapaju. dobro...blago...lepo). Nedeljno popodne provedeno u aktivnoj kontem- Igračka tela nas osvajaju spretnošću, lepotom, neobrazloženim, a snaž- placiji: ljudskog tela; mogućnosti razmene senzacija i naizgled izolova- nim porivima. Potom se umaraju, krše i rezignirano nas napuštaju. U nih osećanja; komunikacije ličnog iskustva psiho-fizičkog bola; ljudske i tim trenucima, kada nismo vođeni veštim koreografskim odlukama, životinjske ranjivosti i apsurdnih situacija koje nastaju sa pokušajem da igrači postaju svesni posmatrači. Gotovo ignorišući estetsku i emotivnu se ubrzanim akcijama razreše pitanja patnje, različitosti i neravnoprav- glad publike za novim događanjima, svedenim gestovima nude raz- nosti, je mnogoznačni umetnički poklon od Džil Sigman. Završavam rešenja apsurdnih scenarija u kojima su se zatekli. U jednom trenutku, osvrt na njen rad citatom iz knjige Telo u bolu - pravljenje i destrukcija duet igrača se preobražava u prodavce, i sugestivno nudi sofisticiranoj sveta ** (autor Ellaine Scarry). Dok nam Džil Sigman neiscrpnom njujorškoj publici kosti po relativno maloj sceni. Prizor podseća i na komunikativnom, performativnom energijom omogućava da se bar na aukciju i na srednjovekovni vašar, a indirektno, na položaj umetnika u trenutak oslobodimo stega konvencionalnih racionalizacija i sentimen- kapitalističkom društvu. Umetnik, koji je na sceni i živo biće, i meta- talnih identifikacija, Ellaine Scarry, kroz jezičku i istorijsku analizu fora individue usred komercijalizovanih aparata kontrole, bukvalno ljudskog tela kao izvorišta patnje, tekstualnih zapisa i moralnog traga za načinom da proda telo i intelekt. Samim tim se suočava sa per- (ne)razumevanja, upućuje čitaoce na razmatranje neizbrisivosti tragova verzijama i fetišizmom kupaca. Bez reklamanog mehanizma, umorni mučenja i nasilja. Često, stanje svesti, drugačije od bola, ako je oslobođeno od konzumeri nisu ni svesni svih svojih potisnutih želja. Neko od umornih direktnog objekta, će se pribliziti fizičkom bolu; u obrnutom slučaju, kada je konzumera možda priželjkuje baš tu izolovanu visoku nogu, fleksibilan fizički bol već preobražen u objektivizovano stanje, taj bol (ili barem nešto od kuk, visok ris bez prepoznatljive funkcije, jedinstiveni, neponovljivi alle- njegovih protivrečnosti) je eliminisan. U pitanju je grandomanski zahvat gro, samo jedan višeznačan izraz lica, isključivo liričnu pesmu, samo koji u ovom slučaju jeste pokušaj da se izmisle lingvističke strukture koje će melodramatičnu povredu, i dovoljno izražajan, prepoznatljivo sugesti- dopreti do, i prilagoditi sebi, zone ljudskog iskustva normalno nepristupačne van, psiho-patološki problem. Kada dva vrsna izvođača, na tehno muzi- logosu; ljudski pokušaj da se izmeni pravac de-objektifikacije do koje dolazi ku, prikazuju svoje telesne i teatarske veštine, nagli, akcentovani prekidi kroz delovanje bola, tako što se bol silom potisne u definisane avenije objek- nas upozoravaju na njihovu pojačanu, skoro animalnu temporalnu svest. tifikacije, je projekat otežan praktičnim i etičkim poslediciama. (strana 5-6) Koliko dugo ljudsko telo može da bude centar pažnje u svetu u kome bivamo bombardovani stalno novim tipovima stimulacija? Koliko dugo naša čula ostaju senzitivna, svesna sopstenog prisustva i prisustva dru- gih živih bića u prostoriji? * Naslov programa prikazanog u 92nd Street Y je Fowl Play: Dances about Civilization (Igra živine: Plesovi o Civilizaciji). Specijalni gosti su bili GroundWorks Dance Theater, SPLIT STITCH Andre Koslowski (Pennsylvania Dance Theater) i gostujući umetnik Amy Miller.
Druga koreografija na programu, kvartet Rasečena kopča (Split Stitch) je Igrači: Andre Koslowski, Jennifer Sydor, Felise Bagley, Damien Highfield, Amy Miller, formalna studija na temu igračkog tela, pokreta kao sistema signifikaci- Sarah Perret i Jill Sigman. Kompozicije: Kristin Nordeaval i Gustavo Aguilar uz doprinose Nikolaus-a je i beskrupuloznog menjanja sopstvenog tela radi originalnog koreo- Gerszewskog i Gaelyn Aguilar. grafskog izraza. Iako formalna, koreografija je puna fluidnih metamor- Kostimi: Naoko Nagata, Kristine Davies i Jill Sigman. foza iz jednog sistema označavanja u drugi. Na trenutke smo u svetu Dizajner svetla: David Ferri. baleta, na trenutke u tinejdžerskom svetu površnih komunikacija, na tre- Informacije o performativnom, kritičkom i edukativnom radu Džil Sigman su dostup- nutke u gimnastičkoj sali gde igrači pred ogledalom pokušavaju da bal- ne na web-u: www.thinkdance.org, www.youtube.com/thinkdance & ansiraju. Na kraju, izdvojena igračica traži balans, dok trio igrača uporno www.myspace.com/jillsigmnathinkdance odskače od poda u ujednačenom ritmu, svaki put tela gotovo paralelnog sa tlom. Dok traži balans, izdvojena, vertikalna igračka figura svesno falš ** The Body in Pain-The Making and Unmaking of the World by Elaine Scarry, Oxford, glasom, poznatim sa audio kaseta za učenje baleta i joge, uporno se University Press, 1985
Orchestra 54/55 (93) Piše: Jenny J. Veldhuis ŠVAJCARSKA / LOZANA
39. Međunarodno baletsko takmičenje za mlade igrače Prix de Lausanne Theatre de Beaulieu, 01.– 06. februar 2011.
Posvećeno Elviri i Filipu Braunšvajgu GREGORY BATARDON GREGORY Magri Mayara, Brazil
Trideset deveto izdanje takmičenja Prix de Lausanne bilo je veoma igračima postala nagrada koja podrazumeva pristupanje takmičara pro- čudno bez prisustva Filipa Braunšvajga (Philippe Braunschweig), fesionalnoj plesnoj trupi i dok su se devojke u malom broju odlučivale pogotovu za one koji su ga godinama poznavali. Filip je uvek bio pri- za tu opciju, dečaci su bili veoma zainteresovani. sutan, čak i prošle godine. Svako ga je zanimao i uvek je bio u toku sa svim fazama takmičenja. U međuvremenu je uspostavljena takozvana Mreža (Net Working Od kada su on i njegova supruga Elvira (Elvire Braunschweig) 1972. Forum) koja kandidatima omogućava direktne kontakte sa plesnim godine osnovali fondaciju s namerom da pomogu mlade igrače iz pri- institucijama koje danas nazivamo partnerske škole i plesne kompa- vatnih škola i daju im priliku da godinu dana pohađaju renomirane nije. Oni učenicima koji ne uđu u finale omogućavaju da pohađaju profesionalne baletske škole, ne samo da se takmičenje promenilo, već tokom izvesnog perioda njihove škole ili dobiju mesto stažiste. i čitav svet. Ove godine se 205 kandidata prijavilo za video selekciju precizno Dok su u ono vreme kandidati bili uglavnom iz Švajcarske i definisanu pravilima i procedurom takmičenja. Snimke kandidata su Francuske, danas na njega dolaze učesnici iz celog sveta, te su, naža- ocenjivali članovi Umetničkog odbora koji su odabrali 81 takmičara lost, Švajcarci i Francuzi postali veoma retka pojava, baš kao i kandi- od kojih je 74 došlo u Lozanu, odmah kao četvrt finalisti.Već prošle dati iz cele Evrope. godine uočen je primetan pad interesovanja učesnika iz Evrope, a ove Svet se promenio, a sa njim i svet igre. Vremenom su se i jedan i drugi godine je od 74 kandidata samo 22 bilo iz Evrope. Između ostalog, internacionalizovali i danas je teško naći plesnu kompaniju koja ima nije bilo predstavnika Engleske, Nemačke, Austrije, Danske, Poljske, samo igrače iz svoje zemlje. Isti je slučaj sa profesionalnim školama. Italije, Češke, a škole iz ovih zemalja oduvek su podržavale Prvobitna ideja usmerena na poboljšanje obrazovanja u privatnim Takmičenje. baletskim školama gotovo da više i ne postoji, a u ono vreme privatne Od 22 kandidata iz Evrope, samo je 4 izabrano za finale. U finalu je baletske škole i nisu mogle da pruže učenicima znanje koje svet pro- bio samo jedan kandidat iz Švajcarske (tokom takmičenja dvoje). Po fesionalne igre danas zahteva. automatizmu, taj jedan švajcarski finalista je nagrađen Nagradom za Prix je zato morao da napreduje i menja se. Nekadašnje škole podrške, najboljeg švajcarskog kandidata. koje su nudile mesto igračima, a što je finansirao Prix, postale su škole Zanimljivo je da je bilo 44 kandidata u grupi između 17 i 19 godina, učesnice onog trenutka kada su se profesionalne škole zainteresovale da dok je ostalih 30 pripadalo grupi između 15 i 16 godina. pošalju i svoje učenike na takmičenje, čak i tada kada takvim kandida- tima stipendija Prix de Lausanne nije bila neophodna. Tako je Nagrada U Žiriju je bilo tri pedagoga, među kojima predsednik Žirija Gejlin za profesionalce (u vidu novčane sume) postala zajednički imenitelj svih Stok (Gailene Stock, Velika Britanija), kao i jedan laureat, dva koreo- takmičarskih kategorija. Na kraju je nagrada namenjena profesionalnim grafa i dva direktora plesnih kompanija od kojih je jedan (Arlette van
(94) Orchestra 54/55 GREGORY BATARDON GREGORY Watters Derrin, SAD
Boven) korepetitor baleta Hansa Van Manena (Hans van Manen) i 12 imalo 17 i više godina. Zanimljivo je bilo i da je 7 finalista dolazi- Jiržija Kilijana ( Jiri Kylian) u Holandiji. Njihov zadatak bio je da lo iz partnerskih škola takmičenja. pogledaju dva časa, klasični i moderni, u dva navrata. Prvog dana su Dečaci su i prošle i ove godine bili mnogo bolji od devojčica, te je samo posmatrali, a drugog ocenjivali takmičare. Klasična i moderna krajnje vreme da se dobro razmisli o načinu rada sa devojčicama. varijacija uvežbavaju se i procenjuju petog dana Takmičenja (polu Bio je organizovan i jedan ekskluzivni događaj. Nakon jedanaest finale). Tada kandidati izvode obe varijacije u kostimu, na sceni, i tak- godina pauze, Zlatna medalja se ponovo dodeljuje kao svojevrsna i miče se za ulazak u finale. izuzetna podrška koju Prix de Lausanne daje mladim kandidatima. Ove godine pripala je mladoj Magri Mayara (16 godina, Brazil). Klasovi su podeljeni po starosnim dobima, 15 i 16 godina i 17 i 19, posebno za dečake i devojčice. Devojčice je uvežbavala Stefanie Ovogodišnje takmičenje bilo je izuzetno dobro organizovano, te je Arndt, a dečake Patrick Armand. Časove modernog baleta držala je jasno da se umetnički direktor Vim Bruks (Wim Broeckx) pokazao Didy Veldman. Ma koliko se profesori trudili da istaknu ono najbo- kao odličan organizator i koji se pobrinuo da u ispunjenom raspore- lje u kandidatima, Žiriju je sigurno bilo teško da donesu odluke, jer du bude vremena i za zanimljive stvari, kao i za odmor takmičara. ocenjuju kandidate samo na tehničkom nivou. Bez obzira na razliku Jedan od baletskih studija u kome su se održavali časovi i nastupi pred u godinama, obe grupe su bile podjednako dobre. Najteže je bilo kan- Žirijem imao je kosi pôd koji je bio pod identičnim uglom kao pod didatima koji su imali 17 godina, a sledeće već 18. Dobijanju stipen- velike scene pozorišta Theatre de Boaulieu. dije za nastavak školovanja u nekoj drugoj školi taj uzrast nije mogao Uloženo je mnogo truda da cela manifestacija bude iskustvo za pamće- mnogo da se nada. nje koje će kandidatima zaista pomoći u njihovim daljim karijerama. Čudno je da se tokom proteklih 39 godina ništa nije uradilo na tome da učesnici iz obe grupe tokom takmičenja mogu zaista da pokažu za prevod: Marijana Komljenović šta su sve sposobni. Čudno je i da je od 20 kandidata za finale, njih
ŽIRI: Gailene Stock (Royal Ballet School) Arlette van Boven (Danse de Sao Paulo) Vibianne Durante (Royal Ballet) Madeleine Onne (Ballet Honkong) Steffi Scherzer (Ballet School Zurich) Paul Chalmer (Ballet School Leipzig) Christopher Powney (Nat. Ballet School Amsterdam) Toru Shimazaki (koreograf, Japan)
POBEDNICI (Zlatna medalja i stipendije): Nagrada za najbolje izvedenu savremenu varijaciju: 1. mesto i Zlatna medalja: Magri Mayara (Brazil) Derrin Watters (SAD). 2. mesto: Sung Woo Han (Koreja) Nagrada za najboljeg kandidata iz Švajcarske: Benoit Favre 3. mesto: Zhang Zhiyao (Kina) Nagrada publike: Magri Mayara (Brazil). 4. mesto: Patricia Zhou (Kanada) 5. mesto: Shizuru Kato ( Japan) Preostalih trinaest finalista, koji nisu osvojili stipendije i nagrade, 6. mesto: Derrin Watters (SAD) dobili su kao utešnu nagradu po hiljadu švajcarskih franaka zahvalju- 7. mesto: Yuko Horisawa ( Japan) jući jednom od dugogodišnjih donatora Prix de Lausanne (BOBST).
Orchestra 54/55 (95) orchestra cathedra
Piše: Jenny J. Veldhuis
Profesor Martin Puttke – edukativni metod DAnce NAtive MOtion System - DANAMOS
Naučiti igrati znači - naučiti misliti Martin Puttke
Nedavno sam pohađala radionicu profesora Martina Putkea (Martin Ubrzo, Putke je upoznao sportskog naučnika Betinu Blezing (Bettina Puttke) u Nemačkoj. Radionica je bila posvećena njegovom najnovi- Bläsing) koja je i sama pokušavala da stupi u kontakt sa nekom osobom jem istraživanju čiji je naziv - DANAMOS. iz sveta igre radi zajedničkog istraživanja na temu funkcionisanja Putke je svoje školovanje započeo u Baletskoj školi Državne opere u mozga, pokreta i kibernetike. Prodružio im se Dimitri Volčenko, stru- Berlinu (State Balletschool Berlin) da bi kasnije postao član ansam- čnjak za fiziku. U saradnji sa Laboratorijom za biologiju Univerziteta u bla Baleta Opere (German State Opera Berlin). Od 1970. do 1975. Bilefildu (Nemačka) njihovo zajedničko istraživanje moglo je da počne. godine studirao je baletsku pedagogiju na Pozorišnoj akademiji GITIS u Moskvi. Nakon završetka studija, postavljen je za pedagoga Martin Putke je ustanovio 7 pravila: u svojoj nekadašnjoj Školi i imenovan za direktora Škole od 1981. do – lociranje rotacije centra tela. 1990. (Odmah je postalo jasno da anatomski centar nisu leđa, već karlica.) Od 1990. bio je upravnik Baleta Državne opere (State Opera), a – odrediti centar tela, koji se ne spušta vertikalno od potiljka nadole, potom prihvatio istu poziciju u trupi Aalto Balet u Esenu, Nemačka. već od temena – podići i spustiti nogu, pozicija kod koje karlica ima ključnu ulogu. Pošto je u dubini duše oduvek bio, a i danas jeste - učitelj, nastavio je – savijanje i istezanje nogu u plijeu, na jednoj ili obe noge da predaje i bude korepetitor u kompaniji i van nje, da bi se na kraju – istezanje i savijanje noge iz povijene pozicije, kao u pokretu batte- opredelio samo za predavanja tj. plesno obrazovanje i napustio trupu. ment frappé. Tada se posvetio istraživanju baletske pedagogije. Uprkos odveć dugoj – rotiranje, kao u grand rond de jambe en l’air poziciji karijeri u oblasti pedagogije, osetio je da je to njegov jedini poziv. – rotiranje tako da noge ostaju u poziciji, dok se gornji deo tela roti- Naime, otkrio je tekst (autor Felzenkreis), u kome se između ostalog ra kao u grand fouetté-u. kaže: Kada čovek ne zna šta radi, onda ne može ni da radi ono što želi da radi. Naravno da svi ovi pokreti imaju nešto zajedničko, a u kom trenutku Putke je tada shvatio da prilikom podučavanja profesor može dati i na koji način, međutim, to postaje jasno, dešava se tek kada se mla- zadatak učeniku, ali to ne znači da će telo učenika znati kako da taj dim učenicima čitav proces objasni na razumljiv način. Putke je ista- zadatak i izvede. Zatim je razumeo da, bez obzira na sport i atletiku, kao i činjenicu da se plesne tehnike moraju prenositi na učenike kao niko još nije izvršio ozbiljnu studiju o igri, pedagogiji u igri i školo- mogućnost pokreta, a ne kao stil igre. vanju budućih baletskih pedagoga. Uvideo je da malo pedagoga Tokom radionice postalo je jasno da neće biti lako odbaciti pouzdan zapravo razmišlja o mogućnosti da učenik ne ume da primeni korek- sistem koji je većina pedagoga prenosila godinama, ali, istovremeno, ciju, a ako je to i slučaj, ne zna kako onda da je izvede, kako da ispra- smo svi bili ubeđeni da je krajnje vreme da se učenici navedu na raz- ti ono što se od njega traži. Ovi problemi česta su pojava na časovima mišljanje o načinu primene korekcija, umesto davanja uputstva bez baleta, pošto većina vežbi zvuči kao naredba, a tek se kasnije razmišlja objašnjenja. Putke je ubeđen da će na ovaj način učenici naučiti da o načinu realizacije i pokretima kojima vežba treba da se izvede. misle i razumeju šta se od njih traži i kako bi trebalo da nešto izvedu. To ne važi u istoj meri za modernu igru, jer su učenici u toj oblasti Ta i takva saznanja će biti dragocena za njihovu dalju karijeru. obično po uzrastu stariji i zreliji, dok se u klasičnom baletu radi sa Poznata je činjenica da današnji koreografi očekuju od svojih igrača amaterima ili učenicima koji su vrlo mladi ili čak deca, koji još uvek da misle o onome što izvode na sceni, ali oni moraju kao preduslov za ne znaju kako zapravo njihovo telo funkcioniše. to dobiti i razumljivo objašnjenje onoga što se od njih zahteva i šta je Pedagog mora imati na umu da nijedno telo na njegovom času nije u stvari to što treba da se uobliči u scenski nastup.. isto, te korekcije ne mogu biti standardne. Na času se često teži da se postigne koncentracija učenika, a zaboravlja se da li učenik uopšte zna U međuvremenu je objavljena i knjiga o ovoj studiji. zašto, kako i na šta treba da se koncentriše. Njen naslov je: Nakon 40 godina podučavanja u različitim okruženjima i rada sa raz- The Neurocognition of Dance ličitim starosnim dobima, Putke je pomislio da mora da postoji i neki B.Bläsing,M.Puttke ,T.Snack drugi način da se vežbe prenesu na učenike tako da oni mogu da razu- Psychology Press meju i osete šta se od njih traži i kako da to izvedu. Drugim rečima, London 2010 kako da nauče da misle. prevod: Marijana Komljenović
(96) Orchestra 54/55 cyanmagentayelowblack cyanmagentayelowblack
Alfa Boys, Milica Pisić Bitef Dance Company Foto: Jelena Janković
Orchestra plus - Konci vremena Koreograf Vera Kostić – Mirjana Zdravković 54/55 Orchestra
cyanmagentayelowblack cyanmagentayelowblack